Brod u boci

Budim se.
Tuširam se.
Crtam po neku ratničku boju na lice.
Da zavaram slabiće.
Obuvam visoke potpetice.
Da udaljim plašljive.
U hodu pijem kafu.
Stavljam slušalice u uši.
Da isključim spoljni svet.
Ne posmatram više.
Ne pišem.
Ne čujem.
Ne vidim.
Ne govorim.
Kao onaj majmun.
Stavljam sunčane naočare.
Da sakrijem oči.
Od sunca.
Od senki.
Njega ostavljam.
Ne iznosim ga više među ljude.

 Kad ti sve druge bolje postanu

Kad mi ceznje prazne ruke ostanu

Kad sve sto je bilo prestane da vazi

Kad se umorim od slusanja lazi

Kad se probudim iz sna

Koji predugo vec traje

Kad postanem kurjak

Sto na mesec laje

Ustacu jedno jutro iz kreveta

Bosih stopala cu krociti na tlo

Ritual kuvanja kafe

Kao svako jutro pre

Sve ce biti isto

A nista vise isto biti nece

Pogledaces me

 Znaces

Da si me nepovratno izgubio

Ti koja imas oci srne.

Koja sklanjas pogled plaseci sa da pogledas u sebe,

tu tudju zenu,ciji odraz u ogledalu odavno vise ne prepoznajes.

Tebi koja koracas uspravno po srci polomljenih snova,

plivas u moru neisplakanih suza

koje su ti se natalozile na srce,

skamenile ga.

Tebi koja ispod tog kamena u grudima,

krijes neznost kojoj mozes zagrliti svet,

i ruke koje su i utociste i oslonac.

Drugima.

Tebi koja ceo zivot moras biti ona koja ne sme biti slaba,

koja mora biti jaka,

koja se odrices sebe kakva si trebala postati.

Nije trebalo ispasti ovako,

zar ne duso moja?

Imala si ti neke bolje snove,

neke vece ideale,

ganjala si oblake,i ceo svet ti se cinio suvise malen.

Sta se dogodilo?

Na kojem raskrscu si pogresno skrenula,

koji kompromis ti je presudio,

skresao ti krila,ucinio te slabom?

Na kom kolodvoru si usla u pogresan voz?

Na cijem pragu su spustila kofere svojih snova,

i zakoracila u bezdan koji ti je progutao sve?

Tebi koja si posmatrac sopstvenog zivota,

koja provodis svoje dane

mesece

godine

decenije...

 Cekajuci da pocnes ziveti zivot.

Ukrali su ti zivot.

Sklonili ti osmeh sa lica.

Ukrali ti dusu.

Srce vec odavno nije tvoje,

razneo po komad svako na svoju stranu.

Ukrali ti obecanja.

Ali nikada ti niko nece moci ukrasti snove.

Predugo vec traje zar ne...ceo jedan zivot?

A temo negde celi kontinenti,okeani cekaju na tebe...

Tvoji snovi cekaju na tebe.

Dugujes im to.

Dobrom duhu,svakoj zeni koja razume...

Ako je mera za istinsku ljubav

ostvarenje zajednickih snova

i borba za te iste snove

onda je nasa ljubav nistavna

Nepostojeca

Zvezda koja je zasijala

poput zvezde padalice koja osvetli vasionu

pa se ugasi u svom brzom padu

Mi smo neuspesni kao zajedno

Sve na dohvat ruke

Cekajuci neko bolje sutra

Pruzali smo ruke

A proslo nam je kroz prste

Kao pesak

I nema tu pobednika i porazenih,

Nema tu ostavljenih

Uvek cemo mi biti dobro

Samo nece biti nas

Ljubav je izgubila svoj sjaj

Porazena i ponizena kraj dvoje

svojeglavih ljudi koji su zastitili sve

a jedno drugo izgubili

I bolje da je tako

Nismo bolje ni zasluzili

Ljubav bolje igrace za svoj tim trazi

Nema kajanja

Nema povratka na staro

Nema novih pocetaka

Moramo da pustimo proslost

Da podignemo mrvice ljubavi

rasute po podu...

One ce nam jednog dana pokazati put

da se vratimo natrag kuci.

Jedne noci kad me tuga stegne,

kad mi zagrize srce...

Umorna od snova

Umorna od praznih obecanja

 Kad me neki nemir trgne iz sna

Noci kad mi postanu besane

Kad secanja podsete na ono sto smo

Zeleli

Sanjali

Hteli

A nismo

Cekajuci neki vedar dan

 Kad provali iz mene ocaj

Prkos i inat ce ti tragove sakriti

Da me nikad vise ne pronadjes

 Uzalud ces ostavljati otvoren prozor

Kao zrak sunca sto ga skrije oblak

Kao obrasle staze u bodljikavo trnje

Nikada ti tako daleka necu biti

Tudja

 Ne trazi me

Ne zovi

Ne proklinji

Ne moli

Oblak je prekrio vedro nebo

Letu je dosao kraj

Kisa ce

Zamisli

Da smo se sreli u nekom boljem svetu

U nekom boljem zivotu

Da nikoga ne mozemo povrediti

Zamisli

Da imamo svoj grad

Da mozemo samo srcem

Zamisli

Da nikada vise ne moramo zamisljati

Da snovi zapocnu ujutru kad se probudimo

Zamisli

Da smo neki drugi ljudi

Da si neki hrabriji muskarac

Da nisam ovakav ludi vrabac

Zamisli

Zelim da te dodirnem.

Pruzam ruke da osetim ono sto je moje.

Prilazis mi sa osmehom decaka

i pustas me da ti pridjem blizu,

toliko blizu da naslonim glavu na tvoje rame

onako detinje,kad su mi ruke spustene niz telo

samo se primaknem,osetim tvoj miris,toplinu...

A onda me zagrlis.

Nezno,a snazno.

Poznajes obrise moga srca.

Pustis me tako da stojim uz tebe

koliko god ja to zelim,

spustis mi dlan na kosu i nezno je milujes.

Brise se prostor,vreme,osetim zemlju koja mi izmice pod nogama.

Kao kroz vakum cujem tvoj promukli zastitnicki glas

koji mi sapuce...

Nesto.

Lepo je.

Budim se.

Nemam te.

Jos jedan novi dan.

Ispod piljevine

ostataka zivota...

Izneverenih ocekivanja.

Porusenih snova.

Svega onoga za cime smo zudeli,

a kroz prste nam je kao pesak izmaklo...

Nas kakvi smo hteli postati.

A nismo.

Ispod svih tih nanosa farbe,

kojima smo crtali hrabrost na licu.

Okamenjenih suza,

koje su nam kao fosili okovali dusu.

Ispod slojeva samoobmane.

Svih nasih pogresnih izbora...

Pogresnih puteva kojima smo krenuli.

Pogresnih ljudi.

Za koje smo verovali da su pravi...

A nisu bili.

Ispod sve te pleve...

Prividnog zivota...

Ja pronadjoh njega.

Moju svetlost.

Dusu moju.

Zrnce nade.

Iza mojih ledja...

Uz soljicu kafe.

Po lepo osveteljenim stanovima.

Pricaju o meni.

Drugacija.

Ne uklapa se.

Nije nalik njima.

Uz lazne osmehe,

prevrtanje ocima,

podmukli kikot.

Moral.

Sude.

Radosni sa mislju,

da ce njihove sterilne zivote

udarci mimoici...

Hrane se pohlepno.

Savetuju.

Oblace svecano ruho svetaca.

Ono za posebne prilike.

Koje se iznosi pred svet

zajedno sa novom cinijom za voce.

Ruho postenih zena.

Domacica.

Majki.

Mere svoju srecu

mojom nesrecom.

Svoju sigurnu luku

mojim cunamijem.

Bestidnica.

Besna.

Ona koja se drznula.

Iskrenost se ne prasta nikada...

Gledaju taj moj oklop koji im pruzam.

Cude se.

Nagadjaju moju proslost.

Moj zivot.

Misle da me poznaju.

Zeleli bi da se uzdignu iznad,

da me sazaljevaju...

Ali zaoka u grudima im ne dozvoljava.

Zbog mog prkosnog osmeha.

Inata.

I besni su zbog toga.

Tako drugacija.

Zatim...

Sa prvim sumrakom,

i prljavim soljicama kafe,

ostacima hrane...

Odlaze.

Svako na svoju stranu.

Svojim zivotima.

Svojim mislima.

Svojoj strani kreveta.

Sa sobom.

Sami.

Ostaju.

To im je najgora kazna.

Baš želim da napišem boemsku...

Pravu boemsku,

prašnjavu od kariranog kafanskog stolnjaka,

sa flekama od prosutog vina,

mrvicama starog hleba

i ostacima ljusaka od kuvanih jaja.

Kafanskog crvenog kariranog

na koji je još uvek utisnuta štikla

neke dame koju je ponela pesma,

pa se popela na taj isti kafanski astal.

Sa otiskom penkala pisca

koji je na salveti baš za tim stolom

napisao svoju prvu boemsku

koja je sve godine čučala u njemu,

kezila mu se u lice sa dna čaše,

sa dna flaše

one najgore jeftine rakije,

mučenice koju nikad nije uspeo

ispiti do dna..

I onda iznenada.

pred  svitanje...ugleda nju.

Čistu i sjajnu,

kako se rađa sa novim jutrom.

Boemska...

 by UnaJedina i Sanjarenja

(Zahvaljujem se od srca mojoj dragoj Sanjarenja,bez koje nista od ovoga ne bi postojalo).

Kisa...

Zivot je kao kisa.

Dolazi kao kisa.

Nestaje sa kisom...

Topla kisa koja pada na obraze

Kosu ...

Kisa koju primamo ispruzenih dlanova

Ne gore.

Kisa na kojoj kisnemo

dok strpljivo cekamo na sunce.

Sunce.

Prvo zubato sunce,koje iznenadi sa jutrom,

koje obasja i ogreje nam Dusu.

Blaga letnja kisa.

Kisa koja  osvezi nakon dugih zaparnih dana.

Kisa.

Ceo je zivot poput kise...

Ljubav koja nas zadesi

Iznenada...

Promeni nam zivot

Kada smo suvi kao zemlja ispucala

i desi se Ona.

Kisa.

Kisa koja ceka da se oprane kosulje na striku

Potpuno osuse...

Da sa novim svetlim sandalama

Krenemo u setnju...

Da izadjemo iz frizerskog salona pravo na sastanak

Bez kisobrana...

I iz vedra neba.

Kao nepozvan gost...

Kisa.

Dogodi se nesto...

Dok sedimo zagledani u maglu.

I memlu.

Dok krvarimo nad ostrim ivicama 

Zivota.

Dok navlacimo oklop

Na ranjenu i zagnojenu dusu.

Dogodi se Kisa.

Niotkuda.

Jos uvek zagledana u nebo...

Ne ocekujem pljusak.

Ne zudim za kisama monsunskim.

Jedna mi je Kap dovoljna.

Postenog nalazaca molim
da uputi na moju adresu,
ako nekad, negde, pronadje,
na bilo kom kraju sveta,
u bilo kojem godisnjem dobu,
u bilo kojem zivotu..

Trebam taj momenat.
Zelim da mi se vrati.
Da ga osetim.
Na trenutak.
Nas dvoje.

Kakvi smo bili...

Negde ima nasih tragova
kraj reke
ispod mosta...
Gde me ljubio
disao za mene.
Očima mi crtao osmeh na licu.

Uzeo mi dusu nepovratno.

Ima negde...srce moje
koje nije vise moje...
I izbledele boje na njemu
bez kojih ga vise ne zelim natrag.