Pretopljen zivot
"Najgore je sto nikad nisam ni pred kim klecala,pa cak ni za vreme rata",rekla je moja baka danas policajcima koji su dosli da joj uzmu izjavu.
Ratnica i partizanka.
Sa 16.godina je umesto sudbine drugih zena koje su se sklanjale i bezale izbrala da uzme pusku u ruke i ode u partizane.Borila se u svom bataljonu gde je docekala poslednje dane rata.Sa puskom u ruci.
Ranjena je malo iznad srca,dumdum metak je prosao kroz meso ostavivsi na ledjima oziljak poput levka,koji sam jos kao dete sa strahom gledala.Dok se oporavljala u bolnici,bas pokraj njih je prolazio njen bataljon,i ona je odlucila da im se pridruzi iako se jos nije oporavila od ranjavanja.
Snazna i ponosna zena.Oduvek sam htela da napisem pricu o njoj,a nekako nisam nalazila prave reci.Sve mi je bilo malo.
Ovo danas ni ne racunam za pricu o njoj.Ona ceka pravi trenutak.
Nakon rata se obrazovala,pocela je da radi u sluzbi i jedne veceri na Kalemegdanu kod fontane upoznala mog dedu.Prvi susret je bio buran,jer ju je on odmah kritikovao da steta da tako lepa devojka konzumira duvan.Moj deda,veliki i mocan covek.
Ljubav koja im se desila na prvi pogled,postovanje,hrabrost.Putovali su sa sluzbom,radeci po ambasadama svugde po Evropi gde su im se radjala deca.Troje dece.
Jedina zena koja je mogla ikada koracati dostojanstveno pokraj mog dede bila je ona.Nikada nije dao nikome rec za nju da kaze,da je popreko pogleda,voljena i zasticena u svakom smislu.
Insistirao je uvek da mora raditi na sebi,da mora uvek pronalaziti vreme za sebe,u to vreme bila je jedina zena koja je iskljucivo doterivala i prala kosu samo kod frizera,jer deda je uvek hteo da bude lepa i zadovoljna.Sa druge strane svi su se krstili kad je deda znao doci sa sluzbenog puta u 2h nocu,umoran i gladan a njoj nije bilo mrsko da mu u te sitne sate razvlaci kore za krompirusu koju je znala da voli.I to sa osmehom na licu.
Bili su srecni.Jako srecni,umeli su jedno sa drugim,nikada ne guseci licnost onog drugog,voleci se i postujuci se u isto vreme.Imali su dobar i kvalitetan zivot,podigli casnu i dobru decu,napravili od njih dobre ljude.I ja unuka,njihov sam potomak,onakav sam covek kakav su mi oni dali primer da budem.
Nakon dedine smrti,ostala je uspravna i dostojanstvena ispracajuci coveka kojeg je volela,ostajuci stub svojoj deci.Nikad pognuta,nikad slaba.
Za vreme rata u raspadu drzave,provela je ceo rat u svom stanu,ne plaseci se nicega,zatim se preselila u Beograd za svojom decom.
Svake godine za godisnjicu dedine smrti,sama je organizovala da okupi svu decu i unuke,rezervisala restoran,placala ceh,a svima samo javljala mesto i vreme.
Danas se blizi 90.oj godini.Dama u svakom smislu te reci.Jos uvek joj je bitno da li joj se slazu cipele i tasna,negovana i doterana,redovno prati sve teniske turnire a narocito Djokovica,i za svako njegovo prvo mesto uvek casti.Od malo malo, kaze ona dok nas pocasti za uspeh naseg Noleta.Svakog dana se dotera,ode u setnju,kupi sebi novine i procita ih,sama ide kod lekara,po lekove,sa njom mozes pricati o svim aktuelnostima i istorijskim dogadjajima.Poznaje ligu sampiona i rezultate utakmica bolje od vecine kladionicara.Svakog vikenda sama sedne na gradski prevoz i ode na Kalemegdan,na mesto gde je upoznala dedu.I ici ce uvek dok bude mogla hodati i disati,nesto samo njihovo.
Danas neprijatna vest.
U toku dana dok se vracala iz setnje,na ocigled svih prolaznika,na najprometnijoj ulici u gradu,prisao joj je mladic,uhvatio je za vrat,oborio na kolena i strgnuo joj ogrlicu sa vrata.
Ogrlicu koju nije skidala skoro 60 godina,poklon od dede,nesto dragoceno za nju,sto je dobila na poklon kada mu je rodila sina.Mog tatu.
Policija je dosla da uzme iskaz od nje.
Savrseno mirna,sabrana,otresita i razumna zena ih je iznenadila.Opisala je mladica i dala iskaz.Pitali su je za vrednost ogrlice,i ostale detalje.
"Nije vazna ogrlica,ni njena cena u to vreme placena je 880 dinara",odvali moja baka tacnu cifru njoj drage stvari,nesto sto ce zauvek pamtiti,sto je htela ostaviti svojoj unuci,a sto ce biti prodato sa neku sicu kao lomljeno zlato u lokalnoj zlatari.Verovatno i pretopljeno.
Ceo jedan zivot pretopljen,uspomene istopljene nepovratno.
"Ona za mene ima samo emocionalnu vrednost,meni je vise zao tog deteta,mlad momak,zao mi njegove mladosti,steta da propada njegova mladost zbog droge.Kakva je i buducnost te omladine,u kakvim su vrednostima odrasli,ni posla ne mogu da dobiju,zao mi tog deteta vise od svega,dusa me za njim boli",cujem baku kako u jednom dahu stare ratnice govori zabezeknutim policajcima.
Otisli su.Ona sedi cuti.Ja trebam da se spremam za jednu zurku,zurim,nemam vremena.
Zagrlim je.Poljubim.
"Nemoj bako da se nerviras,dobro si prosla,moglo je i gore biti.Doci cu sutra da te vidim."
Ona ostaje sa mojim ocem,cekaju da pocne slagalica.
Dok sam odlazila gledam je kako na vratu dodiruje mesto gde je nekad bila ogrlica,a onda je cujem kako mrmlja vise za sebe.
"Najvise boli sto nikada pre nisam ni pred kim klecala.E dete moje kako ti unistavas svoju mladost..."
Izasla sam na kisu koja je pljusnula nakon vrucine.
Nemoc i bes su mi jurnuli u obraze bojeci ih u crveno,a u grudima neki teret,taman kao odelo moga dede koje sam decijom rucicom dodirivala dok me je nosio na rukama,gledajuci sa njegovog ramena svet koji mi je tada izgledao tako siguran.
Tako siguran.
