Brod u boci

Poslednji

Zivot — Autor unajedina @ 22:35

 (Dalje)

Nepoznata

Zivot — Autor unajedina @ 20:45

 

Dobra noć Dame i Gospodo.

Želite li malo vatre da zgrejete promrzle prste?

Srce možda?

U ovoj snežnoj noći kada se svi mrštite na sneg, majka mora da vas je rađala u vreloj Australiji, pa je ovo za vas smak sveta? Niste navikli na bele zime, na škripanje snega pod nogama, promrzle prste? Mnogo vam je od majke prirode, a toliko ste joj dobra doneli, čini vam se surova u ovoj svojoj beloj lepoti?

Zabaviće vas bljuvačica vatre, iza čijih šatri ne ostaje spaljena trava.

Za tragove na duši ne garantujem.

Pokupiću svoje klikere rasute po podu. Šarene. Da se ne okliznete posle igre.

Igračka i plačka.

Šta dobiješ kada skineš osmeh pajacu?

Kad mu noktima zguliš slojeve obmane sa lica?

Kad zatvoriš lava u kavez, želeći da ga pripitomiš?

Da li on ikada prestane da sanja slobodu?

I da li se ikada ohladi uzavrela krv?

Da li želite da osetite med koji se topi na jeziku, i pelin koji truje?

Blagi povetarac koji miluje travu stepa, pa joj donese požare koji je spale?

Želite li da rešavate nepoznate?

Ja se ne sabiram, nikada ne dajem tačno rešenje.

Ne možeš me oduzeti, jer sama sebe oduzimam najviše.

Ne možeš me pomnožiti, jer se uvek iznova menjam u korenu. 

Nisam deljiva sa nulama.

Nikada neću dati  prost broj.

Moje jednačine će uvek ostati nepoznate.

Rešenje je svaki put isto.

Pobeći sa časa.

Kukavice tako rade.

Zabavljala bih vas još malo...ali i ovo je previše za cenu ulaznice koju ste platili. Slikanje sa Magaricom dodatno se plaća.

...Razočarenje.

Duga, bolna i podmukla bolest...

Koja me polako ali sigurno...

Belim zorama i dugim noćima... 

Ružnim snovima i nečistom savešću 

Stalnom strepnjom...

Ubija.

 

 

 

 

 

 


Traži se...

Zivot — Autor unajedina @ 23:48

"Traži se jedna reč.

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a

nikako da je izgovorim, i, možda, napišem
.

 

 

Tražim godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila...

... a ne mogu nikako da je nađem,

pa izlazim da je tražim po ulicama.

 

Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je

neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i

opomene.

Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred

Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.

“Šta radiš?” – pitaju me poznanici.

Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je

nađem?

Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa

naročito.

Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali

samo brojevi i opšta mesta....

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao....
 


 

Traži se nada....ona davna nada polagana u sebe same i u

vreme koje dolazi.

 

 

Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo

po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da

vrate ljubav...


 

Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo

čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju.

On se traži

 

 

...Jedanput bismo primetili da mala kazaljka

stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni

okrenuli...

      

...a kazaljke su ponovo stajale na šest i na

dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo

život.

 

 

 I on se traži – taj život što promiče od danas do

sutra...

 ...onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao...



...voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao ...

 

 

 

...i ponovo padao ...

 

 ...i opet se dizao...

 ...ispod onog uličnog

časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen."

Momo Kapor

                                                                                     

Lepu zimsku, zavejanu noć generacijama koje su žigosane istim uspomenama.

Ludim vrapcima koji udaraju u zidove stvarnosti, pokušavajući da izlete van.

Vukovima koji zavijaju na mesec tražeći komad otkinute duše.

Don Kihotima i Malim Prinčevima.

Buntovnicima i osobenjacima.

Pozdravlja vas Una Jedina, koja je još u detinjstvu plakala zbog Deda Mrazova, koliko god joj lepe poklone donosili.

Cirkusantkinja koja se prkosno smejala kroteći lavove i jašući slonove.

Uvek mimosvijeta.

 

 






Preziveti sa vukovima

Zivot — Autor unajedina @ 11:35

" Prolaznici me ne prepoznaju. Oni ne vide da sam ja vuk, zalutao u grad. Jedan sivi vuk, mužjak ili ženka, bez imena, bez godina starosti, vuk kojeg ne primećuju svi ti ravnodušni ljudi.

Plašim se gužve, i dok mi nozdrve drhte od gađenja, nespretno se mimoilazim sa ljudima koje srećem. Mrzim ljudsku kožu, i njen miris smrti.

Bila sam sasvim mala devojčica kada sam pobegla iz njihovog sveta. Zvali su me Miške...

Ti ljudi vide samo moju spoljašnjost. Videla sam smrt svuda, upoznala hladnoću i glad više nego što bi oni mogli i da zamisle. Živela sam među vukovima, postala sam i sama vuk, telom i duhom.

Zbog toga oni ne razumeju ovu ogromnu snagu kojom sam obdarena, tu neodoljivu potrebu da ujedam, ako me neko napadne, ovu glad koju ne uspevam da zadovoljim, i ovu divlju slobodu koju svuda tražim od kada su me zatvorili, a nikako da je pronađem. "

                    Preživeti sa vukovima - Miša Defoneska

 

U ovom nepostojećem svetu ja sam Una.

Nosim ime reke koja divlje teče i plavi sve kuda podivljala prođe. Ona koja nikada nije druga. Ni prva. Uvek i samo Jedna Jedina.

Život mi je prošao u čekanju. Čekanju života.

Čekajući da završim školu, čekajući da položim ispit, čekajući da završim fakultet, čekajući prazan autobus u kojem ću moći da sednem, čekajući uređenje doma, čekajući da se svaki muškarac koji je bio pokraj mene promeni, da se odbije od majčine sise, i stane uspravno pokraj mene. Čekajući da se zaposlim, da se osamostalim, čekajući da se oporavim od poraza, čekajući pravi trenutak da napustim svakog vinogradarskog puža, da ga zaštitim, ne povredim...

Čekajući da mi roditelji ozdrave, čekajući da mi prijatelji odboluju dečije bolesti, čekajući letovanja i mora koji su mi obećavali nove početke, čekajući jesen koja mi je donosila samo poraz.

To poražavajuće saznanje da sam, čekajući da počnem živeti život, prošla kroz taj isti život kao slepac, ne kušajući ga, ne živeći ga.

Dobra svima osim samoj sebi.

A onda se rodila Vučica.

Ne znam u koje je svitanje došla, kako je zaposela moje vene i moje misli, da li u trenutku dok sam nema od jecanja ležala na hladnim pločicama kupatila, ili dok sam puzala po podu, dok sam gutala knedle primajući noževe u leđa ljudi koje sam zvala svojim prijateljima, ili dok sam se suočavala sa slabićima koji su želeli da poseduju moje vreme, moje misli, i moje telo.

 

U ovom svetu ja sam Vučica. Surova i hladna.

Nedodirljiva.

Vučica sam i telom i duhom.

Ljušture bednih pojava koje susrećem vide samo moju spoljašnjost. Ne dozvoljavam im da priđu.

Ponekad me zavara privid mogućeg Vuka, koji bi razumeo ono vučije u meni, koji bi se drznuo da zavija na mesec, da prkosi, da se bori sa zverima danju, a noću da mi liže rane, ne plašeći se da mu priđem blizu, toliko blizu da se usudi da utone u san, osećajući moj dah na usnama, koji će udisati, dok me drži u rukama.

Privid traje kratko. U svitanje osetim slabost, ono ljudsko i bedno u njima. Zarijem im zube u vrat, i ostavim da iskrvare kraj puta, ni ne osvrćući će za njima.

Vukovi su dostojanstveni, njihov princip je da ubijaju samo da bi se nahranili, i da se odbrane. Naučila sam da se čuvam, zbog toga sam postala surova.

U ovom svetu, ja sam ona koju prezirete. O kojoj pričate, kojoj potajno zavidite. Umem da se podvučem pod kožu. Kad mi se hoće. Odbacujem slabe bez trunke sažaljenja, bez kajanja. Kao što u prirodi majke odbace slabe mladunce za koje znaju da neće opstati u ovom i ovakvom svetu, ne dajući im šansu.

Ušuškana u vašem svetu, samo vas posmatram. Okrećem glavu, ne želim ni da vidim, ni da čujem. Stare izlizane priče. Mrzi me da razgovaram. Ne ulazim u razgovore, okrećem glavu, ne zanimaju me njihove priče niti pokušaji da me osvoje.

Dosadni su. Prazni. Svi tako isti, tako bolno podsećaju jedan na drugoga. Smešni su mi, tako mali i tako predvidivi. Mogu da predvidim, bez greške, svaki njihov potez, svaku reč, svaki gest. Igram se sa njima kao mačka sa miševima.

Mrzi me da ih gledam, za njih sam samo plavuša koja nikada nije pročitala niti jednu knjigu. Ja ne znam ko je Selimović, niti Andrić.

Ja sam ona plastična lutkica, mala plavokosa devojčica koja nikad nije osetila bol i patnju. Borbu. Dajem im varku da mogu da me imaju, samo ako požele, jedna od mnogih, slična klonovima oko nje, savršeni oklop koji me brani od ljudi. Ne razgovaram sa njima, mrzi me.

Ne dozvoljavam da me upoznaju. Prođu pokraj mene oni koji imaju sreće, a ostanu kraj puta mali slabi primerci nekadašnjih slavnih predaka. Poraženi. A lepo sam im na samom početku rekla.  

Razvodnjene krvi, genetike pomešane sa lošom lozom, nekadašnji potomci vitezova čija se krv razvodnila sa nepismenom ćerkom konjokradica, ili pretkinja nekadašnjih vitezova iz čije je utrobe izašao sramni potomak dezertera koji je čistio klozete i izdavao braću za šaku srebrnjaka.

Ne možete me razumeti.

Ja nisam poput vas, ja ne pripadam vašem svetu.

I nikada nećete razumeti ovo moje prokletstvo...

"...ovu ogromnu snagu kojom sam obdarena, tu neodoljivu potrebu da ujedam ako me neko napadne, ovu glad koju ne uspevam da zadovoljim i ovu divlju slobodu koju svuda tražim od kada su me zatvorili...a nikako da je pronađem."

Vuk koji jednom oseti drugog vuka, nikada više neće moći da legne sa ovčicom. To je najveće prokletstvo.

Lutam i tumaram ovim prostranstvima, tražeći svoj čopor, rasut pod ovom kapom nebeskom.

Da se možda i ja jednog dana vratim kući.

Među svoje.

 

 

 

 

 

 


Zavet

Zivot — Autor unajedina @ 23:55

Ja, Una.

Koja vučem grehe iz prošlih života.

Hedonizma i greha.

Ja, koja sam gazila kroz živote surovo i gladno.

Bahato.

Svetica i grešnica zbog koje se prodavala čast za sitan novac, rasipala dedovina, menjala vera i ime.

U ovom svom...poslednjem.

Konačno platih.

Ja, odavno prokleta podižem glavu ispred svog dželata.

Smejem mu se u lice.

Prkosno.

U strahu, jedino, da sačuvam svoje. Krv i meso.

Da ih zaštitim. Sklonim.

Takva ogoljena podižem glas.

Pretvaram ga u vapaj...krik koji će se prosuti u vasionu, da ga čuje svaka moja buduća kći, unuka, praunuka.

Kao opomenu.

Kao poziv.

Kao zavet.

Da je budi...da je progoni.

Da mira ne pronadje nikada.

U svakom kompromisu dah da joj uzima, u svakom padu da je ubija dok je ne podigne, svaka postelja osrednjosti tamnica da joj postane, svaka predaja kao omča oko vrata da je stegne.

Mira i spokoja da nema...dok ne oseti, ne drzne se, ne proživi sve moje snove...da se izlije iz korita kao podivljala reka, da poplavi, bez domova da ostavi, i dalje da plavi, da menja svoj tok i svoj pravac, da krči šume i kamenjare, da se ne zaustavlja nikada.

Nikome iz sažaljenja hlada da ne pruži, da spali isušene livade i stepe, sve što korena dubokog nema pred njom da izgori, svi koji pužu i na četiri noge hodaju pred njom u rupe da se sakriju, da izvire samo najhrabriji, spremni da izađu i pred samog Đavola, dušu da mu prodaju, da prkose smrti i demonima.

Moje zavijanje i urlanje u vasionu da se ureže, da je podseti u noći punog meseca... Na ono što nema.

Da bosa istrči po snegu, po ledu, i takva, krvavih stopala, da tumara po trgovima i ulicama, bez sna i spokoja...

Dok ga ne pronađe.

Kao zavet.

Kradem momente.

Otimam.

Da upijem u svoj krvotok.

Da urežem u svoj genetski kod...koji želim da prenesem nekom svoje krvi...jedino dobro što ću ostaviti nakon svih ovih života. Da se rasprsnem iz ovog poslednjeg sa osmehom na licu.

U inat.

Sudbini. Bogu. Ljudima.

Da umrem sa rukom na srcu.

Da sagorim u svojoj čežnji, ljubavi, lutanjima.

Kradem trenutke, reči, osećaj. Želim da me boli ovaj čemer postojanja bez njega, da urliknem, taj urlik da utisnem u svemir...da ga čuje svaka moja pretkinja kao vapaj iz besmisla koji će me progutati...Tu svetlost i lomljavu zavijanja na mesec...da nikada ne stane, da se nikada ne zaustavi, pomiri...da u ime moje čežnje pronađe ono što sam imala na dohvat ruke...dodirujući vrhovima prstiju...dok mi je izmicalo...u nepovrat.

U nepovrat.

 


Ta divna stvorenja

Zivot — Autor unajedina @ 13:50

Mali,

      mali,

             mali ljudi.

U njihovim malim,

                   malim,

                            malim životima.

Život koji im prođe kao tren, bačen i promašen u njihovoj slabosti.

U njihovom kompromisu.

U njihovoj jadnosti.

Koji pužu kao vinogradarski puževi ostavljajući samo sluzav trag.

Prazne reči o tome kako je lep ovaj svet, ovde bumbar onde cvet.

Koji lažu sebe bedno, svi ti brakovi i veze koji predstavljeni drugima izgledaju da valjaju.

A truli su do srži.

Smrde na kompromis, smrde na bljutavost, na buđenja leđa uz leđa.

Na dodire bez strasti, na muziku bez tonova.

Na životinjsko produženje vrste jer im otkucava biološki časovnik.

Jer treba tako.

Živeti sa strancem, a biti sam, reči ne progovoriti a pričati, prazne priče u kojima ne kažu ništa. Kastrirani muskarci i frigidne žene.

Dodir bez dodira, čist životinjski čin poraza.

Dva tela čije se duše ne prepoznaju.

On je siguran, ima posao i platu, sprat roditeljske kuće i plac pod sadnicama. Slikaju ga kao ono magare na plaži u odelu koje ga žulja dok ga ljubi tetka sa ladnom trajnom koja mu je poklonila najskuplji servis šerpi ...ili tašta u zlatnoj haljini sa sarma punđom...

To isto magare na plaži, na letovanju na kredit, sa priručnim frižiderom, suncobranom, koje slikaju kako uživa izgoreo kao rak...pa sa potomkom u rukama, dok se u pozadini vidi majka tog potomka istog praznog pogleda i posivelog lica...ostarila prerano, propala, pretvorila se u ljušturu.

Ona je naizgled krotka, pogodna za oblikovanje, ne mnogo pametna, plodna i podantna, zanimaju je životi komšinica i poznatih ličnosti koje svakodnevno upija iz časopisa pa o svom životu ne mora mnogo da vodi računa. Komentariše naznake celulita omiljene joj pevačice dok joj guzica od prženih krofni postaje sve veća, ali nju ne vidi, svoju guzicu, niti svoj brak, dok počinje omiljena turska serija.

Ali zato postoji čarobno mesto...Facebook...

Mesto gde su im svi prijatelji, iako se organski ne podnose, mesto gde su svi brakovi savršeni, a sva deca preslatka, mesto gde se gledaju slike tuđih letovanja i tuđih strija i stomačina, tuđi priručni frižideri i divne plaže Turske i Grčke...zbog koje će se najčešće grčiti celu zimu, da je otplate. Te divne fotografije idiličnih porodica, novih poznanstava na plaži koji im po povratku postaju novi facebook prijatelji, dok oni stari postaju ljubomorna bagra i pogana familija koja im ne ostavlja komentare ispod tih idiličnih forografija "Lepotice, prezgodna si", "Hvala, zbog toga je  moj dragi tako zaljubljen u mene", "Šećeru", "Ribetino".

Facebook, ta obećana zemlja u kojoj će pripadnici bivših predaka lovaca, današnji vinogradarski puževi, štititi ostatke svog samopoštovanja stavljajući fotke dok su pijani ko svinje sa svojim drugovima, sličnim vinogradarskim puževima, uz komentar, "Volim ladno pivo", "To care!", a onda kad ih prođe euforija kao poslednji trzaj nekadašnje muškosti postaviti neku pesmu,ili prepisati neku mudrost velikana, u nadi da će je pročitati neka mu davna izgubljena ljubav, pa će patiti za takvom muškarčinom koju je izgubila, a on je fin i uzoran muž i otac.

Hotelske i iznajmljene sobe, u koje će bežati, salaši koji će ih skrivati od pitome i učmale  ravnice, znatiželjnih komšija i rodbine, dok sa svojim izgubljenim kvazi ljubavima na jednu noć oživljavaju stare dane.Pa se pod izgovorom službenog puta vraćaju kao olinjali kerovi na kuvan pasulj.Sa rebarcima. Domaćim. Sušenim. "Ništa bolje od domaćeg pasulja i hladnog piva kraj moje drage porodice". "Divna ste porodica, baš se vidi da se volite." "Preslatki ste".

A onda će moralisati, pisati i pričati o leptiru i cvetu, bacati kamenje na nevernike.

Ah ti divni,

                 divni,

                             ispravni ljudi.

U njihovim moralnim,

                            moralnim,

                                            moralnim životima.

 

 

 

 


Dance me...

Zivot — Autor unajedina @ 19:20

...to the children who are asking to be born.

 

Jedan život bliži...

Osećaj kako se vezujem za tebe nevidljivim konopcima.

Poput vojske sam zaposela tvoje misli.

Nastanila se u krvotok.

Raširila cirkuske šatre pod vedrim nebom tvoje duše.

Ja,El Pajaco lično. Mala Cirkuska jahačica.

Čergarka.

Koja nosi svoje stare kofere, ne želeći da ih spusti pred bilo čija vrata. Ne nalazeći mir nigde.

Privremeno nastanjena kod tebe.

Sa svojim šarenim svetom maskarade, i kućom straha.

Limena koja preklinje da joj iščupaju srce... Lav koji urliče da mu vrate hrabrost. U istoj krvi i istoj koži.

Hvatajući te na proklete punjene paprike koje spremi majka, u prolazu...slučajno...dok si navlačio oklop. Spartanca. Makijavelijevog Vladaoca.

Prodavca zabluda ojađenim ženama, prodajući im šarene laže 3u1.

Uzmite hrabrog El Comandanta i fatalnog Don Huana, a u momentima očaja priču će vam pričati Verter o svojim jadima.

Ah,jadi mladog Vertera...

Stranac.

Koji mi dušu poznaje.

Oseća.

Sreća.

I nesreća.

Tvoja.

Što te slutim u ovom i ovakvom životu.

A nemam.

I neću.

Nikada.

Nikada mi nećeš slušati glas, i gledati lice...dok tonem u san.

Dok jedeš onu punjenu čokoladu koju ja mrzim.

I slušati kako ti jedna prostakuša i plemkinja recituje...šapatom...Ne daj se Ines.

Nikada nećeš u svitanja terati moje košmare.

Mog Crnog čoveka.

Gubim te...iako te nikada i nisam imala.

Znaš...nešto ti nisam rekla.

U ovom sam ti najbliža.

Ovo je moj poslednji život.

 


Utvare

Zivot — Autor unajedina @ 09:25

Osetim ih.

Svuda oko sebe.

Izlaze iz zidova. Iz zidova mojih izlaze.

Predugo su bile skrivene.

Utvare.

Dolaze da naplate dugove...za svaki osmeh, kapric, uzdah...za njih ce posebno da mi naplate.

Za letnje dane, osecaj kad letis, kad mozes. Kad ti se moze.

Za bezobrazluk, inat, prevaru, izdaju, spletkarenje sa sobom samom. Za smeh.

Za smeh.

Crni covek.

Pokraj njih.

Za svaki trenutak radosti, naplati ti danima tuge i nemoci.

Posebno meni voli da ih naplati.

Ja sam mu miljenica.

Crnog coveka.

Miljenica.

Pokusavam da mu se nasmejem u lice, ali ne uspevam, jer osmeh podseca na grimasu onog koji umire od straha.

Osetim ih...u vazduhu...u snovima koji pocinju da me pohode i progone.

U onom dobro poznatom osecaju u utrobi.

Koji te probudi.

I podseti.

Ispracam polako Leto Varljivo... jos poslednji zracak Miholjskog sunca...i...gotovo.

Jesen.

Osetim je u kostima, u krvotoku, u utrobi.

Zaledjena.

Pokusavam da vratim osmeh El Pajaca kojim lazem sve oko sebe.

I uspevam. Bez greske. Bez izuzetka.

Zjape u meni sve police koje sam zatvorila, ali koje cekaju svoj trenutak.

Da se otvore.

Da mi naplate.

Predugo gledah u vedro nebo i zvezde.

Osecam oblake koji se valjaju nad jesenjim nebom.

Mene traze.

Znam.

U nozdrvama miris soli...ali ne od mora...nego od progutanih knedli i suza.

Krckam ovo malo preostale hrabrosti i spremam se za oluju.

Dolazi.

Odnosi mi moje Leto Varljivo...mirise na rastanke i tugu.

Dolaze kise jesenje.

Letu je kraj.

Sada znam.

Predosecam.

 


Stranac

Zivot — Autor unajedina @ 13:25

Neko koga dugo nisam videla.

Ceo jedan zivot.

Godinama vec...ne smem ni da kazem koliko.

Prijateljstvo i obostrane simpatije.Lepe uspomene.

Vezivale su nas.

Neznost i neki lepi dani,koji su nestali pred zivotom koji nas je smrvio.

Udaljio.

Nisam znala ni gde je,ni kako izgleda,ipak smo bili samo deca...kad nam se desio zivot.

Ne znam kako me je pronasao.Telefonski poziv.

Cekam ga na mestu na kome smo se dogovorili.

Prilazi mi iz daljine,oklevajuci...da li sam to zaista ja.

Okrece se oko sebe,vidim da nema hrabrost da pridje,jer nije siguran...okleva.

Nasmesim se,onom pokvarenom zenskom sujetom,svesna sam da jos uvek ne izgledam kao sto izgledaju mnoge moje vrsnjakinje...32.godine...hm...mnogim zenama su mnogo zla nanele.Prema meni su bile vise nego milosrdne,jos uvek se bezobrazno provlacim kao 20-godisnjakinja.Moze mi se.

Prilazim mu.Osmeh da ga raskravim,pruzam ruku.

Lep je.Crn.Vise nego zgodan.Vise nego uspesan...sigurno ono sto se pitate odmah.

Hodamo prema kaficu.Pricam mu...vidim krajickom oka kako me odmerava od glave do pete.

Mrzim to.Mrzim tako ocigledno,bez stila,dzukacki.

Prvo pitanje...jesam li se udala.Hm...nasmejem se...definitivno nema stila.

Kao da smo na pijaci,brza razmena podataka u traganju muzjaka za zenkama.Kao da nismo stari prijatelji,medju kojima je nekada davno postojao onaj fini nevini,slatki detinji fluid koji je cinio da je u mojoj glavi uvek bio onaj slatki crni decak koji je igrao fudbal i bio spreman da se zbog mene potuce,koji me je vukao za pletenice...pratio kuci posle rodjendana...stidljivo i hrabro.

U mojoj glavi je trebao biti skroz drugaciji,godine su  mu trebale dati iskustvo, sarm,umece,sponatanost,duhovitost,nacitanost,opstu kulturu da zaintrigira neku zenu...da je nasmeje...po meni najveca vrlina muskarca.Supljina emocionalne inteligencije zjapi u njemu zamaskirana materijalnim i fizickim prividom.

Gola lepota,zgodno telo uspesnog sportiste,skupocena garderoba i prateci accesoari.Nema sta...Lepa lutkica iz izloga.Ken kakvog bi svaka Barbika pozelela.

Pricamo sturo o proslosti,detinjstvu,prebiramo po starom drustvu,ko je gde,secamo se starog vremena...shvatam kako sa naporom vodim konverzaciju,osecam da je nervozan,napet...igra se telefonom.Pokusava da se prikaze u svetlu zivota koji zivi,da istakne gde je sve bio,sta je zaradio,stekao...koga sve poznaje.

Tuga neka...odjednom...zar je toliko nesiguran u sebe,kao mali puz u svojoj ljusturi koji pokusava da se prikaze kroz sjaj i uspeh,zar tako malo misli da vredi,ako kao svoje vrline istice oklop i ono sto se kupuje novcem?Na kom je to raskrscu trampio sebe i svoje decacke snove?Koji dogadjaj,koja zena od njega je napravila to sto je postao danas?Sta je sve video,gde se sve budio,kako je samo senlucio i bahatio se...da se izgubio u vremenu i prostoru,izgubivsi one vrednosti za koje nije nije imao taj luksuz da ih izgubi?

Meri me od glave do pete,ocigledno...nekulturno...osecam tudjinca.Kao da sedim sa nekim neznancem koga vidim prvi put u zivotu.Jedan od mnogih koje svakodnevno susrecem.Paun bez mozga,bez ono malo duse da mogu da ga osetim.Da mogu da osetim ljudskost.

Direktna pitanja u svrhu jos veceg ogoljavanja...jesi se udala...imas li nekoga...zasto se nisi udala.Shvatam da pokusava u svojoj glavi da mi trazi manu,ocajnicki,jer je spolja ne vidi.Kopa po mom zivotu,trazi gresku,kvar...zavrsila sam fakultet...hm znaci nije samo glupa plavusa,radim dobar posao i zaradjujem...hm nije ocajna udavaca i sponzorusa...imam stambene kvadrate,sopstvene...znaci ne trazi puza sa kucicom da pobegne iz memljive podstanarske sobe i cimerke i provincije...piskaram povremeno...znaci ima hobi nece mi stalno visiti na vratu jer nema sopstveni zivot...Pa gde je onda kvar???

A pojma nema da odgovor nece nikada dobiti,ostace mu vecno da se pita i da sebi pruzi neki utesan odgovor koji ce ga zadovoljiti,uljuljkati da se vrati u zivot koji zivi.

Pa sta onda nije u redu sa njom...mozga moj drugar,odmeravajuci me dzukacki uporno,moje duge noge,visoke potpetice,uske pocepane farmerke kroz koje mi vidi kolena...dugu kosu i siskice...kozu i lice devojcice...smeskam se osmehom talentovanog djubreta koje je naucilo koliko vredi.

Paralizuje ga moj osmeh i pogled direktno u oci...hvata telefon i kao poziva drugara da resi neki bitan poslovni problem,sve spominjuci cifre,poznata imena...valjda da me impresionira.

Shvatam da se dosadjujem...da bih mozda i mogla ispod te fasada da isceprakam decaka...onog nekadasnjeg u njemu...onu sustinu i jedino sto je vredelo...ali me mrzi.Mrzi me.Nema svrhe.

Prekidam ga u pola recenice,ustajem i kazem da moram da idem.Pogubljen je...nije navikao.Ocigledano je navikao da sve u zivotu dobija vrlo lako.Neka usmaljenost i ocaj vriste iz njega...pomislim...kad je posle toliko godina pozeleo da pozove drugaricu i simpatiju iz skolskih dana...kojoj ni onda nije smeo da pridje.Valjda da vidi,da sebe testira koliko je uspeo,postigao,napredovao.

Za vecinu mozda jeste mnogo...za mene...jos mnogo pure i popare.Ja sam dosla da vidim prijatelja,dusu da ogrejem,da vidim nekog poznatog,dobrog,dragog i milog...u ovom i ovakvom svetu.

Eto,trebao bih da se zenim...kaze iznenada...postoji ta devojka,dugo smo zajedno,ona insistira,moji je vole i teraju me...pa ne znam,valjda bih i trebao to da uradim.Sta mislis?-pita me iznenada dok hodamo.

Pocnem da se smejem.Sve mi je jasno.

Hodam kraj neznaca.Cutimo.Pricam mu neobavezno,saleci se na sopstveni racun,sto ga zbunjuje jos vise.Shvatam da je ostao bez reci,bez argumenata,sokiran i zabezeknut.Pratim ga do parkinga.Znam da je tu parkirao,ali ne zelim da mu pruzim zadovoljstvo da se pohvali svojim cestverotockasem kao poslednjim adutom...za koga samo misli da ga nosi u rukavu.

Ah ti muskarci...smejem se u sebi.

Nista ne brini,ovo je moj grad...uhvaticu taksi.Ne moras da me vozis,neces posle znati da se vratis kuci.Pozdravi svoje,zelim ti da budes dobar i uspesan i cuvaj se...I da,pa stvarno bi trebao da se ozenis.Pruzim mu ruku od srca i nasmesim se.Osetim kako su mu dlanovi ledeni i mokri.

Odlazi prema parkingu.

Ostavlja me u ponoc na ulici da cekam taksi.

Iako sam to sama zelela,iako sam ga ubedila u to...onaj moj nekadasnji prijatelj koji me je posle rodjendana hrabro pratio kuci ne plaseci se copora pasa ni pijanaca...nikada ne bi dozvolio da sama cekam taksi u sitne sate.Sta god mu ja rekla.

I mi je dovoljno.

Obecala sam da cu ga zvati...a znam da necu nikada.

Pomislim na taj prazni oklop koji koraca,zivi,koji ima sve u zivotu...sem ono malo duse.Besna sam.Na zivot.Na sudbinu.Na njega koji hoda,zivi,koji ima toliko mogucnosti,kome je Bog podario sve,a koji je dozvolio sebi da ostane tako prazan,nenacitan,neduhovit,nezanimljiv,iskresan po pravilima primitivnih ljudi,ljustura koja prezivljava i obitava,koja ne ostavlja trag.

Odlucim da jos malo prosetam.Uz Beogradsku ulicu prema Bulevaru kralja Aleksandra.

Neke ljude je bolje nikada vise ne sresti...da ne uprljamo uspomene,iluzije,ideale...

Da ih ne bi zauvek izgubili.

"Pristao bih da živim, ako mora tako biti, među divljacima, u vihoru revolucije ili u bezumnom vrtlogu rata.
Na sve bih pristao, samo ne na malograđanski život koji nikad ni u čemu ne pokazuje ni veličine, ni ljepote, ni prave radosti, jer je u njemu sve otrovano predrasudama i ukaljano računicom koja se uvlači do najskrovitijih dubina ljudskog života, do u osmejak sa kojim čovjek čovjeku kaže:
'Dobro jutro!', do u bračnu postelju, do na samrtnički log..."

Ivo Andrić


Pajaco

Zivot — Autor unajedina @ 13:25

I zakoračih na pozornicu.

U cirkusku šatru.

Pod svetla pozornice.

Koračam bojažljivo,kao da ne pripadam tom svetu,a pripadam...

Sve ima svoje.

Svako svoj razlog.

Gurnut si u duboku provaliju,pa se drži jednom rukom viseći na ivici ili se baci...bez razmišljanja.Povratka nema.

Ja hodam po žici iznad provalije.

Plašljivo,neiskusno...ali činim to hrabro,kao da sam ceo život samo to radila,kao da jedino to i umem.

Bar sam to uvek mogla.Da zavaram trag.

Slonovi i krotitelji lavova,bradate i debele žene,bljuvači vatre,klovnovi,mudraci, čarobnjaci, vračare i čarobne kugle,svakakve moralne nakaze mi se keze u lice,uvlače me pod svoju šatru.Zovu me i mame.

Ljudi i zveri.

Zveri i ljudi.

Krote jedni druge,dok im ne dosadi pa krvnički rastrgnu ono drugo.

Lav koji je udavio svoga krotitelja,krotitelj koji je umorio svoga lava.

Sve za gledanost,za prodate ulaznice.

Nema tu emocija,ljubavi...samo svetla pozornice i magične reči pod cirkuskom šatrom...Došao je cirkus u vaš lepi grad.Šarene laže i svetla koja zaslepe.

Varka.

...i koračala je cirkuska jahačica u svom haljetku,sišla je sa žice kada su se ugasila svetla pozornice.Zavirivala je znatiželjno pod tuđe šatre...tražeći.A nista tražila nije.Tada još uvek nije znala da je znatiželja ubila mačku.

Zvuci i boje nekih dalekih svetova...ništa nije moglo da je dodirne,jer ona je odavno došla iz Oza u koji je otišla kao Doroti a vratila se kao Limeni.Bez srca.Kao Lav.Bez hrabrosti.

Njihove boje za nju su imale samo nijansu sive...prazne i obične...muzika njihovih srca joj je zvučala kao tužan zveket ključeva bačenih u bunar...koji se gubi u daljini.

Njihovi obrisi su se krivili u njenim ogledalima,čineći da i najlepši od njih pred njom dobijaju obrise smešnih groteski.Nevidljivi ljudi koje nije primećivala.

Odjednom on.Onaj i onakav.

Lutkica na žici veštog maga.Prava živa lutka u rukama Maestra lično.

I Varljivo leto u kojem je bezbrižno delila sokić na slamku,menjala klikere...srce i dušu.Ne štedeći se.Verujući.Zaspala uljuljkana belim lažima na toplim obalama mora.Kao jedrenjak,prepustila se moru i vetrovima.Pučini.Mali remorker koji je poželeo otvoreno more.

Probudila se iznenada.Odbačena i gola na ledenim santama Aljaske.Jadna i bedna i svojoj nagosti.U izdaji.Porazu.Sama.

Pokraj nje je ležao lutak,kojeg bez veštih moći Maestra nije vise želela.Bez njega je bio prazan i jadan i bedan.Tuđi.Jedan od milion lutaka sličnih njemu.Lepo lice i telo bez sadržaja.Bez ono malo duše,izgledao je nebitan...nikada ga takvog ne bi odnela kući.Stavila ga pokraj svoga Komodora i Tornja u Pizi.Ništa više nije imalo smisla.Lepi lutak koji je bez ono malo duše koju mu je davao Maestro,izgubio sve svoje čari i boje.Takvog ga nije želela.Želela je samo onaj osećaj,ono nešto nepostojeće...onu varku koju je znala da ne može da ima.Nikada.Glas koji je slušala u magli.Jer samo joj je on i bio važan.Uprkos svemu.

Uprkos svemu.

Platila je konačno za sve svoje greške.

Ko se mača lati...od mača i strada.

Izvadila je ono malo srca ludog...ličilo joj je na uginulog vrabca,koji je udarajući u zidove stvarnosti,jednog jutra samo pao.Izgledao joj je tako mali i bespomoćan...njeno srce blentavo i ludo koje joj je ,kao najveći kvar u njoj...toliko nesreće donelo.Koje je mnogima...toliko nesreće donelo.

Biće joj bolje bez njega.Bez srca.Konačno je i ona naučila lekciju.

Vreme je bilo.

Prešla sam preko zgaženog vrabca,preko praznog lutka kao preko neograđenog travnjaka na kome nikada više neće narasti trava,jer jednom ugažen put ostaje za sve ostale koji će tuda proći,ostavljajuću uhodanu stazu.

U daljini sam čula glas svog Dželata...tuđinca kome sam sletela na dlan da me dodirne i pomazi,a koji me je smrvio.Porazio mojim spostvenim oružjem.Dželata kojeg i pored svega nisam umela da mrzim.Čak šta više...još sam ga više cenila i osetila svojim...Tog i Takvog.Nešto samo moje.Crni i beli vuk u meni.Crni i beli vuk u njemu.

Crkvena zvona su zvonila nemilosrdno pozivajući na molitvu,na ispovest,na oprost grehova.Na spas.Nisam ušla.Zbog njega Ovog i Ovakvog.Odavno prokletog,kao što sam i sama.Ili smo smo možda spaseni u ovom svom prokletstvu?Jer imala bih svašta reći onom Crnom čoveku gore.Zbog njega,nepostojećeg Maestra,bih otišla tamo na Ispoved...ali se ispovedala ne bih.Jer ja bih njemu pričala,prokosila mu,tražila,zahtevala...samo da spase mog Dželata.

Prošla sam stazom kojom se prolazi samo jednom u životu.

Koračam još uvek kao da idem...

A vrištala bih,bespomoćno bih vrištala...i nikad spokoja pronašla ne bih.Dok god me ima.Dok postojim,u bilo kojem obliku,i životu.

I krenula sam za glasom koji sam čula u daljini...Glasom kojim je nekada pričala lutka na konopcima veštog Dželata.Mog.Jedinim šta je vredelo...i nakon svega.Uprkos svemu.

Krenula sam kuda me srce vodi,ono što je ostalo od njega, vrabca ludog...ono malo perja i kandžica.

Jer ja drugačije ne umem.

Konačan poraz?

Ili spas?

 ...I ostala je da gleda na pučinu mala Cirkuska jahačica,najveštiji prevarant medju lopovima,artista na žici...Bez zaštitne mreže.

Prošla sam pokraj nje ne okrznuvši je.Još jednom sam popravila masku na licu,crveni nos je bio tu,nacrtan osmeh.Izašla sam na pozornicu.

Uzela svoj maleni bicikl a pod šatrom je zagrmeo smeh.

Tako je uvek kad ja nastupam.

Ja donosim razbibrigu i sreću.

Ja sam privatni pajac za osmehe.

Zabavlja vas,samo danas...El Pajaco lično.

Dobro veče Dame i Gospodo...uživajte u još jednoj predstavi za šaku srebrnjaka i lažnu nadu.Samo za vas ću dozvoliti da mi lepe torte u lice,samo zbog vas ću zapinjati i padati,voziti bicikl i družiti se sa majmunima.Samo zbog vas ću ulaziti u kavez sa lavovima,samo zbog vas ću crtati osmeh na licu i stavljati crveni nos.Samo zbog vas ću staviti metu na čelo i dati vam noževe kad se zavrti točak.

Limena koja traži srce.

Lav koji traži hrabrost.

A iznad svega toga Život.

Bolje nije moglo.  

                                                                      


Otkud ti ko sudbina...

Zivot — Autor unajedina @ 09:31

"Vikont: Često se pitam kako ste uspeli da postanete takva.

Markiza: Nisam imala izbora, zar ne?

Ja sam žena. Žene moraju biti daleko sposobnije od muškaraca. Možete uništiti naš ugled i naše živote sa svega par odabranih reči. I onda, naravno da sam morala izmisliti ne samo sebe... nego i načine za izlaz o kojima niko pre nije ni razmišljao.

I uspela sam zato što sam oduvek znala da sam rođena da dominiram vašim polom i osvetim moj.

Kada sam ušla u društvo, bilo mi je 15 godina. Znala sam da mi je uloga, na koju sam bila osuđena prvenstveno da ćutim i činim ono što mi je rečeno, dala savršenu priliku da slušam i posmatram. Ne ono što bi mi ljudi rekli...već sve ono što bi pokušali prikriti.

Uvežbavala sam odstojanje. Naučila sam kako da izgledam veselo dok bih ispod stola štipala ruke do bola. Postala sam... majstor obmane.

Nisam žudila za zabavom već za znanjem. Savetovala sam se s najstrožim moralistima o tome kako se ponašati.

Filozofima, da bih znala šta misliti.

Čak i romanopiscima, ne bih li otkrila šta sebi mogu dopustiti.

Na kraju sam sve to pomešala u jedno vrlo jednostavno načelo... pobedi ili umri.

Vikont: Vi ste, dakle, nepogrešivi?

Markiza: Ako želim muškarca, imam ga. Ali ako želi da se hvali, otkriće da ne može. To je cela priča.

Vikont: Bila je to i naša priča?

Markiza: Želela sam vas pre nego što smo se uopšte upoznali. Moje samopoštovanje je to zahtevalo. Kada ste počeli sa udvaranjem, tako sam vas želela. To je ujedno bio i jedini put kada je požuda bila jača od mene." 

 

                     

Ja,devojka sa imenom reke, ne plasim se da priznam da volim Harijeve pesme...eto za zapisnik.

I da sam ,ispod povrsine, kad se zagrebe ovaj ratnik,koji samo prezivljava u ovom i ovakvom svetu,nezna i romanticna.

Borim se iako su mi razapete strele prekrile sunce,borim se u hladovini.

Jesi li ti stvarno mislio da ja necu imati herca da ovo izjavim?

"S njima necu biti mlad,ne ovako kao sad..."



Pazi sta zelis!

Zivot — Autor unajedina @ 11:45

Reci Bogu da imas plan...

Gori asfalt u Beogradu,svi negde otisli,mozak mi prze fotografije plaza,mora,letovanja sto mojih prijatelja,sto poznanika,sto onih drugih,kojima me zasipaju utrkucjuci se ko je bio na lepsem mestu.Nervira me sve to.

Pravim plan o zenskom letovanju,bez muskaraca,daleko od svega.Pobeci...Pobeci od svega i svih.Nalazimo destinaciju,rezervisemo...Tri zene.

Besna sam jer nisam resila nista oko svog zivota,stojim u mestu,nemam posao i shvatam da ce mi i ovo letovanje biti samo izgovor,nesto sto mi nece pruziti ni odmor,ni mir,ni spokoj...Ali bar cu disati morski vazduh,plivati,lezati na plazi,citati knjigu.

A  na konstataciju jednog prijatelja,kako je lepo sto idem na more,prkosno odgovaram da bih radije sedela u vreloj kancelariji,na svom poslu i kukala kako nekoliko godina uzastopno nemam vremema da odem da more.Eto dotle doslo.Do usiju.

Umorna od ljudi,od obecanja,od muskaraca narocito umorna.Od zivota ovakvog umorna.

"Sresces nekog dasu tamo sigurno,nekog fatalnog..."

"Ma ima da se izolujem,ne zelim da vidim ni jednog muskog stvora,i ronioca ako vidim da mi prilazi ima da ga gadjam harpunom.Naravno prethodno cu ga upozoriti da ne prilazi,nisam bas tolika varvarka odmah da gadjam."

Osecam se kao igracica na zici koju zedni i gladni cekaju da padne,a svaki se nada bas u njegove snazne ruke.

E pa ne padam.Ostajem cvrsto na zici.A vi samo gledajte.

Pronaci u svemu nesto dobro...mislim na more...odbrojavam dane...More,More...vec se vidim tamo.

Pravim spisak.

Knjiga...kupujem 1Q84 Haruki Murakami...dva dela...oduvek sam zelela da procitam.

Ostale stvari popisujem.

Kupaci kostim komada 2.Bikini jednostavan beli,donji deo da se vezuje na bokovima.Drugi mornarski belo,teget...minimalan.Zivela sloboda.

Zelela sam da uradim i malenu tetovazu na boku,malu,malecku...sad je vec kasno,ne preporucuje se pred sunce,em se plasim igle,em sam brat bratu matora sa svoje 32 za takav eksperiment...ali nista nije iskljuceno.Ovog leta nista...Tatoo otpao.

Haljinice...za plazu...zelim belo,belo...na preplanulo telo belo najlepse ide,jednostavne ciste linije.Znaci haljinice pod must have.Bele.

Teksas sorc,teksas suknjica.

Mleko za suncanje,mleko posle suncanja.Visok faktor...dovoljno sam iskusna da znam da je pod obavezno cuvati kozu od sunca.

Depilacija,nokti...one sitne stvarcice da se osetis kao zena.

Spisak napravljen...kanim se krenuti u trosak i pripremu...otkucavaju mi poslednji dani pred put.

A onda telefonski poziv.

"Dodjite sutra na razgovor za posao".

Unapred ubedjena da nista od toga nema,poucena iskustvom,krecem na razgovor ali sam vec isplanirala da nakon toga svracam da kupujem stvarcice za more.

Razgovor uspesan.Testiranje.Firma odlicna.

"Javicemo vam sutra."

Odlazim kuci u soku plaseci se bilo kome da kazem.Naucena da se ne smem ni radovati,jer uvek cekam nesto da me tresne po glavi.Iz prikrajka,cekam da mi iskrsne neki Backo,neki problem,neka prepreka...navikla sam na to.Nisam navikla na lepe stvari.

Sutra.

"Dobar dan,dodjite da se dogovorimo oko plate i formalnosti.Primljeni ste.Pocinjete odmah u ponedeljak."

Formalnosti utvrdjene.Sve je zavrseno.Kratko,brzo,efikasno.

Hvatam sebe kako nakon razgovora trcim u kupovinu...jer sam svesna da nemam mnogo od poslovne garderobe...

Otkazujem put,kartu,sve...

Moje bele bikinije zamenise bele kosulje...

Haljinice za plazu se pretvorise u poslovne cigaret pantalone,teksas sorcevi i suknjice se produzise u fine suknje do kolena,japanke u potpetice...gledam sebe u kabini za presvlacenje,ne prepoznajem se.Ozbiljan izraz lica.Skoro pa da i nisam prevarant i deriste,da sam ozbiljna zena.Moje majice sa Zvoncicom,Garfildom,Strumfetom i Dambom zamenise kulturni topovi i sakoi...za jedan trenutak se sve preokrenu.

Reci Bogu da imas plan...da ga nasmejes. :))

Hvata me panika dok se spremam za posao,imam ludacku frku i tremu da li cu se snaci,da li cu se uklopiti,da li cu nauciti,strah da cu nesto zabrljati,milion pitanja i scenaria u glavi...ali onaj dobar osecaj u stomaku.Dobar osecaj.Da ce biti dobro.Da mora biti dobro.

Pazi sta zelis,moze ti se ostvariti...pomisljam dok trcim sa svojim kosuljama belim,i gledam krajickom oka devojke koje probavaju bikinije za plazu.

One jednostavne bele...sto se vezuju na bokovima malenim tracicama...Neka ih,nek me cekaju za sledecu godinu.

Cuda su moguca,verujte kad vam ja kazem.Ali uvek pre nego sto nesto pozelite,dobro pazite sta cete pozeleti...i kako cete se snaci sa tim kada vam se ostvari.

 

 


Tuzna sam

Zivot — Autor unajedina @ 13:00

Tuzna sam jer Blog.rs nije vise mesto koje prepoznajem i volim!

Tuzna sam jer nije vise mirna oaza u koju mozemo da pobegnemo da pronadjemo utociste od surove stvarnosti koja nas svakodnevno samara.

Tuzna sam jer ovo nije vise moj omiljeni kafic u koji pozelim da svratim sa svojom crvenom soljom nes kafe koju spustim kraj racunara komodora 64 :),na brda sveski i knjiga koji su se tu nakrivili kao toranj u Pizi...Prkosno.

Tuzna sam jer ovde vise ne srecem mnoge drage ljude koje sam uzivala da citam...Mandrakove carobnjacke price kojima nas vraca u svet Branka Copica,putopise Sanjarenja,ljubavnu poeziju Stepskog Vuka spevanu iz porodicne idile kraj Dunava,saveti Anne,Domacicino Prijatno!,dobri duh Casper,fantasticne price VukaPanonskog posle kojih nepovratno vise niste isti,razmisljanja jedne snazne zene Roksane,Pricalicina ucenja o veri,Nastasjine recepte,Izabellina muzika kojom mnogo govori,Poluuspavanku,pricu o ugrozenim i ponizenim koje je pricala Tanjanakic,fali mi i Behappyn Slovak,Mesecinine tuge,recepti Mire Kuglof,genijalnost Sukija,politicki osvrt Janakisa,Filmetric i njegovi filmovi,pesmice od Vesele,Tuzna,Vila,Pinokio,vasiona za sebe koju nam otvara mag Gasstrocity,zanimljive do bola price Bezimene u svim njenim izdanjima koje gutam,komentari Baladasevica i Jovana s.s.,Spiderove lucidne price koje nose dubinu,otmenost Vesnebalte dok prica o vinima,Suncicina borba za malenog sina jedne samohrane majke,Spinnerovi postovi o ljudskosti,o brizi o starima,Merkurove najlepse fotografije sa poukama od kojih mi suze krenu,Baddancerove plesne price,Didiland sa svojom britkoscu i genijalnim pricama...

Tuzna sam jer ovaj blog nije vise mesto u koje pozelim da svratim,da dusu obogatim i oplemenim.Shvatila sam da je nekada najbolje povuci se.Objavila Posmrtni mars klovnova,sa kojim sam pokusala reci kako se osecam,da sam tuzna,da sam jako tuzna.

Svesna sam da je bolje da sam ocutala,da cu ovim postom izazvati svakave reakcije,da ce zasuti drvlje i kamenje na mene ocekujuci da zauzmem stranu,da biram da li sam vestica ili nisam,da pljunem ili da polizem.

Istina je takva da nju vidi i zeli da vidi svako onako kako zeli,po sebi samom.Niko od nas nije savrsen pa tako i Didiland i Tanjana imaju svoje vrline i mane.

Kao sto ih imam ja,neko voli da me procita,nekoga iritira "Unajedina koja zeli da je dobra sa svima".

Moj nacin borbe je uvek bio i bice drugaciji.Ja se borim na svoj nacin,ne dozvoljavam nikome nikada da me uteruje u red,u vrstu,da me procenjuje,da me pribija uza zid.Nikome.Da me poziva na rec i disiplinu kao da sam neko dete.Nikada se necu nikome pravdati za nesto sto radim ili ne radim,narocito ne ovde.Ko me prihvata takvu kakva sam super,ko ne...njegov problem.

Naravno da vidim ono sto vide i drugi.

Tanjana me nikada nije uvredila,nikada mi nista lose nije rekla,ona je takva kakva je,svojeglava,voli dramu i zaplet,voli da dize prasinu,licno mi smeta sto nas je ovde sve nazvala ludacima prisvojivsi i odvojivsi one koji nisu vestice.E ja ne dam...sve ih prisvajam kao svoje,svi su zajedno deo ovog Bloga,ne dam da ih iko prisvaja na ovu ili onu stranu.Mi ovde imamo samo jedni druge,i moramo da se tolerisemo sa vrlinama i manama,jer ovde je najvaznija pisana rec.Ono sto ostavi traga.Ono sto jedni drugima damo.Tanjanin i moj odnos je takav da se jednostavno sto kaze nas narod nit' mirisemo nit' ne mirisemo...poznati su mi njeni momenti "princeze nemira",kako sebe naziva, kad podigne prasinu,ali ja sam to oduvek ignorisala smatrajuci da je to najbolji moguci nacin.

Didi je sjajan pisac.Tu nema spora.Sjajan.To je ovde najbitnije.Sa druge strane je teska kao crna zemlja,zivot ju je naucio na to,naucena da bude fajterka,da brani svoje.Pre neki dan sam i sama osetila na sebi izliv njenog besa,koji smatram da nisam nicim uzrokovala.Optuzila me je da sam Malecka koja pokusava sa svima ostati dobra,isticuci mi kako se ona borila protiv Misa za koga sam ja smatrala da je napao nju i Sanjarenja jako maligno,mene vise benigno,ali sam reagovala,stavivsi metu samo za njega,ne zeleci da vise dajem komentare o tome,jer smatram da nemam pravo Blog zatrpati time.Ako ucinimo nesto za nekoga,pa odmah zatim gledamo koju cemo protivuslugu dobiti...onda nismo dali nego prodali.Bila sam zatecena i jako povredjena,iako shvatam njenu reakciju.Ima pravo na nju.Nisam se naljutila jer sam bila svesna jedne Andriceve mudrosti:

‎''Čuvajte se ugroženih ljudi i ljudi koji misle da su ugroženi. Oni osećaju potrebu da se štite i brane, i zbog toga često i neočekivano i podmuklo napadaju.''

I meni samoj su uzimali cele postove...ali cele postove i objavljivali kao svoje,cak sam i na ovom blogu pronasla ceo svoj post Huk kod jedne druge blogerke...moji clanci su uzimani i stavljani pod svoje ime na nekim odvratnim sajtovima.Kakva je bila moja reakcija?Bila sam besna,povredjena,pozalila sam se jednom prijatelju cije misljenje cenim mnogo,pokusavsi da mu objasnim na ovaj nacin"Da li bi se ti ljutio kada bi neko ukrao tvoje auto,da li bi bio besan."

"Ne ako sam ostavio kljuceve u njemu", rekao je on.

I u pravu je.

Ovo je javno mesto,javni servis,kada smo pristali na to da da javno objavljujemo napisano,morali smo pristati na rizik da to bude zloupotrebljeno,ukradeno,skrnavljeno.

Takav je zivot.Nema garancije na ovome svetu,ako zelis da sacuvas svoje,nemoj ga objavljivati javno,ili ga zastiti, postoji Pravo intelektualne svojine i nacini kojima je Zakon sve to lepo uredio.Koliko para toliko muzike.

Da,osudjujem kradju.Svako normalan osudjuje kradju.

Takodje osudjujem kada neko radi svog samoljublja,prkosa,inata istakne sebe u prvi plan stavljajuci sve nas u poziciju nemih posmatraca,koji ne zele vise da dolaze a jos manje da pisu na ovakvom mestu.

Vidimo svi mi sta se desava,Didi ti si sjajan pisac,necu da ti dozvolim da gubis energiju na ovo,pa vidis li da nema smisla,da samo hranis necijeg crnog vuka,budi svesna da tvoje reci ostavljaju traga na citaoce,da ce mnogi pozeleti da te citiraju,kao sto citiraju mnoge dobre pisce,a ako to isto objave kao svoje onda to govori o njima samima a ne o tebi,treba da ti laska.Budi svesna koliko vredis,greota je takvoga dara da i minut potrosis na trivijalne stvari,umesto da pises ono sto ti je Bog dao da pises,nemoj da dozvolis nikada vise da potrosis ni jedan jedini dan svog zivota na nesto sto nema smisla i sto nije vredno.

Sujeta.Cudna igrackica.Da sam imalo sujetna,trebalo bi da me boli uvo,jer nisi imala pravo sa mnom onako da pricas kako jesi,iako si mozda bila u pravu,ili nisi...moras imati meru,povredila si me...ja tebe prihvatam tako opicenu,strastvenu i jaku...prihvati i mene kao vrapcica koji zeli da oboji svet lepsim bojama,"ovako pijana od snova i prokleta od poverenja"...

Tuzna sam.

Zelim svoj Blog.rs natrag.Ne smemo dozvoliti  da zaista ispade da smo mentalna institucija,ludnica puna ludaka,kako nas neko naziva.

Vazan je talenat.Slovo.Rec.Recenica.Gladna sam i zedna da citam dobre tekstove na blogu,da placem na vasim stranicama,da mi izmamite osmeh,da kazem da ste MOJI,da je ovaj blog MOJA KUCA,NASA KUCA koju nikome ne damo!!!

Stavimo ovu nasu malu porodicu na prvo mesto,ispred nas samih,nasih povredjenih sujeta,nasih gresaka,nasih bolovanja,nasih tuga.

Ovih dana smo svi mi tuzni.Tuzni smo,jer ne prepoznajemo sopstveni DOM u koji smo bezali od ovog prljavog sveta.Necu nista vise komentarisati,jer sam rekla sve sto sam mislila i osecala.Vreme je godisnjih odmora,zato mnogi retko svracaju,pa cu i ja ovih dana otputovati.

Ali zelim da znam da putujem da bih se vratila kuci,u siguran dom ljudi koje VOLIM I POSTUJEM,mesto gde cemo docekati jesen i zimu,gde cemo plakati i smejati se zajedno.Trebamo jedni druge u ova sugava vremena.

Pokazimo da nismo brod koji tone,krenimo u radnu akciju kao u ona dobra stara vremena,kada je sve izgledalo tako lepo i moguce,kada smo ostavljali svoje kuce i svoj zivot i kretali u radnim uniformama da gradimo pruge i mostove.

Zelim da,kad se vratim, zateknem svoju kucu,a ne zgariste.Na vama je!Nek svako pocne po malo od sebe.Korak po korak.Izdignimo se iznad primitivizma i slabosti.Ignorisimo Glupost!

Budimo ljudi.

Volim vas.

Unajedina

"Nije mi žao
što sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za života čeka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar
put oblaka i ptica.

Ja sam večito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica...

Vi možda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napišem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah..."


Posmrtni mars klovnova

Zivot — Autor unajedina @ 16:07

Kad umrem
bar sam siguran:
niko se neće dovući da mi pljune u lice.

Svi ćete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.

Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zločinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.

Smrt je - pomilovanje.

Smrt je najpristojniji način da se ode
bez pozdrava,
bez obećanja,
na miru.

Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duše trava vetrove ištu.

Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju čovekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas čita,
čita,
kao da ste odjednom postali vrlo važna izložba
ili premijera u pozorištu.

Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek miriše samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,
uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrušano veče
sasušeno i tamno kao pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otečen,
i ako sve to baš mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude.

Gledaću kako sunce nagriza drveću ruke
pa su dlanovi lišća ranjavi i krti,
a mostovi tegle na leđima topli vetar
što prve kiše najavljuje.

I ako već svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
učiniću to odjednom,
ne poštujući priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da doživim taj mrak
što mi se u zenice strmoglavljuje.

I smeškajući se,
a neću objasniti zašto se smeškam
i šta osećam
dok mi se u raznobojnim klikerima očiju
hiljadu svetlosti menja.

Morate već jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsećam
ovako pijan od snova i proklet od poverenja.

Posle mene slobodno dišite
i vi sa rukama od crepa,
i vi sa rukama od kolača.

I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
- nikad me nećete stići
jer bio sam drukčija prizma.

Ja sam
ispred nosa svih vrlo poštovanih pronalazača
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.

Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi išao da onjušim oblake
i prvi se namršten vratio.

I sad znam
da je mudrije učiniti korak van sebe
nego proći milione kilometara
u svojim grudima.

Inače,
bio sam pomalo vanbračno zaljubljen
u vetrenjače
i stanične restoracije
i pošteno sam,
čini mi se,
platio,
kiriju što sam živeo međ ljudima.

Nije mi žao
što sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za života čeka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar
put oblaka i ptica.

Ja sam večito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane čelenke o zid,
možda će se iz toga izleći nekakvi dani.

Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na baštovanski kurs,
možda ćemo naučiti
na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zbilja više ničega nije žao
i neću urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nišani
- na mene prstom ne nanišani.

Pljujem ja pomalo na vas,
nadmeni budući.

Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na šta bi ličio
vaš okupani,
puderom posuti,
razmaženi svet.

Kad umrem,
samo će mi biti zao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
naročitog smisla i značenja.

A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od životnog šegačenja.

I neka sve prođe bez molitvi
i rodoljublja.
Uličarkama
donji veš od kaluđeričkih riza!

Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonačelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.

Cirkusi su bili moja najveća ljubav
i moj najveći patriotizam,
i rađao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.

Vi možda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napišem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.

Bio sam razapeta čelična žica
između bivših koji sve lepo veruju
i budućih koji u svemu traže trik.

Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kišobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.

Kažite hvala što se nisam prekinuo
i zgrušao vreme u crven krik.

Hoću da čujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim šatorima neba
naduvenim od riđih vetrova što oluju obećavaju.

Jer pošteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijaše koji su se zbog vas izmotavali,
iako su mogli da siđu u publiku
i da za svoje pare psuju i obožavaju.

Ako sve to mora da bude u nekakvo proleće,
- neka bude.
Belo od kiša
proleće je tek okrečena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.

Zalepite mi usput na čelo jedan list
i ništa više,
- ako se razumemo.

Ostalo može da ostane kao i kad sam disao.
Neka se lepršaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva nož u vrat,
i neko nekom i dalje šapuće: draga.

Neka izgleda kao da sam se vrlo učtivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki drugi smisao.

U desetoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.

Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrijte lice
ako vam smeta moja budalasta maska.

I čegrtaljke u šake,
a onda:

orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulične svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.

Zar ne primećujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama će od našeg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
naša poslednja naivna šala,
poslednja salva crnog snega
po vašim licima sivim.

I ko zna,
mozda ćemo samo svoju prazninu dati na čuvanje
grobovima,
a mi ćemo ostati da se cerimo i naričemo
ovde negde u travi,
ovde negde u lišću,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno živi.

Mika Antic

 


Dama Srce,Pub i Joker

Zivot — Autor unajedina @ 16:50

Hiljadu zasto.

Ne kao pitanje...nego kao pakt sklopljen s sudbinom.

Hiljadu zato.

Zbog kofera koji nosimo sa sobom.

Zbog onoga...u medjuvremenu nam se desio zivot.

Zbog komada duse otkinutog i ostavljenog.

Kao zalog.

Kao zavet.

Kao prokletstvo.

 

Kao kad se sudare dva rogata na brvnu,

pa ostanu tako...isprepletenih rogova.

Ne znajuci kuda dalje,ni kako.

Kao srndac izleteo na cestu...na crveno...

pa stoji ukopan u mestu,

zaledjenog pogleda u farove...

koji su mu sve blize,i blize...

Uprkos strahu,on i dalje stoji tu...zatecen.

Kao onaj koji stoji sa jabukom na glavi,

ispred strelca koji u rukama drzi odapet luk sa strelom,

gleda ga u oci ne plaseci se...iako ima sve razloge da se plasi.

Da li ce strelac ispaliti strelu?

Da li ce pogoditi jabuku?

Da li ce promasiti?Ili pogoditi?

Ali ne jabuku.

Da li ce se farovi zaustaviti na tik ispred srndaca...

koji ce nakon toga ponovo otrcati u sumu?

Ili nece?

Da li ce rogati rasplesti svoje rogove na brvnu?

Ili ce pasti zajedno u vodu?

Da li ce jedno drugo potopiti na dno,

ili ce isplivati zajedno na obalu?

Da li ce mozda jedan drugom otkinuti glavu?

Da li ste se nekada kockali?

Na sta bi ste se kladili?

Sve ili nista sa pokeraskim izrazom lica...Crveno ili crno. 

Dama Srce?Pub?

Joker u rukavu?

Alea iacta est.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

           

 

 

 

 

 

 

"Ako možeš da sabereš sve što imaš

i jednim zamahom staviš sve na kocku,

izgubiš, i ponovo počneš da stičeš

i nikad nijednom riječi ne pomeneš svoj gubitak..."

 


1 2 3 4 5 6 7  Sledeći»

Powered by blog.rs