Brod u boci

U Mačkovim čizmama

Ljubav — Autor unajedina @ 06:10

-"Ti si moja mera, zbog koje mi niko neće uspeti prići dovoljno blizu, za njih ću zauvek ostati daleka, divlja i nepristupačna. Tuđa."

Jeste li se nekada zapitali gde odlaze Mačori sa prvim sumrakom...

Nisam otišao nigde.
Samo sam čekao da zaključaš vrata i izvadiš ključ,
da prođe neko vreme dok ne osetim da si
zaspala ( znaš da mogu da te osetim ),
a zatim tiho i u mraku otključavam i ulazim, kao kakav iskusni razbojnik, skidam lagano jaknu i cipele, a ključeve od auta, sa brdom privezaka, među kojima je i jedam minijaturni toranj - Ajfelov, meni najdrazi, polako da te ne probudim, odlažem na tvoju komodu gde držiš svoju skupu kozmetiku
.


Sedam bez imalo buke u indijanski položaj kraj tvog kreveta, i čekam da ako te probije znoj od temperature, da ovlaš usnama pokupim graške znoja sa tvog čela, a kad osetim da su ti usne popucale, da uzmem onaj tvoj labelo, sa komode, sa ukusom čokolade, i da nežnim i laganim pokretom usnama nanesem na tvoje ispucale usne, da i ne osetiš... da bdim nad tobom celu noć, da samo na svaki sat izađem na terasu da zapalim cigaretu... a i tada, dok gledam u dim koji nestaje u mraku, mislim o tebi, o tvom postojanju, i odmah bacam tek upaljenu cigaretu i vraćam se hitro da budem kraj tebe, da te osetim, da osetim tvoj dah, dah bez koga bih bio tako prazan...


Ujutru bih se lagano izvukao iz tvoje sobe, istuširao bih se i ponovo ušao, ali sad, malo glasnije... skinuo ti pidžamu, koja je mokra od temperature koja te je dobar deo noći opsedala, i obukao onu tvoju, suvu, toplu, koja miriše na sigurnost i na puding od vanile. Pustio te da misliš da mislm da spavas, i legao kraj tebe: deleći polovinu tvog jastuka od heljde i tvog ćebenceta, na kojima se tako snažno oseti sav tvoj miris od koga sam sad tako naivno postao zavistan,  ljubeći najnežnije oka dva, nosić i usne sa ukusom čokolade - Moje sve, i sve tako dok me san ne savlada...      


Nikad te ne bih ostavio samu kad si nežna i uplašena - upamti - N I K A D !


Eto, to ti je za MERU.

Tvoju - pa ko uspe... nek nosi.

 


Mačor

Ljubav — Autor unajedina @ 19:35


Uvlačiš se kroz prozor, kao pokisao olinjali mačor.
Mirišeš na kišu, duvanski dim i skidaš jaknu na kojoj se oseti neki jeftin ženski parfem, pa mi nežno skidaš oznojenu mokru pidžamu, jer sam celu noć buncala pod temperaturom. Misliš da spavam. Ne želiš da me otimaš od sna.
Iskusno. Umeo bi to da uradiš a da me ne probudiš, i zatvorenih očiju, osetiš moje pokrete, čak i dok sanjam. Znam tvoje prste.
Čovek bi pomislio da si pažljiv, i da ti čula nisu utrnula posle  burne noći iz koje izlaziš tek u sitne sate.
Ali nema veze, pretvaraću se da spavam, jer me mrzi da presvlačim pidžamu,
a prija mi neka nova, suva, i topla koja miriše na sigurnost i puding od vanile.
Pa ću da se raširim po celom krevetu, kao u snu, a samo ću se praviti da spavam.
Nema ni malo mesta za tebe, pa nećeš imati srca da me budiš i pomeraš,
a šanse nema da legneš kraj mene sa tim mirisima koje si doneo iz bludnog spoljnog sveta, nego ćeš kao svaki mačor otići u kuhinju da popušiš još jednu cigaretu, pa da se istuširaš.
Kad sve to završiš, i poželiš da legneš kraj mene, da me uzmeš u naručje i da spavamo tako da nam se nosevi dodiruju, kako bi osetili dah onog drugog, videćeš da sam se neprimentno izvukla i otišla na posao. Kao mačka.
Sad imaš krevet samo za sebe i možeš da spavaš do mile volje.
Dajem ti čak i svoj jastuk od heljde i svoje ćebence koje miriše na mene, da se ušuškaš u njega i spavaš kao beba. Snom pravednika.

Sigurna sam, kad se vratim kući, neće te više biti tamo, ili ćemo se mimoići u prolazu, ali uhvatiću tvoju senku, tvoj poslednji odraz u ogledalu, dok izlaziš,  osmeh talentovanog djubreta, koje namešta kragnu, i uzima ključeve od auta dok izlazi u svet koji mu pruža tako mnogo mogućnosti. U kojem koračaš koracima gladnog i žednog da zagrebeš, otmeš, zagrizeš zubima do krvi. Kao ponovo rođen.
I ja ću se nasmejati tvom odrazu u ogledalu, krajičkom usana, nećeš ga ni primetiti

 
Namestiću ti kragnu, popraviti ti frizuru, trajaće samo sekund jedan, cmoknuti te u obraz i poželeti ti lepo veče.
Izvući ću ključ ovaj put...
...da ne ulaziš kroz prozor, kao mačor, kad te noć vrati pred svitanje.

 


Snežana kojoj su dojadili patuljci...

Ljubav — Autor unajedina @ 20:23
"                                                                                   Jedne Nove godine, ne sećam se više koje, izađoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je još padao sneg i jelke bile prave, a ne plastične.
 
Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbačenim šarenim kapama od kartona. Učini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.


Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?  
Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga večernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sašivena od magle i paučine. Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu držala samo dva jedva vidljiva zlatna kaišića. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridržavala je okovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.  
Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg nakita?  
Prošla je pokraj mene ne primetivši me, kao u snu. U prolazu obuhvati me oblak nekog egzotičnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, riđa! Imala je ogromne tamne oči; u to sam siguran.  
Zašto je napustila pre vremena novogodišnje slavlje? Da li je neko ko je te noći bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li se napio i bio prost?  
Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li možda jedan od retkih noćnih šetača koji je imao sreću da je vidi lično?  
Ili je to bila Snežana kojoj su dojadili pijani patuljci?  
Ali, zašto je plakala?  
Jesam li već rekao da sam ovu priču napisao samo zbog toga da je ona možda pročita i javi mi se telefonom?  
Već više od petnaest godina razmišljam o tome zašto je plakala one noći."

 
 
MOMO KAPOR

 

 


Salome

Ljubav — Autor unajedina @ 13:13

Ponekad se pitam koliko života živimo, i kroz koliko njih nosimo istu sudbinu, i da li uvek moramo da žigosani nekim davnim prokletstvom, budemo kažnjeni kad se drznemo da pružimo ruku i da poželimo nešto i nekoga?

Koliko još pogrešnih puteva, koliko još iskušenja, koliko još života?

Ovo je priča o ženi, koju mi je poslao neko jako poseban u mom životu. Priča koja me je dodirnula, na način samo meni znan. Jedna žena, koja je ostavila trag na najznačajnijim muškarcima koji su svojim delima nepovratno promenili ovaj svet.

Priča žene koja mi je bolno poznata, priča koju može osetiti samo neko ko prepoznaje trnovite strane srca.

Da li je moguće voleti nekoliko muškaraca svom silinom,  svakog na poseban način, drugačijom stranom srca, i biti svoja i ne biti ničija?

Biti obožavana i voljena, a biti sama?

Lu Andreas-Salome.

 

 

 Na hiljade redova napisano je o Lu Andreas-Salome. Rođena 12. februara 1861. godine u Sankt Petersburgu kao ćerka generala nemačkog porekla u službi cara Aleksandra drugog, i majke, koja je bila Dankinja. Mala Lu kako su je zvali ni po čemu nije mogla da pretenduje na slavu. Premda je imala veće obrazovanje nego ono koje je uglavnom bilo rezervisano za žene njenog vremena, uprkos dosta obimnom delu na nemačkom jeziku po kome je, u svoje vreme, bila poznata ipak, ono što ju je obeležilo jeste činjenica da je Lu Andreas-Salome bila fascinacija za najveće mislioce muškog pola njenog vremena.
Ostavila je vidan trag u životu tri danas izuzetna čoveka: Ničea, Rajnera Marije Rilkea i Sigmunda Frojda. Bila je to dobitna kombinacija koja joj je na neki način omogućila da se vine ka zvezdama. Pošto je ustanovljeno da je to izuzetno stvorenje moglo da parira trojici velikana na intelektualnom nivou, ljudi su počeli da se zanimaju za nju. Biografije i eseji preplavili su police i još i danas ih preplavljuju. Ova žena, najzagonetnija među ženama i dan danas pobuđuje pažnju i u vezi sa njom uvek se postavlja isto pitanje: kako je uspela da bude do te mere facinantna, magično opčinjujuća, erotski i duhovno neodoljiva za najveće muške umove toga vremena.

Svi mi saznajemo o Lu iz istih izvora: njenog ''Dnevnika'', njene autobiografije, njenih pisama, preko junakinja njenih romana i iz njenih eseja. Međutim, Lu je silovito prekrajala svoje tekstove, naslućujući da će posle njene smrti biti plen radoznalaca. Povrh svega, umela je i veoma dobro da laže, ili drugačije rečeno - bila je maštovita i inventivna. Čak se i njeni biografi, navodno dobro obavešteni, po svoj prilici nisu usuđivalili da otvoreno govore o misterioznoj, intrigantnoj, Lu Andreas-Salome.
No, da krenemo od početka.


Najpre, otkud joj to ime dive ili kurtizane?
Salomeovi, prilično brojni u Francuskoj u 15. i 16. veku, bili su iberski Jevreji koje je Inkvizicija proterala iz Španije i Portugalije. Neki od tih iberskih Jevreja stigli su do Holandije, kao recimo Spinozina porodica, ali ih je najviše bilo na mediteranskom primorju sve do Otomanskog carstva, koje ih je rado prihvatalo.
Stigavši u Francusku, jedan deo tih Jevreja se nastanio u Avinjonu, gde su živeli ne preterano lagodno, ali ipak bolje nego u španiji. Izvesni Andre Salome bio je beležnik u Bou oko 1500. godine. Imao je mnogo dece i porodica se razgranala.
Ne zna se kako je odlučio da se preobrati u protestantsku veru u vreme kada je hrišćanska reformacija hvatala puni zamah. To je bilo otprilike u isto vreme kada je jedan drugi poznati Jevrejin, Nostradamus, odlučio da postane hrišćanin.
Avaj! To je samo značilo zameniti jedno progonstvo drugim; protestanti će ubrzo postati meta svih mogućih napada. Dvorac u Bou, u Provansi, sravnjen je sa zemljom. Moglo se ili izginuti ili otići.
Salomeovi su otišli u Nemačku, koju su trupe Luja XIV, potpuno opustošile, i pridružili se palatinskoj koloniji u kojoj su Francuzi i dalje govorili svojim jezikom.
I ovaj put su se pokazali kao vredni i preduzimljivi radnici. Pradeda Lu Salome je postao imućni grđanin Talina. Zatim, videvši izvanredan ekonomski razvoj Rusije pod caricom Katarinom, odlučuje da se nastani kao trgovac u Sankt Petersburgu. Zdrava pradedova logika i logika svih ostalih Salomea nagrađena je blagostanjem.

I tako stižemo do Lu. Rođena je u veličanstvenom službenom stanu u zgradi generalštaba u Sankt Peterburgu. Njen otac je već u poodmaklim godinama, ali očigledno nema visok položaj. Budući da je kao kapetan imao izvesnih zasluga za vreme pobune u Varšavi, bio je u carevoj milosti. Međutim, usled zdravstvenih problema morao je da odustane od aktivne vojne službe; ostao je da radi pri administraciji i od tada nije uznapredovao dalje od pukovnika, što, uostalom, i nije bilo tako loše.S određenim brojem godina, Gustav Salome je zatražio i dobio najskromniju ali naslednu plemićku titulu koja je davana vernim podanicima Carstva. Toliko o aristokratskom poreklu koje mu Lu pripisuje: u pitanju je samo administrativna formalnost. Mnogi govore da Lu nije snob: ona sanjari, i uvek će ostati sklona maštanju. Uostalom, tu njenu sklonost ka neznatnom ulepšavanju stvarnosti moguće je objasniti činjenicom da je za nju njen otac bio general Fon Salome, carev savetnik, majku su joj zvali 'generalicom', a i u pasošu same Lu je, uz odobrenje vlasti, stajala identifikaciona naznaka - general! Administracija je predusretljivija i lakše daje neke povlastice nego vojna hijerarhija.Iako Gustav fon Salome nije baš toliko veličanstven koliko njegova ćerka tvrdi, ipak je to lep čovek, elegantan i dostojanstven: sušto oličenje romantičarske generacije kojoj pripada. Njegov dom u Sankt Petersburgu je sastajalište intelektualaca, a on obožava svoju ćerkicu, rođenu nakon pet sinova, za koju je on slika samog Boga Oca.Dete će na rođenju dobiti ime Lujza, po majci, ali će je u porodici uvek zvati Ljolja, što je ruska varijanta imena Lujza. Ime Lu se pojavljuje tek kasnije I pod drugim okolnostima.Gospođa Salome, majka male Lu, je lepa i šarmantna, odlična domaćica, savršena supruga, ali očigledno nesposobna da se suprotstavi svojeglavoj ćerci koja radi i uvek će raditi samo kako njoj odgovara, ne iz obesti, nego zato što je takva po prirodi. Jednog dana je pošla s majkom na plažu. Gledajući majku kako pliva obratila joj se rečima:
''Molim te, udavi se!'''
'Ali onda bih umrla!'' odgovorila je majka gutajući knedlu.'
'Pa šta? ' odgovorila je devojčica.
Kasnije će gospođa Salome organizovati razne čajanke i prijeme kako bi Lu mogla da se druži s devojčicama dobrog porekla, među kojima ima i njenih školskih drugarica, ali ona beži iz škole uz, kako kaže ''očevu saglasnost'' jer se dosađuje se s tim brbljivim i površnim stvorenjima koja samo znaju da pričaju o odeći i budućim brakovima, što je njoj smešno. Kako neko može da se uda? I oko ovog će pitanja dosta dugo ostati kategorična, da bi onda pristala da stupi u jedan veoma čudan brak. Ali o tome ćemo kasnije.Petorica braće je obožavaju; veseli su i dragi, oni su joj drugari u igri i više od toga.
Čitavog života će sačuvati sliku o muškarcima koju su joj oni ostavili: nikada nijedna žena koja je kasnije smatrana 'feministkinjom' nije ispoljavala veću nežnost prema muškarcima, kao što je ona, gledajući ih kao nekada svoju braću, pod uslovom da je ne dodiruju.Jedan bitan, suštinski bitan događaj obeležio je njenu mladost: izgubila je poverenje u Boga, u njegovo postojanje.Odrasla je u veoma pobožnoj porodici i veruje da Bog liči na njenog oca, kome je istinski privržena; veruje da je Bog dobar, milostiv, da nas razume, i da sluša nju, Lu, kada mu uveče pre nego što zaspi, priča šta je radila preko dana.
Njena prva ljubav, prema čoveku koji se zvao Henrih Gilo, bila je jaka i perverzna. Kao holandski pastor, bio je vaspitač careve dece i sveštenik luteranske crkve u Sankt Petersburgu. Plav, lep kao lutka, očaravajućeg glasa, bio je predmet divljenja žena iz visokog društva, koje su se utrkivale da dođu na njegovu nedeljnu propoved. Imao je trideset jednu godinu i bio je oženjen.Lu je sa šesnaest-sedamnaest godina trebalo da se pripremi za konfirmaciju. Pripreme je počela s jednim drugim pastorom, prečasnim Daltonom, koga je silovito odbacila prebacujući mu da je dogmatičan. Uostalom, šta ona uopšte tu traži kad Bog ne postoji? Dalton joj je ponavljao da je odrasla hrišćanka; ona mu je na to odgovarala: ''Niti sam odrasla, niti sam hrišćanka!'' Dalton nikad dotad nije video toliku tvrdoglavost.Jedna rođaka povešće je na Giloovu nedeljnu propoved. Njenom oduševljenju nema kraja. Nalazi njegovu adresu i nosi mu pismo u kome mu traži da je primi, ali dodaje: ''ne zbog religioznih nedoumica'' Gilo je ushićen: Prihvata da je sretne i obavija je svojim rukama kao plaštom. U tom trenutku Gilo je njen otac, njen Bog, to je čovek.Njihova veza trajaće dve godine. Ona će biti ta koja će raskinuti. Uvek je ona ta koja raskida. Ali, o kakvoj vezi je tačno reč? Naravno, o tajnoj vezi, mada se viđaju svaki dan u Giloovoj radnoj sobi, u neposrednoj blizini kuće Salomeovih. Lu dolazi i odlazi kad joj je volja. Ko bi se uopšte usudio da je u tome spreči.Gilo je vrlo brzo shvatio da je Lu nešto posebno i da joj mora prići s duhovne strane kako bi je zadržao.Teoretski, ona je tu da bi se pripremila za ulazak u Nemačku protestantsku crkvu, gde bi u isto vreme postala član nemačke zajednice. Međutim, sve se u njoj protivi tome. Takva asimilacija značila bi prekidanje intimnih veza s Rusijom; i šta biva s nama kada se zakunemo u nešto u šta ne verujemo, kada izneverimo svoj sopstveni integritet?Gilo ne navaljuje; religiozne pripreme je zamislio tako da je opija znanjima. I on sam ima bogatu kulturu. Zahvaljujući plavim sveskama u kojima je hvatala beleške, vidi se da je on podučava istoriji religije, objašnjava joj filozofiju, metafiziku, logiku, Stari zavet, Dekarta, Paskala, Por-Roajal... Daje joj da znanje o Kantu, Lajbnicu, Rusou i Volteru. Lu usvaja sve to, i još više nego što on traži.Zbog te besomučne pripreme i činjenice da je usvojila sva ta znanja kasnije će biti smatrana izuzetno retkim slučajem među ženama svoje generacije.  Na Giloovu nesreću Lu ne oseća nikakvo fizičko uzbuđenje. Izgleda da će do svojih zrelih godina biti u tom smislu neosetljiva, i da se time može objasniti prilično iznenađujuće ponašanje za jednu mladu ženu.Lu voli muškarce, ali je oni u najmanju ruku ne uzbuđuju, ukoliko joj nisu odbojni. Veoma je inteligentna, ali se ponaša kao da nema telo. Ne želi da ga ima.Jednog dana ju je Gilo u transu privukao u zagrljaj, poljubio je i upitao hoće li da se uda za njega. Lu saznaje da je on počeo i s pripremama za venčanje. Potpuno je zbunjena. Ponovo se slika Boga, njenog Boga, ruši, i to nepovratno. Ona mu to tužno saopštava: ''Uvek ću biti vaše dete''; ali neće više dolaziti da ga vidi. Lu mora da napusti Sankt Peterburg.Gilo je ostao bez reči kada mu je saopštila svoju nameru da se upiše na univerzitet u Cirihu, jedan od prvih na kome je ženama bilo dozvoljeno da studiraju.Cirih je zborno mesto za mlade Ruskinje oduševljene revolucionarnim idejama i seksualnom slobodom. Ali to nije ono što zanima Lu: ona želi da radi s Aloisom Bidermanom, velikim protestantskim teologom toga doba.Šta drugo preostaje Gilou osim da se povinuje? Zato se njena majka svim snagama suprotstavlja odlasku u Cirih. Braća se trude da izmire majku i ćerku, ali, kao i uvek, Lu ostaje pri svome i majka mora da popusti. Uostalom, možda je i bolje udaljiti Lu od Giloa, za koga se ispostavilo da može biti opasan?Ovde se odigrala priča o pasošu. Da bi Lu mogla da dobije pasoš, mora da proći konfirmaciju: Čudne li saradnje između policije i religije. Ponovo se okreće Gilou. Pastor predlaže da odvede majku u Holandiju, gde će izvesti ceremoniju konfirmacije u crkvi jednog prijatelja.Tako se jednog jutra Lu, klečeći pred oltarom, zaklela da će biti verna hrišćanskoj crkvi, što je oduvek odbijala. Ali više nema izbora. U stvari, ona se više zaklinje na vernost Gilou nego crkvi. Uostalom, to sve liči na ceremoniju venčanja, obavljenu na holandskom, tako da gospođa Salome, njena majka, ne razume ni jednu jedinu reč.Šta u stvari govori pastor Gilo? ''Ne boj se jer sam iskupio tvoje grehe. Oslovio sam te tvojim imenom. Ti si moja...'' I blagosilja je.Nikada nije uspeo da izgovori njeno ime Ljolja, te će je prozvati Lu. Ona će se služiti tim imenom do kraja života. Time će na neki način zauvek ostati vezana za Giloa, što baš i ne liči na nju. Kada će se ponovo zaljubiti, ako uopšte može da se govori o ljubavi kada se ima u vidu koliko ona iz godine u godinu deluje nezainteresovano za sve telesno?Na jednoj slici je vidimo u Cirihu, gde se nastanila s majkom. Upisuje se na fakultet. Njen čudnovati šarm osvaja profesora Bidermana. Nosi crnu haljinu, bez ikakvih modnih detalja, zakopčanu do grla; ima veoma visoko čelo, strogu frizuru, plave oči su joj duboko usađene, a usta nežna. Lice u najmanju ruku markantno, ako ne i lepo.Biderman piše gospođi Salome: ''Vaša ćerka je zaista nešto posebno; krase je detinja čistota i neporočnost, a u isto vreme, njeni stavovi i njena samostalnost ne samo da nisu tipični za jedno dete, nego skoro da nisu ni tipično ženski. Ona je dijamant.''Dijamant će se razboleti. Ni po čemu se ne može znati od ičega boluje, ali pošto pljuje krv, reklo bi se da je reč o plućnoj bolesti. Primorska mesta, dijete, odmor, sve je mršavija. Po preporuci odlučuju da igraju na poslednju kartu: potpunu promenu klime. Dakle, januara 1882. godine gospođa Salome odlazi sa ćerkom u Italiju. Lu samo što nije napunila dvadeset jednu godinu.U Rimu majka i ćerka iznajmljuju sobu u hotelu. U toj novoj sredini Lu će se vremenom naći u krajnje neobičnoj situaciji, o kojoj treba reći nekoliko reči pre nego što počne da se govori o Ničeu.Jedan profesor Lu Salome, raznežen sudbinom te devojke osuđen na smrt, napisaće toplo pismo preporuke gospođi poznatoj u krugovima nemačkih intelektualaca toga vremena i šire, heroini feminizma, idealisti i aktivnom učesniku u revolucionarnom pokretu 1848. godine uprkos protivljenju sopstvene porodice: Malvidi fon Majzenbug, koja u to vreme ima šezdesetak godina. Malvida će uzeti Lu u zaštitu, bar ona tako misli, i zaista, Lu postaje šegrt gost u njenoj kući.Malvida se pak druži s Ničeom, koji nije nepoznat, ali još nije slavan. Za života nikada neće imati više od tri hiljade čitalaca. Zbog veoma lošeg zdravlja bio je primoran da odustane od predavačke karijere. Glavobolje ga satiru. Čitavu jednu zimu proveo je kao Malvidin gost u lepoj vili u Sorentu. Došao je u društvu mladog filozofa Pola Rea i još jednog studenta. Boravak je bio idiličan.Da bi slika bila potpuna, dodajmo da je prilično ružni, ali briljantni filozof Pol Re sin bogatih zemljoposednika Jevreja, bio sklon patetici i boluje od skoro patološke mržnje prema samom sebi, no u isto vreme zna da bude izuzetno duhovit. Takođe i okoreli kockar.Jedne večeri kada je Re, stigavši iz Monte Karla, neplanirano upao kod Malvide za vreme večere, morao je od nje da pozajmi novac za taksi jer je bio izgubio na kocki. I pored toga je lepo primljen. Uprkos Ničeovim i Reovim šalama na račun Malvidine teorije o intelektualnoj jednakosti muškaraca i žena, Malvida se prema tridesetdvogodišnjem Reu ponaša kao prema sinu.Re se prijatno iznenadio kada je među zvanicama ugledao devojku krupnih plavih očiju; zatražio je od nje dozvolu da je otprati do hotela gde je majka čeka. Ona pristaje, uprkos Malvidinim nagoveštajima da je velika drskost šetati se noću gradom u muškoj pratnji. Srećom te je put od Via dele Polveriere do hotela kratak. Ali oni toliko toga imaju da kažu jedno drugom da produžavaju šetnju u nedogled. O čemu pričaju? O ljubavi? Nipošto! Oboje su filozofi, razgovaraju dakle o filozofiji, metafizičkim problemima, o misteriji života i o Bogu, tom pitanju koje je i dalje muči.Bez obzira na to što se Malvida i njena majka protive, Lu i Pol se svako veče šetaju i Pol se silno zaljubljuje u nju; nemoguće joj je da to ne primeti. Tada mu jasno stavlja do znanja da je za nju ljubav prošlost i priča mu o Gilou, njenoj jedinoj velikoj ljubavi, ljubavi s Bogom. U njenom životu nema mesta za druge.Re je na mukama i postaje veoma nervozan. Vidi samo jedan izlaz - beg, jedini način da čovek pobedi u ljubavi, kao što je to opštepoznato još od Napoleona. Ali Re je po prirodi dosta otvoren. Oseća potrebu da se nekome poveri, naročito Malvidi, koja ga voli kao sina i koju ne može tek tako da ostavi, bez ikakvog objašnjenja!Odlazi dakle Malvidi i ispoveda joj se, prepričavajući joj razgovore s Lu koja se smeje na njegove priče o braku...Nakon toga se oseća bolje. Sad se Malvida oseća loše, veoma je besna jer je Lu izneverila sva njena očekivanja. Uspeva da zadrži Pola da ne ode, smiruje ga i grdi Lu. ''Ama šta je tim muškarcima? Zar su nesposobni za prijateljstvo, da, za obično prijateljstvo?'' odgovara joj Lu. Uz osmeh na licu uspeva za tili čas ponovo da pridobije Rea, koji samo to i čeka da bi ostao. Pričaće mu da je nedavno sanjala da živi u trosobnom stanu s dvojicom muškaraca i da su svi zadovoljni. Eto, to bi ona želela.Re potpuno shvata koliko je ta zamisao nerealna, ali je spreman sve da učni da bi je zadržao.Po njegovim rečima, potreban im je neko treći ko bi bio svedok da se uzorno ponašaju.Ko bi mogao da igra tu ulogu? Pokušavaju da ubede Malvidu da to bude ona, ali nju ta ideja užasava. Što se tiče majke, samo što nije pala u nesvest kad je čula.Re se tada dosetio da bi njegov stari prijatelj, filozof Fridrih Niče mogao da bude idealna osoba za to. Šalje mu pismo u kome mu priča o lepoj, mladoj Ruskinji koja gori od želje da ga upozna. Budući da je bio Ničeov verni prijatelj, čak i u trenucima kada mu se činilo da će ovaj izgubiti razum, znao je da filozof veoma teško podnosi samoću i potpuno odsustvo žene iz svog života.Tako je 21. godini srela je Fridriha Ničea koji tada ima 38 godina i koji tokom 1882. godine doživljava svoju jedinu pravu ljubav - upravu nju, malu Lu. Isto oduševljenje sve vreme i dalje je delio i Pol Re, koji joj je predlagao i brak.Ljubav troje intelektualaca ostaje ipak platonska. Ono što je zajedničko za Lu i Ničea je to da su oboje bili pokrenuti na razmišljanje o smrti Boga, kada su kao deca doživeli smrt svojih očeva. Salome je vremenom postala pasionirana i hinduizmom a sa Ničeom provodi tri intenzivne sedmice u diskusiji o filozofiji.Niče u Lu vidi jedno dete, neverovatno nadareno ali u isto vreme nepodnošljivo. Naposletku, Elizabet Niče, sestra proslavljenog filozofa uspeva da udalji Lu iz njegovog života, zabrinuta za psihičko stanje svoga brata. On joj to nikada ne oprašta, upada u tešku depresiju i u to vreme stvara jedno od svojih najboljih dela - Tako je govorio Zaratustra. Niče u isto vreme piše mnogo pisama upućenih na adresu mlade Lu Salome i u njima se vidi sav njegov očaj zbog nemogućnosti da kontroliše situaciju sa njom. Evo jednog od pisama koja je Fridrih Niče uputio Lu Salome decembra 1882.
Draga moja Lu,
U meni imaš najboljeg branioca, ali i najnemilosrdnijeg sudiju! Zahtevam da sudiš samoj sebi i odrediš sopstvenu kaznu. Ja sam tamo u Orti odlučio da ti otkrijem čitavu svoju filozofiju. Ah, nemaš pojma kakva je to bila odluka: verovao sam da nikome ne bih mogao da poklonim nešto bolje.Težio sam tada da te shvatim kao viziju i manifestaciju mog zemaljskog ideala. Obrati pažnju - imam slab vid! Mislim da o tebi niko ne može misliti bolje, ali ni gore. Da sam te ja stvarao, dao bih ti bolje zdravlje i još mnogo toga, što više vredi. i možda malo više ljubavi za mene (mada je to apsolutno najmanje važno), a isto važi i za prijatelja Rea. Ni sa tobom ni sa njim ne mogu da progovorim čak ni jednu reč o stvarima svoga srca. Pretpostavljam da ti uopšte ne znaš šta želim? - ali ova nametnuta tišina me skoro davi, jer dragi ste mi oboje.
F.N.
1887. godine kada je imala 26, udala se za Karla Fridriha Andreasa, zbog njegove pretnje da će izvršiti samoubistvo ako ne pristane na brak. Bez ikakvog ionteresa za taj brak Lu će ostati u njemu sve do smrti svog muža 1930, i zadržaće kasnije njegovo prezime.Živi život pan-evropskog intelektualnog boema, neprestano putuje i u kontaktu je sa najvećim misliocima svog vremena.1897. kada ima 36 godina, sreće Rajner Mariju Rilkea koji je 14 godina mlađi od nje i koji će se takođe zaljubiti u nju. Odlaze na putovanje u Rusiju 1900. godine. Njihova veza trajaće tri godine, ali dopisivaće se čitavog života. Ona je ta koja je promenila njegovo ime od Rene u Rajner, i koja je bila njegova inspiracija.Lu Andreas Salome je susrela najveće umove svoga vremena I to je verovatno bio jedan od razloga bogatstva njenih dela. Napisala je romane: Rut (1895); Dete ljudi (1899); Rodinka (1922); eseje o Ničeu, o Lavu Tolstoju, o Rilkeu, o psihoanalizi, o feminizmu. Takođe je autor svoje autobiografije za koju je želela da bude objavljena posle njene smrti I čiji je naslov Moj život (1951)1911. upoznala se sa Sigmundom Frojdom tokom godina rođenja psihoanalize. Lu Andreas-salome postaje prijateljica sa Frojdovom ćerkom Anom Frojd. Održavaće vezu, dopisujući se sa njim iz Beča i aktivno će učestvovati u razradi glavnih koncepata Frojdovog učenja. Umire 1937. u 76. godini života u Nemačkoj u kojoj dominira nacizam.
U jednoj od knjiga koja se bavila uzbudljivim i potresnim sudbinama slavnih ruskih psihoanalitičarki, gotovo celo prvo poglavlje čini opsežna i pikantna povest o fatalnoj, inteligentnoj i zavodljivoj Lu Andreas-Salome (1867-1937), koja je bila u bliskim erotskim i/ili duhovnim vezama sa nekim od najvećih umova svoga doba, sa Ničeom, Rilkeom, Viktorom Tauskom i Sigmundom Frojdom! O njoj je jedan njen ljubavnik rekao: "U njenim zagrljajima bilo je nečeg čudnog, primitivnog, anarhičnog. Pogled njenih blistavih plavih očiju kao da vam je govorio: ''Za mene će biti vrhunac blaženstva da primim tvoje seme''. Imala je ogroman apetit za te stvari.
U ljubavi je bila nemilosrdna... Bila je potpuno amoralna i istovremeno veoma pobožna - vampir i dete." Pol Bjer, švedski psihoanalitičar i jedan od njenih ljubavnika, daje psihološki produbljeniju sliku njene ličnosti: "Posedovala je dar da potpuno zaroni u muškarca koga voli. Ta izuzetna usredsređenost raspaljivala bi u njenom partneru nekakav duhovni oganj. U svom dugom životu nikad nisam sreo nekoga ko bi me tako brzo i tako dobro shvatio kao Lu... Mogla je da bude veoma strasna, ali samo na tren, i to je bila nekakva čudna, hladna strast. Mislim da je Niče bio u pravu kada je rekao da je Lu - ovaploćeno savršeno Zlo. Partner je mogao da je upija intelektualno, ali u tome nema ljudskog samopredavanja. Možda je u tome i bila tragedija njenog života. Ona se trudila da se oslobodi svoje snažne ličnosti, ali to joj nije polazilo za rukom."


Šuma

Ljubav — Autor unajedina @ 01:15

Koračamo tako nas dvoje. On i ja. Još samo jedno raskršće, samo jedan osećaj, samo još jedan dan. Do sledeće kapije, a onda podižemo mostove, ojačavamo brane, još samo malo puštamo vojske da borave na teritoriji onog drugog. Moje bele šatore u kojima vojnici pijani mahnitaju, donoseći nemire u njegove ravnice.                                                     Moje urlike. I moje tišine.                             Devojčicu moju, i Magaricu, Grešnicu, Ženu, Luđakinju, onu Mimosvijeta.

Varljivo leto dobi tople boje Miholjskog leta, a onda hladni vetrovi severa donesoše kiše, hladnoću koja nam se zavuče u kosti, u duše, bez najave.                                     A mi ostajemo.                                               Onaj koji bi zbog mene voleo moju Mačku. Crnu. Debelu.        Koji bi ukrao, samo da me odvede na vrh piramide. Keopsove.   Za koga su moje reči ovde, sa ukusom hrane koja nam se topila na jeziku i klizila niz nepca, izbačene kao prožvakana i pljunuta hrana sa nadom da će neko moći da oseti taj isti ukus. Uzalud.                                                 Zakoračih u duboku mračnu šumu. Bez i jedne zvezde da mi obasja put. Bacajući mrvice za sobom za koje sam tako naivno verovala da će mi pokazati put da se vratim. Svi oni muškarci koji krenuše za mnom, jedući te iste bačene mrvice. Ne znaju da ih nahraniti neću nikada. Da se tek sada neću umeti vratiti. Njima. Sebi. Nikad više. Odustaju. Zastaju. Tako predvidivi.

Nas dvoje u mračnoj šumi bez i jedne zvezde ostajemo. Verujem u njega da poznaje zakone šume, da će pronaći neki put. Jer nije on bilo ko. Ovaj i Ovakav On!

Ostaviti me ne može, tek tako, divljim zverima. Nada se nekom svetlu u toplom kućerku gde će me ostaviti na sigurnom. Onu za koju kaže da će imati pet muževa koje će urnisati do poslednjeg atoma snage i poslednje pare u džepu i odbaciti kao stare krpe, a oni će biti srećni posle svega za momente i mrvice koje dobiše. Kao milostinju.

Nemoj da me prodaješ tek tako. Da me oglašavaš na oglasnim tablama nudeći mi nešto bolje. Znaš da tek sada za inat neću. I ne možeš mi baš ništa.

Nadam se da znaš pravi put, ja sam krenula u šumu za tobom, mrvica nema više da se vratim natrag, nejaka da se izborim sa zverima, isuviše jaka da bih odustala...koračam tik iza tebe ... pa ti vidi šta ćeš sa mnom.

 

 


Da i kad bih pala...

Ljubav — Autor unajedina @ 23:35

 

 

"Neka mi bude zabranjeno da te volim,
Hoću da ispaštam, hoću da pokažem šta mogu da učinim za tebe.
Neka mi na leđa natovare betonsku kuglu,
Hoću da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kuću!
Neka poštari odbiju da ti uruče moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobraćaja i telefona.
Sve što je rečeno o budućnosti,
Da je rečeno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono što je uzidano u hramove,
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono što se govori tuđim ženama ja sam govorio tebi.
Iz punih pluća pod šlemom i pod punom ratnom spremom.
Jer ništa ne zaslužuje himne i toliku patetiku osim ljubavi.
Zato što me voliš ja volim sve ostalo.
I nikome ne želim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naživeo!"

Matija Bećković

 


Cirkuska jahacica

Ljubav — Autor unajedina @ 14:43

Ja imam stotinu lica.
Po želji.
Kako mi se hoće.
Oblačim ih zavisno od oblačnih,i sunčanih dana...
Kako mi se ćefne.
Može mi se.
U meni su se sakrile sve tvoje čežnje,
tvoji neostvareni snovi...
Čini ti se ako pružiš ruku,
tu sam...na dohvat ruke.
Samo ako dovoljno jako poželiš,
možes me dodirnuti,osetiti...tako ti se čini.
Da,samo ti se čini.
Varke su čudne igračkice,zamagle ti vid
i učine da ti se zavrti u glavi kao kada siđeš sa ringišpila.
Sujeta je poput opijuma koji ti zamrzne misli,
i kada se probudiš shvatiš da se ceo jedan svet oko tebe,
srušio kao kula od karata koju si gradio...iako si znao.
Od početka si znao.
I nikada više nećeš srce svoje,
nekoj neznanki...
Nikada više,tako ludo,blesavo,dečački.
Nikome.
Nikada.
Ko se jednom opeče...

Jer ja imam stotinu lica...takva sam.
Sa loše podeljenim kartama,
sa kojima ceo život blefiram.
Sa licem deteta,pajaca,zavodnice,
sa blentavim osmehom,izrazom velike tuge,
ja sam i snažna,i slaba,svetica i loša,
a često ispadnem najgora.
Moje je srce postalo stena,
okamenilo nakon nataloženih suza,
ja sam najveća dvorska luda,
ja sam mali ludi vrabac,
zeleni žabac koji pije sokić na uglu,
u starim pocepanim starkama,
jer hoće mi se tako...
I nisam više žabac kad prodjem ulicom,
onako kako ja umem,sa stavom,
i najvišim potpeticama,
zakoračim tamo gde svaki žamor zamre,
gde drugi počinju da krekeću,
gde se ostale pretvore u ovčice koje bleje,
nebitne i male...pokraj mene.
Jer eto,može mi se tako.

Svoju sudbinu nosim kao prokletstvo,
da povredim svakoga ko se drzne da me zavoli,
da me poželi samo za sebe...
Moji su dani godine,ja nemam zemljske snove,
ja u ovoj dimenziji odavno nisam...
Brzo mi dosadi.
Brzo se zasitim.
Gore mi cipele,zovu me daljine.
Ubija me navika,guše me tuđa očekivanja.

Ne mogu da se skrasim.        

Da zastanem.

Da ostanem.

Nikada.

Ja sam ona koja se ne zaboravlja,tu sam da ti prstom naslikam osmeh na licu,da ti ojačam krila za let...da te učim kako se vozi bicikl,i kad osetiš vetar na licu,kad osetiš točak kako teraš...okreneš se...i nema me više.Voziš sam na krilima zmaja.Kao pravi veliki dečak.

Da možeš sve ispočetka...da li bi se usudio?Drznuo?Imao herca?Da li bi ikada više tako blesavo,dečački...samo srcem?

Ili bi zastao...okrznuo me ramenom dok se mimoilazimo...u prolazu?

Znao si to na samom početku.Sve si znao.A upao si kao medved u veštu zamku lovca.Dok si sve vreme bio slobodan,širom otvorenih vrata,mogao si da odeš,da se okreneš,da mi ni ime nikada ne zapamtiš.Nikada da se ne osvrneš.

Žena koje nema.

Koja nosi ime reke.

Nepostojeća Una...u nepostojećem svetu.

Sa ono malo duše koju nosi kao prokletstvo,žigosana od rodjenja,da bude drugačija,da je ceo život gledaju kao sedmo svetsko čudo.

I traže kvar.

A sve je tako jednostavno.

Tako jednostavno i prosto u svojoj komplikovanosti.

Nikada ne veruj ženi koja laže...ili možda govori istinu...

Kockice su rasute po stolu...složiti mozaik.

Da li sam samo vešti prevarant,koji ume da se podvuče pod kožu,ona na koju su vas majke ceo život upozoravale,ona kojoj se može...ona koja ne traži i ne pita...nikada?Ona koja uvek mora da ode?Drugačija.Sama.Svoja.Ona kojoj je "Glad beskrajna a ruke večno prazne."

Ili sam samo privatni pajac za osmehe,remorker koji ceo zivot vuče velike brodove na pučinu,ludi vrabac koji udara glavom u zidove...samo uplašena devojčica...ispod svih maski kojima skrivam lice,štiteći se od gladnih koji su željni moga belog mesa,dok čekaju ispod žice na kojoj koračam u haljetku cirkuske jahačice?Da se spotaknem.

Ona koja po žici hoda zatvorenih očiju.Da li bi za takvu stavio jabuku na glavu...kao metu...i dao joj oružje u ruke?

Složiti mozaik.

 

"Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim čisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plucima... u stvari,
Ne treba mi niko
Medutim,
treba mi neko ko sriče azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno biće
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...
Niko mi ne treba
Treba mi neko ko voli decu
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi, u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko je procitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu u Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko počinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao mačka i otvara
žute zenice u ponoć,
neko ko ne kaže ništa
čak ko ne postoji, u stvari i zaista,
Niko mi ne treba
Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko plače usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko cisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari
Ne treba mi niko
kome mnogo trebam...
Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posude,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
ucitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,
Niko mi ne treba...
niko baš toliko, toliko
toliko...

kao Ti."


Pravih se reci uvek kasno setim

Ljubav — Autor unajedina @ 21:59

 

...odgovor znam kad ostanem sam.

 

 

 

 

 

Jednom od sinova bludnih...sto cuva noc od budnih.
Onom i onakvom.

Malo neznosti u ova sugava vremena

Ljubav — Autor unajedina @ 11:30

"D-moll je ponovo vršljao po stanu...
Pobegao je, zacuvši kljuc u bravi, ali sam zatekao njene sitnice, kojima se dotle igrao, i ostavio ih razbacane, kao kockice, svud po sobi.
Ne. Nje nije bilo...
Za sve ove godine smislio sam izgovora za deset života, ali ni jedan se nije uklapao. Ta praznina je ipak bila za dva broja veca od svih prethodnih.
Osam, nula dva...
Neko mi je rekao da grešim što cekam da stvari same naidu, ali to i nije tako loš sistem.
Jedino ih treba cekati na pravom mestu.
Da. Tu je moja frka...
Minuti su kapljali kao stalaktiti, i pod njihovim teretom kazaljka je potonula do dna.
Pola devet...
Zvono na vratima mi je vratilo samopouzdanje.
Sa strahom sam primetio da mi se maska ravnodušnosti ponovo lepi na lice. Zar je moguce da sam baš toliki idiot?
U hodniku nije bilo nikog...

Uvek je mirisala na Milano...
Prepoznavši njen parfem na stepeništu, zastao sam uplašen da je možda upravo otišla.
Ne, nije...
Pakovala je svoje stvari.
Pogledala me je preko ramena, i zadrhtala kao košuta, zatecena "in flagranti" sa mojim plavim puloverom prislonjenim na grudi.
Smislio sam hiljadu stvari koje cu joj reci, a i ona je ponešto smislila, koliko je znam...
Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar.
Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila.
Zadivljujuce jednostavno...
- Samo sam htela da imam nešto tvoje... Zauvek...
Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvoncicu djurdevka.
Sretan sam ja momak...
Neki režiseri potroše citav život cekajuci takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime.
Hajde konju...
Reci joj...
Osetio sam da uglovi usana izmicu kontroli.
Želiš nešto moje? Zauvek?
- Da li bi prezime moglo da posluži?
Osmeh ju je ostavio bez daha na trenutak, ali je šmrknula i nastavila da slaže stvari.
Ali oboje smo znali da to više nije potrebno.
Zagrlio sam je, s ledja, privila se uz mene i pritisnula mi ruke sa svoje obe.
- Necu da se mešam, Rida, ali trebace ti neka veca torba. Moraceš i mene da spakuješ ako zaista misliš da odeš odavde...

 

"Spusti svetla... Oduzmi gas...
Smešnih stvari se bojimo...
Misliš da neko pita za nas?
Kao da ne postojimo..."

Stavi misli u prazan hod. Stresi zvezde ko dudove. I polako nasuci brod na te plišane sprudove...
Dovraga...
Nikad mi nece poverovati da sam to napisao njoj, deset godina pre nego što sam je sreo...
Pogodila je o cemu sam razmišljao...
Još jedna slucajnost?


 

Slušala je moje srce, naslonivši mi glavu na grudi, kao mali Indijanac na zemlju.
Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prstice, smirene na mom desnom ramenu.
- Radi li?
Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je ucinila posle nekog vremena.
Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo. A narocito kucka tu. U tvojoj sobi...
Pajaci su me zabezeknuto gledali.
U redu je, momci. Volim ovu devojku. Ne brinite ništa..."

 

Tri Posleratna Druga,Djordje Balasevic

 

 


The way we were

Ljubav — Autor unajedina @ 19:30

 
 
 
 
 
 
 
 
 
Neke price i pre nego sto pocnu,znate unapred kako ce se zavrsiti...pa ipak bez mnogo razmisljanja strmoglavite se u njih izvodeci skok sa stene u ledenu vodu.
 
Neke ljude sretnete znajuci unapred da cete ih izgubiti.
 
Na samom pocetku price znate kako ce izgledati njen kraj.
 
Smatram da je ovo pozitivan kraj.
 

 

Majstor i Margarita

Ljubav — Autor unajedina @ 09:40

"Nisam Majstor kratke forme...a ni ti nisi Margarita.Pa ipak srecno ti punoletstvo..."

Napisao je.I otisao iz mog zivota ostavivsi pustos.

Majstor licno.

Muskarac koji je ostavio najsnazniji pecat na mene,zbog koga sam postala ono sto jesam danas.

Moj mali veliki privatni Bog.

Najlepsi,najzgodniji,najpametniji,najobrazovaniji,muskarac sa velikim M u svakom smislu te reci.

Ne,nismo bili ljubavnici.Nikad.

Upoznala sam ga u gimnazijskim danima,ja pticica koja nije umela leteti,kljucati,pevati.Ja dete u svakom smislu te reci.

Bio je prilicno stariji od mene,iskusan,nacitan,uzbudljivo odrastao.

Komsija koji je ziveo stan ispod mene.

Ujutru,cim bih ustala legla bih na parket,onako na stomaku,opustila ruke niz telo,stavila uho na patos i slusala...

Slusala ritam njegovih bubnjeva,njegove korake,njegov glas...osecala ga kako zivi,dise i postoji tu ispod mene.

Samo moj,a nikad moj.

Divila mu se,upijala ga,obozavala...zelela da postanem kao on.Da budem ista kao on.Da steknem njegovu mudrost,da se naucim da budem sigurna u sebe,da me jednog dana ljudi gledaju i dozivljavaju kao njega.

Prostorija u koju on zakoraci,pretvara sve muzjake u Betu,jer osete da je usetao veliki Alfa.Nema borbe,cista predaja nadmocnijem.

Zene ciji se pogledi zaustavljaju na njemu,gladno ga gledajuci,upijajuci svaku njegovu rec,nesvesno namestajuci frizuru,izbacujuci sve adute koje imaju u zelji osvajanja Alfe.

Ja sam bila dete.

Jedno jutro sam ga gledala sa terase kako vezba u parku,a on me je samo okrznuo krajickom oka i pozvao me rukom "Dodji!"

I ja sam sisla kao da je to najnormalnija stvar na svetu.Tako sam ga upoznala.

Gledao me je kao deriste,kao drago deriste koje ga je zasmejavalo,nekako smo srasli jedno uz drugo.Poceli se druziti.Cisto i nevino.Drugarski.

Pocela sam citati knjige znacajnih i velikih pisaca samo da bih njega impresionirala.Zatim sam se nepovratno zaljubila u knjige.Pa filozofiju.Onda u umetnost.Uveo me je u dobru muziku,u dobar zvuk i ritam...i moje srce je pocelo udarati u ritmu njegovih bubnjeva.Kao pravi Majstor uvodio me je u svet,kao u zemlju cudesa,ucio me je vrednostima,davao mi snagu,hrabrio me...ali bez ijedne lepe reci ikada,radio je to na sebi svojstven nacin.

On udaljen i hladan,sa savrsenom samokontrolom,koji ne pruza niti jednu emociju,vodio je mene Vrabca Ludog kroz zivot.

Zimi me je vodio na sankanje.

Setali smo skoro svako vece,kad sam uspevala da ga ukradem od celog sveta koji mi ga je otimao,koji mi je zbog njega postajao suparnik.

Samo setali i pricali.Satima pricali.Mesecima pricali.Godinama pricali.

Ucila sam od najboljeg.Majstora licno.

Koliko sam samo suza isplakala kad sam ga vidjala sa drugim devojkama,sa drugim zenema,lepim i odraslim,doteranim i nasminkanim,onima koje umeju da se ponasaju,umeju da pricaju,koje su sigurne u sebe.Kako sam ocajna bila,koliko ljubomorna,besna zaklinjala se sebi da se necu vise druziti sa njim,pa vec sledece vece u 21h kad zazvoni na moj interfon trcala ko luda niz stepenice.Jednom sam se prosula tako,da sam celu noc trpela bol u clanku,ne zeleci da ga se lisim te noci zbog nesnosnog bola uzrokovanog mojim smesnim letom niz stepenice.Sva sreca da nije video,jer moj ponos bi boleo mnogo vise nego povredjen clanak.

I prosle su godine.Zavrsavala sam gimnaziju...

Zivela i disala za dane  provedene sa njim,za mrvice paznje koje bi se udostojio da udeli meni malenoj.

A onda je odselio... pa smo se udaljili...

"Ne licim ti valjda ja na pedofila"...rekao mi je jednom.Da mi stavi do znanja.

Pa je dao moj broj telefona jednom drugu,sa kojim sam odbila da se vidim.

Ruzno je zavrsilo.

"Nije valjda  da ti mislis da moze nesto biti izmedju vas,on nikada nije bio niti ce biti zainteresovan za tebe,ti si za njega klinka",rekao mi je taj njegov drug valjda da me povredi za to sto mu ranih sujetu,ne zeleci da izdam svog Majstora.Dostojanstvena do kraja.

Onda je nazvao on,besan i ljut zbog situacije koja se desila...

"Nisam Majstor kratke forme,a ni ti nisi Margarita..."

Tako je zavrsilo.

Te godine je pronasao devojku na moru koja je bila moje godiste.Te godine je jedna Tamara imala onog kojeg sam ja zelela najvise na svetu,i to bas one godine kad je meni bio najpotrebniji.Jedna Tamara.

Mnogo je vode proteklo...mnogo godina,14 leta...od tog leta kad je otisao iz mog zivota.

Ostavivsi trag koji nikada ni jedan drugi muskarac nije mogao nadmasiti niti izbrisati.

Moja mera.Moja mera za sve.

Onaj koji me je ucio,koji me je obelezio,koji me je mnogo cime ucinio osobom kakva sam danas.Neko koga sam mozda stavila na pijedastal ceznje,nevinosti,zahvalnosti.

Upamtila sam smo ono lepo.

Godine koje su dosle donele su mi zivot...Zivot.Casto pogresne izbore i poraze,ali i lepe momente ciste srece.

Ceo jedan zivot bez njega koji je prosao.

Zivot sam nekako i podelila na Unu pre njega...I Unu posle njega.Ni sa kim nikada nisam bila tako slaba,tako ranjiva,tako smesna,tako dirljivo zaljubljena.Gledam jednu nasu zajednicku fotografiju,posmatram tu dragu devojku pogleda progonjene srne.Sve se vidi na mom licu.Sve se cita na mom licu.

Nakon njega navukla sam masku za sve druge muskarce,naucila kako da budem zena,kako da budem ratnica,da ne budem nikada tako ogoljena do srzi.

Sretali smo se kasnije...u prolazu,u razmacima po nekoliko godina.

Njegovo Visocanstvo Maestro...nedodirljiv i proracunat u svakom momentu.A onda sam prestala da ga srecem...mozda ga nikada vise i necu sresti.

Danas osecam samo veliku neznost kad pomislim na taj period,na dane kad nam se cinilo da mozemo promeniti svet...kad je sve izgledalo tako dostupno,tako lako,na dohvat ruke...

Ovo je nesto sto mu dugujem.

Nesto sto dugujem sebi.

 

 

Majstoru od Margarite.

 

 

 

 


Kumir

Ljubav — Autor unajedina @ 22:55
 
A naša ljutnja je odmah splasnula, postala je smiješna, kao i povod.

Pobune su trajale kratko, toliko kratko, da ih nije vrijedilo ni dizati. Pogotovu što sam znao, ma koliko bio ljut, da mi ništa ne može zamijeniti nju, ovakvu kakva je, uskogrudu u svojoj ljubavi, netrpeljivu prema svemu što bi joj moglo uzeti ma i djelić mene, njene svojine. I brzo sam se, iz traljave pobune i tobožnje želje za slobodom, vraćao u čvrstu tvrđavu njene ljubavi, kao smireni bjegunac koji nije ni odmicao daleko od kapije.

Život nam nije naklonjen, i sami stvaramo svoju malu zajednicu, svoj kosmos, u kojem namirujemo jedno drugome sve što nam nedostaje.

Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje. Kad osjetim radost, trčim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.

Dobar je čovjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio. Čak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopustiti da to ne bude.

Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujećen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odričući se. Nemoćan pred ljudima i slab pred svijetom, značajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnošću svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjećanje. Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moć. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pećinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoće, da traži od njega obične stvari ali da zahtijeva i nemoguće, da osjeća oduševljenje ali i ogorčenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja.

Zbog nje, isključive, i ljudi su mi postali bliži.


Tvrđava
Meša Selimović
 
 
 

 
 
 
 
 
 
 
 
 

’Cause I got too much life, Running through my veins, going to waste.

Ljubav — Autor unajedina @ 12:41
 
 
 

Uvek cemo imati Pariz

Ljubav — Autor unajedina @ 10:10
 
Rick: If that plane leaves the ground and you're not with him, you'll regret it. Maybe not today, maybe not tomorrow, but soon and for the rest of your life.
 
Ilsa: But what about us?
 
Rick: We'll always have Paris. We didn't have it before...we'd...we'd lost it until you came to Casablanca. We got it back last night.
 
Ilsa: When I said I would never leave you...
 
Rick: And you never will. But I've got a job to do too. Where I'm going, you can't follow. What I've got to do, you can't be any part of. Ilsa, I'm no good at being noble, but it doesn't take much to see that the problems of three little people don't amount to a hill of beans in this crazy world. Someday you'll understand that.
Here's looking at you, kid.
 
 
 
 


Zena koje nema

Ljubav — Autor unajedina @ 14:04
 
 
 
 
 
 
 
"Ono od cega bih hteo da pobegnem ide sa mnom...
Ali,prolece je.Opet prolece.
Nista nije ni izgubljeno ili iskljuceno."
 
Andric Ivo

1 2 3 4 5 6  Sledeći»

Powered by blog.rs