Brod u boci

Stvar srca

Ljubav — Autor unajedina @ 11:24

Zato sto me volis ja volim sve ostalo,
I nikome ne zelim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bih se naziveo! 
                   

                                        M.Beckovic

 

 

Ono sto volim ubija me.Ipak,da mogu vratiti vreme...sve bih isto.

Stvar srca.


Savet

Zivot — Autor unajedina @ 22:21

Evo jedan koristan savet za vremena koja nam dolaze.

Nikad se ne zna da li ce nam,i kada ce nam zatrebati.

Pa zlu ne trebalo,evo jedan predlog kako od starih gaca napraviti majicu.Jednostavno,ako nemate svoje uzmite oceve,babine,tetkine ili jednostavno ukradite komsinici sa strika.Takodje preporucujem osobama sklonim eksperimentisanju,koje zele da se razlikuju od sve vise uniformisanih ljudi koji prolaze pokraj nas svakodnevno.

A ko zna,mozda cemo se mi blogeri,na ulici raspoznavati bas po ovakvim majicama. ;-)

 

 


Niciji

Ljubav — Autor unajedina @ 12:34

"Mi smo ničiji. Uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Vjekovima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo. Živimo na razmeđu svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaćeni. Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo. Mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje, a sve se plaća pa i ova ljubav. Svako misli da će nadmudriti sve ostale i u tome je naša nesreća. Kakvi su ljudi Bosanci? To su najzamršeniji ljudi na svijetu, ni skim se istorija nije tako pošalila kao sa Bosnom. Juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo, a nismo postali ni nešto drugo. S nejasnim osjećajem stida zbog krivice i otpadništva, nećemo da gledamo unazada, a nemamo kad da gledamo unaprijed. Zar smo mi slučajno tako pretjerano meki i surovi, raznježeni i tvrdi. Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti, zašto? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka čast našoj ludosti!"

Meša Selimović

...Posveceno svima onima koji su ziveli u tom duhu,vaspitavani na nekim drugacijim zivotnim vrednostima.Koji se nisu prepustili fukari.Koji su jos uvek ostali ljudi,u ova neljudska vremena.


Desetica

Ljubav — Autor unajedina @ 13:21

Zelim sa vama,dragi blogeri,da podelim jednu pricu iz svog detinjstva.Pricu zbog koje i danas,kad je procitam...Zaplacem.Svaki put.

 

 

...“Unutra su bila ona ista krupna, teška nevešta slova:

 „Dragi sine“!, jer mati je tek od nas dece naučila da piše: da se nebi stidela.

 Kad sam raširio pismo, nešto je zveknulo na pod; sagao sam se i uzeo : bila je desetica.
Ona tanka, izlizana, srebrna desetica, kakvih već odavno nema. Kad sam je uzeo u ruku, obuzelo me je blaženo osećanje. Sve je uzdrhtalo, zatalasalo se u meni, podiglo me uvis, kao u plamenu ljubavi.


Video sam onu dragu, uvelu drhtavu ruku koja je među prstima držala poslednju deseticu i najzad je spustila u pismo. Jer desetica je bila poslednja, to sam znao, kao da je na njoj bilo zapisano.


Sakrio sam se sasvim u kut da me niko ne bi video. Iz srca iz grudi, iz čitavog tela provalio mi je plač, tresao me je kao u groznici.

Ali kad sam se stepenicima vraćao u učionicu, bilo je u meni svetlo, svetlo. Mati je iz daljine videla moj bol, i smešeći se osvrnula se na mene, kao što bi se osvrnulo samo drago sunce.

I gle, čudo božje, zaista su se oblaci rasturili i veselo sunce zasjalo je kroz prozor.

Majke više nema, a ni onih starih desetica, i dani su sada prazni i pusti sve do noći.“

                                                                          

                                                                          Ivan Cankar,Desetica

Zracak nade

Ljubav — Autor unajedina @ 14:27



Biva da naiđe u ljudskom životu trenutak kad se izlaz nigdje ne vidi i ne naslućuje, kad čovjek osjeća da je izgubljen, on, i sve što je ikad njegovo bilo ili moglo biti.

Tada pritješnjenom i ugroženom strahovanju ne ostaje do jedna misao, obična i slaba. Ali jedina. I čovek se hvata za nju.

I misli...
Tako je, izgubljeno je sve i potpuno! Pa ipak postoje, jer mora biti da postoje, na svetu i drugi krajevi, sa drugim ljudima, drugačijim odnosima i uslovima života, sa drugim izgledima, pa i sa stvarnim izlazom za onog koji se kreće i živi.

Znači da ne moramo prihvatiti bezizlaznost ovog položaja kao stvarnu, sadašnju, potpunu i konačnu, ma kako ona izgledala očigledana.
U toj sumnji u potpunu stvarnost naše nesreće ima zračak nade koji može biti spasonosan, pokazati nam put ka izlazu i pomoći nam da donesemo pravu odluku u trenutku kada sve izgleda izgubljeno.
Nije ta misao ,sama, ona koja nas izbavlja i spasava, nego mogućnost njenog postojanja u nama.

                                                                                                                                            Ivo Andric,Znakovi pored puta

 

 

 

Tracak nade...Osetim ga u sebi.Duboko je usadjen,valjda u korenima,genima koje nosim od brkatih pradedova.Nesto sa cim se rodis.Nosis ga ceo zivot u sebi,samo je pitanje dana kada ces ga postati svestan.

U krvi je.Utisnut u dusu,samo postojanje.Sada znam...da mogu da biram,sve bih opet isto...

Sve na svetu ima svoj razlog.Moje misli,moje srce,moji koraci...nista vise nije isto.Nepovratno se promenilo.

Ja sam se promenila.Nepovratno.

U mene ovakvu utisnuta su moja razocarenja,bolovanja,padovi,uspesi,ljubav,inat.Sve to me je zigosalo da postanem ovakva kakva sam.Da sam zivela uvek po redu,i kako treba,da nisam padala,i patila,ustajala se i borila,prkosila...nikada ne bih postala ovakva.Ja ovakva gresna,jaka i slaba bas sam onakva kakva trebam da budem.Gledajuci unatrag,nikada ne bih cenila onu devojcicu kakva sam nekada bila,bezgrasnu u njenom ispravnom svetu bez bola i trzavica.

Sve bih isto...taj nekadasnji zivot,odavno vise nije moj,i dobro je sto je tako.Zivot me vodi.Zivim dan po dan.

Ne mogu mi nista ni ljudi,ni orkani,ni patnje.Sama Svoja.Oduvek.Zauvek.

Kao Skarlet o Hara...Borim se.A o svemu ostalom...

 

Mislicu o tome sutra...

 


Moji blogeri-Don Kihoti

Zivot — Autor unajedina @ 11:25

“Evo ti naslov za novi post: Moji saborci,Don Kihoti u borbi protiv vetrenjaca.
Ili bar za razmišljanje:)-Autor Sanjarenja56”

 

Ovo mi je napisala Sanjarenja56 kao komentar na moj prethodni clanak.I zamislila me.Dugo sam vec na ovom blogu,nikoga od vas ne poznajem,znam samo vase clanke i komentare.Poznajem vase duse,ono sto ponudite,ali za mene ste potpuni stranci.Kao sto sam i ja za vas stranac iz ovog virtuelnog sveta.Naseg malog sveta gde pomazemo jedni drugima,razmenjujemo misljenja i borimo se protiv vetrenjaca.Mozda sam izostavila nekog,jako mi je zao.Ako sam pogresila u proceni nekog,molim vas recite mi.Bas me zanima vase misljenje.

Dame i gospodo,pioniri i pionirke,ovo su moji blogeri,Don Kihoti,moji saborci protiv vetrenjaca,i mojim ocima onako kako ih ja vidim i osetim…

E pa draga Sanjarenja56…trazila si i “Evo ti pesma…ludo jedna.”

   

Sanjarenja56-

Vidim je kao tamnokosu zenu,predivnih i uvek zamisljenih ociju.Dobra majka.Snazan majcinski instinkt da pomogne drugima,da zastiti,pruzi bar dobru rec.I uvek misli da je mogla vise dati.Zadovoljstvo nalazi u davanju.Predpostavljam da se bavi nekim poslom gde takodje moze da pomaze ljudima.Fali joj negde neki delic njenog zivota,koji joj je istrgnut.Nostalgija.Neki njeni davni izgubljeni krajevi,mirisi.Neka druga ona koja je izgubljena u medjuvremenu.Imam osecaj da je neku izgubljenu ljubav nadoknadila majcinstvom,humanoscu.Postoji neka praznina u njenom srcu.Hrabra zena.Borac.Lavica.A opet nekad imam osecaj kao da je malo dete koje bi se najradije sakrilo pod majcine skute dok oluja ne prodje.Ali strahovi i porazi samo je pokrenu.Da bude jos jaca.I jos uvek traga...Nije odustala.Nikada nece odustati. 

 

Mandrak72

-Covek.Dobar covek.Visokih moralnih nacela.Izgradjena licnost.Snazan muski uzor svojoj deci.Imam osecaj da nikada nije napravio ni jedan propust,ni jednu gresku u svom zivotu.A greskom ne mogu nazvati to sto previse veruje ljudima i sto oseti svaciju bol,i uvek je spreman da pomogne.Verovatno ga je zivot izbrusio,da sad prvenstveno gleda svoju porodicu.Otac koga deca obozavaju,ali i izuzetno ga postuju.Sve kod njega je sa merom.Mera.Mera u zivljenju.Mera u emocijama.Mislim da nikada nije prekoracio tu meru.Sebi je izgradio svet u kom zivi i cvrsto stoji na nogama.Zbog imena Mandrak po strip junaku carobnjaku,verujem da je u dubini duse jos uvek decak,da je imao jako lepo i jako tesko detinjstvo,kao iz prica Branka Copica,Orao koji je rano poleteo.Porodicne vrednosti.Ima osmeh decaka.Voli da se smeje.Odlican pisac.Tako ga vidim.Covek!  

 

Nastasja

-Mesavina potpune zene i derista.Voljena i ispunjena zena.Samo voljene zene imaju toliku snagu i energiju.Jaka i stabilna,voli kucu i dom,ususkanost,toplinu,udobnost,mirise hrane,narocito one koja mirise na detinjstvo.Prvenstveno miris hleba.Potrebna joj je samo ljubav i sigurnost.Osetim da izgleda kao klinka duge kose,Pipi duga carapa.Vesta sa rukama.Prosla trnovit put,razocarenja,padova,praznine.Nikada nije odustala.Uhvatila cvrsto zivot u svoje ruke.U pronasla sigurnu luku-King.Zeli da zasnuje svoju porodicu.Dete i zena.Uvek ide napred. 

Vila bez krila

-Ne zna sta zeli od zivota,ali zna da nema to sto trazi.Majka je,kvocka majka,koja je rano dobila porodicu.Dok je i sama bila dete.Mislim da je imala jako tezak zivot.Trnovit put.Mala sredina koja je nikad nije razumela.Bas zbog tog preskocenog detinjstva,i svega onog sto nije imala,sto je preskocila,sada je zeljna i zaljubljivanja,izlazaka,poljubaca,sitnih neznosti,ljubavi iz romana.Od svakog konja pravi princa.Sebe sputava zbog muskaraca,a ne vidi koliko je oni nisu dostojni,koliko vredi vise od njih.Samo da ima vise vere u sebe.Da ne ide uvek srcem.Da pocne konacno prvo da gleda sebe...Kad prestane da trazi,naci ce.Tamo gde najmanje bude ocekivala.Ceka svoja krila.   

 

Mazanjegova

-Lepa.Mila.Svako moze da je voli.Umiljata.Sa druge strane uspesna i ostvarena zena.Sem u ljubavi.Uvek kad misli da ima sve,shvati da joj fali neki mali delic.Neki mali delic koji ne prestaje da trazi,za koji ne prestaje da se bori.Kad padne,padne zestoko.Bubne na zemlju.Skuplja parcice sebe.Ali uvek brzo ustane.Sama.Moze da se prilagodi svakome,i svakom drustvu ali nikada ne izgubi sebe.Jedinstvena je.Dobar drug.Dame biraju,ali uvek pogresne tipove.Ali znam da ce na posletku odabrati pravog.Jer u stanju je da od zabe napravi pravog pravcatog princa.Tako utice na ljude.  

 

Poluuspavanka

-Nezna dusa iz ravnice.Balaseviceva Mala vidra.U svom sigurnom svetu cvetica,dnevnika iz detinjstva,poezije,lutaka i meda koje jos uvek skuplja,i pufnastih papuca.Za druge uvek ima lice odrasle devojke.A jos je devojcica.Snenih ociju.Pogled srne.Seje svet kroz sitno zito,trazi nesto narocito.I naci ce...vec tu negde u komsiluku.Neki novi Djole,cija ce biti cela uspavanka. 

 Stepski vuk-„ A ono sto se u meni dogadja u retkim časovima radosti, što je za mene slast, doživljaj, ekstaza i uzvišenost, to svet voli i traži možda jedino u pesničkim delima, a u životu smatra ludošću. I odista, ako je svet u pravu onda sam ja kriv, onda sam lud, onda sam odista kako sam sebe često nazivao, stepski vuk, životinja koja je zalutala u tu u nerazumljiv svet, koja više ne nalazi svoju postojbinu vazduh i hranu.”

Dobar decko,posten,ime stepski mi zvuci kao da se ne snalazi u ovom svetu ovakvom,a vuk da nikada ne prestaje da se bori.Sanja boje i mirise nekih drugih predela,sada njemu dalekih.Vecni decak.Sanjar.Ima neki svoj svet.Ima svoju inspiraciju I vucicu.Potrebna mu je snazna vucica na koju moze da se osloni,jer ne moze sam.Spada u one ljude koji ili lete ili ih podizes sa zemlje i lepis.Kad lete,svima okolo je dobro,dobar prijatelj,sin,partner,daje energiju,pomaze svima.Kad padne,ustaje iskljucivo sam.Tada nema nikog oko njega.

  

Shuky

-Potice iz male sredine.Patrijahalno vaspitan.Kotrlja u velikom gradu.Ne pripada ni tamo ni ovde.Tamo ga shvatanja ljudi guse,a ovde mu je sve preostro.Ne snalazi se.

Ni sam ne zna sta zeli.Ni tamo ni ovamo.Preispituje stalno svoje odluke i postupke.Uvek bi bolje.Malo je namcor.Strog sudija drugima,ali najstrozi sebi.Vole ga prijatelji,ali  i strepe od njegovih sudova.Najbolji je drugima,najgori sebi.Iz planinskih delova,zarobljen u ravnici.Ubija ga to sto sto uvek mora da ostvari ocekivanja drugih, a sebi je na poslednjem mestu.

   

Behappy

-Malo detence,koje je zivot naterao da brzo odraste.Talentovana.Previse sumnja u sebe.Treba vise da veruje,i podigne glavu visoko.Stalno je spusta pred gorim od sebe.Zaljubljive prirode.Fali joj ocinska figura u zivotu.Nezna i osetljiva dusica.Dobro dete.

  

Mesecina

-Ona i Behappy  su  kao dve sestre.Toliko slicne,a opet toliko razlicite.Drago i umiljato dete,ali zna da bude nevidjeni namcor.Misli da je ceo svet protiv nje.Previse se boji negativnih stvari,unapred,sto je sprecava da rasiri krila i bude srecna.Treba prvo misliti pozitivno,u sebi krije toliko mogucnosti kojih nije svesna,ali naucice u zivotu…jos je mlada.

  

Barbie86

-Previse zrela za svoje godine.Predpostavljam da je jako mlada,a nekad pomislim da ima mnogo vise godina.Ozbiljna.Zna sta zeli od zivota.Barbie ime mi govori da zudi za savrsenim svetom,muskarcem.Previse ocekuje od drugih i od sebe.

   

Sopran87

-Decak koji pise i razmislja kao da je stari covek.Kao da nosi iskustva prethodnih zivota.Verujem da ima zaledjinu i neki uzor u svom zivotu na koga je mogao da se ugleda.Iz dobre porodice.Mozda ne i stabilne.Talentovan za mnoge stvari.Svestran.Ima neki svoj uzor u zivotu.Pametno i dobro dete,ali previse osetljiv.Izbrusice ga zivot.   

 

AnaM

-Osoba britkog jezika,inteligentna,uspesna,izgradjenog stila i stavova.Pomalo sasava,van svih pravila,unikatna.Nema dve AneM.Zeli ljubav zivota,mozda ju je imala,pa izgubila,a mozda je nekog loseg idealizovala pa svi drugi gube bitku.Ima meru koju nije lako dostici.Duhovita.  

 

Mira kuglof

-od skoro sam je susrela na blogu.Sa svojim odlicnim kuglofima.Hvata zivot i bori se stalno.Nije joj lako.Laka je za druge,a za sebe je jako teska.Ima visoka ocekivanja.Prava zena za sva vremena,iz onog starog vremena,kod nje je sve pod konac,i po redu.Nema odstupanja,pa ni zbog svog sopstvenog srca..   

 

Domacica

-Ispravna i vredna zena.Domacica.Dobar covek.Uvek sve moze i hoce.I ima vremena i lepu rec za svakoga.Trebala bi malo vise da misli na sebe.   

 

Krilaandjela

-Pesnik.I to je to.Ne znam cak da li je u pitanju muskarac ili zena.Znam samo da je izuzetno talentovan pesnik.I to je to.Zid.Ne daje od sebe vise od pesama.Ne mogu dokuciti dalje.

 

 

 

 

...Ja sam Una.Drago mi je sto postojite.Moji prijatelji u borbi protiv vetrenjaca.Idemo dalje...


Ljubav & Ludost

Ljubav — Autor unajedina @ 11:39

 ''Jednom davno, sva ljudska osećanja i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji.
Kada je Dosada zevnula treći put, Ludost je, uvek tako luda, predložila: "Hajde da se igramo žmurke! Ko se najbolje sakrije, pobednik je medju osećanjima." Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavši prećutati, zapitala: "Žmurke? Kakva je to igra?" "To je jedna igra", započela je objašnjavati Ludost, "u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim sa brojanjem, polazim u potragu i koga ne pronadjem, taj je pobednik."


Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Oduševljenje. Sreća je toliko skakala da je nagovorila Sumnju i Apatiju koju nikada ništa nije interesovalo. Ali nisu se svi hteli igrati. Istina je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronadju. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije bio taj, koji se setio predložiti igru. Oprez nije hteo reskirati.


"Jedan, dva, tri." počela je brojati Ludost. Prva se sakrila Lenjost, koja se kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila u senku. Uspeh se mučeći popeo na vrh najvišeg drveta. Velikodušnost se nikako nije mogla odlučiti gde se sakriti jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. Lepota je uskočila u kristalno čisto jezero, a Sramežljivost je provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je nasla svoje mesto u krilu leptira, a Sloboda u dahu vetra.

Sebičnost je pronašla skrovište, ali samo za sebe! Laž se sakrila na dno okeana (laže, na kraju duge), a Požuda i Strast u krater vulkana. Zaborav se zaboravio sakriti, ali to nije važno.


Kada je Ludost odbrojavala 999.999, Ljubav još nije pronašla skrovište jer je bilo sve zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je, prekrivši se prekrasnim pupoljcima.
"Milion", povikala je Ludost i započela svoju potragu.


Prvu je pronašla Lenjost, iza najbližeg kamena. Ubrzo je začula Veru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a Strast i Požuda su iskočile iz kratera od straha. Slučajno se tu našla i Zavist, i naravno Uspeh, a Sebičnost nije trebalo ni tražiti. Sama je izletela iz svog savršenog skrovišta koje se pokazalo pčelinjom košnicom. Od tolikog traženja Ludost je ožednela, i tako u kristalnom jezeru pronašla Lepotu.

Sa Sumnjom joj je bilo još lakše jer se ona nije mogla odlučiti za skrovište pa je ostala sediti na obližnjem kamenu.


Tako je Ludost, malo po malo, pronašla gotovo sve. Taleant u zlatnom klasju žita, Teskobu u izgorenoj travi, Laž na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a Zaborav je zaboravio da su se uopšte ičega igrali.


Samo Ljubav nije mogla nigde pronaći. Pretražila je svaki grm i svaki vrh planine i kada je već bila besna, ugledala je ružičnjak. Ušla je medju ruže, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti počela je udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se začuo bolan krik. Ružino je trnje izgrebalo Ljubavi oči.


Ludost nije znala šta učiniti. Pronašla je pobednika, osećanje nad osećanjima, ali Ljubav je postala slepa. Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i na kraju odlučila zauvek ostati uz Ljubav i pomagati joj.


Tako je Ljubav ispala pobednik nad osećanjima, ali ostala slepa, a Ludost je prati gde god ide.“

 

 

 


Pismo

Ljubav — Autor unajedina @ 11:00

 Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu.

Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha.

Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna.

 Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene.

 Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb

 

Powered by blog.rs