Brod u boci

Pretopljen zivot

Zivot — Autor unajedina @ 21:00

"Najgore je sto nikad nisam ni pred kim klecala,pa cak ni za vreme rata",rekla je moja baka danas policajcima koji su dosli da joj uzmu izjavu.

Ratnica i partizanka.

Sa 16.godina je umesto sudbine drugih zena koje su se sklanjale i bezale izbrala da uzme pusku u ruke i ode u partizane.Borila se u svom bataljonu gde je docekala poslednje dane rata.Sa puskom u ruci.

Ranjena je malo iznad srca,dumdum metak je prosao kroz meso ostavivsi na ledjima oziljak poput levka,koji sam jos kao dete sa strahom gledala.Dok se oporavljala u bolnici,bas pokraj njih je prolazio njen bataljon,i ona je odlucila da im se pridruzi iako se jos nije oporavila od ranjavanja.

Snazna i ponosna zena.Oduvek sam htela da napisem pricu o njoj,a nekako nisam nalazila prave reci.Sve mi je bilo malo.

Ovo danas ni ne racunam za pricu o njoj.Ona ceka pravi trenutak.

Nakon rata se obrazovala,pocela je da radi u sluzbi i jedne veceri na Kalemegdanu kod fontane upoznala mog dedu.Prvi susret je bio buran,jer ju je on odmah kritikovao da steta da tako lepa devojka konzumira duvan.Moj deda,veliki i mocan covek.

Ljubav koja im se desila na prvi pogled,postovanje,hrabrost.Putovali su sa sluzbom,radeci po ambasadama svugde po Evropi gde su im se radjala deca.Troje dece.

Jedina zena koja je mogla ikada koracati dostojanstveno pokraj mog dede bila je ona.Nikada nije dao nikome rec za nju da kaze,da je popreko pogleda,voljena i zasticena u svakom smislu.

Insistirao je uvek da mora raditi na sebi,da mora uvek pronalaziti vreme za sebe,u to vreme bila je jedina zena koja je iskljucivo doterivala i prala kosu samo kod frizera,jer deda je uvek hteo da bude lepa i zadovoljna.Sa druge strane svi su se krstili kad je deda znao doci sa sluzbenog puta u 2h nocu,umoran i gladan a njoj nije bilo mrsko da mu u te sitne sate razvlaci kore za krompirusu koju je znala da voli.I to sa osmehom na licu.

Bili su srecni.Jako srecni,umeli su jedno sa drugim,nikada ne guseci licnost onog drugog,voleci se i postujuci se u isto vreme.Imali su dobar i kvalitetan zivot,podigli casnu i dobru decu,napravili od njih dobre ljude.I ja unuka,njihov sam potomak,onakav sam covek kakav su mi oni dali primer da budem.

Nakon dedine smrti,ostala je uspravna i dostojanstvena ispracajuci coveka kojeg je volela,ostajuci stub svojoj deci.Nikad pognuta,nikad slaba.

Za vreme rata u raspadu drzave,provela je ceo rat u svom stanu,ne plaseci se nicega,zatim se preselila u Beograd za svojom decom.

Svake godine za godisnjicu dedine smrti,sama je organizovala da okupi svu decu i unuke,rezervisala restoran,placala ceh,a svima samo javljala mesto i vreme.

Danas se blizi 90.oj godini.Dama u svakom smislu te reci.Jos uvek joj je bitno da li joj se slazu cipele i tasna,negovana i doterana,redovno prati sve teniske turnire a narocito Djokovica,i za svako njegovo prvo mesto uvek casti.Od malo malo, kaze ona dok nas pocasti za uspeh naseg Noleta.Svakog dana se dotera,ode u setnju,kupi sebi novine i procita ih,sama ide kod lekara,po lekove,sa njom mozes pricati o svim aktuelnostima i istorijskim dogadjajima.Poznaje ligu sampiona i rezultate utakmica bolje od vecine kladionicara.Svakog vikenda sama sedne na gradski prevoz i ode na Kalemegdan,na mesto gde je upoznala dedu.I ici ce uvek dok bude mogla hodati i disati,nesto samo njihovo.

Danas neprijatna vest.

U toku dana dok se vracala iz setnje,na ocigled svih prolaznika,na najprometnijoj ulici u gradu,prisao joj je mladic,uhvatio je za vrat,oborio na kolena i strgnuo joj ogrlicu sa vrata.

Ogrlicu koju nije skidala skoro 60 godina,poklon od dede,nesto dragoceno za nju,sto je dobila na poklon kada mu je rodila sina.Mog tatu.

Policija je dosla da uzme iskaz od nje.

Savrseno mirna,sabrana,otresita i razumna zena ih je iznenadila.Opisala je mladica i dala iskaz.Pitali su je za vrednost ogrlice,i ostale detalje.

"Nije vazna ogrlica,ni njena cena u to vreme placena je 880 dinara",odvali moja baka tacnu cifru njoj drage stvari,nesto sto ce zauvek pamtiti,sto je htela ostaviti svojoj unuci,a sto ce biti prodato sa neku sicu kao lomljeno zlato u lokalnoj zlatari.Verovatno i pretopljeno.

Ceo jedan zivot pretopljen,uspomene istopljene nepovratno.

"Ona za mene ima samo emocionalnu vrednost,meni je vise zao tog deteta,mlad momak,zao mi njegove mladosti,steta da propada njegova mladost zbog droge.Kakva je i buducnost te omladine,u kakvim su vrednostima odrasli,ni posla ne mogu da dobiju,zao mi tog deteta vise od svega,dusa me za njim boli",cujem baku kako u jednom dahu stare ratnice govori zabezeknutim policajcima.

Otisli su.Ona sedi cuti.Ja trebam da se spremam za jednu zurku,zurim,nemam vremena.

Zagrlim je.Poljubim.

"Nemoj bako da se nerviras,dobro si prosla,moglo je i gore biti.Doci cu sutra da te vidim."

Ona ostaje sa mojim ocem,cekaju da pocne slagalica.

Dok sam odlazila gledam je kako na vratu dodiruje mesto gde je nekad bila ogrlica,a onda je cujem kako mrmlja vise za sebe.

"Najvise boli sto nikada pre nisam ni pred kim klecala.E dete moje kako ti unistavas svoju mladost..."

Izasla sam na kisu koja je pljusnula nakon vrucine.

Nemoc i bes su mi jurnuli u obraze bojeci ih u crveno,a u grudima neki teret,taman kao odelo moga dede koje sam decijom rucicom dodirivala dok me je nosio na rukama,gledajuci sa njegovog ramena svet koji mi je tada izgledao tako siguran.

Tako siguran.


Zivot je cudo

Zivot — Autor unajedina @ 09:30

 

Dobro cini dobru se nadaj.

Uvek idi samo srcem,samo srcem i nikako drugacije.

Budi svakim danom po malo bolji covek nego sto si bio juce.

Tvoje malo nekome znaci mnogo,iako ti se cini da ne moze mnogo promeniti.

Moze.

Prodjem pored napustenog,povredjenog maceta.Uzmem ga.

Njemu sam promenila.Njemu znaci.

Kad nemas lepu rec da kazes,onda cuti.

Obasjaj nekom dan,osmehom,podrskom,toplom prijateljskom reci.

U bilo koje doba dana,cak i kad ti nemas snage.

Na bilo kojem mestu,koliko god ti se besmisleno ucinilo.

Nista dusu ne obogacuje tako nego kad nekome das.

Bez interesa.Bez racuna.

Od srca kad das.

Dok god sam ziva i dok god disem,necu umeti drugacije.

Planine mozete pomeriti samo jednim kamencicem.

Sve je moguce ako se iskreno zeli.

Zivot je cudo.

Budimo bolji ljudi u ovom kratkom zivotu,

menjajmo ovaj svet ako ne za druge,

onda bar za sebe.

Nikada nemojte izgubiti dete u sebi.

Nikada se nemojte odreci svojih snova.

Verujte u cuda.

Tako ja zivim,samo tako umem,

to me je izvuklo iz najdubljeg tunela.

Ja vrabac sa imenom reke.

Ja devojcica u telu zene.

Veciti sanjar.


  

 


The way we were

Ljubav — Autor unajedina @ 19:30

 
 
 
 
 
 
 
 
 
Neke price i pre nego sto pocnu,znate unapred kako ce se zavrsiti...pa ipak bez mnogo razmisljanja strmoglavite se u njih izvodeci skok sa stene u ledenu vodu.
 
Neke ljude sretnete znajuci unapred da cete ih izgubiti.
 
Na samom pocetku price znate kako ce izgledati njen kraj.
 
Smatram da je ovo pozitivan kraj.
 

 

Majstor i Margarita

Ljubav — Autor unajedina @ 09:40

"Nisam Majstor kratke forme...a ni ti nisi Margarita.Pa ipak srecno ti punoletstvo..."

Napisao je.I otisao iz mog zivota ostavivsi pustos.

Majstor licno.

Muskarac koji je ostavio najsnazniji pecat na mene,zbog koga sam postala ono sto jesam danas.

Moj mali veliki privatni Bog.

Najlepsi,najzgodniji,najpametniji,najobrazovaniji,muskarac sa velikim M u svakom smislu te reci.

Ne,nismo bili ljubavnici.Nikad.

Upoznala sam ga u gimnazijskim danima,ja pticica koja nije umela leteti,kljucati,pevati.Ja dete u svakom smislu te reci.

Bio je prilicno stariji od mene,iskusan,nacitan,uzbudljivo odrastao.

Komsija koji je ziveo stan ispod mene.

Ujutru,cim bih ustala legla bih na parket,onako na stomaku,opustila ruke niz telo,stavila uho na patos i slusala...

Slusala ritam njegovih bubnjeva,njegove korake,njegov glas...osecala ga kako zivi,dise i postoji tu ispod mene.

Samo moj,a nikad moj.

Divila mu se,upijala ga,obozavala...zelela da postanem kao on.Da budem ista kao on.Da steknem njegovu mudrost,da se naucim da budem sigurna u sebe,da me jednog dana ljudi gledaju i dozivljavaju kao njega.

Prostorija u koju on zakoraci,pretvara sve muzjake u Betu,jer osete da je usetao veliki Alfa.Nema borbe,cista predaja nadmocnijem.

Zene ciji se pogledi zaustavljaju na njemu,gladno ga gledajuci,upijajuci svaku njegovu rec,nesvesno namestajuci frizuru,izbacujuci sve adute koje imaju u zelji osvajanja Alfe.

Ja sam bila dete.

Jedno jutro sam ga gledala sa terase kako vezba u parku,a on me je samo okrznuo krajickom oka i pozvao me rukom "Dodji!"

I ja sam sisla kao da je to najnormalnija stvar na svetu.Tako sam ga upoznala.

Gledao me je kao deriste,kao drago deriste koje ga je zasmejavalo,nekako smo srasli jedno uz drugo.Poceli se druziti.Cisto i nevino.Drugarski.

Pocela sam citati knjige znacajnih i velikih pisaca samo da bih njega impresionirala.Zatim sam se nepovratno zaljubila u knjige.Pa filozofiju.Onda u umetnost.Uveo me je u dobru muziku,u dobar zvuk i ritam...i moje srce je pocelo udarati u ritmu njegovih bubnjeva.Kao pravi Majstor uvodio me je u svet,kao u zemlju cudesa,ucio me je vrednostima,davao mi snagu,hrabrio me...ali bez ijedne lepe reci ikada,radio je to na sebi svojstven nacin.

On udaljen i hladan,sa savrsenom samokontrolom,koji ne pruza niti jednu emociju,vodio je mene Vrabca Ludog kroz zivot.

Zimi me je vodio na sankanje.

Setali smo skoro svako vece,kad sam uspevala da ga ukradem od celog sveta koji mi ga je otimao,koji mi je zbog njega postajao suparnik.

Samo setali i pricali.Satima pricali.Mesecima pricali.Godinama pricali.

Ucila sam od najboljeg.Majstora licno.

Koliko sam samo suza isplakala kad sam ga vidjala sa drugim devojkama,sa drugim zenema,lepim i odraslim,doteranim i nasminkanim,onima koje umeju da se ponasaju,umeju da pricaju,koje su sigurne u sebe.Kako sam ocajna bila,koliko ljubomorna,besna zaklinjala se sebi da se necu vise druziti sa njim,pa vec sledece vece u 21h kad zazvoni na moj interfon trcala ko luda niz stepenice.Jednom sam se prosula tako,da sam celu noc trpela bol u clanku,ne zeleci da ga se lisim te noci zbog nesnosnog bola uzrokovanog mojim smesnim letom niz stepenice.Sva sreca da nije video,jer moj ponos bi boleo mnogo vise nego povredjen clanak.

I prosle su godine.Zavrsavala sam gimnaziju...

Zivela i disala za dane  provedene sa njim,za mrvice paznje koje bi se udostojio da udeli meni malenoj.

A onda je odselio... pa smo se udaljili...

"Ne licim ti valjda ja na pedofila"...rekao mi je jednom.Da mi stavi do znanja.

Pa je dao moj broj telefona jednom drugu,sa kojim sam odbila da se vidim.

Ruzno je zavrsilo.

"Nije valjda  da ti mislis da moze nesto biti izmedju vas,on nikada nije bio niti ce biti zainteresovan za tebe,ti si za njega klinka",rekao mi je taj njegov drug valjda da me povredi za to sto mu ranih sujetu,ne zeleci da izdam svog Majstora.Dostojanstvena do kraja.

Onda je nazvao on,besan i ljut zbog situacije koja se desila...

"Nisam Majstor kratke forme,a ni ti nisi Margarita..."

Tako je zavrsilo.

Te godine je pronasao devojku na moru koja je bila moje godiste.Te godine je jedna Tamara imala onog kojeg sam ja zelela najvise na svetu,i to bas one godine kad je meni bio najpotrebniji.Jedna Tamara.

Mnogo je vode proteklo...mnogo godina,14 leta...od tog leta kad je otisao iz mog zivota.

Ostavivsi trag koji nikada ni jedan drugi muskarac nije mogao nadmasiti niti izbrisati.

Moja mera.Moja mera za sve.

Onaj koji me je ucio,koji me je obelezio,koji me je mnogo cime ucinio osobom kakva sam danas.Neko koga sam mozda stavila na pijedastal ceznje,nevinosti,zahvalnosti.

Upamtila sam smo ono lepo.

Godine koje su dosle donele su mi zivot...Zivot.Casto pogresne izbore i poraze,ali i lepe momente ciste srece.

Ceo jedan zivot bez njega koji je prosao.

Zivot sam nekako i podelila na Unu pre njega...I Unu posle njega.Ni sa kim nikada nisam bila tako slaba,tako ranjiva,tako smesna,tako dirljivo zaljubljena.Gledam jednu nasu zajednicku fotografiju,posmatram tu dragu devojku pogleda progonjene srne.Sve se vidi na mom licu.Sve se cita na mom licu.

Nakon njega navukla sam masku za sve druge muskarce,naucila kako da budem zena,kako da budem ratnica,da ne budem nikada tako ogoljena do srzi.

Sretali smo se kasnije...u prolazu,u razmacima po nekoliko godina.

Njegovo Visocanstvo Maestro...nedodirljiv i proracunat u svakom momentu.A onda sam prestala da ga srecem...mozda ga nikada vise i necu sresti.

Danas osecam samo veliku neznost kad pomislim na taj period,na dane kad nam se cinilo da mozemo promeniti svet...kad je sve izgledalo tako dostupno,tako lako,na dohvat ruke...

Ovo je nesto sto mu dugujem.

Nesto sto dugujem sebi.

 

 

Majstoru od Margarite.

 

 

 

 


Anna

Zivot — Autor unajedina @ 14:00

U ova vremena gde su zene zenama postale cesto vucice,smrtni neprijatelji,dzelati...Gde ce jedna drugoj radije zabiti noz u ledja nego pruziti ruku pomoci i prijateljstva.

Zenska solidarnost.Gde je nestala?Gde se izgubila?

Pa zar nam neki muskarac moze biti preci od nas samih,zar nas neko moze bolje razumeti od sestara po sudbini i krvi,po patnji i bolu,po nacinu kako samo zena ume da voli.Kako samo zena ume da daje.

Bez kusura,uvek ostavljajuci baksis...i onda kad izgubi sve.

Koliko nas ovde ima sa teskom sudbinom,koliko nas smo zivot vezale za neke muskarce koji su nam u zivotu mnogo uzimali a tako malo davali?Koliko nas ovde je bilo prodano,izdano,iznevereno?Koliko nas mozemo ceo svoj zivot spakovati samo u jedan kofer?

Ceo zivot rada i sticanja po zakonima Brdovitog Balkana,odakle mi izadjemo samo sa jednim koferom u ruci.Ako uopste i izadjemo...

Zivot koji su nam odredili muskarci,zbog koliko pogresnih smo skrenule sa svoga puta,odricuci se svojih snova,dajuci se,ne stedeci se?Do poslednjeg daha.

Pa ostanemo same u sobi,u krevetu,same u dusi i mislima.Bez utehe,bez podrske,bez ijedne lepe reci.

Una koja grli i ljubi sve na blogu,rece mi neko.

Zar je empatija prema nekoj zeni greh,zar je greh osetiti urodjeni nagon da zastitis slabog,povredjenog,ranjenog?Zar je greh pruziti  bar virtuelni zagrljaj,zar je greh poslati poljubac i lepu rec nekome ko ti dotakne srce?Mnogima od nas taj makar i virtuelni zagrljaj,virtuelni osmeh...jedino je lepo sto dobijemo u ovom i ovakvom svetu,ovom i ovakvom zivotu.U celom nasem danu.

Stavimo patetiku na drugi sto,stavimo maske,oklope,stavimo predrasude,stavimo suparnistvo.Odlozimo oruzje bar na trenutak.

Svi mi koji dodjemo ovde,nosimo neku tugu u sebi,nosimo mozda neku neisplakanu bol...po tome smo svi slicni.Imamo tugu i patnju koju skrivamo od celog sveta.

Zato se pronalazimo.Zato neke ljude osetim kao svoje,prisvajajuci ih sebicno i gladno,zeleci da im vratim stostruko za svaku lepu rec,svaku lepu misao koju procitam kod njih,gde samu sebe prepoznam,gde prepoznam iskrenu ljudsku emociju.

Ja,ona kojoj bi ceo zivot stao u jedan kofer,jedino sto imam su ove moje napisane reci,nesto moje i samo moje sto mi niko ne moze oduzeti.Moja patnja koju ostavljam na ivicama ovog nepostojeceg sveta,moja nadanja,moji izlasci sunca,moje tame,moji kosmari.Znaci mi svaka napisana rec,svaki zarez,svaka tacka,svaka draga i dobra dusa koju osetim ovde.

Una,koja ne baca reci,koja ih ne daje olako kao da ih je na ulici pronasla,iza svake svoje reci stojim,iza svake tacke,razmaka...iza svake sutnje.

Zene,moje lavice,moji borci,moja snaga,moja podrska...Toliko snaznih zena osetih ovde,da je zagrljaj najmanje sto bih im dala,cesto nemam reci da mnogima od njih iskazem svoje istinsko divljenje.To su one ciji blog posetim,gde ostavim komentar,gde ponekad mozda ocutim jer nemam rec da iskazem,gde uvek parce srca i duse ostavim.

Dobri ljudi,koje cenim i uvazavam.

A tu je i ona...Ona je uvek tu da svakome kaze pravu rec onda kad je najpotrebnije.

Anna...

Ko je ta zena?Ko je Anna cesto se zapitam?

Anna koja je uvek tu kada je potrebna,ciji komentari su davali snagu i podrsku svakoj od nas kada je bila na dnu,kada je tonula.

Anna ciji su komentari uvek prevazilazili sve nase postove,nase velike reci i misli.

Anna nakon cijih reci zacutimo,nakon koje smo nepovratno jace.Anna koja nas ohrabri,koja nas podrzi,koja nam uliva snagu i samopostovanje.

Zapitamo li se ponekad,da li je njoj potrebna lepa rec,paznja,da li njoj treba zagrljaj kad je tesko?

Anna koja svima nama samo daje,nestedimice daje.Anna koja nikada ni jednu rec nije rekla o sebi,nista zatrazila.

Da li je ona ona istinska Prava Zena Solidarnost,koju smo odavno izgubile kad smo jedna drugoj postale suparnice i vucice?Anna koja nam pokazuje i dokazuje da smo zajedno jace,da bi svet bio mnogo lepse mesto na svetu kad bi svaka od nas bila pomalo Anna,kad bi jedna drugoj bile prijateljice,istinske prijateljice,da prekinemo tu groznu kletvu vekova gde je zena zeni najcesce samo suparnica i krvnik.

Sve smo mi samo zene,sestre,majke,gresnice, svetice,domacice, kraljice, kurve,prosjakinje... po potrebi kako nam zivot namesti.Na zalost,najcesce kako nam muskarci odrede.

Anna...Zena koje nema...

Anna,zena u belom,topla i blaga,pravicna i ispravna.Uspravna.

Pitam se ko je ona...jednom mi je ostavila na blogu ovaj  komentar...

 

 "...davno,davno ,pisala sam,ali kratko. Bas ovde... Bas su mi tvoji komentari bili vazni.Uvek si imala lepu rec za mene.Prosle su godine. Promenila sam zivot,jezik,zemlju...ali adresa na kojoj sam nalazila ovaj osecaj ,se nije promenila. Drago mi je sto vecinu vas prepoznajem i sto mi izgleda da ste srecniji..."

Ko je ona pitam se?Cesto citam njene komentare,snagu i srce koje ostavlja u ovom svetu,ne stedeci,dajuci od srca.Casto razmisljam o njenim recima.

Sve ste se vi susrele sa Annom.

Uvek sam smatrala da zasluzuje posebno mesto,uvek sam htela da joj bar delicem zahvalim za svaku lepotu i svetlost kojom me je obasjala,kojom nas je obasjala...a nikako nisam pronalazila dovoljno lepu rec.Cini mi se da bih joj zagrljajem vise rekla nego bilo kojom reci.

 

 "Meko,paperijasto,nezno,a opet kao cekic u glavu :-) Zato sto je iskreno i iz duse. ... Una,cesto placem kada te citam, znas li to?Cudno je to,jer biras najlepse stvari u zivotu da pises o njima...mora biti da placem zbog tog tvog divnog nacina na koji se priblizis,na koji se divis pravim vrednostima i cuvas svoje malo carstvo. ... Idem sada da zovem onu moju ljubav,mog malog mrguda,moram je hitno podsetiti da moj zivot, bez nje, nema smisla! Vidi ...Una, Sunce...raduj se,zelim ti lep dan!  Anna"

 

Anna...Zelim samo da ti kazem da su upravo tvoje reci meke,paperjaste i nezne...a opet kao cekic u glavu.

Hvala ti za svaku lepu rec,svaku misao,dobrotu,snagu,smisao koji dajes na granicama ovog virtuelnog sveta,gde bi svi trebali da ucimo da svakim danom budemo pomalo bolji ljudi.

Od takvih kao sto si ti svakako mozemo da naucimo,bez tebe ovde mnoge price ne bi imale smisla.

Jeste li se i vi sreli sa Annom?

Vidi Anna...Sunce...Zelim ti lep dan.

Una.

 

 

 

 


Jesi ili nisi

Zivot — Autor unajedina @ 14:16

"Jesi ili nisi?

I gotovo...

Prelistao sam silne knjige nadajući se da će Tajna samo zasjati među stranicama, kao presovani listak staniola, prelistao sam zatim silne oblake, grickajući onu sladunjavu travku koja raste jedino u podnožju Mladosti, slušao sam šta zbore Pametni, poturao ogledalce pred Opsenare, loveći Rešenje u njihovim obrnutim likovima, a onda sam preplivao čak na drugu obalu Čekanja, i tek otud video da su crkve mudrosti ostale tamo odakle dolazim... Srećom njihovi vrhovi dizali su se iznad šume vremena dovoljno visoko da se po njima dalje orijentišem...

Godinama sam Mudrace lakomisleno tražio po izgledu, po dugim noktima ili sedim bradama, a oni su mi, prerušeni u piljarice i kočijaše, još odavno negde usput došapnuli tri najveće mudrosti sveta...

Samo da smo mi živi i zdravi...

Sve u svoje vreme...

Jesi ili nisi?

Ponekad je najteže uraditi nešto Lako, i najkomplikovanije shvatiti nešto Jednostavno.

Precenio sam Život kao što precenjujem sve i svakog, i neki misle da se nepotrebno rasipam plaćajući prevelike cene na sve strane, ali ne radim to samo zato što sam Veliki Troškadžija...

Ne, ne uvek...

Ljude katkad precenjujem i zato što me je sramota da imam posla samo sa Jeftinima..."

 

Djordje Balasevic

 

 

 

 


Kad verujete u bajke...

Zivot — Autor unajedina @ 22:56

Kad verujete...istinski verujete...

Sve je moguce.

Dodir carobnog stapica predivne Pricalice,pretvorio je sive boje svakodnevice u najlepse boje duge,ucinivsi da pozelimo da postanemo sto bolji ljudi,da ovo mesto ucinimo boljim mestom za generacije koje dolaze,lepsi svet u kome cemo i mi sami pozeleti da ponovo postanemo deca.

Necu vam reci koliko sam srecna jer sam upoznala Pricalicu.Necu vam reci sa kakvom ljubavlju je Sanjarenja  organizovala promociju,kao dobra vila.

Necu vam pricati o devojcici u beloj haljinici koja je toliko dirljivo citala bajke,nakon koje sam ja imala istinsku i pravu tremu,da su mi se ruke tresle.

Necu vam pricati o zrncetu vere i dobrote koji su utkani u knjige drage nam Pricalice.

Nista vam necu reci o dragim blogerima koji su svojim prisustvom ohrabrili i podrzali nasu blogerku Pricalicu... Sanjarenja,Mian,Domacica,Vesela,Tanjana,Baddancer...

Ne mogu vam pricati,jer nakon istinski lepih trenutaka i istinski dobrih ljudi koje susretoh i osetih kao svoje...ne smem ni jednom recju da kvarim utisak.

Ako zelite da zamislite...samo zatvorite oci,i sve sto pozelite moze vam se ostvariti.

Bajke su zaista moguce...When you believe...

 

 

 

 


 

 


Kumir

Ljubav — Autor unajedina @ 22:55
 
A naša ljutnja je odmah splasnula, postala je smiješna, kao i povod.

Pobune su trajale kratko, toliko kratko, da ih nije vrijedilo ni dizati. Pogotovu što sam znao, ma koliko bio ljut, da mi ništa ne može zamijeniti nju, ovakvu kakva je, uskogrudu u svojoj ljubavi, netrpeljivu prema svemu što bi joj moglo uzeti ma i djelić mene, njene svojine. I brzo sam se, iz traljave pobune i tobožnje želje za slobodom, vraćao u čvrstu tvrđavu njene ljubavi, kao smireni bjegunac koji nije ni odmicao daleko od kapije.

Život nam nije naklonjen, i sami stvaramo svoju malu zajednicu, svoj kosmos, u kojem namirujemo jedno drugome sve što nam nedostaje.

Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje. Kad osjetim radost, trčim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.

Dobar je čovjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio. Čak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopustiti da to ne bude.

Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujećen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odričući se. Nemoćan pred ljudima i slab pred svijetom, značajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnošću svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjećanje. Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moć. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pećinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoće, da traži od njega obične stvari ali da zahtijeva i nemoguće, da osjeća oduševljenje ali i ogorčenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja.

Zbog nje, isključive, i ljudi su mi postali bliži.


Tvrđava
Meša Selimović
 
 
 

 
 
 
 
 
 
 
 
 

’Cause I got too much life, Running through my veins, going to waste.

Ljubav — Autor unajedina @ 12:41
 
 
 

Uvek cemo imati Pariz

Ljubav — Autor unajedina @ 10:10
 
Rick: If that plane leaves the ground and you're not with him, you'll regret it. Maybe not today, maybe not tomorrow, but soon and for the rest of your life.
 
Ilsa: But what about us?
 
Rick: We'll always have Paris. We didn't have it before...we'd...we'd lost it until you came to Casablanca. We got it back last night.
 
Ilsa: When I said I would never leave you...
 
Rick: And you never will. But I've got a job to do too. Where I'm going, you can't follow. What I've got to do, you can't be any part of. Ilsa, I'm no good at being noble, but it doesn't take much to see that the problems of three little people don't amount to a hill of beans in this crazy world. Someday you'll understand that.
Here's looking at you, kid.
 
 
 
 


Tesno

Zivot — Autor unajedina @ 11:09

Tesno.

Sve mi je tesno.

Tesan mi je krevet u kojem spavam.Tesni su mi zidovi,ne mogu da ih pomerim nikako.

Koza mi je tesna.Dusa mi je tesna,da u nju stanu celi univerzumi koje sanjam.

Ulice kojima svakim danom prolazim su mi tesne.Tesni su mi prolazi kojima se provlacim izmedju zivota i kompromisa.

Grad mi odavno tesan.Izlozi koji zjape prazni jer meni ne mogu ponuditi ono sto mi treba,ljudi su mi tesni prolazim kroz njih kao kroz vazduh.

Ovaj Balkan mi je vec odavno postao pretesan.Sanjam svetla nekih drugih gradova,zalaske sunca nad najlepsim morima,docekivanje zore na planinskim vrhovima gde drhtim od zime,ali mi je lepo i srecna sam.Polarne noci.Svetla Velike Jabuke.Ukus Kube.Daleka ostrva.Spustanje skijama niz planinske litice.Ronjenje u toplim morima.Skakanje padobranom.Indija.Africki safari.Dorucak kod Tifanija.

Kulture su mi tesne,vere su mi tesne.Trebam nesto vise od toga,trazim odgovore koje ne pronalazim odavno u onom za cim tragam ni u onome sta procitam.

Knjige mi postaju tesne,reci i recenice su mi tako tesne,premalo da u njih stane sve ono sto zelim kriknuti,vrisnuti,saputati.

Nebeska kapa mi je tesna,mogu da pruzim ruke i dodirujem zvezde,ceznem za onim sto se nalazi mnogo dalje od zvezda.Planete su mi tesne.

Zivoti su mi tesni,koracam vec svoj dvanaesti zivot,pretesno je sa svime sto iz njih nosim danas sa sobom,kao prtljag.Tesno srce da u njega stane sva moja ljubav,moja strast,moja zudnja,nemiri,vulkani.Sve ono gde sam bila,sta sam videla,pomirisala,upila,dodirnula.

Usnama kad dodirnes more,uvek ga poljubim kad dolazim.Cao more.I kad odlazim.Zbogom more.

Miris posle kise,miris reke,miris soli u vazduhu,miris toplog tela pokraj tebe,miris snega,ukus snega,ukus prvog poljupca,izdaja u dlanovima kad se zaljubis,onaj osecaj u stomaku dok se sredjujes za ljubavni sastanak,ukus prvih tresanja,metalni ukus neisplakanih suza koje progutas kao knedlu kad nepovratno izgubis ljubav,gorak ukus izdaje,onaj osecaj moci u momentima "kad ti se moze",neznost majke koja ti stavlja jelo na sto,ranjivost decijeg pogleda kad bi da ih stavis ispod koze i zastitis od celog sveta.

Tesan mi je ovaj zivot da odsanjam sve sto zelim.

Vreme mi je tesno,dani,meseci,godine...sve mi je tesno.

Tesne su mi cipele za ove prostore.Zuljaju me kad predugo stojim u mestu.

Uvek moram da koracam,jer znam...Ja uvek moram da odem.

Postane mi pretesno.

 

 

 

 

 

"Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskrscu necu te videti vise
Pruzices nekome dlanove, prestace putovanja
I pod krov neki svratices da se sklonis od kise.

Spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza

I sa vetrom - drugarom otici nabranih vedja
Jer meni zivot prestaje ako sidjem sa staza
I pred necijim vratima skinem torbu sa ledja."

Mika Antic

 

 

 


Kao pre

Poezija — Autor unajedina @ 13:25

 

 Kad ti sve druge bolje postanu

Kad mi ceznje prazne ruke ostanu

Kad sve sto je bilo prestane da vazi

Kad se umorim od slusanja lazi

Kad se probudim iz sna

Koji predugo vec traje

Kad postanem kurjak

Sto na mesec laje

 

Ustacu jedno jutro iz kreveta

Bosih stopala cu krociti na tlo

Ritual kuvanja kafe

Kao svako jutro pre

Sve ce biti isto

A nista vise isto biti nece

Pogledaces me

 Znaces

Da si me nepovratno izgubio

 

 

 

 


Devojcici

Zivot — Autor unajedina @ 13:20

"Svadba bese ko svadba i sta da se prica,parada pijanstva i kica..."

Nepoznata cura u belom,prisustvujem istoj zato sto moram,slabo koga poznajem.Nisam  je mogla izbeci.Inace nisam ljubitelj istih.

Pijem svoju kafu i krajickom oka posmatram.Fazani i djilkosi,nakindjurene devojke u plasticnim haljinama i zacementiranim loknama cepaju vec na podijumu,uz zvuke nekog zesceg turbofolka.Sve je isforsirano, neprirodno,neukusno, preterano. Ne pripadam.

Za stolom preko puta mene,gledam plave okice,crne siskice,dugu kosicu.Ima oko 6. godina.

Vidim da me netremice gleda kako narucujem kafu,kako kuckam poruku na telefonu,vadim labelo za usne.Samo deca umeju tako pitomo i neskriveno da posmatraju nekoga.

Kad nam se sledeci put pogledi susretose,namignem joj,ona meni kaze "Cao."

Komuniciramo smeskom i pogledima.Obe smo mrgudi,izgubljene u tom haosu koji je oko nas.

Nakon nekog vremena,ona seda na stolicu kraj mene koja se oslobodila.Pita me kako se zovem.

Ona je Vanja i jedva ceka da ide kuci,a mama i tata nece da je vode.

"Umes li da pravis pletenicu,riblju kost?",pita ona.

"Ih jel umem,mogu ti napraviti dve pletenice riblje kosti,imas li trakice."

Klima glavom,skida ih sa zgloba ruke,pravim joj pletenice.

   "Imas li ti cerku ili sina?",pita me ona.

   "Nemam."

   "Jesi udata?"

   "Nisam."

   "A kad ces da se udas?"

   "Necu da se udajem,mrzim svadbe."

   "Pa sto si onda dosla na ovu ako mrzis?"

   "Zato sto moram."

   "Pa moras se valjda onda i udati?"

   "Ne mora se udavati."

   "Pa sta onda radis kad porastes?"

   "Lepo ides u skolu,zavrsis fakultet,radis posao koji volis,zaljubljujes se,upoznas svet,putujes,mozes da jedes sladoleda koliko god hoces,mozes bosa da hodas po travi,mozes sa setas po kisi ako ti se seta..."

   "Onda se necu ni ja udavati ako se ne mora.Decaci jesu glupi.Jedino bas ako se zaljubim u nekog lepog i dobrog.A kako cu putovati bez mame i tate,mogu li njih da povedem?"

   "Naravno da mozes,kad zaradis za sebe dovoljno novca."

   "Moj tata ima puno para,vidis ima u onom dzepu od kosulje paru od 500 eura."

Zatim skoci sa stolice i prilazi ocu koji je u sred neke rasprave,ne konstatuje je,ona mu otvara dzep onako zanesenom u pricu i izvlaci smotak para,i odvaja tu novcanicu i podize.

   "Vidiiiiiiiiiiiii..."

Covek sokiran prekida razgovor i hvata je za ruku da joj uzme novac,pa gleda u mom pravcu sta mu uradih sa detetom,o cemu se radi,nista mu nije jasno.

Ona se vraca na stolicu pokraj mene pa nastavlja pricu,

   "Znas moj tata je na svom poslu direktor,zato on ima tako puno para.Ja sam jednom pitala baku da mi kupi barbiku a ona mi je rekla E moja Vanja ja ti imam malu penziju pitaj tatu da ti kupi on ima veliku platu."

Smejem se cudu od deteta,i ona se kikoce srecna sto me nasmejala.

Gledamo jednu devojku preko puta koja pali cigaretu za cigaretom,ona me pita,

  "A imas li ti cigare?"

   "Naravno da nemam,to ti je bas losa i prljava navika,devojke koje puse imaju ruzne zube,los ten,smrdi im uvek kosa i garderoba na dim,i brzo se razbole.To ti je bas nesto ruzno,nemoj nikada,ti si slatka devojcica licis mi na Snezanu iz bajke,ona je imala crnu kosu kao ebanovina,belu kozu,plave oci,eto samo ti jos fale patuljuci."

Ona se kikoce na pomen patuljaka,pa mi poverljivo sapuce gledajuci u devojku preko puta sa cigaretom,

   "U pravu si vidis kako ima los ten,ja necu nikada da pusim pa cu biti lepa kao ti."

   I zalepi mi socan poljubac.Ja iznenadjena poljubim nju,ona se kikoce,pa me onako iznenada samo zagrli i nasloni mi glavu na rame.

   "A jel ti lepa mlada?",pita me.

   "Jeste."

   "Meni nije,ima veliki stomak (mlada je inace u poodmakloj trudnoci).Meni si ti najlepsa.Bas si lepa."

I zalepi mi opet socan poljubac.

Smejem se postidjena od komplimenta,iznenadjena.Cudo od deteta.

   "A sta ti radis?"

   "Neke dosadne poslove,ali eto i pisem price."

   "Kakve price,ajde ispricaj mi jednu?"

   "Pa nisu to bas price za decu",pravdam joj se ja,"vise su onako za velike ljude.Price i pesme,mozda procitas kad porastes."

   "Aha.Pa ajde ona pisi nesto o meni kako sam Snezana i ono za patuljke."

   "Hocu obecavam ti,a ti budi uvek tako pametna i lepa devojcica.Vazi?"

   "Vazi."

Do kraja veceri smo plesale,jele,skidala sam joj svaki balon koji je zelela,coktali su neki oko nas u znak neodobravanja sto kvarimo dekoraciju.Mi smo se kikotale i vezale balone na kikice,oko ruke,za snalicu..."

Rastadosmo se u nekoj guzvi,pogledima smo se uhvatile dok je nju tata unosio u auto,a ja ulazila u drugo.Namignula sam joj.I ona je meni,onako nespretno sa dva oka.

Nepoznata devojcica,koji nikad vise verovatno necu sresti.Nadam se da cu mozda ostaviti neki trag u njoj,da ce juriti svoje snove,putovati,biti srecna i da nece nikada pristati ni na sta manje sem ljubavi,one vanvremenske ljubavi koja je iznad papirologije,obzira,vremena,dugovanja,okoline i balkanskih pravila.Da ce sama krojiti sopstvenu srecu.

Da,ja sam ona koja vam kvari decu na okupljanjima.Ako zelite krotke kceri,bez velikih snova i ideala,koje ce se pametno udati slusajuci iskljucivo razum,koje ce ceo zivot biti pitke kao bistre recice,koje nece jurisati na vetrenjace,i zadovoljiti se samo mrvicama od zivota...drzite ih podalje od mene.

Kako god...malena evo je prica za tebe kako sam i obecala.Ko zna,mozda je jednog dana i procitas...

Vanji.

 

 

 


Zena koje nema

Ljubav — Autor unajedina @ 14:04
 
 
 
 
 
 
 
"Ono od cega bih hteo da pobegnem ide sa mnom...
Ali,prolece je.Opet prolece.
Nista nije ni izgubljeno ili iskljuceno."
 
Andric Ivo

Vukovi se prepoznaju

Zivot — Autor unajedina @ 12:02

"Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar, čiji pogled gasne u magli i memli, živio sam kao usput, ko da sanjam, kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji..."

Odavno vec gledam stranca u ogledalu.Prolazimo jedna pokraj druge ne okrznuvsi se ni pogledom.

Ne prepoznajem je.Odavno je vise ne prepoznajem.Snazna je,nasmejana je,zraci.Ljudi vole da su u njenom prisustvu.Vole da upijaju njenu energiju,kao duhovi tame kojima treba malo svetlosti.Psi kojima je svakodnevno okruzena,koji je prate zeleci da otkinu malo njenog belog mesa,da osete njenu krv,miris,suze.Da se osete nadmocnim nad njom.Okruzuju je na svakom njenom koraku.Ali ne smeju da pridju.Plasi ih ono vucije u njoj.A tako bi rado da je privezu na lance,da postane ista kao oni.Laju joj podmuklo iza ledja,cvile ponizno,masu svojim repovima...

Zna da ne moze da im veruje.Retko kome ona veruje,na prste jedne ruke ne moze da ih pobroji.

Ako mislite da nju neko poznaje,grdno se vara.Poznaju samo onaj delic nje koji im ona dopusti da vide.Svakom po zasluzi.Ne prasta izdaje.Ne priznaje slabice.Nepoznate su joj reci odustajanje...nema povlacenja,nema predaje.Ceo svoj zivot je ona ta koja mora biti jaka.Naucila je vec sa psima,predvidivi su,snazni su kad laju na lancu,imaju hrabrost da reze samo kad im okrene ledja...povlace se na prvu prepreku,podvijaju repove,skrivaju se iza nje.Odlaze u kucicu kad ih pogleda u oci i pokaze prstom.Svi psi su isti.Navikli na komande i lanac,na pseci zivot za kucicu,hranu i vodu.Da odu kad im kazes da odu.Dodju kad ih pozoves.Za neznost samo kad ih gospodar pozove.Po zasluzi.

Vukovi su drugaciji.Za ceo svoj zivot,lutanja po ovoj planeti mogu sa sigurnoscu reci da susretoh mnogo Vucica,poput mene.A ni jednog Vuka.Ponekad kad mi se ucini da mogu osetiti...jer Vukovi se osete medjusobno,ali samo moja varka daje im obrise Vucijeg...jos jedan pas.Avlijaner,Zlatni retriver,Hrt,Pit Bul,ponekad Vucijak,Pudlica...psece u njima je daleko od vucijeg.I uvek imaju izgovor zbog cega nisu Vukovi.

Da,surova sam.Priznajem.Moji prijatelji me vole,jer sam kao prijatelj najbolja i najvise dam sebe.Zbog prijatelja umem da se pretvaram u psa,da im budem bliza.Pravi prijatelji cene ono vucije u meni,ne pokusavajuci da me napadaju iza ledja,razoruzanu.Zbog toga imam jako malo prijatelja.

Surova sam.Zivot me je napravio takvom.Ceo svoj zivot bila sam okruzena smrcu,bolestima,strahom,ponizenjem,nepravdom,siromastvom.Psima koji su me tako slabu dok sam lezala na zemlji besomucno ujedali.Usudi li se onda neko pitati me zasto ne verujem ljudima?Ja sam umirala na dnu mracnog tunela,skapavala kao pseto,cvilela...nikog nije bilo da me cuje.

A onda se rodio Vuk.Stranac u meni.Vucica.

Da,jesam surova,ali nemam drugog izbora.Obecala sam sebi da necu dozvoliti nikome da me povredi,pa na prvi korak prema meni koji osetim kao pretnju,ja povredim prva.Cesto ne misleci ono sto govorim,ono sto cinim...ponekad povredim one koji to ne zasluzuju.Valjda neduzni cesto i plate ceh necije tudje surovosti...ali vec bude prekasno.Nisam naucila da trazim oprostaj,ne umem,valjda ono vucije u meni se jos uvek plasi da ako pridjem onom o koga sam se ogresila,ako trazim drugu sansu...da ce mi prvom sledecom prilikom zabosti noz u ledja,da mi se osveti za moju okrutnost.Tesko je ponovo zakoraciti u istu reku,pokusati ponovo plivati,kad je ta reka vec protekla,reci su izgovorene...i nema povratka...

Da,surova sam.Oni koji nisu moji prijatelji mene mrze iz dna duse,raduju se mojim neuspesima,pricaju mi iza ledja,podmecu nogu.Kukavicki napadaju,pa uvek moram biti na oprezu.Ali ne plase mene psi...

Valjda pokusavam svakim danom po malo da budem bolji covek,nesto sto u ovom realnom svetu vec odavno nisam.Daleko sam od svetice,moralne devojke,vernice,ispravne i casne osobe.Znate lepo je biti ispravan,poput Popaja,heroj koji prica o idealima i bori se za te ideale.

Svi mi bi hteli da budemo ispravni ljudi...ali u medjuvremenu nam se dogodi zivot.

Zivot,u kome smo najcesce primorani da se borimo za goli opstanak,da postanemo po potrebi i stranci,i vukovi,i gresnici,kurve,svetice,domacice,devojcice,kucke,ratnici,osvetnici...po potrebi.

Kako nam zivot namesti u tom momentu.

Da povredimo da ne bi bili povredjeni,da lazemo,da se cuvamo od tama.Znate li kako je to kad umirete?Znate li kako je kad vam neko umre na rukama?Znate li kako je kad vam neko kome verujete zabije noz u ledja?Znate li kako je kad ne znate gde cete prespavati?Znate li kako je biti gladan?

Kazete sebi onda,nikad vise.Nikad vise necu lezati na samrtnickoj postelji,nikad gledati smrti u oci,nikada necu ponovo biti jadna,bedna i gladna.Prodana,izdana,ponizena.Nikad vise.

Ja nisam od onih reka kraj cijih obala mozete naci spokoj i odmor,ja zapljuskujem i plavim i uvek morate biti spremni za seobu,nikada se opustiti.Znate vec kakva je reka Una u celom svom toku.Predugo sam bila zatvorena branom,izgubila sebe.Da,uzasavaju me brane,ne volim miran tok kroz ravnicu,guse me zatvoreni prostori,svakodnevni rituali.A da sam mirna,pitka,krotka i srecna...nikada i ne bih postala pisac.Cudan je to soj ljudi.Proklet nekim posebnim prokletstvom.Vukovi i ljudi u jednoj istoj kozi.Ne mozemo da nadjemo utociste ni spokoj...

Nek mi oproste svi koje sam povredila,o koje sam se ogresila...tesko je shvatiti vuka u meni.Mogao bi osetiti moje prokletstvo samo vuk...jer vukovi se osete medjusobno.

 

"Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.

Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom...Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.Stvarno i dalje verujem da ono, sto je vucje, ne moze u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja.Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.Poznaje se na meni. Vidim u psecim ocima. Vidim kako me vide. Vec ulaze u mene. Vec lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duse.Gladni su vucjeg u meni. Muci ih da shvate sta nosim, cime mislim i volim, sanjam, cekam i nalazim...

Prate me kao i vuka. Opkoljavaju u svitanje i zovu druge pse. Misle da cuvam tajnu kako se biva nad drugima visi snagom i umom.Lako je meni sa psima.Ali naslednik vuka i sam je divljac van zakona. Dizu na mene potere i cekaju me u zasedi isti oni pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. Sad sam ja na nisanu.Neko ce ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svraticu da vidim ko ce.Svraticu, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim, da sam ikada ovuda prolazio i sanjao."

 


Powered by blog.rs