Brod u boci

Pamtimo samo ono sto bi lepo.

Neka ovo bude samo jedna prica u nizu...verujem da je mozes okrenuti da bude pozitivna.

Rekao je neko.

Pozitivna je.

Nije ljubavna.

Nije ratnicka.

Obicna prica o dvoje lutalica koji su se mimoisli.

Svako u svoj svet.

Prica je posvecena njemu,iako ce mnogi pomisliti da je za njih pisana.

A nije,jer samo on ce znati...

Kakav je miris dunje sa babinog ormara?

Gde najlepse mirise punjena paprika?

Koliko staklenaca se daje za jedan porcelanac?

Zasto je Badza bolji od Popaja,tog uvek ispravnog momka?

Za koju svrhu Ratnik svetlosti cuva strazu jednom decaku?

Nismo bili ljubavnici.

Nismo bili prijatelji.

Nismo bili poznanici.

Nismo bili stranci.

Zena koje nema.

Ratnik bez vojske.

Bela zastava za kraj bitke,pobodena u nekom nepostojecem svetu.

Kao predaja.

Prica koja nema ni pocetak ni kraj.

Dvoje ljudi koji su dali sve od sebe da sto vise povrede jedno drugo.

I uspeli u tome.

Tako je sudjeno.

Nije valjda moglo biti nikako drugacije...

Kao dva ovna koja se susretnu na brvnu,pa procene da je onaj drugi jednako snazan kao i on sam,da su isuvise slicni...da ce samo povrediti jedno drugo,pa nece biti pobednika i porazenog.Odmeravaju snage onog drugog,gadjajuci sitnim malim strelicama,njima naizgled bezazlenim,ali koje kao mac seku onog drugog.I onda shvate da je uzaludno,da ne zele da povrede jedno drugo.Ovo je bilo dovoljno.

Pa se okrenu,i napuste bitku.

Svako na svoju stranu.

A brvno ostane kao nemi svedok na nemirnoj reci.

Pozitivna je prica...zbog dunje sa babinog ormara...zbog onih ljudi kakvi su mogli postati...da nije bilo Drekavca.

Onog drekavca u njima,on im je presudio.

Bolje nije moglo...

"Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama cinjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suvise skupo placena jednim razocarenjem, ma kako tesko ono bilo."

Ivo Andric

Ocajan sam vozac.Priznajem.

Klasicno zensko za volanom.Ne verujete mi?

Pitajte mog instruktora voznje...

Bilo je to davne 2000. godine kada sam upisala skolu voznje.Pobegao u instruktore,volan je trebalo da mu postane prelazno resenje,pa je sa diplomom Masinskog faksa poceo da vozi kamione,presao na autobuse,i eto zavrsio kao instruktor voznje.

Divan covek,na lebac da ga mazes.Imao je zivce ko konj.Pusio je mirno svoje cigarete i poducavao voznju.A onda je upoznao mene.

Pa recimo to ovako,zivci su mu toliko oslabili jer sam ga sve cesce cula kako urlice napaniceno:"Unaaa jeboteee prosla si kroz crveno."

Ili "Paziii otkide mu retrovozor."

E pa onda je sve redje palio cigarete dok sam ja vozila.Mogu ponosno da izjavim da se odvikao od tog uzasnog poroka u onim momentima dok su trajali moji casovi.On koji je palio jednu za drugom,bio je toliko napet da nije uspevao da zapali niti jednu.

U cudu bi me gledao kad bih ga mrtva ladna pitala:"Ej a jel tesko da se vozi u stiklama?"

Prvo me je gledao onako unezveren od moje voznje,a onda odgovarao pravdajuci se "Ne znam nisam nikad probao da vozim u stiklama."

Na prvom polaganju,i prvoj raskrsnici policajac je trazio da "Istog momenta zaustavim i napustim vozilo."

Sledeca dva takodje nisam bila nesto bolja,ali verujte to je bilo zbog ciste treme,casna pionirska rec.Nekako sam i uvezbala taj volan,ali pod stresom i tenzijom sam postala nepredvidiva.

Jednom je na polaganju bio prijatelj mog instruktora.Dobro ajde spomenucu da mi je taj divni cikica postao super drugar,uvek je govorio da je uprkos mom netalentu za voznju beskrajno srecan kad na rasporedu casova vidi moje ime."Kad ugledam Una,u moru onih smorova i bezveznjakovica sunce me obasja,bar cu se ismejati iako ce mi skratiti godinu dana zivota",govorio je.

I eto,bicu postena,na polaganju ti on ovako kaze tom policajcu:"Ova moja Una je mnogo veliki tremaros,ali je mnogo dobro i drago dete.Ako je ti sada ne pustis,sanse nema da prodje,ali veruj mi na rec mnogo sporo vozi pa nece ugroziti nikoga,izvezbace,savesna je ona,veruj mi na rec."

I tako ja dobijem vozacku dozvolu.

Od toga dana nista vise nije isto za moje sugradjane.Prestali su da izlaze sa decom,a sve cesce su izvodili taste.

Hvala Bogu pa nisam izazvala nikakvu nesrecu do sada.Nikoga nisam ugrozila.Dobro ajde,ogrebala sam par auta na parkinzima,ali samo zato jer se parkiraju isuvise blizu,a ja kad vozim rikverc ne znam gde je levo a gde desno i uvek nekako pogresno okrenem volan.Samo to je razlog.

Unervozi me rika lavova na ulicama,krici hijena pa onda jos vise usporim.Ili nesto zabrljam.Da,ja sam ona koju zelite da udavite dok vozite ulicama vase ljubimce.

Ja sam ona koju mrzite svom svojom silinom.

Spominjete mi familiju.

Pozdravljate mi majku.

Ja sam ona,koja,kada sam u spicu,pa sam nemocna da pronadjem parking,glavom trubim po volanu...ne nerviram se,ne nerviram se,ne nerviram se...

Ja sam ona koja se naivno smeska kad je pandur zaustavi,jedna od onih koja se izvuce bez napisane kazne.Ja sam ona koja kad pronadje zataknutu kaznu za isteklo parkiranje na samo 10.minuta sto kasni, pa vicem za onim sto radi na tom istom parkingu "Zatakli ti dabogda."

Da ja sam zensko za volanom.Zbog koje kasnite,od koje stitite svoje ljubimce sa 4. tocka.I one sa 2.Em plus plavusa.Sve vam je jasno.Osoba koju ste oduvek mrzeli,ali niste znali kako da je se docepate.

Evo,posto bi price trebale da imaju srecan kraj...ima ga i ova.Duze vreme vise ne vozim.Svet je sigurnije mesto,a na ulice slobodno pustite decu da se igraju.Ne morate vise tako cesto da saljete tastu u setnju.

Ali ko zna,duboko sam uverena da u meni negde cuci Flojd,samo moram da ga oslobodim.Ako bude tako...Cekam vas na crtu.Kakvi ste vi vozaci?

Jos samo da vidim ima li gde onih Alpina,da imam pravu makinu.

Kao dete sam sakupljala sapunice.

Jedan komsija je bio pilot i donosio mi je one male sapunice iz aviona,hotela...

Lepo upakovani,maleni,mirisljavi.Moje najvece bogatstvo.

Odavno ih ne sakupljam,ostali su u nekom drugom zivotu,ali to se valjda nekako odrazilo na moju danasnju strast prema prirodnim mirisljavim sapunima,koje kupujem u Lushu.Moja droga.Pa valjda taj porok pravdam svojom detinjom zansenoscu.

Imam neke svoje male rituale.Sitnice koje cine moj svet.I danas sam poput deteta,vezana za neke gluposti kao sto su pidzama sa slicicama Zvoncice i Petra Pana,koje se ne odricem,iako je vec jako stara i istanjena.Nekako me tuga neka uhvati kad moram da nosim neke druge pidzame,lepe i nove,mnogo lepse od nje.Nekako kad dodje red na nju,smeskam se kao zaverenik,ususkam se u nju i obavezno napravim sebi Cokolesnik pred spavanje.Ili Kras Ekspres.

Nesto samo moje.

Zadnjih 15.godina skupljam male secere u kesicama.One secere iz kafica u kojima sedim.Uzmem samo po jedan primerak,bez duplikata.Jedno mesto na kojem sam bila,jedan secer.

Kao dete,kradom,da neko ne vidi tu moju malu slabost.

Vremenom sam ih sakupila preko 300,imaju pocasno mesto u jednoj velikoj staklenoj posudi.Svedoci nekih mesta na kojima sam bila,nekih proslih vremena,nekih mesta koja vec odavno ne postoje i na njihovim mestima su nikle banke,ili prodavnice.

Ono malo putovanja na kojima sam bila.Kad uzmem taj mali secer u ruku,osetim energiju tog mesta,taj odredjeni trenutak u kojem sam ga uzela,kao da mogu da opipam ta prosla vremena.

Jednom sam sedela u jednom ekskluzivnom mestu sa drustvom,a tada mi je uvek glupo da uzmem secer,osetim se kao prevarant pod maskom odrasle zene koja se ponasa kao dete u prodavnici slatkisa.

Do mene sedi jedan drugar,i ja mu na polasku sapnem :

"Nemoj da padnes u nesvest ja skupljam secerice pa cu sada uzeti jedan,a ako me neko vidi slobodno se pravi da me ne poznajes."I namignem mu.

On se poceo grohotom smejati,kao u nekom cudu,i rekao mi da sam jedno obicno deriste i da sad shvata kako me uposte ne poznaje.

Dok me vozio kuci,pricala sam mu kako volim da imam uspomenu na mesta na kojima sam bila,kako mi je zao sto nikada nigde nisam putovala,da bih volela da ih imam sa raznih krajeva sveta.

Dok sam izlazila iz kola rekao mi je:

"Znas sta,ti uopste nisi odrasla osoba,ti si jedan obican prevarant."

Proslo je vise od tri godine.

Taj moj drugar je danas srecno ozenjen,sa prelepim sinom,i jako uspesan poslovni covek.Obisao je skoro ceo svet.Ali bukvalno.Najlepsa i najuzbudljivija mesta na ovoj planeti,sto poslovno,sto privatno.Sa svakog mi je uvek donosio male suvenire,i davao mi kao detetu krisom,uglavnom u prolazu dok smo bili na nekim okupljanjima,dok se pozdravlja i odlazi kaze mi :"Ajde izvuci nesto iz dzepa doneo sam za tebe."

Dok ja iznenadjena izvucem poklon i otvorim ga,on je vec nestao.

Ne voli da mu se zahvaljuju,da pokazuje emocije,pohvale prima bukvalno u prolazu.Cudan je jako.

Prepuna mi je polica suvenira sa njegovih putovanja.Ceo svet koji cuvam i brinem se o njemu...i sanjam da cu i ja jednom tamo.

Pre neki dan cujemo se i on mi kaze nonsalantno,ostavio sam ti nesto kod tvojih,bio sam u prolazu.Ajde nemoj da me smaras,da se zahvaljujes,da me zoves u poslu sam,nije nista posebno.Sitnica.

Dodjem kod mojih.Na stolu stoji kutija.

Kartonska.Sa plavom masnom.

Otvorim...

Vidim da je puna onih malih secera.Preko sto ih ima sigurno.

Istresem po stolu...i ceo jedan svet mi se prospe pred ocima...Barselona,Pariz,London,Monako,Venecija,Havaji,Jerusalim,Prag...celi kontinenti...

Gde nikad nisam bila.

Zamislim njega,uvek smrknutog i dalekog drugim ljudima,kako na poslovnim vecerama,na odmorima uzima te secere i stavlja ih u dzep.

I pocnem se smejati...

A onda mi se oci ispune suzama...srce mi veliko kao Rusija.

Ona stara.Sa Sibirom.

Eto to je moj drugar.

Koji je najlepsi gest koji je prijatelj ucinio za vas,iskreno...od srca?

"- Oprosti.

Bila je to najljepša riječ koju je moglo pronaći njegovo kukavičko poštenje.
Tako me srećno skinuo sa savjesti i prijateljski ispratio u prošlost.
A za mene je to bio prvi korak u budućnost, nepoznatu i dotad nezamišljanu.

Ali, neka ti je Bogom prosto, nisi ti birao svoju sitnu dušu, dali su ti je, ne pitajući, došao si na red kad drugih, boljih, nije više bilo."

Tvrđava
_Meša Selimović_

Dvolicnost.Cinizam.Lazni moral.

Skloni smo da kritikujemo,da sudimo,da razapinjemo.

Da pljunemo drugoga.

Kurva.Teska rec.

Najteza rec koja se moze pripisati nekoj zeni.

Ona koja trguje svojim telom,trampa telo za novac.U kesu.Zakon ponude i potraznje.

Vezuje sa za onu koja stoji na stanici,ili ispod mosta,ili gde vec...Sta ju je tu dovelo,i kako legne sama sa sobom,samo ona zna?Bog nek joj je na pomoci.

Sa jedne strane oni koji ce reci da ju je neka muka sigurno naterala,sa druge strane oni koji kazu da je najlakse tako,da uvek postoji drugi izbor kao ciscenje,fizikalisanje...

Diskusija u nedogled,svako je u pravu,niko nije u pravu.

Gledam mlade devojke u ovom nasem suncem okupanom gradu.Lepe,doterane u drustvu starijih muskaraca,ogavnih primitivaca kako piju pice.Gledam ih kako sa istima obilaze butike,parfimerije.Voze se u njihovim skupim kolima.Mislite li vi da bi te iste devojke primetile doticne orangutane da ovi nemaju materijalna sredstva?Mislite li vi da se pica,ruckovi,garderoba i parfemi dobijaju besplatno?Dobre cike koje daju bonu dobrim devojcicama jer je ovaj svet lep,ovde bumbar onde cvet,a one im za uzvrat pokazuju svoje atribute.Zakon plasiranja robe na trzistu.

Te iste dame stanice,te iste klinke ogovaraju lepo doterane mlade zene koje sede sto pored njih.Sede u drustvu drugarica,pokazujici jedna drugoj verenicko prstenje,burme,prospekte za putovanja,fotografije svoje dece...dece koju kuci cuvaju dadilje.One su udate,verene...za fudbalere,biznismene,kriminalce.Slikaju se za casopise,poziraju u svojim lepo sredjenim vilama,na jahtama.Muzevi su im najbolji...ali najcesce kad su daleko od njih,i dok im na kartici lezi pozamasna svota novca za njihove prohteve.Pricaju o postenju,a vecina  njih je do juce bila na mestu tih istih klinki,pa im je danas konkurencija jer je velika varovatnoca da ce je svrgnuti sa trona zene,i od mlade naivne ljubavnice postati Gospodja.Zakon konkurencije.

Dok lista casopis o lepotici i njenom poznatom muzu,uz kafu sa komsinicom,ogovara zena,dok deca trce oko nje,vriste,traze rucak.Listajuci casopis zavide na luksuznom zivotu i pljuju po muzevima koje trpe zbog krova na glavom i da se ne bi morale vratiti u vukojebinu iz koje su dosle.Uteruju tog nesrecnog muza u sto vecu krivicu,naplacujuci mu sve skuvane ruckove,sve opeglane kosulje,sve sate provedene sa svekrvom.Ucenjujuci ga decom.Zakon uterivanja dugova.

Znaci imamo nekoliko vrsta trampi.

Roba za novac.

Roba za pizzu i djus,cipele,torbu,parfem.

Roba za vilu na Senjaku,stan na Vracaru,jahtu,kozmeticki salon.

Roba za kucu u Kaludjerici,stan na Zarkovu,masinu za pranje sudova,novi mikser.

E sad,ja sam malo priglupa end naivna,nesto meni tu smrdi.Da li se meni cini ili je tu jedina razlika u ceni onoga sto se dobija tom istom razmenom?Koja je onda razlika?

Princip je isti,sve su ostalo nijanse,samo sto se taj izraz lepi na onu sa pocetka price.Kod ovih drugih zavijen je u celofan laznog morala.

Trgovina na veliko,i trgovina na malo.

Nema malih i velikih.

Kurva je kurva.

Zakon logike.

"Nije smrt ono što je užasno, već životi koje ljudi žive ili ne žive do svoje smrti. Oni ne poštuju svoje živote, oni pišaju po njima.Ružno izgledaju, ružno govore, ružno hodaju.Pusti im veliku muziku i oni je neće čuti. Većina ljudskih smrti je obična prevara. NIŠTA TU NIJE OSTALO DA UMRE."

Bukovski

Izadjem ponekad sa rodjakom.Brat od tetke kako se ovde kaze.

Kad dodje u zemlju.

Obozavam da razgovaram sa njim,da provedem ceo dan sa njim.
Kao dvoje dece.
Rodjak moj je uzasan hedonista i ljubitelj lepih zena.
Za njih je oduvek neodoljiv,smeker do ludila.
Nisam nikada srela muskarca poput njega,koji toliko voli zivot,uziva da se zaljubljuje,udvara,ali za njega ljubav brzo izgubi draz.
Sedimo u basti kafica,zezamo se smejemo,kao ona dva najgora dripca ispred kafane i komentarisemo zene koje prolaze.

"Kako si divna" kaze on jednom primerku koji upravo prolazi i javlja mu se,i onako vise za sebe u bradu nastavlja "Steta sto ces mi dosaditi za par dana."
On je kao decak,neodoljivi decak,dragi meda,nekada ga samo jako,jako zagrlim,verujte nemoguce ga je optuzivati zbog takvog stava i nacina zivota.
On je jednostavno takav.Verujem da ima decu za koju i ne zna,iako on to negira,njegove ljubavne price sve su samo nisu dosadne.
Kockar.Svaler.Neodgovoran.Biser rasut u belom svetu,koji je napustio ove nase prostore,zbog boljeg zivota,mogucnosti da vodi zivot bas onako kako on zeli.
Do poslednjeg daha.

Jednom je otisao na Kubu,zaljubio se u instruktorku plesa,ostao 2 meseca dok nije potrosio sve pare,i dok se taj isti zanos nije potrosio.
Upoznala sam nekoliko njegovih devojaka,svaku bas kao da je ona ona prava,zena njegovog zivota.Sve lepotice bez ijedne mane,svaka razlicita. Japanka,Etiopcanka,nezna plavusa,napucana crnka,glumica, student,    prevodilac,uspesna poslovna zena starija od njega bar 10.godina...zaboravila sam mnoge.
Sve toliko razlicite,a svakoj se cini da je bas ona ta prava.
Kako se on ophodi prema njima,sa kojom paznjom,neznoscu,sa kakvim idejama im se udvara,pamet da vam stane.
Kad on ima imaju svi oko njega,kad dotakne dno,e pa verujte to znaci dno u bukvalnom smislu.
Klasicna prica Bos ili Hadzija je pisana po njemu.
Kada je otisao da zivi u inostranstvo pre desetak godina,nekako ovaj grad nije vise bio isto mesto,falio je,uzasno je falio.
Poslednja njegova ljubavna prica,sa devojkom iz snova.Bukvalno.
Cim sam je upoznala u lice sam joj rekla da ima veca muda od svih muskaraca koje poznajem.Prelepa,zgodna,poznata,pametna,borac koja je sve u zivotu sama obezbedila.Zezala se na njegov racun,znajuci ga kakav je,ne pokusavajuci nikad da ga promeni.Nasmejavala ona nas,jedina zena u cijem prisustvu sam ja postajala nevidljiva,toliko je zracila i isijavala.Ma zavolela sam je na prvu loptu,divila joj se.Devojka Zmaj.
On je trebao da se vrati u inostranstvo,ona je pristala da napusti karijeru poznatog tv lica,da krene sa njim,sa njim ovakvim kakav je,da napusti sve,da postane samo obicna domacica koja tamo moze raditi samo kako cistacica.Da rizikuje sve radi ljubavi.
Cinili su se tako mocni,tako srecni.Konacno su se sve kockice poklopile.
Kad su kretali,ostanemo nas dvoje na samo,ja mi kazem da je pravi srecnik,da je divna,da ima petlju i srce vece od njega.
"Znam,savrsena je,zena o kakvoj sam ceo zivot sanjao,ljubavnica,drug,buduca majka moje dece...ma sve.Samo ovde je ne osetim rece mi on i pokaza na...Srce."

Bila je tamo mesec dana.Skucili su se,njegovi su bili odusevljeni,presrecni.
A on,on se bukvalno razboleo.Bukvalno.Prvo ga je bolela kicma,pa stalne glavobolje,pa nije mogao ustati iz kreveta,pa je upao u depresiju.Ziv je umirao.Skapavao.

Cula sam da se vratila,u stvari videla sam je sasvim slucajno na tv ekranu.
Istog dana kada je ispratio,u stvari kad su je njegovi odvezli na aerodrom posto je on bio bukvalno nepokretan i nemocan...on je ustao iz kreveta.
Kasnije sam slusala pricu njegovog oca.
"Ispratimo ja i zena to divno dete na aerodrom,place ona,placemo mi kako za svojim detetom.Nisam toliko plakao ni otac kad mi je umro.Vracamo se u stan kod onog naseg konja,da vidimo da li mu nesto treba,da mu pomognemo. Zaticemo ga u kupatilu kako se brije i peva...Ej peva zdrav i prav kao da mu nista nije.Konjina.Budala.Sta smo mi dragom Bogu zgresili kazem ja zeni?"
Vratio se u kolotecnu,pre neki dan smo se culi...zaljubio se.
Otisao u Meksiko sa drustvom i pronasao "zenu svog zivota",pa ce malo ostati da vidi kako ide...
"Ti si ludak",kazem mu ja.Smejemo se.
Jace od njega.U krvi mu je.Zigosan.

Dok ne pronadje onu,nesavrsenu koju ce osetiti...ovde.

Bila jednom jedna devojcica.

Zelela je da bude kao ptica,da rasiri krila i preleti svet,da docekuje zlatna svitanja.

I docekala je.

Ne svitanja.

Nego zlatni...Kavez.

Znate li kakav je osecaj kad vas zatvore u kavez?

A slobodni ste.Slobodni a vezani.

Kljuckala je mrvice u lepom zlatnom kavezu,cvrkutala.

A onda se probudila.

Nije prepoznala sopstvena krila.

Zakrzljala,malena krila.Mahala je njima pokusavajuci da se odvoji od zemlje...

Zaboravila je umece letenja,smesna u svojim bednim pokusajima.

Stidila se.Tih smesnih perca,kao ocerupanog ptica.

Bila jednom jedna reka.

Izvirala je u planinama,gde je bila ledena,pitka,mocna.

Njen huk terao je ptice sa grana i divljac u beg.

Svom silinom je jurila niz kamenjar,zudeci da se strmoglavi niz vodopad.

Ali nenajavljeno,nestalo je i brda i kamena i sve se primirilo u pitomom toku ravnice.Kao da se i ceo zivot pretvorio u tu ravnu liniju kojom je tekla.

Postala je kao i sve reke,samo one nikada nisu cule huk izvora,one nisu to nosile u sebi.Taj zov.

Tu snagu,izazov,avanturu.Bile su to mirne recice kraj kojih je putnik namernik mogao da legne,da zaspe,dusu da odmori uz zubor njihove vode.

Ona nije davala nikome konaka ni spokoja kraj njenih obala.Prkosila je i zapljuskivala,izlivala se i plavila,unistavajuci sav zivi svet koji se usudio naseliti se kraj njenih obala.

Volela bi mozda ptica da bude kao one lepe ukrasne sarene ptice koje ljudi cuvaju u svojim stanovima,kupuju im najfiniju hranu,i poje cistom vodom.Igraju se sa njima,razgovaraju.Maze ih i paze i pozive sa njima ceo zivotni vek.

Reka bi lepse tekla u pitomim ravnicama,kraj vocnjaka i uzoranih njiva,kosaca koji nakon napornog dana umivaju ruke i lice u njenoj toploj vodi,deca bi u njoj ucila da plivaju,patke i labudovi bi se tu gnezdili.

Neko za koren nije stvoren.

Pa makar i od zlata,kavez je ipak samo kavez.Za krilate.

Ko jednom oseti huk slobodnog pada i moc ledene vode,ne ume nikada vise mirno da tece.Ne nalazi spokoj ni utociste.

Cekajuci...

Da ptici ojacaju krila.

Da zemljotresi provale pukotine na povrsini.

Da se sruci...

Da li ceznja za slobodom ikada zamre u nama,pa se probudimo kao deca nakon ruznog sna,sa nekom tugom i strahom koji nas zapljusne kao voda...i zaplacemo,a ne znamo zbog cega?

Ti koja imas oci srne.

Koja sklanjas pogled plaseci sa da pogledas u sebe,

tu tudju zenu,ciji odraz u ogledalu odavno vise ne prepoznajes.

Tebi koja koracas uspravno po srci polomljenih snova,

plivas u moru neisplakanih suza

koje su ti se natalozile na srce,

skamenile ga.

Tebi koja ispod tog kamena u grudima,

krijes neznost kojoj mozes zagrliti svet,

i ruke koje su i utociste i oslonac.

Drugima.

Tebi koja ceo zivot moras biti ona koja ne sme biti slaba,

koja mora biti jaka,

koja se odrices sebe kakva si trebala postati.

Nije trebalo ispasti ovako,

zar ne duso moja?

Imala si ti neke bolje snove,

neke vece ideale,

ganjala si oblake,i ceo svet ti se cinio suvise malen.

Sta se dogodilo?

Na kojem raskrscu si pogresno skrenula,

koji kompromis ti je presudio,

skresao ti krila,ucinio te slabom?

Na kom kolodvoru si usla u pogresan voz?

Na cijem pragu su spustila kofere svojih snova,

i zakoracila u bezdan koji ti je progutao sve?

Tebi koja si posmatrac sopstvenog zivota,

koja provodis svoje dane

mesece

godine

decenije...

 Cekajuci da pocnes ziveti zivot.

Ukrali su ti zivot.

Sklonili ti osmeh sa lica.

Ukrali ti dusu.

Srce vec odavno nije tvoje,

razneo po komad svako na svoju stranu.

Ukrali ti obecanja.

Ali nikada ti niko nece moci ukrasti snove.

Predugo vec traje zar ne...ceo jedan zivot?

A temo negde celi kontinenti,okeani cekaju na tebe...

Tvoji snovi cekaju na tebe.

Dugujes im to.

Dobrom duhu,svakoj zeni koja razume...

„Jednom sam tako zaželio crnu kavu. Ne znam kako mi je tako što palo na pamet; zaželio sam je. Možda samo zato jer sam znao da u kući nemam ni kruha, a kamoli kave. Čovjek je u svojoj rastresenosti i zloban i nemilosrdan. Majka me je pogledala svojim krupnim, bojažljivim očima i nije odgovorila...

Začuo sam tihe korake na stepenicama. Dolazila je majka; penjala se polako i oprezno, u ruci je nosila šalicu kave. Sad se sjećam da nikad nije bila tako lijepa kao u tom času. Kroz vrata je koso padao pramen podnevna sunca, pravo u majčine oči; bile su krupne i čistije, sva nebeska svjetlost sjala je iz njih, sva blagost i ljubav nebeska. Usne su joj se smiješile kao u djeteta što nosi radostan dar.

A ja sam se osvrnuo i rekao zlobnim glasom: „Ostavi me na miru! Sad više neću!“

Nije još bila navrh stepenica; vidio sam je samo do pasa. Kad je čula moje riječi, nije se pomakla; samo joj zadrhtala ruka kojom je držala šalicu. Gledala me uplašeno, svjetlost u očima je umirala. Od stida mi udari krv u obraze, zakoračih joj u susret brzim koracima.

„Dajte, majko!“ Bilo je prekasno; svjetlost se više nije vratila u njene oči, ni osmijeh na njene usne.

Popio sam kavu i tješio sam se: „Navečer ću joj reći onu riječ, onu ljubaznu, za koju sam prevario njenu ljubav.“ Ne rekoh joj ni navečer, ni drugog dana, pa ni na rastanku...

Tri ili četiri godine kasnije tuđa mi je žena u tuđini donijela kavu u sobu. Tad sam pretrnuo, zapeklo me u srcu jako da sam htio kriknuti od bola. Jer srce je pravedan sudac i ne zna za sitnice...“

Ivan Cankar

Za sve je kriv moj deda.
Hercegovac visok preko 190cm,crn,lep i mocan muskarac.
Jedan od onih ljudi zbog koga spustaju glave,mere reci,podilaze mu.
Dobro,na kraju krajeva,plase ga se.
Nikada necu znati cime se tacno bavio,u stvari nikada me nije ni zanimalo.
Bio je moj deda.
Za druge je radio u drzavnim sluzbama,covek iz senke,mocan,u to vreme...na tome cu stati.
Uzasno tezak covek.Za sve.Za porodicu.
Svi su ga prvenstveno postovali,ugadjali mi,povinovali mu se.
Moja baka,snazna i voljena zena,troje dece,ali uvek je znala svoje granice,i umela da mu se skloni,da ga ne pita.Tako i deca,unuci.
A onda dodjem ja prva unuka.
Obozavana,vaspitana iskljucivo po njegovim nacelima.Moji se nisu mnogo pitali,ljutili su se,svadjali,terali svoje...ali njegova je uvek morala biti poslednja.
Meni je svet stavio pod noge,sve mi se moglo,imala sam pravo da budem razmazena do besvesti,bezobrazna,sa zlatnom kasicicom u ustima.
Ali to je bio njegov nacin da od mene napravi coveka.
Valjda sve to sto mi je pruzeno u detinjstvu,stvorilo je od mene coveka koga nikada nisu mogle da zasene materijalne stvari.
Ucio me da budem svoja,da donosim svoje odluke,nikada da ne spustim glavu ni pred kim,nikada da ne zavisim ni od koga.Nikada da ne dozvolim da neko povisi glas na mene,za podizanje ruke da ne govorim.
"On tebe samarom,ti njega sakom direktno u glavu."

Odem na rekreativnu u osnovnoj skoli,kapriciozna kakva jesam,i odlucim da ne zelim tu da budem zovem roditelje da dodju po mene.
Mama i tata dodju na planinu gde smo smesteni,posteno me naribaju,zaprete,ako samo zucnem nadrljala sam,ima da budem kao sva druga deca,i da ostanem tu.
Zabrane na recepciji da mi daju telefon da pozivam ubuduce.
Ja se vratim drustvu,cekam drugi smenu na recepciji.
Iako i oni znaju da se meni "onoj maloj razmazenoj sto joj je deda taj i taj..."ne dozvoljava koriscenje telefona,ja prilazim sa licem andjela i mirno pitam:
"Molim vas,mojoj baki je danas rodjendan,samo da joj cestitam bice jako tuzna ako je zaboravim."
Misija uspela,pozivam jedinog coveka koji nije upoznat sa mojim "zatocenistvom gde se dosadjujem",i koji je opasno slab na mene.Kad ga dobijem na telefon pocinjem da placem,zapomazem da me ovde muce "Dolaziiiiiiii deda po mene odmah,odmah,dolaziiiiiiiiiiiiii."
Nekoliko sati kasnije dolazi moj deda i kupi  unuku i sve njene stvari,i nas dvoje sa sve mojim stvarima zapucamo direkt za Hercegovinu,gde nam je porodicna kuca,vinogradi,vocnjaci.
Tek kad smo tamo dosli,obavestava moje roditelje da me je uzeo i da cemo biti nas dvoje u Hercegovini nedelju dana,i da je sve pod kontrolom.
Nema pogovora.Njegova je poslednja.
Moj deda i ja.
On koji nikad sebi casu vode nije sam nasuo,meni ujutru sprema dorucak.
Idemo kod mestana po svezu domacu hranu,uci me da budem pristojna i da uvek postujem one koji posteno zaradjuju svoj hleb.Da delim ljude na ljude i neljude.
Uzimamo,kajmak,jaja,povrce,meso,mleko,sir,voce...domacu zdravu hranu,od lokalnih mestana koje poznaje,koji ga cene i uvazavaju.
On mi sam pece ta jaja za dorucak.Meni i njemu.
Nikada ni jedna jaja nisu imala takav ukus,dzaba kasnije sa godinama pokusaji moje majke i bake da mi spreme ista,nije to bio taj ukus.

Tek mnogo godina kasnije,spremala sam sebi jaja na oko,zvonio mi je telefon i ona su poprilicno zagorela.Posto nisam imala vremena nesto drugo da spremim,probam ih...i prepoznam nepogresiv ukus.Nasmesim se.
Pa da,moj deda je prvi put u zivotu kuvao nesto,i to svojoj unuci,pa morala su zagoreti,ali ukus je nepogresiv.Hrana spremljena od srca.
Hrana spremljena nekome od srca zaista ima najbolji ukus.
Ponekad kad sam usamljena,ili mnogo tuzna,kad mi naidju teski dani,ugrejem tavu i pustim da mi jaja na oko malo zagore...

Ujutru me je budio u 6h da idemo zajedno u ribu.
Naucio me je da ako zelim svoju ribu,moram sama iskopati glistu i staviti je na udicu.
Naucio me je da nista nije sramota raditi,samo je sramota krasti i biti los covek.
Naucio me je da u zivotu samo idem srcem,da se nikada ne pokorim nikakvoj budali.
Naucio me je kad se prljava vratim iz ribolova,da se sve u zivotu moze oprati osim prljavog obraza.
Naucio me je da nikada ne pokazem slabost,da uvek verujem u sebe.
"Ti si moja krv."
O da,imao je on i svoje unuke,naslednike muske krvi,ali nikada ni sa kim od njih nije bio kao sa mnom.To mi i danas prebacuju.
Nikada necu zaboraviti te dane ciste srece sa dedom u Hercegovini,gde me je odvukao kao kapricioznu princezu sa ekskurzije,ali me je naucio da budem covek.
I danas umem da prevarim svojim izgledom,volim iznenadjenje ljudi koji mi pristupe sa predrasudom a onda upoznaju ili onu ludacu bez dlake na jeziku koja im amputira pola mozga,ili malog remorkera koji bi sve ucinio za njih.
Kod mene nema sredine.
Bos ili hadzija.

Kad volim volim,ne umem da se pretvaram,moje lice je barometar na kome se vidi sve.Za onog ko ume da vidi.Prezirem dvolicnost,ulizivanje,pretvaranje,prezirem pokondirene tikve,one sa prazilukom u dupetu koji glume neko ludilo,kravatase koji "micu usnama dok sricu pejdzer" sa kompleksom paunovog odela i paklene masine.

Ubrzo posle naseg povratka kuci,nakon Hercegovine deda je umro.
Onako kako je i ziveo,brzo,dostojanstveno,bez bolesti.
Jedno jutro je ustao,i dok je pio prvu jutarnju kafu...srce.
Nisam htela da idem na sahranu,nisam dala niko da place,skidala sam smrtovnice gde god sam nailazila na njih.Moj nacin valjda.

Ubrzo je dosao rat,i sve sto ide sa njim...
Drekavac koji nam je svima jebao mater.
Upoznala sam onu drugu stranu zivota.
Imao pa nemao,zaista najgora kletva.
Samo sto sam ja to podnela dostojanstveno,podignute glave,kao i sve nedace koje su posle snasle,bolesti roditelja,operacije...
Borbu za zivot.
Cesto borbu za goli zivot.
Nisam imala taj luksuz da budem dete,odrasla preko noci,svi su se iznenadili kako najbolje od svih podnosim taj ocaj i bezumlje.Nosila sam svoje stvari iz crvenog krsta podignute glave.
"Vrecu da obucem sa svojim stavom",izgledacu sto puta bolje od vas,
govorila sam onima koji su me zvali jadna izbeglica,i koju su hteli da me sazaljevaju...
Samo sto mene niko ne moze da sazaljeva i da hoce...mogu da me mrze,ili da me vole.
Nema tu sredine.Obucem vrecu,nabacim osmeh,podignem glavu...i ne postoji niko drugi osim mene.
Jedna jedina.Samo kad ja to hocu.

Proslo je mnogo vode od tih teskih dana,danas zivim dobro.Imam svoj svet,svoje prijatelje. Uglavom volim da sam nevidljiva,da nemo posmatram svet oko sebe,male ljude,dobre ljude i da verujem i dalje u ljudsku dobrotu.
Borim se sama u ovom svetu sa svoja tri trna.Na svoj nacin.
Mnogi mi govore da sam luda,sto ne iskoristim poznanstva,veze,rodbinske linije da nadjem sebi dobar posao.
Oni ne shvataju.
Kad me drsko pitaju ja im odgovorim "Eto moze mi se jebiga."
Ne zelim u zivotu nikome da budem duzna,ne zelim da vucem za rukav neke ljude koje je moj deda zaduzio,svoju najblizu rodbinu koja je danas na odlicnim pozicijama.
Necu dozvoliti nikada da se uzdignu iznad mene i ocekuju da im ljubim stope,za nesto sto su ionako po savesti trebali sami uciniti odavno.

Odvratnim ljudima ne bih orah iz ruke uzela,ma da imaju celu planetu,necu da gledam u olos,jebiga moze mi se.
Radije cu sama krenuti od pocetka,posteno,s obrazom,visoko podignute glave.
Sa svojom diplomom u rukama,ne stidim se da kuvam kafe,cistim kancelarije,budem sekretarica,da radim od jutra do sutra za male pare.Da svojim radom gradim dalji uspeh.
Nesto moje,za sta se sama borim,sto sopstvenim radom i trudom sticem,da nikome nisam duzna, da nikome ne dam da pljune na mene.
Ma ne dam na sebe olosu,pa makar umirala od gladi.Ne dam!
Zelim sve sama,svojim trudom.
Necu nikome da trepcem okicama,da mi trazi da nosim krace suknjice da mi gleda u butine,necu da slusam sranja polupismenih krkana,ne dam nikome da me gleda kao komad mesa,pre bih se ubila nego sebi to dozvolila.Takva sam.
Znam ludaca u ova nenormalna vremena,jurim neke vetrenjace...
Otkud znam,verovatno gresim,verovatno bi mi zivot bio mnogo jednostavniji...
Ali...kriv je iskljucivo moj deda.
Ko ode na ovaj svet,nek se tamo razracuna sa njim.

"U ovom malom oglasu traže se i vlasnici onih adresa koje nam još stoje pod fiokama. Traže se da nam oproste što im ne pišemo i što ne mislimo na njih.
Traže se dedovi, pradedovi, bake, prabake, stričevi, ujne, ujaci, braća od stričeva, tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makovog zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju, a bili smo im dužni; svi oni su nas puštali da besplatno uđemo na stadione i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima, a torbe slaninom i crnim hlebom kada smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.

Traže se svi oni koje smo ostavili u sporednim sobama, u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od nas, nego samo davali.
Svi oni se traže."

Momo Kapor.

Ako je mera za istinsku ljubav

ostvarenje zajednickih snova

i borba za te iste snove

onda je nasa ljubav nistavna

Nepostojeca

Zvezda koja je zasijala

poput zvezde padalice koja osvetli vasionu

pa se ugasi u svom brzom padu

Mi smo neuspesni kao zajedno

Sve na dohvat ruke

Cekajuci neko bolje sutra

Pruzali smo ruke

A proslo nam je kroz prste

Kao pesak

I nema tu pobednika i porazenih,

Nema tu ostavljenih

Uvek cemo mi biti dobro

Samo nece biti nas

Ljubav je izgubila svoj sjaj

Porazena i ponizena kraj dvoje

svojeglavih ljudi koji su zastitili sve

a jedno drugo izgubili

I bolje da je tako

Nismo bolje ni zasluzili

Ljubav bolje igrace za svoj tim trazi

Nema kajanja

Nema povratka na staro

Nema novih pocetaka

Moramo da pustimo proslost

Da podignemo mrvice ljubavi

rasute po podu...

One ce nam jednog dana pokazati put

da se vratimo natrag kuci.

Tapija na ljubav,kako je zove Didi.

Hipotekarno pravo,potpisan papir na ljubav,na pripadanje,na vernost.

Formalnost izvrsena u nekoj memljivoj opstini,ili kicerajskoj sali ili pak na najromanticnijem mestu u gradu,sa lepim cvecem,detaljima.

Uniforma koju oblacimo pri potpisu tog dokumenta,odelo koje najcesce zulja jer nije naviknuto da se nosi,pa valjda tako neprepoznatljivi sebi samom u tom odelu,sa kravatom koja steze i sjajnim cipelama koje zuljaju,sebi licimo na nekog drugog odraslog coveka koji ispunjava svoje duznosti.

Sa druge strane,najcesce iznajmljena vencanica,ili je kupljena u najskupljem salonu koji postoji,sa nalakiranom frizurom i preteranom sminkom,valjda da nas taj drugi potpisnik ugovora sto teze prepozna.

Gledajuci godinama prijatelje i poznanike koji pristupaju potpisu te hipoteke na ljubav,cesto se zapitam da li jedno preko puta stoje dve osobe koje jedna drugu ne mogu da prepoznaju.Da li se poznaju?Dva potpuna stranca ciji ce zivot ubuduce promeniti taj komad papira.

On gleda u krutu belu vencanicu,natapiranu i nalakiranu pundju,sa zacementiranim loknama,slojeve pudera i vestacke trepavice i pita se gde je tu ona prirodna devojka u koju se zaljubio,najlepsa ujutru kad se probudi i samo umije lice.Kako da poljubi taj jarko crveni karmin na usnama sa sljokicama za koje se plasi da ce mu se zaglaviti u grlu?Kao knedla.

Ona gleda najcesce u resenje svih svojih problema,u potpisan papir kojim ce dvolicnim drugaricama i pokvarenoj familiji zacepiti usta.Gleda u imaoca stanarskog prava zahvaljujuci kojem vise nece provoditi dane po malim iznajmljenim memljivim sobicama.

Prstenje,kao zlatni okovi koji ce ih zuljati svakodnevno.Koji ce im davati za pravo da jedno drugo uteruju u sto vecu krivicu,pravo da se svadjaju,da vredjaju,da gaze.Pravo na koje ce se pozivati kad budu trazili,zahtevali,ocekivali.

Najcesci scenario koji vidjam,ono izmedju redova sto nepogresivo umem da procitam.Da li ce im taj komad papira zaista izmeniti duse,da li ce uciniti da se vise vole,da se vise postuju,da budu srecni,da budu bolji ljudi?

Sa druge strane oni drugi.Koji se vole.Ona ljubav Nemogudazivimbeztebe ljubav.Ljubav u kojoj dajes ne stedeci se,ljubav koja ti daje snagu i krila.Ona ljubav sto pisac kaze,koja od dvoje ljubavnika,slabih ljudi napravi stvorenja koji ce ne boje ni promena,ni nesreca,ni rastanaka,ni bolesti,ni zivota ni smrti.

Da li taj doticni papir potpisan pred Bogom ili pred ljudima cini da njihova ljubav bude snaznija nego sto jeste?Da li ce im ta formalnost promeniti ono sto osecaju jedno za drugo?

Sta predstavlja ta tapija na ljubav,kako je zove Didi,u ova vremena luda?

Da li je uvod u bajku ziveli su srecno i zadovoljno sve do kraja svog zivota...sve dok nije dosao Mrmot?

Postoje zene koje od malena sanjaju o vencanici,o vencanju,o tom sarenom vasaru koji im ceo zivot serviraju pred ocima.

Kao dete nisam se igrala sa lutkama,igrala sam se privatnih detektiva i istrazitelja.Nisam ljubitelj slatkih romanticnih stvari,nekako kod mene u ustima izazovu bljutav ukus kao one svilene bombone koje su sva deca volela a meni je bilo muka od njih.Ne znam,valjda vreme izgradi od nas osobe kakve smo postali.Vencanja kojima sam ja prisustvovala su za moj ukus plasticna,bezlicna,bljutava.Ako ne vidjam neke ljude nikad u zivotu,ili jako retko,zasto ih moram pozivati da jedu i piju i ogovaraju me?Zasto oblaciti krutu vencanicu da bi se osecala kao princeza,jer najcesece u istim vidim kvazimoda koja se igraju princeza?Zasto gledati voljenog muskarca u ustogljenom odelu kad ga volim u njegovim izbledelim farmerkama?Jel zbog sveta,sta ce oni reci?

Da ne govorim o bezobraznim obicajima,gde se ljudima izvlaci novac iz dzepa,ne pitajuci se da su mozda neki od njih potrosili zadnji dinar iz kuce da dodju na taj vasar.

Muzika je tek prica za sebe.Osecas se ko kreten najveci dok ti sviraju pesme od kojih ti se u najmanju ruku bljuje,ali eto to voli ujak iz provincije ili tetka sa mini valom ko ovcica koja ti je poklonila komplet serpi.

Pitam se nekad da li sam zaista rodjena sa greskom,da li samo meni to bode oci i para usi?

Sta znaci bal pod maskama,sta znaci hipoteka koju na tom balu potpisujemo?

Ako zaista nesto radimo iz srca i od srca ne gledajuci ostale...zasto dvoje ljudi ne bi mogli otici na neko lepo letovanje,ona da nosi obicnu belu pamucnu haljinu,on svoje svetle farmerke i majicu,ako bas ta tapija predstavlja nase obicaje i patrijarhat,vrednosti koje nosimo iz porodice,nek to onda bude papir koji ce promeniti samo to da sutra njihova deca budu rodjena u svetinji braka,da nose isto prezime kao njegovi roditelji...a sto se crkve tice,misljenja sam da je Bog na njihovoj strani,i da navija za njih samim cinom sto im je ukrstio zivotne puteve.Sto se tice crkve kao institucije,vec su druga tema popovi koji su od vere napravili biznis i koji tako bezocno i bezobrazno zaradjuju na njemu.

Da li placen obred kod tog istog svestenika ima istu snagu kao cin dvoje ljudi koji se vole,pa odu sami u tu istu crkvu,stanu sami pred Bogom pa kazu jedno drugom da se vole,da ce ostati zajedno i voleti se dok god ljubavi u njihovim venama ima?Da li oni sa placenim obredom imaju tapiju na vecu ljubav i lepsu srecu?Na blagoslov?

Sta je ljubav?Znate li zaista,iskreno,i iz srca sta je prava ljubav?

Koliko smo licemeri,a koliko lazni moralisti?

Koliko smo ljudi a koliko roboti?

Sta ce svet reci?

Najomrazenija osobina na ovom nasem brdovitom Balkanu.Najodvratnija rec.

Sta ce svet reci.

Gde je ljubav u celoj toj prici?Gde smo mi?

Jedne noci kad me tuga stegne,

kad mi zagrize srce...

Umorna od snova

Umorna od praznih obecanja

 Kad me neki nemir trgne iz sna

Noci kad mi postanu besane

Kad secanja podsete na ono sto smo

Zeleli

Sanjali

Hteli

A nismo

Cekajuci neki vedar dan

 Kad provali iz mene ocaj

Prkos i inat ce ti tragove sakriti

Da me nikad vise ne pronadjes

 Uzalud ces ostavljati otvoren prozor

Kao zrak sunca sto ga skrije oblak

Kao obrasle staze u bodljikavo trnje

Nikada ti tako daleka necu biti

Tudja

 Ne trazi me

Ne zovi

Ne proklinji

Ne moli

Oblak je prekrio vedro nebo

Letu je dosao kraj

Kisa ce

"Kad ti jednom srce slome,ne vjerujes nikome..."

Zivot je cudo.

Kad ti jednom srce slome...

Pa zavrsis na dnu tamnog tunela.Bez vazduha.Bez nade.

Ranjen i povredjen.Razocaran.

Malena zivotinjica uvucena u tu jazbinu koja lize svoje rane.Da prezivi dan.

Samo da doceka svitanje.

Ceo zivot ti se svede na mehanicko prezivljavanje,i docekivanje svitanja.

Kao kad te potope u duboku hladnu vodu,cujes u daljini glasove koji ti govore,vidis njihove siluete,ali nemas snage da isplivas,da udahnes vazduh.

Jos jedan dan...Dobro je,prezivela sam.

Preziveti jos jedan dan, postane tvoja rutina pored zvakanja hrane na silu i gutanja.Kreveta i zidova cije pukotine znas napamet.Spoljasnjeg sveta koji je prestao da postoji za tebe,i ne zelis ga pustiti u svoju sobu nikada vise.

Zakujes prozore za svaku svetlost koja ti moze oskrnaviti mir.Doneti ti nemir,onu centrifugu u utrobi koja cupa na zivo.Onu metalnu knedlu u grlu,koju gutas,i ne mozes da je progutas.

Najgore su one promene na koje nisi pripljemen,i ono jutro kad prvi put u ogledalu ugledas stranca.Kad prvi put budes svedok kako taj stranac u tebi razgovara sa ljudima,kako pocinje lazno da se brani od njih sa svoja tri trna,koja se njima cine kao kanze lava koji je spavao,pa se probudio.

Pa ti se svidi ta nova osoba,taj stranac u tebi,koji opstaje u tom svetu sa tolikom lakocom,snalazeci se mnogo bolje od tebe,onog nekadasnjeg slabog i pogazenog tebe.

Prihvatis stranca,postanete jedno,privikavas se na njegov lik,na njegov stit,na njegovu masku.On ti donosi mir koji tako dugo nisi imao,zastitu od losih ljudi,zlobnih misli,teskih zivotnih situacija.Kad ne ides srcem,mnogo je lakse pregurati dan.

Menjas svoj lik u ogledalu,nema vise pogleda srne,cujes iza sebe reci drugih ljudi..."Lako je njoj,ona nema brige ni probleme.Ledena kraljica u svom savrsenom svetu,bez problema.Eh da nam je njen zivot..."

Hm,pomislis,prevara je uspela.Pocinju da te se plase,pocinju da mere reci prema tebi,da mere postupke.Dobro je dok se odmicu od tebe,dok ti zavide,dok te posmatraju sa udaljenosti,ne usudjujuci se nikad vise da te povrede.Plase se onog stranca u tebi,njegovih kandzi lava,ostrog jezika,stava kojim ih spustis na zemlju kao malu jadnu decicu koja su skrivila nesto.

Vremenom izvuces se iz tunela.Izmami te svetlost novih mogucnosti,tebe kakav si postao,kakav tek mozes da budes.Onaj ko je bio na onoj drugoj strani,vrlo dobro zna da ce uciniti sve da nikada vise tu ne dospe,po cenu svog sopstvenog zivota,po svaku cenu.

Da zastiti svoje sopstveno ranjeno srce,cije rane jos uvek lize kao zivotinja,onda kad ostane sam.

Zivim ovaj zivot kako moram,kako najbolje umem.

Otvorila sam ovaj prozorcic jer sam iza njega osetila dobre vibracije dobrih ljudi.Osecam se dobro,jer sam ono sto jesam,sto u onom drugom svetu,sa strancem u sebi,odavno nisam.I dobro je sto je tako.

Samo sam ruza koja se brani od sveta sa svoja tri trna onako kako to najbolje ume.

Ne zaboravite da ovde ipak imam svoje stakleno zvono,za slucaj da naidju gusenice.Znam vrlo dobro kako je to kad vam se gusenice uvuku pod kozu.

Svi smo mi razliciti,i dobro je dok je tako,jer razliciti vetrovi nas oblikuju kao pesak u pustinji u ono sta cemo postati.Nisam imala lak zivot.Necu biti pateticna jer to mrzim...reci cu samo...Patila sam.

Ko je bio sa one strane,razumece me vrlo dobro.Ko nije,sta god da mu kazem nikada nece shvatiti.

Kad ti jednom srce slome ne vjerujes nikome...

Iza sedam gora,iza sedam mora...pa jos malo puticem,skrenete kod onog drveta gde stoji zuti macor.Stigli ste u nas virtuelni Blogograd,neki kazu Blogselo ili Blogprovincija...kako god.Ovo su njegovi stanovnici,nadam se da cete se pronaci....

Ova dama voli ples i deteline,pa mnogima donosi srecu.

Odmah pored nje,je nasa prijateljica koja ovih dana prolazi kroz najtezi period svog zivota,ali mi je mnogo volimo,podrzavamo,i molimo se za nju.

Tu je i veliki carobnjak,ispod cijeg se sesira kriju najlepse price za laku noc.

Muskarac u kuhinji,koji savrseno pise,uz sebe uvek nosi kutlacu ali i oklagiju...nikad se ne zna.

E pa njih dvoje za mene idu u paru,i nema vise Didi mi dodji mi...

Dama koja je odlicna baka i domacica,ali ne dajte se zavarati tako dobro pise da uvek izvuce nekog zeca iz rukava.

Romantican bloger,koji je ranije pisao pesme,a danas nam uglavnom postavlja pitanja na blogu.

Mladic koji za nas gleda filmove i daje nam najbolje moguce izvestaje o njima.

Zena koja najbolje pise kad je pun mesec,i tada spravlja najbolje cajeve.

Dobri duh ovog bloga,ona uvek zna...

Mama i njen Andjeo.

Drugar koji nosi grcki nick,obavestava nas o aktuelnim temama,i daje dobre komentare.Novinar bloga.

Malena velika devojcica kojoj glavobolje zadaje jedan Slovak.

Jedna Ana sto je odlican vozac i brza na peru,nasmejava ceo blog.

Druga Ana sto ne voli Milovana,nego jednog M. koji je pod opkladom,plavusa koja govori i muzikom i recima.

Jedna pricalica sto nam donosi bajke da lakse zaspemo,nasa carobnica.

Jedan ribolovac koji je otisao,ali ce se vratiti.

O da imamo i plesaca koji nije los plesac nego odlican.

Dama koju muci nesanica,pa se s nama druzi iskljucivo nocu u sitne sate.

Cuvar bloga,koji nas obilazi i ostavlja tople komentare,narocito cuva blog dame sa detelinom kad je odsutna.

Dama koja nas poducava o lepoti zivljenja i preporucuje dobra vina.

Jedan vuk koji ima opravdane izostanke jer cuva svog malenog vuka.

Kad smo kod izostanaka tu je jedan dobar pisac,iz mog kluba koji ima novi posao pa se dokazuje.

Dama pinokio sa odlicnim komentarima.

Sve to gleda i smeska nam se jedan lala na svom salasu kraj male garave,ciji su komentari meni smernica da sam na pravom kursu.

Pozdravlja vas jedan ludi vrabac,sigurna sam da cete se prepoznati.Nadam se da ce nase malo mesto postati bogatije za neke nove stanovnike vredne paznje,zelim vam ugodan boravak.

...I ne brinite,to sto osecate da vas mozda golica oko obraza,to je samo mali bezazleni osmeh,nista strasno.