Brod u boci

Zena

Zivot — Autor unajedina @ 15:20

Beograd.

Dan zena 8. Mart.

Spic kada svi idu sa posla.

Sedim u gradskom prevozu i idem da se vidim sa dve posebne dame.

Snazne zene.Zmajeve.Prvu damu bloga Sanjarenja.Predivnu Miru Kuglof.

U ovoj prici necu vam otkriti tajnu kako smo se lepo druzile.To je neka druga prica.Prica u kojoj Gospodin K. iako malo prica u strahu od mojih prodiranja u dusu,ne moze sakriti od mene svoje lepe manire i savrsenu paznju i beskrajnu ljubav i divljenje prema dami cije kese tako ponosno nosi i cuva.Kaput pridrzava.Kao malo dete ocarano slusa divne price voljene mu zene.

Ovo je neka druga prica...

Beogradske ulice.

Jedini dan kada u autobusu ili na ulici mozes videti zenu ili muskarca kako nosi cvet.

U jednoj zemlji,na brdovitom Balkanu,retkost je i sramota obradovati voljenu zenu,sestru,majku,baku bar jednim jedinim cvetom.

Namrgodjena lica koja kupuju taj cvet u celofanu od ulicnog prodavca,proklinjuci 8.mart,racunajuci koliko su kvota za te pare mogli odigrati.Kutiju cigareta kupiti.Dva litra soka.Ma pljeskavicu u somunu sa lukom pojesti ko ljudi.

"Eh te zene,eto im njihova emancipacija,kad ce one nama nesto kupiti?Glupo cvece koje moram nositi ko kreten po gradu.Jos treba neko da me vidi,da mi se podsmeva iz ledja.Trebaju me videti kako nosim glupi cvet kroz autobus ili kupujem parfem u parfimeriji,uzasno smrdi kad udjes tamo,pa cu kupiti bilo sta da skinem sa grbace.Ali muski cu izdrzati.Ovako premoren sa posla i gladan,odrobijacu taj 8.mart.Najradije bih ga prespavao."

Da,da eto malkice zavirih u mozak mnogih muskaraca danas.

Nazalost,vecina zena videce taj jedan cvet u celofanu samo na ovaj dan.Iako nametnut.Odradjen.Odrobijan.Sto puta proklinjan.To je njen jedan jedini cvet u godini.

Stavice ga u najlepsu vazu sto ima u kuci.Nasuti svezu vodu.Koju ce menjati svakog dana.Podrezivati stabljiku.Da sto duze potraje.Kad pocne da se susi,stavice u stranice omiljene knjige.Da je ispresuje.Da njom ostatak godine obelezava stranice knjige dok cita o uzbudljivim avanturama.

Toga dana hodace na prstima kad dodje sa posla da ne probudi muskarca,koji je taj isti cvet kao heroj iz rata doneo,pa spava vidajuci rane od bitke.Umoran od te teske i odgovorne obaveze.

Ona nece spavati,iako je radila isto,cak i vise nego on.Izvadice najlepsi komad mesa koji je cuvala u zamrzivacu.Ispeci ce krompir.Spremiti supu.Prirediti salatu koju on voli.Ponosno skuvati puding koji je mogla priustiti,razredjujuci mleko sa vodom,u nadi da on to nece primetiti.Mora se brinuti o kucnom budzetu.

Izvadice na astal novi stolnjak.Salvete koje su joj ostale od slave.

Naravno, on i deca ce dobiti lepe komade mesa,a ona ce lagati da drzi dijetu pa ce jesti samo krompir.Krisom ce posle pojesti ono sto je ostalo od dece,masniji deo mesa koji deca ne vole.

Kao pehar ce nakon rucka izneti puding podeljen na tri dela...ona pogodite,drzi dijetu naravno!

Ranjenik ce primiti cinijicu pudinga uz komentar zar nije mogla spremiti kolac,a on se toliko zrtvovao zbog nje danas.Prave zene sigurno u drugim kucama daju svojim muzevima kolace toga dana.Naravno smazace puding u dahu.Pa ce zadremati uz utakmicu,gundjajuci kako je za taj prokleti cvet mogao uraditi jos neku kombinaciju viska,jer danas eto igra Arsenal...bar siguricu da je imao.

Ona ce ogrebati ostatak pudinga sa dna serpe.Da se zasladi.Oprace sudove.Uredno ce vrati novi stolnjak da ceka nove prilike.Stavice vaznu sa dragocenim cvetom na sredinu stola.Nezno ce ga dodirnuti vrhom prstiju.

Nesto samo njeno.Njen dan.Njen cvet zbog koga se  on,heroj, toliko morao potruditi i zrtvovati...

Nazalost ovako je izgledao dan mnogih zena danas.I mnogih mucenika i heroja danas.

Nametnuti dan.Nametnuti cvet.

Ali rucak koji se podrazumeva da ce se skuvati.

Dragi muskarci...nemojte se muciti.Ne dajte da vam se bilo sta namece.Jednostavno ako se tako osecate,prodjite pored cveta u celofanu kraj ulice.Uzasno bi bilo da vas komsija vidi.Ili jos gore drugar iz kladionice.Za te pare lepo odigrajte kombinaciju.Stanite kraj kioska i kupite pljeskavicu.U somunu.Sa puno luka.

Postedite je bar taj dan da kuva rucak.

Sve sto ne dolazi od zelje,iz srca i duse,sa inspiracijom i ljubavi bedna je groteska.Mucenje.Privid.Cemer.Sami sebi pljunemo u lice.

Ako nikada ne osetis sam,bez povoda, iz srca, da obradujes voljeno bice.Zenu.Majku.Sestru.Baku.Tetku.Nemoj ni danas.Budi dosledan sebi do kraja.Muskarcina.

 

...Ovo sto cu sada opisati,isto je stvaran dogadjaj iz zivota na brdovitom Balkanu kao i ovo prethodno napisano...

 

Vozim se u autobusu da se vidim sa dve posebne dame.Autobus prepun.Guzva.Uglavnom gledamo kroz prozor.Moju paznju privuce mladic koji nosi ogromnu korpu u kojoj su, odokativno se vidi,101 ruza.Ruze crvene.Jedna bela strci prkosno.

Zastoj je pa autobus stoji u guzvi.Posmatram.Ne,ne ne posmatram vise njega nego zene oko mene da vidim reakciju.I sve poput mene gledaju ga zamisljeno.Sve oci su uprte u njega.

Nosi korpu ruza ulicom,izmedju automobila.Tu dragocenost kao suvo zlato.Znam kosta malo bogatstvo.Preterano u ovoj nasoj zemlji ponizenih,nezaposlenih i siromasnih.

"Ih lako je njemu,kupovao bih i ja da imam para",komentarise mladic koji vidi svoju devojku da gleda u taj prizor.Mladic inace sedi na sedistu,devojka stoji pokraj njega.Vidim da on nosi skupe Nike patike sa vazdusnim djonom.Najnoviji model.

Gledam ponovo mladica sa ruzama.Skakuce izmedju automobila.Skupljen po ovoj zimi u nekoj bednoj teksas jakni.Prilazi svom automobilu.Otvara zadnja vrata i polako stavlja korpu cveca na zadnje sediste.Automobil je drndavi jugo napola zardjao.Kosta kao patike onog mladica.Kao korpa te 101. ruze.

Pokusava da upali.

Autobus se polako udaljava.

Okrenem glavu i vidim kako i dalje vergla,dok mu nervozni vozaci sviraju da se skloni.

Sa mukom jugo se pali i polako isparkirava.

Desilo se to danas u Beogradu.U ulici Despota Stefana,bivsoj  29.Novembra.U 15 h.Na danasnji dan.

Nekako sam sigurna da ce taj mladic posvetiti paznju svojoj dragoj svaki dan a ne samo danas.Podelice jednu kafu za poneti,ali on ce od toga napraviti paznju.Izvuci ce iz dzepa cokoladicu Zivotinjsko carstvo kad se ona bude smrzavala cekajuci ga da upali tog jugica.Reci ce joj da je lepa kad bude prehladjena,tuzna u pocepanoj trenerci.Skuvace joj supu iz kesice i ispeci jaja na oko kad se umorna i gladna dovuce sa posla.Pokrice je cebetom kad zaspi na kaucu i iskljucice sve zvuke telefona da je neko ne probudi.

Zagrlice je sledece godine na ovaj dan i izvadice dve pljeskavice,jedino kupljeno na taj famozni 8.mart.Pojesce te pljeskavice i ususkati se na kaucu kao da ceo svet ne postoji oko njih.

Samo u takvom svetu ja umem da zivim,i dok god sanjam snove o takvom zivotu umecu ujutru da ustanem iz kreveta.

Hvala nepoznatom mladicu koji mi je danas izmamio osmeh na lice.

Hvala divnim damama i jednom gospodinu koji su mi ulepsali dan svojim drustvom.

Prodje i taj 8.mart.

Idem da skuvam caj,pojedem parce kuglofa koje sam dobila na poklon danas.

Srecna sam.

Uprkos svemu...tako je divno biti zena.I nije mi potreban muskarac da bih se osecala posebno i cenjeno.

 


Drugacija

Poezija — Autor unajedina @ 09:45

 

Iza mojih ledja...

Uz soljicu kafe.

Po lepo osveteljenim stanovima.

Pricaju o meni.

Drugacija.

Ne uklapa se.

Nije nalik njima.

 

Uz lazne osmehe,

prevrtanje ocima,

podmukli kikot.

Moral.

Sude.

 

Radosni sa mislju,

da ce njihove sterilne zivote

udarci mimoici...

Hrane se pohlepno.

Savetuju.

 

Oblace svecano ruho svetaca.

Ono za posebne prilike.

Koje se iznosi pred svet

zajedno sa novom cinijom za voce.

Ruho postenih zena.

Domacica.

Majki.

 

Mere svoju srecu

mojom nesrecom.

Svoju sigurnu luku

mojim cunamijem.

Bestidnica.

Besna.

Ona koja se drznula.

 

Iskrenost se ne prasta nikada...

 

Gledaju taj moj oklop koji im pruzam.

Cude se.

Nagadjaju moju proslost.

Moj zivot.

Misle da me poznaju.

 

Zeleli bi da se uzdignu iznad,

da me sazaljevaju...

Ali zaoka u grudima im ne dozvoljava.

Zbog mog prkosnog osmeha.

Inata.

I besni su zbog toga.

Tako drugacija.

 

Zatim...

Sa prvim sumrakom,

i prljavim soljicama kafe,

ostacima hrane...

Odlaze.

 

Svako na svoju stranu.

Svojim zivotima.

Svojim mislima.

Svojoj strani kreveta.

Sa sobom.

Sami.

Ostaju.

 

To im je najgora kazna.

 

 


Boemska

Poezija — Autor unajedina @ 22:00

 

Baš želim da napišem boemsku...

Pravu boemsku,

prašnjavu od kariranog kafanskog stolnjaka,

sa flekama od prosutog vina,

mrvicama starog hleba

i ostacima ljusaka od kuvanih jaja.


Kafanskog crvenog kariranog

na koji je još uvek utisnuta štikla

neke dame koju je ponela pesma,

pa se popela na taj isti kafanski astal.


Sa otiskom penkala pisca

koji je na salveti baš za tim stolom

napisao svoju prvu boemsku

koja je sve godine čučala u njemu,

kezila mu se u lice sa dna čaše,

sa dna flaše

one najgore jeftine rakije,

mučenice koju nikad nije uspeo

ispiti do dna..


I onda iznenada.

pred  svitanje...ugleda nju.

Čistu i sjajnu,

kako se rađa sa novim jutrom.

Boemska...

 

 

 by UnaJedina i Sanjarenja

 

 

 

(Zahvaljujem se od srca mojoj dragoj Sanjarenja,bez koje nista od ovoga ne bi postojalo).


Muzika srca

Zivot — Autor unajedina @ 12:12

Bilo je hladno zimsko jutro. Nedaleko od ulaza u podzemnu železnicu u Vašingtonu jedan čovek je svirao violinu. Izveo je šest kompozicija Johana Sebastijana Baha za 43 minuta. Za to vreme, pored njega je prošlo nešto više od hiljadu ljudi. Većina njih žurila je ka svom radnom mestu.

Tri minuta nakon što je počeo da svira, primetio ga je jedan sredovečni čovek i usporio korak, pogledao muzičara, pa u svoj sat i otišao. Minut kasnije, violinista je dobio prvu napojnicu. Jedna žena je, i ne osvrćući se ka njemu, u kutiju od instrumenta ubacila nekoliko kovanica. Nedugo potom, jedan mladić se naslonio na zid preko puta violiniste i odslušao deo Bahove partite u D-molu. Naglo je pogledao na sat i užurbanim korakom nastavio ka željenom cilju. Bilo je očigledno da je kasnio na posao.

Zatim je naišao jedan trogodišnji dečak koji je, iako ga je majka požurivala, zastao i pažljivo promatrao violinistu. Nije se opirao kada ga je majka povukla za ruku, već je mirno nastavio dalje, ne skrećući pogled sa muzičara. I nekoliko druge dece je primetilo violinistu, ali su ih roditelji, i to bez izuzetka, primorali da krenu dalje.

 

Tokom 43 minuta, koliko je svirao tokom jutarnje špice u metrou, samo šest osoba nakratko je stalo i poslušalo muziku. Dvadesetak ljudi mu je dalo novac, ali niko od njih nije imao vremena ni želje da čuje šta svira. Violinista je zaradio 32 dolara i 17 centi.

Niko nije primijetio kada je prestao da svira. Nije se čuo aplauz niti ijedan znak zahvalnosti. Niko ga čak nije ni prepoznao, a bio je jedan od najboljih svetskih violinista.

Džošua Bel je tog hladnog januarskog jutra na Stradivarijevoj violini, vrijednoj 3,5 miliona dolara, odsvirao najkomplikovanije muzičko delo ikada napisano. Samo tri dana ranije, Bel je nastupio u prepunoj sali čuvene bostonske dvorane. Koncert je bio unapred rasprodat, iako je najjeftinija karta bila skoro 100 dolara.

Ovo je istinita priča. Belov nastup u metrou organizovalo je nekoliko novinara uglednog američkog lista “Vašington post” kako bi saznali nešto više o ukusu i prioritetima svojih sugrađana i na osnovu toga utvrdili kolika je zaista moć njihovog opažanja. Jer, ako nemamo vremena da stanemo i poslušamo svetski poznatog violinistu dok izvodi jedno od najboljih muzičkih dela, koliko drugih lepih stvari propuštamo u životu?

Britanski pisac Džon Lejn, autor bestselera „Lepota beskraja: Umetnost svakodnevnog života“, smatra da je glavni problem savremenog društva nedostatak percepcije lepote koja nas okružuje. On tvrdi da ljudi mogu da je prepoznaju, ali im, u svakodnevnoj borbi za boljim životom, postaje nevažna i daleka.

“Danas, nažalost, pogrešni prioriteti zasenjuju lepotu življenja”, kaže Lejn.

Za razliku od njega, novinar Džin Vejngarten, koji je i inicirao ovaj eksperiment, upotrebio je Kantovu teoriju o lepoti i zaključio da ljudi opažaju univerzalno lepo samo u optimalnim uslovima. On, naime, smatra da bi se ti isti ljudi, ukoliko bi samoinicijativno prisustvovali Belovom koncertu, bez dvoumljenja divili njegovoj virtuoznosti. To je potvrdio i njemački muzikolog Teodor Adorno, rekavši da će nam se uvek više svideti koncert, za koji smo uredno platili ulaznicu, nego muzika koju smo tom prilikom čuli.

 

 

 


Sanjarenja

Zivot — Autor unajedina @ 19:00

 

Ujutru uz prvu solju nes kafe...

 

 

dok palim svoj racunar da vidim sta se desava u Blogogradu...

 

 

 i kako nas cuva Andjeo Cuvar...

 

 

i kome je danas svojom paznjom ulepsala dan...

 

 

i ucinila da se oseti vrednim i srecnim...

 

 

 

Ko je ona?

 

 

Znam da voli ples.

 

 

I bele ruze...

 

 

Da najvise na svetu voli svoja dva mala potomka,za koje zivi i dise.

 

 

A da je zahvaljujuci njoj na svet doslo mnogo srecnih i zdravih mladunaca.

 

 

Da je okruzena sa mnogo prijatelja koji je vole...

 

 

Da uziva u citanju,sama pise, a bogami je i inspiracija nekim pesnicima...

 

 

Dama koja hrabro koraca kroz zivot,glave visoko podignute...

 

 

Uziva u putovanjima...

 

 

dobroj hrani,pa je i odlicna kuvarica...

 

 

sladoledu u lepom drustvu...

 

 

i tamburasima na uvce...

 

 

Sta god joj zivot donese,nikada se ne predaje...

 

 

I kad je zivot surovo samara,kad je umorna i dodje joj da vristi na ceo svet...

 

 

i potreban joj je neko da je utesi i zastiti od celog sveta...

 

 

a da to ne bude samo mali mis koga ce morati da nosi na ledjima...

 

 

Nego pravi i dostojan saputnik...

 

 

Koji ce je drzati kao malo vode na dlanu...

 

 

Jer ona zasluzuje samo najbolje...

Ona je dobar covek.

Divna zena sa osmehom deteta.

Plemenita  dusa.

Andjeo cuvar i prva Dama Bloga.

Sigurna sam da je svakome ovde pruzila toplu rec podrske i dobrodoslice.

Nasa draga...

Sanjarenja.

 

 


Uzalud je budim

Ljubav — Autor unajedina @ 20:51

Jeste li čuli za pesnika Branka Miljkovića?

 

"...Budim je zbog zore, zbog ljubavi, zbog sebe, zbog drugih...
Budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
Sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
Ta žena sa rukama deteta koju volim
To dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim
Uzalud, uzalud, uzalud, uzalud
Je budim
Jer će se probuditi drukčija i nova
Uzalud je budim..."

 

Znam reci koje ostavljaju bez daha.A da li ce na vas ovo ostaviti utisak,njegovo pismo napisano prijatelju...

 

 

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb

 

 

 

 

Na kraju samo da dodam neke podatke o njegovom životu.

 

"Noć između 12. i 13. veljače 1961 godine, našla je tijelo srpskog pjesnika Branka Miljkovića obješenog o drvo u parku u centru Zagreba, u kojem je živio duže vremena. U vrijeme smrti imao je 27 godina. Službeni nalazi govore da je bilo samoubojstvo. Do danas, ne postoji konkretan zaključak o njegovoj smrti."

 


Vuk

Ljubav — Autor unajedina @ 20:36

Da li ste nekada culi ovu pricu?Mene je sledila,i moram da je ispricam onima koji je nisu culi.

Posveceno mojim saborcima protiv vetrenjaca,koji uprkos svemu idu putem kojim ih srce vodi...

 

 

 

 

Kazu da nije moguce pripitomiti vuka...
Jednom je covek nasao mladunce staro tek nekoliko dana,lovci mu behose ubili majku,i taj se covek sazali,uzme malog vuka i odgaji ga sa svojim psima,kojih na imanju tog coveka bese sest.Vuk odraste stasit i snazan ali ne krvolocan,pokacio bi se on tu i tamo sa psima,ali vise kroz igru,nikad zbog hrane ili sklonista.I zivot mu bi uz coveka prilicno udoban,bio je veran i voljen,okruzen prijateljstvom i kiselo-slatkim osecajem sigurnosti.


Nikada ga covek nije izneverio,ni u ljutni ga nije cusnuo ni udario,bese ga prilicno zavoleo.
Kad navrsi drugu godinu,vuk poce da se oseca cudno,nije ga ispunjavala igra sa psima,malo je jeo,gotovo nista,postade mu covekov dodir nepozeljan,iako je ranije uzivao,lizuci ruke koje ga miluju.
Dane je provodio nervozno setajuci uz ogradu iako joj ranije nije smeo ni prici.


Poce da zavija na mesec...


Covek se silno razalosti kada shvati da vuk nije vise srecan na njegovom imanju,te mu poce spremati od kokosi do prepelice za jelo,mekane duseke od slame poce podmetati pod njega dok spava,mekom vunom ovcijom ga je pokrivao i sve od sebe davao da mu ugodi...uzalud...


Vuk jos glasnije cu zov svoje prirode i jos glasnije poce da zavija na mesec.
Iz straha da vuk ne pobegne u sume-covek ga zatvori...zatvori ga u svoje stale i zaveza na lanac,zazida prozore i ostavi samo malu supljinu ispod vrata da mu dotura vodu i meso.

Prva noc je bila najgora...Vuk je jos zalosnije zavijao u strahu da mu je neko ukrao mesec,nenaviknut na lance i ne shvatajuci sta mu se desilo,bese se silno ispovredjivao,ogulio kozu oko vrata i sape,pet zuba mu osta na lancima a oci oslepese,dal od mraka ili tuge ili po malo od oboje.

Zavijao je tako glasno i tako tuzno da su ga culi i u susednom selu,ptice pobegose sa grana,kokosi se sakrise u senu,suma zamre,zivot zastade.

Druge noci vuk izmucen i umoran,promuklog glasa,pade.Trece noci se nije ni cuo,a kad se ne oglasi ni cetvrte noci,covek otvori stalu i nadje vuka mrtvog kako lezi ulepljen od svoje krvi...

Sa sopstvenim srcem zagrizenim u zubima.


Kisa

Poezija — Autor unajedina @ 22:35

 

Kisa...

Zivot je kao kisa.

Dolazi kao kisa.

Nestaje sa kisom...

 

Topla kisa koja pada na obraze

Kosu ...

Kisa koju primamo ispruzenih dlanova

Ne gore.

 

Kisa na kojoj kisnemo

dok strpljivo cekamo na sunce.

Sunce.

Prvo zubato sunce,koje iznenadi sa jutrom,

koje obasja i ogreje nam Dusu.

 

Blaga letnja kisa.

Kisa koja  osvezi nakon dugih zaparnih dana.

Kisa.

 

Ceo je zivot poput kise...

Ljubav koja nas zadesi

Iznenada...

Promeni nam zivot

Kada smo suvi kao zemlja ispucala

i desi se Ona.

Kisa.

 

Kisa koja ceka da se oprane kosulje na striku

Potpuno osuse...

Da sa novim svetlim sandalama

Krenemo u setnju...

Da izadjemo iz frizerskog salona pravo na sastanak

Bez kisobrana...

I iz vedra neba.

Kao nepozvan gost...

Kisa.

 

Dogodi se nesto...

Dok sedimo zagledani u maglu.

I memlu.

Dok krvarimo nad ostrim ivicama 

Zivota.

Dok navlacimo oklop

Na ranjenu i zagnojenu dusu.

Dogodi se Kisa.

Niotkuda.

 

Jos uvek zagledana u nebo...

Ne ocekujem pljusak.

Ne zudim za kisama monsunskim.

Jedna mi je Kap dovoljna.

 

 

 


Backo

Zivot — Autor unajedina @ 11:30

Dugo vec pokusavam da pronadjem posao.U zemlji Srbiji.Na brdovitom Balkanu.

Sa diplomom u ruci,savrsenim znanjem engleskog uz odlican rad na racunaru.Saljem CV,obijam pragove firmi.

Da razjasnim.

Nemam uticajne roditelje,prijatelje niti rodjake da me uvale.

Nisam clan ni jedne politicke stranke.

Nemam mocnog svalera da me privali kod nekog svog duznika.

Kako sam samo naivno verovala da je moguce sve posteno i po zasluzi.Posteno uzeti diplomu,biti vredan i savestan,prijaviti se na biro i uredno pratiti  sve oglase za nova radna mesta.

Nisam od onih koji otaljavaju,izvlace se,gledaju na sat kad je vreme pauze ili kraj radnog vremena.Ocigledno da ovakvi kao ja najgore prolaze u zivotu.Moras biti lazljiv,bezobrazan,i imati obraz kao djon.

Na koliko sam samo razgovora bila.Ti razgovori i testiranja su tek prica za sebe.Gledam devojke bez manira,gore od sebe,nesposobnije.Budu primljene.Nekada me i ne obaveste o ishodu.Nekada prodjem,i bas kad se ponadam da ce se nesto promeniti,provuce se neko drugi.

Devojke koje se ocenjuju kao meso u nekim firmama.Omalovazavaju.Tretiraju kao poslednje smece.Procenjuju te cesto polupismene sekretarice,sto puta gore od tebe.

U jednoj renomiranoj firmi sekretarici je potreban asistent i razgovara sa nama nadmeno.Gledam je sa crnom olovkom oivicenom oko usta,jeftinim dekolteom do pupka i krestavim neprijatnim glasom.Pogledam na racunar na kojem radi,tj. nabada svojim crnim spicastim kandzama i vidim da je ekran izlepljen papiricima podsetnicima gde joj je veliko slovo,gde Alt,Ctrl...Zemljo otvori se da propadnem...

I onda se pitaju zasto u ovoj zemlji ne ide sve kako treba,zasto lose posluju,zasto ne mogu da napreduju,zasto su tu gde su...Krive sve ostale,a niko da sredi stanje u svojoj kuci i svom sopstvenom dvoristu.

Red,rad,postovanje i vrednosti.Reci koje su odavno izbrisane iz vokabulara.

Nedavno sam konkurisala u jednoj osiguravajucoj kuci.

Cao dan su nas testirali...test inteligencije,licnosti,engleski jezik,na kraju razgovor sa direktorom lice u lice.Kazu obavestice nas.

Nakon dva dana zvoni mi telefon.Prepoznam odmah da je njihov broj.

-"Dobar dan,zovem iz te i te firme,pre neki dan smo razgovarali sa tobom oko posla."

-"Dobar dan izvolite",kazem.

Muski glas,predpostavljam da je to direktor sa kojim sam razgovarala.

-"Pa zovem da ti kazem da si primljena,i da te obavestimo kada ce da pocne obuka pre pocetka rada."

-"Hvala mnogo",kazem,"na raspolaganju sam Vam samo mi javite kada i gde".

-"Ti si Backova devojka jel tako?" kaze muski glas.

Ja sledjena.Milon misli kroz glavu.Iznenadjena.Sokirana.Vidim svoju kulu nade koja polako propada u vodu.Nemam pojma ko je taj Backo,a kamoli da sam mu devojka.

Zbunjeno odgovaram,pokusavajuci da sacuvam mrvice dostojanstva i nade -"Izvinite,mozete da ponovite?"

-"Pa ti si Backova devojka,zena...sta vec...jel tako?"kaze sad zatecen muski glas.

-"Nisam",kazem ja poslednjim trzajima dostojanstva u glasu.

Cujem ga kako se komesa,lista neke papire...

-"Uh pa zabunio sam se,nista onda."

Prekine.

Stojim sekund ne znam da li da zaplacem.Ili da se smejem.Ili da dam oglas u novinama "Trazi se Backo!"

Ocigledno danas da bi nesto postigao treba ti jedan Backo.

Zbog Backa i Backovih smo danas gde smo...ma bolje da ne nastavim...

Nema svrhe,mnogo je to ukorenjeno ovde da bi se tek tako promenilo.Backove devojke danas odradjuju posao cekajuci pauze za kafu,turpijajuci nokte,cekajuci kraj radnog vremena i platu,koja im je uvek premalena.

Cekajuci i loveci nekog novog i jaceg Backa koji ce im obezbediti da ih oplodi ili im otvori butik pa da konacno mogu spavati pola dana,ili sopingovati dok im dadilje cuvaju decu.

Ne vredi reci trositi,nego pokupiti delice samopouzdanja i nastaviti se boriti.Za bolji zivot.Za neke druge vrednosti.

Ali kako god mi bude,mogu glavu da dignem visoko,jer sam samo svoja i nikada niko na mene nece moci staviti etiketu "Backova svojina".

 

 

 

 

 

 


Hram ljubavi

Zivot — Autor unajedina @ 14:00

I krenusmo u hram.Da se poklonimo Njoj.

Najvecoj.Zbog koje ujutru ustanemo iz kreveta.Zbog koje disemo.Postojimo.

Da pruzimo svoj skromni doprinos.Da kazemo vec ispricano.

Da ocutimo ono za sta ne postoji rec.Da otkinemo komad svoga srca i pruzimo onaj deo nas  koji nikada niko pre nije dao.Nasu ljubavnu pricu.

Krenusmo da se poklonimo Njoj.Sa raznih strana.Preruseni u pajace,lekare,nastavnike,planinare,boeme,studente,vojnike,pisce,cistace,muzikante, ludake i svestenike.

Na ulazu ostavljamo svoje maske.Spustamo oruzje.Skidamo sminku.Cistimo blato sa prljavih cipela.Odlazemo kapute.

Ulazimo.

Docekuje nas ona.U punom sjaju.Veceras je zvezda veceri.

Ljubav.

Gospodarica i robinja.Gresnica i svetica.Prosjakinja i lepotica.Smeh i tuga.Tama i Sjaj.

Sve su to njena lica.Vidjali ste ih zavisno sa koje strane duge ste posmatrali svoj odraz u ogledalu.

Kao njeni cuvari docekuju nas On i Ona.

On pomalo suzdrzan,da sacuva ozbiljnost datog trenutka.I da sakrije decaka u sebi pred poznatim licima koja ga posmatraju.I sude o njemu.Nije poneo svoj sesir.Ali je prosvercovao stit.Radi odbrane.

Ona...nasmejana,topla,srdacna.Obasjava prostoriju kao dostojan predstavnik Njenog Visocanstva.Ljubavi.Voljena je.Ni jedna zena ne moze toliko da isijava kao voljena zena.A ona to jeste.Nema oklop,nema stit.Ipak,samo ja mogu da osetim njen pogled srne...koji tako uspesno sakriva.Devojcica koja je naucila.Ipak cuva negde svoja tri trna da je brane od sveta...

Prilazimo.Pronalazimo svoj kutak.Gledamo jedni u druge krajickom oka...

Boze...pomislim...ko su ti ljudi?Odakle su dosli?Koga su oni nekada voleli,koliko su patili?Da li su srecni?Da li nocu placu u svojim krevetima?Ili piju vinjak u kafani?I cute.Pozelim da saznam pricu svakog od njih.Da li su uspeli dokuciti ljubav?Da li su tuzni?Da li su zatrovani zivotom koji ih je lomio?Ili su ipak sacuvali dusu?

Mi smo kao reka,kao mali potoci sto smo se slili te noci u more.Da otkinemo delic sebe i pruzimo kao dar ljubavi.Neko ce pruziti ranjeno srce.Koje krvari.A neko lazni deo jer srca nema.

Covek koji glasno priziva ljubav,prvi se oglasio.Udario na sva zvona.Cisto.Odlucno.Isklesane reci o ljubavi,izbrusene,sjajne.Kao da nije stvarna ta ljubav.

Zena koja zeli da se vrati u staru ulicu...da ozivi svoju ljubav.Koja se nada.

Promicu...siluete muskaraca i zena.Iskusni  znalac,cije reci kao mac seku vazduh u prostoriji.

Stidljivo se jave i oni koji su prvi put tu...osete se pozvanim da iskazu postovanje Njoj Velikoj.

Jer su voleli.I bili su odbaceni.

Mlada zena koja ne veruje vise pesnicima...

Mladic na kome je ljubav duboko utisnula zig epilepsije.

Poneka zena,koja je odavno zagubila ljubav negde izmedju opranih casa,skuvanih ruckova,i sasivenih dugmadi...dvoumi se da li da cita...jer poslednje reci ljubavi pisane su u studentskim danima.Ima li pravo?Dvoumi se...Pogleda u Nju,Cuvarku ljubavi koja je okupa osmehom i snagom i recima...Citaj,citaj ljubavnu...I ponovo izviri studentkinja,zablista iz prasine opeglanih kosulja i podgrejanih vecera.

Stari satiricar koji za inat nosi vedru zelenu boju dzempera.I on ima pravo da se oglasi...ako nista zbog velike ljubavi prema svom starom automobilu koga vozi jednom rukom...jer drugom drzi vrata da ne otpadnu...

Smenjuju se lica ljubavi.Svako otkida deo sebe i prilaze dok nas vodi topao glas nase Cuvarke Ljubavi uz neznu muziku iz pozadine.

Muzika koja nekog nosi na krilima.Ali nekome i zasmeta jer ne sluzi se njegova prica uz zvukove klavira.Necija tuga lepse zvuci uz tisinu.

Ljubav muskarca koja sjaji u krugu dvojke.

Preglasni...Jedva cujni...Poneko ponesen zanosom zagubio negde secanje o njoj...

Mladi covek koji pokunjeno pruza deo svog srca,jer mu fali njegova Inspiracija.Da ga inspirise.

Mlada zena,uplasena trnova ruzica koja velica svog princa...neka tuga,neki strah koji ne moze prikriti savrsenom pojavom.Nesto u njoj sto tera na razmisljanje.I ona daje komad sebe misleci da je bas to ljubav.Obozavanje drugog bica.

Jedan planinar,vizionar kome je svet lepse mesto za zivot kroz objektiv.Price obojene beharom i malim grafikama aktova.Potstaknut Cuvarkom Ljubavi.Daje delic potisnut iz nekog drugog zivota dok se sprema da osvoji vrhove i vulkane lepseg sveta obojenog  kaleidoskopom njegovog objektiva.

Nasmejana zena koja je Slusalac.Draga.Dobra.

Svako ima svoju pricu...Ja pruzam samo jedan Trenutak.Samo moj.

Otkidamo komad po komad...krunimo vece na izdisaju...

On,Cuvar ljubavi.Sa svojim stitom zbog ljubavi koja kao takva nema prijatelje.Ili retke.Koji se brani od strelica koje mu celo vece bacaju u lice...Male iglice koje su provukli kroz kapije hrama i kao decaci iz poslednje klupe dobacuju mu na casu knjizevnosti samo zato jer je pronasao nesto sta oni mozda nemaju.Hm...Bodljice zavisti koje su pratilac Ljubavi.Pruza deo duse, kao svoj prilog, odvazno,kao prkosni decak koji se pretvara da ga ne dotice sto mu se drugari podsmevaju jer je vezao pertlu jednoj garavoj maloj na velikom odmoru.

 

 

Na posletku...Ona.Cuvarka Ljubavi.Isijava toliko da uspe da zaslepi one koji nisu navikli.Na svetlost.Nju ne doticu strelice.Ona ne vidi poglede koji joj zavide.Zato jer ona nosi ruzicaste naocari kroz koje je svet lepo mesto,a kroz njih ne dopire tama.Ona se trudi da zadrzi pogled u ogledalu,i osmeh koji ju je docekao.Da ga zaledi.Sacuva.U ritmu rumbe.Otrgne od svih.Velika,mala devojcica  koja nikada nece odrasti ali i nikada nece ostariti.Ni posiveti.Ona je ruzicasta.

Kao Ljubav.

I razidjosmo se...neprimetno kao sto smo dosli.

Neki su uzeli svoje kapute,navukli ponovo maske pajaca,pijanaca,lutalica.Uzeli svoje oklope i kacige,strele i lukove...Neprimetno izasli.

Svako u svoj stvaran zivot.U kojem cekaju demoni i poneki andjeli cuvari koji nam cuvaju ledja.

Svako u svoju tugu,svoje probleme,draga lica ili poneki veseli repic koji ih srecno docekuje na vratima.Nekoga zagrli praznina.

Izgubismo se u mraku...ali sa istim sjajem koji isijava iz ociju.Da li je to sjaj zbog srece,ili toplog doma koji ceka,ili pak kafane,ili ogovaranja koja tek cekaju...e to je vec duga prica.

Razidjosmo se.

Ona je ostala.Ljubav.

Od nas samih zavisi da li ce krenuti za nama...


Moj put

Ljubav — Autor unajedina @ 22:25

Cega se najvise plasite?

Buba i miseva?Mraka?

Samoce?Razocarenja?

Sta nam odredi cega cemo se u zivotu najvise plasiti?

Zivot sam nam odredi.

 

Citajuci malopre Roksanin clanak "Skromnost ili pogledaj dom svoj andjele",u kojem pise o onome sto ona kao normalna zena zeli...da putuje,da kupi sebi mekane rukavice,da priusti svojoj deci radosti...shvatim koliko toga i ja zelim u zivotu a svih ovih godina se i plasim da pozelim,jer u ovom zivotu koji me je zadesio ne usudjujem se da zelim nego se molim samo za goli zivot i zdravlje.

I stignem do svojih najvecih strahova.

Siromastvo.

Bolest.

 

Vreme danasnje...

Setam ulicama ovog grada i pozelim nove cipele.Gledam ih danima,cekam snizenja,skupljam pare odricuci se mnogih stvari.Napokon stojim u prodavnici,i kazem prodavcu:"Zapakujte ih,kupujem."

A onda mi pogled odluta na savrsen primerak zenske torbice.Sjajna je.Savrsena.Skupa.Znam da je neprakticna i da je sigurno necu nositi svaki dan,mozda par puta godisnje u nekoj prilici.Bukvalno mogu obuci na sebe obicnu vrecu,i uz takvu torbicu cu izgledati savrseno.Bas je onako zenska,slatka.Da je pojedes.Naravno ne mogu sebi da je priustim,ali ono zensko u meni ne moze da se zaustavi da je ne pozelim.

Izlazim na ulicu.Nosim cipele u kesi,i mislim kako cu jednog dana kupiti sebi takvu torbicu.Kad dodju bolji dani...Ubrzo zatim ugledam psetance koje smrznuto stoji scucureno uz neki ulaz.Ne mogu ga uzeti jer sam vec dva psa tako donela kuci.Sa ulice.I macku.Nema mesta,i svesna sam da ne mogu pomoci svima.Boli me taj izgovor koji imam,sto mu okrecem ledja i znam da ce najverovatnije tu i uginuti jer malo je dobrih dusa danas.Boli me uzasno...Hodam.

Kraj kontejnera stoji mali cigo,pretura i pronalazi pantalone.Po onoj cici zimi,prvo ih gleda,pa onda se okrece misleci da niko ne vidi,brzinski se skida,neku staru prljavu trenerku,i oblaci te panatolone.Ima najvise 7 ili 8 godina.Moj pogled je prikovan za njega,ne mogu odvojiti oci.Kad ih je obukao,savrseno mu stoje.Necije odbacene teget pantolone,od nekog deteta koje sada ima noviju i moderniju stvar.Oblaci te tudje pantalone.a onda mu se razvlaci osmeh na licu.U tom trenutku sretne moj pogled,i kaze mi na glas:"Taman su mi."

Gledam ga,zastanem i osmehnem se.

"Taman",ponovi on.

Klimnem glavom.

Bolno shvatim koliko je to poznat osecaj.

 

 

Vreme proslo.

Iz blagostanja i ususkanog zivota,ratni vihor me doveo u Srbiju.Majka,sestra i ja.Bez icega.Donela sam samo malu lutkicu koja staje na dlan.

Zvonis na vrata rodjaka.Kiselog osmeha te primaju njihove zene.Molis da ostanes.Pitaju te, te iste veceri da li ces ostati na dorucku ili ides pre dorucka.Znaju da nemas gde otici.Ali smetas.Nikom ne treba tudja muka.Odlazimo dostojanstveno.Druga tudja vrata,drugi rodjaci,tudji stanovi,tudji kreveti.Zivis goli zivot.

Zeljan si svega.Svega.Cekas na red ispred crvenog krsta za hranu.Roditelji,oboje sa fakultetskim diplomama, bore se za goli zivot i za nas dve.Otac koji rano ujutru odlazi da nosi vrece po gradilistu i da kopa kanale,majka koja cisti tudje kuce i prodaje krofne.

Ja koja hodam na prstima ujutru da ne probudim maminu ujnu,koja nas trpi samo zbog muza koji je rodjeni brat moje bake koja je umrla radjajuci moju majku,pa ne moze bas da nas nogom u dupe izbaci ali cekaju da odemo sto pre.

Odvodim sestru u obdaniste.Idem u skolu u kojoj sedim sama u klupi jer me svi zovu jadna izbeglica.Ni ime mi ne znaju.Ja sam bezlicna osoba koja za njih ne postoji.Zar da im kazem kako sam nekada zivela,i ko sam bila,da sam jela iz srebrne kasicice i proputovala najekskluzivnija mesta,da su mi baka i deda od oca bili ambasadori i da sam zivela pod staklenim zvonom.Voljena,mazena i pazena.

Necu naravno,jer ta devojcica ni za mene vise ne postoji.Ja ova i sada zavrsavam casove, uzimam sestru iz obdanista i idem sa njom u park u kome cu ostati ostatak dana dok nam ne dodju roditelji.Smetamo u tudjoj kuci.Tu cemo jesti kifle,tu cu pisati domaci,tu cu se igrati sa sestrom.Pravicu se da uzivam,i trudicu se da niko to ne primeti.Da nemamo gde.

Odlazak u crveni krst po garderobu.Tudju odbacenu garderobu.Strah da te neko na ulici ne prepozna u svojoj odbacenoj majici.Ili pantalonama.Mali cigo nije ni svestan koliko ga je samo razumela ta lepo doterana gospodjica.

Prve zime dobili smo svi porodicno neke stare crne kapute,kao jorgani,bez dugmadi.Isti,za odrasle ljude i decu.Ja sam za svoj uzela neke ukrasne zihernadle da ga zakopcam,ukrasila ga maramom,pretvarala se da je to najlepsi kaput koji postoji.

Kad je dosao roditeljski sastanak,mi deca stojimo na hodniku gledamo roditelje koji dolaze.Primecujem mog oca koji ponosno dolazi da cuje o svim peticama svoje cerke.Potrosen od teskog rada,obican fizikalac sa diplomom fakulteta.Za njih bednik.Ugledam na njemu onaj isti kaput koji nosim i ja.I shvatim kako ce celi razred videti da otac i ja imamo iste jadne kapute.

I sakrijem se.Krajickom oka vidim oca koji me sa nadom trazi.Stidim se svoje bede,jada,siromastva.

Da,stidim se svog oca.Tada u osmom razredu,znam da sam se sakrila u parku i plakala.Plakala po prvi put posle svega.Za sav jad.Za tu knedlu u grlu koju sam tako dugo nosila.Za krivicu sto sam se postidela oca najvise.Nikada me nista nije ubilo kao ta krivica.

Zelela sam tada samo da nikada vise ne nosim tudje stvari i da jednom odem u Mek Donalds i najedem se svega sto pozelim.

 

Mnogo je vode od tada proteklo...Ne nosim tudje stvari.Lepo zivim...

Ali...Otuda moj panican strah od siromastva,i zelja da uvek sebi nesto kupim.Nesto novo.Lepo.Moje.Valjda da operem sve one godine nemanja,onaj cemer i poniznost.

A opet osetim krivicu kad god nesto sebi kupim ili pozelim,kao onu torbicu...boli me da sam nezahvalna i da se negde neko muci kao ja onda...da bi za cenu te torbice nahranila nekoliko gladnih usta.A opet zensko sam,ima li lose nesto u tome da zelim????

Strah od bolesti.

Da... kad je polako nestajalo siromastvo,i kad su moji poceli da staju na svoje noge,da prodajemo rusevine preostale od rata i da se kucimo...dosle su bolesti mojih najblizih.Valjda je tako kad popusti stres i strah.E tada pozelis da si go i bos i gladan kad cvilis po bolnickim hodnicima,cekas ishode operacija i brines se o njima bolesnima.A nekako si dete.Molis se samo da ti roditelji prezive da ne ostanes sam.

Da li je jeres posle svega usuditi se sanjati?Zivi,zdravi,siti.Da li se smes usuditi pozeleti nesto?

Da li smes sanjati putovanja?Masaze?Skupe kreme i parfeme?Dobre pramenove?Firmiranu kvalitetnu garderobu s vremena na vreme?Lep komad nakita?Dobre cipele?Lepu torbicu?Dobro vino?Veceru pod svecama u poznatom restoranu?

Da li se smes usuditi u ovoj zemlji,na brdovitom Balkanu?Da li smes sanjati i zeleti bilo sta drugo osim krova nad glavom i suvog hleba a da ne bacis kamenje na Boga i ne izazoves ponovo sudbinu?

Da li smes?


Trenutak

Poezija — Autor unajedina @ 14:32

 

Postenog nalazaca molim
da uputi na moju adresu,
ako nekad, negde, pronadje,
na bilo kom kraju sveta,
u bilo kojem godisnjem dobu,
u bilo kojem zivotu..

Trebam taj momenat.
Zelim da mi se vrati.
Da ga osetim.
Na trenutak.
Nas dvoje.

Kakvi smo bili...

 

Negde ima nasih tragova
kraj reke
ispod mosta...
Gde me ljubio
disao za mene.
Očima mi crtao osmeh na licu.

Uzeo mi dusu nepovratno.


Ima negde...srce moje
koje nije vise moje...
I izbledele boje na njemu
bez kojih ga vise ne zelim natrag.

 

 



Moje boje

Ljubav — Autor unajedina @ 22:43

 

Kazu da nas odredjuje krv koja nam tece venama,raspored planeta koji se zadesio nad nama kada smo prvi put udahnuli vazduh u pluca.I zaplakali.

Sudbina.

Da li smo tu svoju sudbinu i karakter dobili sa majcinim mlekom kojim smo podojeni...ili nas je zivot vremenom isklesao u ono sta cemo postati?

Ili smo svi samo belo slikarsko platno,na kome ce zivot iscrtati boje i obrise...od bele,zute,crvene preko plave i zelene do crne?

Postoje i ljudi cija su slikarska platna nekako crna i bela,bez mrlja i gresaka,nekako ispravni.Postoje i oni drugi.Poput mene...

 Necije platno dobije obrise najlepse impresije,a nad necijim se zivot poigra tako sto dobije ludacki nagon da bude Pikaso.

 

 

Moje platno...ono nosi sve boje...

Belu kao sneg od dana kad sam se rodila i bezbrizno skrivala u detinjstvu pod roditeljskim staklenim zvonom.

Najcrnju crnu kada se to zvono od stakla iznenada razbilo na parcice,ostavivsi me nespremnu,istrgnuvsi mi iz ruku sve sto smo imali,izmaknuvsi bukvalno tlo pod nogama.Tudji gradovi.Tudji kreveti.Tudje kuce.

Sivu u izbeglistvu i strahu od nepoznatog.

Nezno roze koja se stidno probudila sa prvim gimnazijskim danima,prvim ljubavima,prvim uspesima.Nezno roze poput prvog rumenila na obrazima,i sjaja na usnama.

Ljubicastu kao nadu za pocetak nekog novog i boljeg zivota.

Pa ponovo sivu,tamniju...kada taj bolji zivot,kao varka isklizne kroz prste.

Zelenu za sve bolesti koje smo bolovali,za sve bolnice i lekare.

Zutu kao ljubomoru sto kao pcela ujede za srce kada se prvi put zapitate zasto vi nemate nesto sto neko drugi ima.

Bez za sve prijatelje koje sam pronasla na ovom putu...

Braon za one koje sam izgubila.

Plavu  za sve suze koje sam prolila...Mnogo je plave slikano na mome platnu.

Narandzastu za sve krive Drine koje sam ispravljala,za inat,za borbu i sve snove o boljem i lepsem zivotu koje sam se drznula da sanjam.

Ma koliko god plave bilo,uvek ce se uz nju nazirati prkosna narandzasta.Narandzastom sam zadojena sa majcinim mlekom,tece mojim venama od nekog dalekog pretka koji me posmatra sa visine i navija za mene.Moja krv je njegova krv.Krv nije voda.

Boja cigle za sve zemlje koje sam napustila i kao cergarka krenula u svet.Domovina koju sam izgubila.Tudje kuce kojima sam isla na konak.Sopstveni dom za kojim sam ceznula.

Boja dima za sve kosmare koji su me budili,koji mi nisu dali za zaspim.Cupali mu utrobu na zivo...Za sva ludila i bunila koja su me paralizovala.Boja tunela u kom sam predugo bila.

Indigo plava za mir koji sam pronasla,za pakt o medjusobnom nenapadanju koji sam sklopila sa samom sobom.

Crvena koja mi je iznenadno ogrejala dusu...i smeh koji je dosao sa njom.Smeh.Snaga.Radosti u malim stvarima.Ljubav.Strast.Pripadanje.

Kako sam ikada mogla ziveti bez crvene,pitala bih se tada,bezobrazno srecna,drska kao sto samo mnogo srecni ljudi umeju biti.Utrnula za svaku tugu,i svoju i tudju.Moja crvena mi je davala krila,snagu,nadljudsku moc i onu utrnulost kada mislis da ti se vise nista lose ne moze desiti.Onu samouverenost koja tera ljude da ustuknu na korak od tebe.

 

Najgora je navika na srecu...

 

Posle crvene,svaku plavu mnogo teze i bolnije podnesete.

Crvena izostri plavu do tirkizne...

Nosim sve boje.

Zato razumem.Zato osetim svaku iskrenu dusu.Zato prezirem lazne crne i bele,lazne moraliste i one sa velikim egom.

Umem da cutim sa sveticom.Umem da placem sa gresnicom.

Zena sam obojena svakom bojom.A jos uvek dete.Od prozirno bele do najcrnje crne.

Bila sam tamo gde je najcrnja od svih crnih.Poznajem miris straha u kostima.Taj se miris nikada ne zaboravlja.

A opet umem svojom belom da zabelim svet oko sebe,da ga pretvorim u zaledjeno snezno jutro.

I uvek se vrate moje plave...i jos uvek ume da me ubode zuta.Dignem glavu pa se hrabro borim narandzasto.

I ceznem za crvenom...Pitam se kao sam ikada mogla voleti,maziti,ceznuti nekom drugom bojom.

Volim svoje boje.Moje su.Dok god ih imam znacu da sam ziva i da sam jos uvek daleko od prozirne.Kada ste prozirna...tada vam je svejedno.Ne postojite vise.

Imate savrsenu boju poput dijamanta,ali nemate vise sebe.

A najgore je izgubiti sebe...

 


Zivotinjsko carstvo

Zivot — Autor unajedina @ 22:45

Jednom davno u jednoj sumi,zvanoj Blogogradska suma, zivele su zivotinje koje su se u njoj druzile,smejale,plakale i delile zajednicki zivot.Bile su srecne u toj sumi,posto su mogle da budu ono sto jesu,nisu morale da se pretvaraju i mogle su u njoj da skakucu do mile volje,ili jednostavno da se povuku i dremaju iza nekog starog panja posmatrajuci druge zivotine kako zive svoj zivot.I tako ucili jedni od drugih,radovali se tudjoj sreci,tugovali nad tudjom tugom prepoznajuci sebe u mnogim pricama.Ziveli cudni sumski zivot,ne osluskujuci sta se desava u stvarnom svetu.

 

Jednoga dana,kraljica sume Sanjarenja odluci da je doslo vreme da povede svoje drugare u spoljasnji svet.Posto je najhrabrija,i srce u dusa Blogogradske sume,jednog jutra je jednostavno ustala i rekla:"Drustvo spremajte se,vodim vas na jedno mesto,nema pogovora,vreme je da malo prosetamo van sume.Ovih dana nema valcera ni putovanja tako da vam ne gine da idete sa mnom u avanturu."

Znate,ona je prava pravcata Bela lavica,istinska kraljica tako da ostalim zivotinjama nije ostalo nista drugo nego da se pocnu spremati za put...

 

 

Prvo sto im je trebalo u druzbi dostojnoj spoljnog sveta bila je jedna zivotinja koja je hrabra i neustrasiva,i naravno ima snazna krila da ih vine visoko iznad Blogogradske sume.Nema sumnje,pravi izbor je nas jastreb koji stiti nebo,Krilaandjela...ali da stvar bude jos bolja dosao je uz pojacanje jedne Inspiracije koja mu jaca krila i daje snagu da leti jos vise u nebo.Prvi clan delegacije,dakle,jastreb uz jastrebicu.

 

 

 

Nakon jastreba,dosao je red na zivotinju koja vlada vodenim prostorom.Neustrasiva,nesputana,koja pliva slobodnim stilom morskim plavetnilom i ne plasi se duboke vode.Tanjana.Divni delfin,koji ima snagu,daje osmeh drugim zivotinjicama i pokazuje im da koliko god veliki talasi bili,i pretili da nas potope...uvek treba plivati i boriti se.

 

 

 

Dobro u vazduhu imamo igraca,u vodi imamo igraca,potreban je jedan hrabar i neustrasiv Stepski vuk,koji se ne plasi da koraca sumom,stiteci svoju vucicu i malog i vuka,pokazujuci ostalima da je moguce izaci iz sume i ostvariti svoje snove.Uz njega se ostale zivotinjice osetise malo spokojnije,i dobise veru da ce i one jednog dana naci savrsenu ljubav.Poseban je taj vuk. Jedinstven.Dobar,iako drugima moze izgledati opasan,verujte da nije.

 

 

 

I ohrabrise se nasi drugari,stekose polako snagu ali bi im potrebno i malo dodatne mudrosti pa u pomoc pozvase mudru sovu,jednu Tanju koja pise divne pesme,i bas je prava ozbiljna pesnikinja,smerna mudra sova,verujte na rec.Pravi predstavnik i pojacanje.

 

 

 

Uveca se mala druzba,i pretvori u pravu malu armiju.Fali samo osmeh.Idealna je za to nasa Vesela,koja kao mala vesela veverica skuplja svoje pesme kao lesnike,i nesebicno ih deli sa ostalima.I upamtite...ne voli zutu boju.Nikako.A ima i zastitnika,zbog kojeg u poslednje vreme slabije pise,ali oprosteno joj je.Zbog osmeha koji je zarazan.

 

 

 

Ko fali u druzbi,ko fali?A bez mede ste mislili da krenete,a drustvo?Ma sanse nema,medo je car sume i vole ga sve zivotinje,jer je najsnazniji,jer im razvlaci osmeh na lice i daje dobru,pozitivnu energiju celoj druzbi.Suky.Druzba bez mede je kao suma bez lisca,dosadna i prazna.Medo bas zna sta radi,pise ko veliki,prave ozbiljne price...i ume da plese,cula sam, pricala je cela suma,verujte mi na rec.

 

 

Znaci druzba je tu...prebrojava nas Bela lavica...Krila...tu su,Delfin,Vuk,Mudra sova,Veverica...ko fali?

 

 

"Ajde Una sta se skrivas",viknu Lavica,"stvarno si pravi mis,izlazi pa da krecemo".

"Nemojte mene,ja sam mala,a vi ste veliki,samo cete me zagubiti negde,zastajacete zbog mene.Ja sam samo mali mis,naspram vas velikih predstavnika sume."

"Ma znas da nema diskusije sa mnom",namignu mi svemoguca lavica,"a uostalom potreban nam je i mis,jer desi se ponekad da uplasi slona,pa ko zna,da nam se nadjes",viknu lavica,nestrpljiva da se dalje objasnjava,a i da ohrabri misa da se oseti malo vecim.

"Dobro,evo me upadam."

 

 

"Uh,pa stvarno je mali ovaj mis,pomislise ostale zivotinje...ali neka ga mozda i bude od koristi."

Druzba krece...

Sta je dalje bilo?Mislite da su uspeli van sume?Mislite da je to cela druzba na okupu?

Nema sanse.

 

 

Reci cu vam jednu tajnu,ali dobro je cuvajte...Postoji jos jedan clan.Zastitnik iz senke.Ako vam otkrijem nesto vise o njemu,moracu da vas eliminisem,a to naravno ne zelimo...ako bude hteo da vam se predstavi ucinice sam to jednog dana...do tada...razmisljajte o njemu...

 

 Hm...dobro,reci cu vam samo jos ovo...Doticni gospodin K. izjavio je ljubav nasoj Beloj Lavici,na najlepsi moguci nacin...napisavsi joj pesmu.

Da,da...pesmu,pravu pravcatu pesmu...

A sta je dalje bilo?

E bas necu da vam kazem...

 

Cica mica i gotova prica.


Znam...

Ljubav — Autor unajedina @ 21:00
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Znam,posle svih ovih razocarenja,bola,udaranja glavom u zid gde god se okrenem,necu umeti vise da verujem.Necu umeti.

Necu umeti  da ujutru ustanem iz kreveta i verujem ponovo.Verujem.

Necu umeti.

Necu umeti prepoznati dobrotu u coveku,nakon ovih oziljaka koje nosim na dusi.Necu vise umeti.

Osiromasena do ljudske bede,porazena,ponizena…podici se…necu umeti.

Jednog dana,posle izbeglistva,strahova,unizavanja,bola,bolesti… podizanja i padanja…padanja i podizanja…docice praznina. Praznina.Kraj tunela.

Necu umeti dalje.Necu umeti.

Prekasno da se vratim natrag ,preslaba da rukama i nogama kopam dalje…Necu umeti.

Sescu ispred ogledala,i skinucu ovu sminku pajaca,izbrisati osmeh.Necu umeti ponovo da ga nacrtam.Ja,najtuzniji pajac dragog i veselog lica.Moje reci koje hrabre pretvorice se u vecni muk.Necu umeti nista vise da kazem.Zacutacu.Zaplakacu konacno kao prvi put oslobodjena,jecati i cvileti nad svim mojim provalijama,ocajima,ljubavima,razocarenjima.

Nad jednom porodicom kakva je nekad bila.Ja,devojcica u toj porodici koja imam snove,i nadu u lepu buducnost.Necu umeti tih snova nikad vise da se setim.Necu umeti.

U mom svetu svi satovi su vec odavno stali.Godinama vec zivim jedan isti dan.

Necu umeti ni iz tog jednog dana nikad vise da izadjem.

Necu umeti!

Probudicu se jednom,sa dobro poznatim osecajem u utrobi…praznina i strah,panika.Uvek ga nekako oteram,snagom i nadom i verom u bolje sutra.Preguram.Ojacam.Dignem se na noge.Borim se.Smejem se…

Oseticu ga u kostima…u venama i necu umeti da ga oteram.Nikad vise.

Necu umeti.


Powered by blog.rs