Brod u boci

 

Hoću li ikada
sakupljati mrvice jeseni s ulica
i skidati ti ljubav sa obraza
ja koji živim bez dokaza
i bez tvoje nježne riječi

Hoću li ikada
tvoje jutro prepoznati rano
uz kavu
i misao o kojoj sam pisao
o kojoj sam sanjao još prije

Hoću li ikada
nekada
u nekom gradu Europe
svejedno na sjeveru ili jugu
preboliti s tobom tugu koju nosim
jer duša je moja tebi data
iza nekih prozora od zlata
koji gledaju u tvoje snove

Hoću li ikada
s tobom imati
tebi dati i od tebe primati
da mi budu sretni prijatelji
i ovo lišće da zazeleni
da mi počne život tamo
odakle si došla

i donijela mirise cesta
i mjesta gdje si me našla

 

Zeljko Krznaric

 

 

Za sve one srodne duse,koje se nisu srele,a u ovom zivotu trebaju da se pronadju.

Koje se traze.

Da se ne mimoidju.

 

Zato sto me volis ja volim sve ostalo,
I nikome ne zelim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naziveo!

                                    M.Beckovic

 

 

 

 

Moj omiljeni citat o ljubavi.Koji je vas?

 

Voli njihovu bliskost.

Neznost.

Strast.

Ludost.

 

Voli kako je gleda.

Nacin na koji je ljubi.

Sebe voli kad je njegova,jer nikad vise nego tada nije svoja.

On je njeno Nikad.

U "Nikad ne reci nikad."

 

Nikada ga nije trazila,sanjala o njemu...

Zivot joj je bio kutija cokolade.

Skupocene,lepo upakovane.

Sa masnom na vrhu.

Svilenom.

Kutija cokolade o kojoj sanjaju majke za svoje kceri.

Mlade devojke u svojim mastarijama.

 

On je bio pljusak koji ju je zadesio dok je setala...

Po vedrom danu,bez ijednog oblacka.

U potpuno novim sandalama.

Svetlim.

Koje ne trpe kisu,a kamoli prolome oblaka iz vedra neba.

 

U njen zivot je usao poput oluje u mirne letnje noci.

Obican.

Sa blentavim pogledom,osmehom decaka.

Podsetio je na zivotinje koje je donosila sa ulice kuci i brinula o njima.

 

Shvatila je da ne voli cokoladu.

Da je nikada srecnom nije cinila cokolada.

Shvatila je da ona u stvari voli puding od vanile.

Obican,topao puding od vanile koji mirise na detinjstvo.

 

On je more koje nezno ljulja njen brodic.

On je oluja ciji miris oseti dok nazgled spokojno zivi.

Oluja koja se valja,plima koja nadolazi.

Ona zna sta donosi.

Bol.

Mnogo bola.

 

Srusene svetove,kao nakon cunamija.

Oseti je u nozdrvama,u kostima.

Uzvrpoljila se kao zivotinjica saterana u cosak,koja nema hrabrost da pogleda svog neprijatelja.

Podvijenog repa tuzno cvili,okrece glavu.

 

Zivot.

Nemilosrdan i beskompromisan.

Smesni brodic na velikom okeanu.

Bez pojasa za spasavanje.

 

Ceka nevreme...koje dolazi...

 

 

 

 

 

"Zasto ne napises nesto o meni?",pitala je.

 

Niko iz mog okruzenja pojma nema da pisem.Niko ne zna za ovaj blog.Jedino moja najbolja prijateljica M.

I ona.Moja sestra.

Maleni smotuljak koji sam ja iznela iz bolnice.Bio je pretopao junski dan,sunce je nemilosrdno przilo kad je stigla na svet.Valjda zbog toga toliko i voli sunce,pa se kao guster pocne suncati sa prvim prolecnim zracima sunca.

Zelela sam sestru.Sanjala sam sestru.Preklinjala sam za sestru.Nakon 9.godina stigla je na svet.Moja sestra.Moje cudo.

Moja sestra u nosiljci kraj mene,na zadnjem sedistu dok je vozimo iz bolnice prvi put kuci.Moja sestra koja me gleda velikim smedjim ocima dok je kupam.Presvlacim.Moja prva prava ziva lutka koju sam imala dok su moje drugarice skupljale plasticne.Samo moja.

Moja sestra koja prohodava na igralistu ispred nasih zgrada.Moja sestra koju ucim prve pesmice.Moja sestra nad kojom bdim dok spava.Dok se igra sa drugom decom.Moja sestra koju stezem jako uz sebe dok bezimo iz ratnog vihora.Samo da ona bude dobro.

Moja prva jutarnja molitva.Moja poslednja molitva pred spavanje.

Za nju.

Ona je moje neprospavane noci dok bdim kada je bolesna.Ili izadje sa mladicem koji vozi motor...pa se ne javlja na mobilni telefon.A onda se ljuti kad vidi 38. propustenih poziva i cuje moj uspaniceni glas.Ne shvata da je ona za mene onaj mali mrgud koji place i moli majku "Nemoj vuci palacinkaru..."

U izbeglistvu su roditelji radili sve da nas prehrane,izmedju ostalog pekli su i prodavali palacinke  na Adi.Ja sam je tada cuvala,bdila nad njom,malim petogodisnjim cudom.Znala je da roditelji odlaze kada su izvlacili palacinkaru...pa je zapomagala.

"Mamaaaaaa,tataaaaa nemoj vuci palacinkaruuuuuuuuuuuuu."

 

Moje cudo.Moj mrgud.Prgavo bice koje tako lako zaplace i digne sve na noge.

Prvi koraci mog cuda.Ja sam je naucila da hoda.

Moja sestra prvi dan u skoli.Haljinica sa kragnicom,nijanse roze boje.Ozbiljno lice od prvoga dana.Presavesno dete.

Savesna devojka.Moja beba.Sada je prelepa mlada zena.

Moj ponos.Jedina pred kojom mogu da se zastidim.Moja sestra.

Moj pubertetlija koji ujutru pusta jednu pesmu desetinu puta dok se sprema za skolu."Ti si andjeeeeeeoooooooo,a ja sam sleppppppppppp sto nista niiiiisam video...",sto mene izludi nacisto...Svako jutro,ista pesma,nasnimljena uzastopno na kaseti.

Najteze je pisati o onima koje volimo najvise.Valjda je svaka rec preslaba,ili ne postoji rec za tu emociju.

Najlepsi osmeh koji obasja celu kucu.Kad ode na more ili negde na odmor...prazna je kuca.Sve uspori,izbrisu se zvukovi,mirisi,zivot zamre.Nema ko da nas uvodi u red.Da nam objasnjava,zahteva.Da nas nasmejava.

Oduvek se znala izboriti za svoja prava i pravila.Za svoje mesto.Svoje izbore.Svoje ljubavi.Svoj zivot.Borac.Najbolja kcer.Najbolja sestra.Najbolji ucenik.Najbolji student.Sve tako lako.Uvek preskromna.Nikada trazila nemoguce.Moj ponos.

Moja sestra.Jedina na ovom svetu pred kojom se mogu postideti za svoje promasaje,slabosti.Jedina pred kojom se postidim sto nisam sestra koja je samostalna i moze joj finasijski pomoci.Kad pomislim na novac,pomislim na sve zvezde sa neba koje bih njoj zelela priustiti.Jedina koja od mene nikada nista nije zatrazila.Jedina pred kojom se postidim kad sam slaba,ocajna,sto me je videla u izdanju mog pada.Da li se razocarala?Da li sam necim ostavila neki oziljak na njenoj dusi?Jedina zbog koje zelim da zivim,da se borim,da zvezde dodirnem.Da mozda bude ponosna na mene jednog dana.

Zaista je pretesko pisati o onima koje volimo najvise.Priznajem da cesto ne mogu iskazati svoje emocije,ljudi cesto pomisle da sam hladna.a pred njom se tek zaledim,merim svaku rec,ne znam sta da joj kazem,sta da joj posavetujem.Jedino pred njom ostajem nedorecena.Nadam se nekako da je pametnija od mene,da ce joj Bog pokazati pravi put.Zastiti je.Uciniti je srecnom i voljenom.Potpunom.

Dusu bih dala za nju.Svaki organ,svaku kost,svaki dan svog zivota.Srce bih izvadila na zivo iz grudi.Moja dusa.Moje srce.Moja sestra.

Moje prijateljice odavno imaju decu.Iskreno,ja ih jos uvek nisam pozelela.Nisam osetila zelju,niti instinkt.Pomislim da nesto nije u redu sa mnom,gledam ih kako menjaju pelene,kako se brinu...

I nasmesim se.Savrseno je sve u redu sa mnom.Samo sam ja tu bebu imala mnogo pre njih.Moja beba je prelezala decije bolesti,zavrsava skolovanje,pa se sada brinem zbog nekih drugih stvari.Mala deca mala briga,velika deca velika briga.

Doci ce vreme i za neke druge price.Moram i ja valjda da odrastem.Moram odbolovati svoje decije bolesti.

Moja beba ima preko 20.godina.Odrasla je dovoljno da pocinjem da shvatam kako nam se uloge polako menjaju.Vidim brigu u njenim ocima.Da me zastiti.Cita ove moje redove ovde...pa kaze da sam je ponekad rasplakala.Kaze da je ponosna na mene.Jednom me je pozvala na telefon i rekla "Sestro procitala sam.Ponosna sam na tebe.Puno te volim."

Moja sestra.

Moja prva ziva lutka.

Cudo moje.

Zbog koje najvise jurisam na vetrenjace,jer zelim da bude ponosna na mene jednog dana.Zbog nje pazim na svoje korake,svoje odluke.

Covek je veci od mene.Predivno bice kakvo ja nikada necu biti.Omiljena kod dece,kod zivotinja,kod prijatelja.Kod zena.I muskaraca.Nikada senka njena necu moci da budem.Ono sto ja pisem,ona to jeste.

Danas sedim kod mojih sa kucom.Kuca spava,a onda skace iz sna i trci prema kapiji.Nakon minut ulazi moja sestra.Osetila je.Mene nikada tako ne oseti,sta god da joj pruzim.Nju je nemoguce ne voleti.

Moja ljubav.

Moje cudo.

Mrgud moj.

Moje mezimce.

Moja sestra.

 

Eto napisala sam...

 

 

 "Dok sam zurila u njega, shvatila sam da ga mrzim onoliko koliko samo žena može mrzeti muškarca, a rob gospodara. I znala sam po njegovim očima da me se boji onoliko koliko se muškarac može bojati žene, a gospodar roba......"

"Žena na nultoj tački"
Naual el Saadaui

 

Jeste li čuli za pesnika Branka Miljkovića?

 

"...Budim je zbog zore, zbog ljubavi, zbog sebe, zbog drugih...
Budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
Sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
Ta žena sa rukama deteta koju volim
To dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim
Uzalud, uzalud, uzalud, uzalud
Je budim
Jer će se probuditi drukčija i nova
Uzalud je budim..."

 

Znam reci koje ostavljaju bez daha.A da li ce na vas ovo ostaviti utisak,njegovo pismo napisano prijatelju...

 

 

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb

 

 

 

 

Na kraju samo da dodam neke podatke o njegovom životu.

 

"Noć između 12. i 13. veljače 1961 godine, našla je tijelo srpskog pjesnika Branka Miljkovića obješenog o drvo u parku u centru Zagreba, u kojem je živio duže vremena. U vrijeme smrti imao je 27 godina. Službeni nalazi govore da je bilo samoubojstvo. Do danas, ne postoji konkretan zaključak o njegovoj smrti."

 

Da li ste nekada culi ovu pricu?Mene je sledila,i moram da je ispricam onima koji je nisu culi.

Posveceno mojim saborcima protiv vetrenjaca,koji uprkos svemu idu putem kojim ih srce vodi...

 

 

 

 

Kazu da nije moguce pripitomiti vuka...
Jednom je covek nasao mladunce staro tek nekoliko dana,lovci mu behose ubili majku,i taj se covek sazali,uzme malog vuka i odgaji ga sa svojim psima,kojih na imanju tog coveka bese sest.Vuk odraste stasit i snazan ali ne krvolocan,pokacio bi se on tu i tamo sa psima,ali vise kroz igru,nikad zbog hrane ili sklonista.I zivot mu bi uz coveka prilicno udoban,bio je veran i voljen,okruzen prijateljstvom i kiselo-slatkim osecajem sigurnosti.

Nikada ga covek nije izneverio,ni u ljutni ga nije cusnuo ni udario,bese ga prilicno zavoleo.
Kad navrsi drugu godinu,vuk poce da se oseca cudno,nije ga ispunjavala igra sa psima,malo je jeo,gotovo nista,postade mu covekov dodir nepozeljan,iako je ranije uzivao,lizuci ruke koje ga miluju.
Dane je provodio nervozno setajuci uz ogradu iako joj ranije nije smeo ni prici.

Poce da zavija na mesec...

Covek se silno razalosti kada shvati da vuk nije vise srecan na njegovom imanju,te mu poce spremati od kokosi do prepelice za jelo,mekane duseke od slame poce podmetati pod njega dok spava,mekom vunom ovcijom ga je pokrivao i sve od sebe davao da mu ugodi...uzalud...

Vuk jos glasnije cu zov svoje prirode i jos glasnije poce da zavija na mesec.
Iz straha da vuk ne pobegne u sume-covek ga zatvori...zatvori ga u svoje stale i zaveza na lanac,zazida prozore i ostavi samo malu supljinu ispod vrata da mu dotura vodu i meso.

Prva noc je bila najgora...Vuk je jos zalosnije zavijao u strahu da mu je neko ukrao mesec,nenaviknut na lance i ne shvatajuci sta mu se desilo,bese se silno ispovredjivao,ogulio kozu oko vrata i sape,pet zuba mu osta na lancima a oci oslepese,dal od mraka ili tuge ili po malo od oboje.

Zavijao je tako glasno i tako tuzno da su ga culi i u susednom selu,ptice pobegose sa grana,kokosi se sakrise u senu,suma zamre,zivot zastade.

Druge noci vuk izmucen i umoran,promuklog glasa,pade.Trece noci se nije ni cuo,a kad se ne oglasi ni cetvrte noci,covek otvori stalu i nadje vuka mrtvog kako lezi ulepljen od svoje krvi...

Sa sopstvenim srcem zagrizenim u zubima.

Cega se najvise plasite?

Buba i miseva?Mraka?

Samoce?Razocarenja?

Sta nam odredi cega cemo se u zivotu najvise plasiti?

Zivot sam nam odredi.

 

Citajuci malopre Roksanin clanak "Skromnost ili pogledaj dom svoj andjele",u kojem pise o onome sto ona kao normalna zena zeli...da putuje,da kupi sebi mekane rukavice,da priusti svojoj deci radosti...shvatim koliko toga i ja zelim u zivotu a svih ovih godina se i plasim da pozelim,jer u ovom zivotu koji me je zadesio ne usudjujem se da zelim nego se molim samo za goli zivot i zdravlje.

I stignem do svojih najvecih strahova.

Siromastvo.

Bolest.

 

Vreme danasnje...

Setam ulicama ovog grada i pozelim nove cipele.Gledam ih danima,cekam snizenja,skupljam pare odricuci se mnogih stvari.Napokon stojim u prodavnici,i kazem prodavcu:"Zapakujte ih,kupujem."

A onda mi pogled odluta na savrsen primerak zenske torbice.Sjajna je.Savrsena.Skupa.Znam da je neprakticna i da je sigurno necu nositi svaki dan,mozda par puta godisnje u nekoj prilici.Bukvalno mogu obuci na sebe obicnu vrecu,i uz takvu torbicu cu izgledati savrseno.Bas je onako zenska,slatka.Da je pojedes.Naravno ne mogu sebi da je priustim,ali ono zensko u meni ne moze da se zaustavi da je ne pozelim.

Izlazim na ulicu.Nosim cipele u kesi,i mislim kako cu jednog dana kupiti sebi takvu torbicu.Kad dodju bolji dani...Ubrzo zatim ugledam psetance koje smrznuto stoji scucureno uz neki ulaz.Ne mogu ga uzeti jer sam vec dva psa tako donela kuci.Sa ulice.I macku.Nema mesta,i svesna sam da ne mogu pomoci svima.Boli me taj izgovor koji imam,sto mu okrecem ledja i znam da ce najverovatnije tu i uginuti jer malo je dobrih dusa danas.Boli me uzasno...Hodam.

Kraj kontejnera stoji mali cigo,pretura i pronalazi pantalone.Po onoj cici zimi,prvo ih gleda,pa onda se okrece misleci da niko ne vidi,brzinski se skida,neku staru prljavu trenerku,i oblaci te panatolone.Ima najvise 7 ili 8 godina.Moj pogled je prikovan za njega,ne mogu odvojiti oci.Kad ih je obukao,savrseno mu stoje.Necije odbacene teget pantolone,od nekog deteta koje sada ima noviju i moderniju stvar.Oblaci te tudje pantalone.a onda mu se razvlaci osmeh na licu.U tom trenutku sretne moj pogled,i kaze mi na glas:"Taman su mi."

Gledam ga,zastanem i osmehnem se.

"Taman",ponovi on.

Klimnem glavom.

Bolno shvatim koliko je to poznat osecaj.

 

 

Vreme proslo.

Iz blagostanja i ususkanog zivota,ratni vihor me doveo u Srbiju.Majka,sestra i ja.Bez icega.Donela sam samo malu lutkicu koja staje na dlan.

Zvonis na vrata rodjaka.Kiselog osmeha te primaju njihove zene.Molis da ostanes.Pitaju te, te iste veceri da li ces ostati na dorucku ili ides pre dorucka.Znaju da nemas gde otici.Ali smetas.Nikom ne treba tudja muka.Odlazimo dostojanstveno.Druga tudja vrata,drugi rodjaci,tudji stanovi,tudji kreveti.Zivis goli zivot.

Zeljan si svega.Svega.Cekas na red ispred crvenog krsta za hranu.Roditelji,oboje sa fakultetskim diplomama, bore se za goli zivot i za nas dve.Otac koji rano ujutru odlazi da nosi vrece po gradilistu i da kopa kanale,majka koja cisti tudje kuce i prodaje krofne.

Ja koja hodam na prstima ujutru da ne probudim maminu ujnu,koja nas trpi samo zbog muza koji je rodjeni brat moje bake koja je umrla radjajuci moju majku,pa ne moze bas da nas nogom u dupe izbaci ali cekaju da odemo sto pre.

Odvodim sestru u obdaniste.Idem u skolu u kojoj sedim sama u klupi jer me svi zovu jadna izbeglica.Ni ime mi ne znaju.Ja sam bezlicna osoba koja za njih ne postoji.Zar da im kazem kako sam nekada zivela,i ko sam bila,da sam jela iz srebrne kasicice i proputovala najekskluzivnija mesta,da su mi baka i deda od oca bili ambasadori i da sam zivela pod staklenim zvonom.Voljena,mazena i pazena.

Necu naravno,jer ta devojcica ni za mene vise ne postoji.Ja ova i sada zavrsavam casove, uzimam sestru iz obdanista i idem sa njom u park u kome cu ostati ostatak dana dok nam ne dodju roditelji.Smetamo u tudjoj kuci.Tu cemo jesti kifle,tu cu pisati domaci,tu cu se igrati sa sestrom.Pravicu se da uzivam,i trudicu se da niko to ne primeti.Da nemamo gde.

Odlazak u crveni krst po garderobu.Tudju odbacenu garderobu.Strah da te neko na ulici ne prepozna u svojoj odbacenoj majici.Ili pantalonama.Mali cigo nije ni svestan koliko ga je samo razumela ta lepo doterana gospodjica.

Prve zime dobili smo svi porodicno neke stare crne kapute,kao jorgani,bez dugmadi.Isti,za odrasle ljude i decu.Ja sam za svoj uzela neke ukrasne zihernadle da ga zakopcam,ukrasila ga maramom,pretvarala se da je to najlepsi kaput koji postoji.

Kad je dosao roditeljski sastanak,mi deca stojimo na hodniku gledamo roditelje koji dolaze.Primecujem mog oca koji ponosno dolazi da cuje o svim peticama svoje cerke.Potrosen od teskog rada,obican fizikalac sa diplomom fakulteta.Za njih bednik.Ugledam na njemu onaj isti kaput koji nosim i ja.I shvatim kako ce celi razred videti da otac i ja imamo iste jadne kapute.

I sakrijem se.Krajickom oka vidim oca koji me sa nadom trazi.Stidim se svoje bede,jada,siromastva.

Da,stidim se svog oca.Tada u osmom razredu,znam da sam se sakrila u parku i plakala.Plakala po prvi put posle svega.Za sav jad.Za tu knedlu u grlu koju sam tako dugo nosila.Za krivicu sto sam se postidela oca najvise.Nikada me nista nije ubilo kao ta krivica.

Zelela sam tada samo da nikada vise ne nosim tudje stvari i da jednom odem u Mek Donalds i najedem se svega sto pozelim.

 

Mnogo je vode od tada proteklo...Ne nosim tudje stvari.Lepo zivim...

Ali...Otuda moj panican strah od siromastva,i zelja da uvek sebi nesto kupim.Nesto novo.Lepo.Moje.Valjda da operem sve one godine nemanja,onaj cemer i poniznost.

A opet osetim krivicu kad god nesto sebi kupim ili pozelim,kao onu torbicu...boli me da sam nezahvalna i da se negde neko muci kao ja onda...da bi za cenu te torbice nahranila nekoliko gladnih usta.A opet zensko sam,ima li lose nesto u tome da zelim????

Strah od bolesti.

Da... kad je polako nestajalo siromastvo,i kad su moji poceli da staju na svoje noge,da prodajemo rusevine preostale od rata i da se kucimo...dosle su bolesti mojih najblizih.Valjda je tako kad popusti stres i strah.E tada pozelis da si go i bos i gladan kad cvilis po bolnickim hodnicima,cekas ishode operacija i brines se o njima bolesnima.A nekako si dete.Molis se samo da ti roditelji prezive da ne ostanes sam.

Da li je jeres posle svega usuditi se sanjati?Zivi,zdravi,siti.Da li se smes usuditi pozeleti nesto?

Da li smes sanjati putovanja?Masaze?Skupe kreme i parfeme?Dobre pramenove?Firmiranu kvalitetnu garderobu s vremena na vreme?Lep komad nakita?Dobre cipele?Lepu torbicu?Dobro vino?Veceru pod svecama u poznatom restoranu?

Da li se smes usuditi u ovoj zemlji,na brdovitom Balkanu?Da li smes sanjati i zeleti bilo sta drugo osim krova nad glavom i suvog hleba a da ne bacis kamenje na Boga i ne izazoves ponovo sudbinu?

Da li smes?

 

Kazu da nas odredjuje krv koja nam tece venama,raspored planeta koji se zadesio nad nama kada smo prvi put udahnuli vazduh u pluca.I zaplakali.

Sudbina.

Da li smo tu svoju sudbinu i karakter dobili sa majcinim mlekom kojim smo podojeni...ili nas je zivot vremenom isklesao u ono sta cemo postati?

Ili smo svi samo belo slikarsko platno,na kome ce zivot iscrtati boje i obrise...od bele,zute,crvene preko plave i zelene do crne?

Postoje i ljudi cija su slikarska platna nekako crna i bela,bez mrlja i gresaka,nekako ispravni.Postoje i oni drugi.Poput mene...

 Necije platno dobije obrise najlepse impresije,a nad necijim se zivot poigra tako sto dobije ludacki nagon da bude Pikaso.

 

 

Moje platno...ono nosi sve boje...

Belu kao sneg od dana kad sam se rodila i bezbrizno skrivala u detinjstvu pod roditeljskim staklenim zvonom.

Najcrnju crnu kada se to zvono od stakla iznenada razbilo na parcice,ostavivsi me nespremnu,istrgnuvsi mi iz ruku sve sto smo imali,izmaknuvsi bukvalno tlo pod nogama.Tudji gradovi.Tudji kreveti.Tudje kuce.

Sivu u izbeglistvu i strahu od nepoznatog.

Nezno roze koja se stidno probudila sa prvim gimnazijskim danima,prvim ljubavima,prvim uspesima.Nezno roze poput prvog rumenila na obrazima,i sjaja na usnama.

Ljubicastu kao nadu za pocetak nekog novog i boljeg zivota.

Pa ponovo sivu,tamniju...kada taj bolji zivot,kao varka isklizne kroz prste.

Zelenu za sve bolesti koje smo bolovali,za sve bolnice i lekare.

Zutu kao ljubomoru sto kao pcela ujede za srce kada se prvi put zapitate zasto vi nemate nesto sto neko drugi ima.

Bez za sve prijatelje koje sam pronasla na ovom putu...

Braon za one koje sam izgubila.

Plavu  za sve suze koje sam prolila...Mnogo je plave slikano na mome platnu.

Narandzastu za sve krive Drine koje sam ispravljala,za inat,za borbu i sve snove o boljem i lepsem zivotu koje sam se drznula da sanjam.

Ma koliko god plave bilo,uvek ce se uz nju nazirati prkosna narandzasta.Narandzastom sam zadojena sa majcinim mlekom,tece mojim venama od nekog dalekog pretka koji me posmatra sa visine i navija za mene.Moja krv je njegova krv.Krv nije voda.

Boja cigle za sve zemlje koje sam napustila i kao cergarka krenula u svet.Domovina koju sam izgubila.Tudje kuce kojima sam isla na konak.Sopstveni dom za kojim sam ceznula.

Boja dima za sve kosmare koji su me budili,koji mi nisu dali za zaspim.Cupali mu utrobu na zivo...Za sva ludila i bunila koja su me paralizovala.Boja tunela u kom sam predugo bila.

Indigo plava za mir koji sam pronasla,za pakt o medjusobnom nenapadanju koji sam sklopila sa samom sobom.

Crvena koja mi je iznenadno ogrejala dusu...i smeh koji je dosao sa njom.Smeh.Snaga.Radosti u malim stvarima.Ljubav.Strast.Pripadanje.

Kako sam ikada mogla ziveti bez crvene,pitala bih se tada,bezobrazno srecna,drska kao sto samo mnogo srecni ljudi umeju biti.Utrnula za svaku tugu,i svoju i tudju.Moja crvena mi je davala krila,snagu,nadljudsku moc i onu utrnulost kada mislis da ti se vise nista lose ne moze desiti.Onu samouverenost koja tera ljude da ustuknu na korak od tebe.

 

Najgora je navika na srecu...

 

Posle crvene,svaku plavu mnogo teze i bolnije podnesete.

Crvena izostri plavu do tirkizne...

Nosim sve boje.

Zato razumem.Zato osetim svaku iskrenu dusu.Zato prezirem lazne crne i bele,lazne moraliste i one sa velikim egom.

Umem da cutim sa sveticom.Umem da placem sa gresnicom.

Zena sam obojena svakom bojom.A jos uvek dete.Od prozirno bele do najcrnje crne.

Bila sam tamo gde je najcrnja od svih crnih.Poznajem miris straha u kostima.Taj se miris nikada ne zaboravlja.

A opet umem svojom belom da zabelim svet oko sebe,da ga pretvorim u zaledjeno snezno jutro.

I uvek se vrate moje plave...i jos uvek ume da me ubode zuta.Dignem glavu pa se hrabro borim narandzasto.

I ceznem za crvenom...Pitam se kao sam ikada mogla voleti,maziti,ceznuti nekom drugom bojom.

Volim svoje boje.Moje su.Dok god ih imam znacu da sam ziva i da sam jos uvek daleko od prozirne.Kada ste prozirna...tada vam je svejedno.Ne postojite vise.

Imate savrsenu boju poput dijamanta,ali nemate vise sebe.

A najgore je izgubiti sebe...

 

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Znam,posle svih ovih razocarenja,bola,udaranja glavom u zid gde god se okrenem,necu umeti vise da verujem.Necu umeti.

Necu umeti  da ujutru ustanem iz kreveta i verujem ponovo.Verujem.

Necu umeti.

Necu umeti prepoznati dobrotu u coveku,nakon ovih oziljaka koje nosim na dusi.Necu vise umeti.

Osiromasena do ljudske bede,porazena,ponizena…podici se…necu umeti.

Jednog dana,posle izbeglistva,strahova,unizavanja,bola,bolesti… podizanja i padanja…padanja i podizanja…docice praznina. Praznina.Kraj tunela.

Necu umeti dalje.Necu umeti.

Prekasno da se vratim natrag ,preslaba da rukama i nogama kopam dalje…Necu umeti.

Sescu ispred ogledala,i skinucu ovu sminku pajaca,izbrisati osmeh.Necu umeti ponovo da ga nacrtam.Ja,najtuzniji pajac dragog i veselog lica.Moje reci koje hrabre pretvorice se u vecni muk.Necu umeti nista vise da kazem.Zacutacu.Zaplakacu konacno kao prvi put oslobodjena,jecati i cvileti nad svim mojim provalijama,ocajima,ljubavima,razocarenjima.

Nad jednom porodicom kakva je nekad bila.Ja,devojcica u toj porodici koja imam snove,i nadu u lepu buducnost.Necu umeti tih snova nikad vise da se setim.Necu umeti.

U mom svetu svi satovi su vec odavno stali.Godinama vec zivim jedan isti dan.

Necu umeti ni iz tog jednog dana nikad vise da izadjem.

Necu umeti!

Probudicu se jednom,sa dobro poznatim osecajem u utrobi…praznina i strah,panika.Uvek ga nekako oteram,snagom i nadom i verom u bolje sutra.Preguram.Ojacam.Dignem se na noge.Borim se.Smejem se…

Oseticu ga u kostima…u venama i necu umeti da ga oteram.Nikad vise.

Necu umeti.

Ljubav...

Svi smo na neki nacin ovde...zbog nje.Ljubav.

Neki zbog nesrecne ljubavi,rastanka...neke davne ljubavi.

Neki od nas ispunjeni i srecni,zbog ljubavi,i novu ljubav pronasli u kuvanju,poeziji,plesu.

Ljubav...i sta smo sve spremni uciniti zbog nje?

Ljubav prema deci,neki ocajnicki zele dete.Neko iz ljubavi strast pronalazi u kuvanju.

Ljubav prema plesu,valcerima.Strast, pozuda,ocajnicka zudnja prema nekome....

Ljubav prema muzici,nekog ispunjava zvuk gitare,klavira,violine...Ljubav prema knjigama,pozoristu,filmu.

Sve te male ljubavi,pokretac za onu sustinsku.Jedinu.Koja je pokretac svega.Alfa i omega.

Bez nje nema ni strasti,porodice,dece,osmeha,inspiracije,muzike,plesa,kuvanja,poezije.

Nicega.

Svako od nas ovde,iz neke svoje price,potrebe...svako trazi neko svoje svetlo na kraju tunela.

Biti ili ne biti...sledece pitanje za sve vas.

Koji volite.Koji ste voleli.Izgubili.Patili.Bili srecni.Ludi.Izgubili celi svet.Imali ceo svet.

Kako znas?Kako osetis?Po cemu?

Ljubav zivota.

Zbog koje ces okrenuti ceo svet naopacke?Kako je razlikovati od slicnih osecaja...

Leptirica u stomaku...Potrebe za nekim,pozude,strasti...Neznosti...Citanja misli tog nekog...Razgovora...Zajednickog smeha...Cutanja...

Svi mi tragamo za svetim gralom.Cekamo Godoa.Trazimo neke poznate oci.Drugu polovinu nase duse i naseg tela.Sejemo svet kroz sitno sito,trazimo nesto narocito...

Kako ste znali da ste pronasli?Da je to to?Ljubav zivota?Da nikada nece postojati niko drugi?Da je ta osoba ceo vas svet?Kako znati da nije samo zabluda,u nasem ocajnickom traganju...

Koji je bio trenutak...kada ste jednostavno znali?

Koliko vas je istinski srecno,koliko vas je volelo,srcem,samo srcem,bez pameti,bez razuma,i sta vam je ta ljubav donela?

Ljubav.Ljubav zivota.

Here I go again on my own

goin' down the only road I've ever known.

Like a drifter I was born to walk alone.

An' I've made up my mind,

I ain't wasting no more time.

 

 

Boj se ovna, boj se govna, a kad cu zivjeti?

                                     Mesa Selimovic

 

E pa ovako stvari stoje...odlucih da se vise ne plasim svakog ovna i svakog govna,prodje mi zivot u strahu i obzirima.Ne zelim da vise budem slaba,ovih dana ocutah,odbolovah,otplakah svoje pa mislim da je stvarno krajnje vreme da vidim kako izgleda taj zivot,jedan jedini.Ono sto mi prodje dok sam ja planirala neki drugi zivot.Eto.

Sama.Svoja.Zivot valjda cine greske,padovi i razocarenja da bi nesto i naucili iz njih.Da me pitate sta sam ja naucila sa svojih trideset,reci cu vam najiskrenije...pojma nemam.Nista naucila,bez plana i cilja,to je valjda dovoljno za pocetak.

Svaki je zivot jedinstven,nema iste ljubavi,nema iste tuge,nema istog ponedeljka,nema istog poraza.Boravim na ovom blogu vec neko vreme,podelih sa vama ,potpunim strancima ,deo svog zivota,deo svog srca o kome ne znaju ni moji najblizi koji me svakodnevno gledaju kako disem,hodam,smejem se...

Neko moje skriveno mesto,svet koji sam izgradila da ponekad u njega mogu pobeci.I biti ono sto stvarno jesam.Da ne moram meriti reci,da ne moram meriti postupke,ne moram se pretvarati da sam jaka,da je zivot secerna vuna,da znam sta hocu od zivota.Iskreno da vam kazem,pojma nemam.Ne znam sta zelim ali znam da nemam ono sto mi treba.

Pomozite mi da pronadjem sebe,imacete na koga da se ugledate...

Kod mene sve po starom.I sve po novom.Una koja traga,koja sanja otvorenih ociju.Vratila sam se,oterala dane sive,ima li za mene jos lepote...

Here I Go Again!

 

Ja necu imati s kim
ostati mlad ako svi ostarite...
I ta ce mi mladost
tesko pasti...

A bit ce ipak
da ste vi u pravu...
Jer sam sam na ovoj obali
koju ste napustili i predali bezvoljno...

 

 

 

"Covjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreca, oduzima mu
hrabrost, umanjuje sigurnost. Vezuci se za jedno mesto, covjek
prihvata sve uslove, i cak i nepovoljne i sam sebe plasi
neizvjesnoscu koja ga ceka. Promjene mu lice na napustanje, na
gubitak ulozenog, neko drugi ce zaposjesti njegov osvojeni
prostor, i on ce pocinjati iznova. Ukopavanje je pravi pocetak
starenja, jer je covjek mlad sve dok se ne boji da zapocinje."

"... sve je moguce, sve je na dohvat ruke, samo se covjek ne
smije predati. Tesko je dok se ne odlucis, tada sve prepreke
izgledaju neprelazne, sve teskoce nesavladive. Ali kad se
otkines od sebe neodlucnog, kad pobijedis svoju malodusnost,
otvore se pred tobom nesluceni putevi, i svet vise nije
skucen ni pun prijetnji."

" Znas li sta je najlepse u zivotu? Zelja, prijatelju."

                                                Mesa Selimovic

 

 

 

 

Rijeka donosi jesen
dugo umire grad
i u nama toliko ljeta
mi smo siročad svijeta.

Reci dali ćeš noćas
moći ostavit sve
svoju kuću
navike ljude
i poći a neznati gdje...

Neka svi mržnjom isprate nas
ali draga život čeka
sad je čas
čitav svijet
biće tvoj novi dom
neka kažu avantura je to...

Nikad žaliti nećeš
svoje stvari ime i grad
i u hladnoj sobi hotela
bićes slobodna sad.

Neka svi mržnjom isprate nas
ali draga život čeka
sad je čas
čitav svijet
biće tvoj novi dom
neka kažu avantura je to...

Duga očajna kiša
magla zastire grad
nekim putem
tijesno kroz jesen
nas će odvesti vlak.