Brod u boci

03 Sep, 2011

Stranac

Zivot — Autor unajedina @ 13:25

Neko koga dugo nisam videla.

Ceo jedan zivot.

Godinama vec...ne smem ni da kazem koliko.

Prijateljstvo i obostrane simpatije.Lepe uspomene.

Vezivale su nas.

Neznost i neki lepi dani,koji su nestali pred zivotom koji nas je smrvio.

Udaljio.

Nisam znala ni gde je,ni kako izgleda,ipak smo bili samo deca...kad nam se desio zivot.

Ne znam kako me je pronasao.Telefonski poziv.

Cekam ga na mestu na kome smo se dogovorili.

Prilazi mi iz daljine,oklevajuci...da li sam to zaista ja.

Okrece se oko sebe,vidim da nema hrabrost da pridje,jer nije siguran...okleva.

Nasmesim se,onom pokvarenom zenskom sujetom,svesna sam da jos uvek ne izgledam kao sto izgledaju mnoge moje vrsnjakinje...32.godine...hm...mnogim zenama su mnogo zla nanele.Prema meni su bile vise nego milosrdne,jos uvek se bezobrazno provlacim kao 20-godisnjakinja.Moze mi se.

Prilazim mu.Osmeh da ga raskravim,pruzam ruku.

Lep je.Crn.Vise nego zgodan.Vise nego uspesan...sigurno ono sto se pitate odmah.

Hodamo prema kaficu.Pricam mu...vidim krajickom oka kako me odmerava od glave do pete.

Mrzim to.Mrzim tako ocigledno,bez stila,dzukacki.

Prvo pitanje...jesam li se udala.Hm...nasmejem se...definitivno nema stila.

Kao da smo na pijaci,brza razmena podataka u traganju muzjaka za zenkama.Kao da nismo stari prijatelji,medju kojima je nekada davno postojao onaj fini nevini,slatki detinji fluid koji je cinio da je u mojoj glavi uvek bio onaj slatki crni decak koji je igrao fudbal i bio spreman da se zbog mene potuce,koji me je vukao za pletenice...pratio kuci posle rodjendana...stidljivo i hrabro.

U mojoj glavi je trebao biti skroz drugaciji,godine su  mu trebale dati iskustvo, sarm,umece,sponatanost,duhovitost,nacitanost,opstu kulturu da zaintrigira neku zenu...da je nasmeje...po meni najveca vrlina muskarca.Supljina emocionalne inteligencije zjapi u njemu zamaskirana materijalnim i fizickim prividom.

Gola lepota,zgodno telo uspesnog sportiste,skupocena garderoba i prateci accesoari.Nema sta...Lepa lutkica iz izloga.Ken kakvog bi svaka Barbika pozelela.

Pricamo sturo o proslosti,detinjstvu,prebiramo po starom drustvu,ko je gde,secamo se starog vremena...shvatam kako sa naporom vodim konverzaciju,osecam da je nervozan,napet...igra se telefonom.Pokusava da se prikaze u svetlu zivota koji zivi,da istakne gde je sve bio,sta je zaradio,stekao...koga sve poznaje.

Tuga neka...odjednom...zar je toliko nesiguran u sebe,kao mali puz u svojoj ljusturi koji pokusava da se prikaze kroz sjaj i uspeh,zar tako malo misli da vredi,ako kao svoje vrline istice oklop i ono sto se kupuje novcem?Na kom je to raskrscu trampio sebe i svoje decacke snove?Koji dogadjaj,koja zena od njega je napravila to sto je postao danas?Sta je sve video,gde se sve budio,kako je samo senlucio i bahatio se...da se izgubio u vremenu i prostoru,izgubivsi one vrednosti za koje nije nije imao taj luksuz da ih izgubi?

Meri me od glave do pete,ocigledno...nekulturno...osecam tudjinca.Kao da sedim sa nekim neznancem koga vidim prvi put u zivotu.Jedan od mnogih koje svakodnevno susrecem.Paun bez mozga,bez ono malo duse da mogu da ga osetim.Da mogu da osetim ljudskost.

Direktna pitanja u svrhu jos veceg ogoljavanja...jesi se udala...imas li nekoga...zasto se nisi udala.Shvatam da pokusava u svojoj glavi da mi trazi manu,ocajnicki,jer je spolja ne vidi.Kopa po mom zivotu,trazi gresku,kvar...zavrsila sam fakultet...hm znaci nije samo glupa plavusa,radim dobar posao i zaradjujem...hm nije ocajna udavaca i sponzorusa...imam stambene kvadrate,sopstvene...znaci ne trazi puza sa kucicom da pobegne iz memljive podstanarske sobe i cimerke i provincije...piskaram povremeno...znaci ima hobi nece mi stalno visiti na vratu jer nema sopstveni zivot...Pa gde je onda kvar???

A pojma nema da odgovor nece nikada dobiti,ostace mu vecno da se pita i da sebi pruzi neki utesan odgovor koji ce ga zadovoljiti,uljuljkati da se vrati u zivot koji zivi.

Pa sta onda nije u redu sa njom...mozga moj drugar,odmeravajuci me dzukacki uporno,moje duge noge,visoke potpetice,uske pocepane farmerke kroz koje mi vidi kolena...dugu kosu i siskice...kozu i lice devojcice...smeskam se osmehom talentovanog djubreta koje je naucilo koliko vredi.

Paralizuje ga moj osmeh i pogled direktno u oci...hvata telefon i kao poziva drugara da resi neki bitan poslovni problem,sve spominjuci cifre,poznata imena...valjda da me impresionira.

Shvatam da se dosadjujem...da bih mozda i mogla ispod te fasada da isceprakam decaka...onog nekadasnjeg u njemu...onu sustinu i jedino sto je vredelo...ali me mrzi.Mrzi me.Nema svrhe.

Prekidam ga u pola recenice,ustajem i kazem da moram da idem.Pogubljen je...nije navikao.Ocigledano je navikao da sve u zivotu dobija vrlo lako.Neka usmaljenost i ocaj vriste iz njega...pomislim...kad je posle toliko godina pozeleo da pozove drugaricu i simpatiju iz skolskih dana...kojoj ni onda nije smeo da pridje.Valjda da vidi,da sebe testira koliko je uspeo,postigao,napredovao.

Za vecinu mozda jeste mnogo...za mene...jos mnogo pure i popare.Ja sam dosla da vidim prijatelja,dusu da ogrejem,da vidim nekog poznatog,dobrog,dragog i milog...u ovom i ovakvom svetu.

Eto,trebao bih da se zenim...kaze iznenada...postoji ta devojka,dugo smo zajedno,ona insistira,moji je vole i teraju me...pa ne znam,valjda bih i trebao to da uradim.Sta mislis?-pita me iznenada dok hodamo.

Pocnem da se smejem.Sve mi je jasno.

Hodam kraj neznaca.Cutimo.Pricam mu neobavezno,saleci se na sopstveni racun,sto ga zbunjuje jos vise.Shvatam da je ostao bez reci,bez argumenata,sokiran i zabezeknut.Pratim ga do parkinga.Znam da je tu parkirao,ali ne zelim da mu pruzim zadovoljstvo da se pohvali svojim cestverotockasem kao poslednjim adutom...za koga samo misli da ga nosi u rukavu.

Ah ti muskarci...smejem se u sebi.

Nista ne brini,ovo je moj grad...uhvaticu taksi.Ne moras da me vozis,neces posle znati da se vratis kuci.Pozdravi svoje,zelim ti da budes dobar i uspesan i cuvaj se...I da,pa stvarno bi trebao da se ozenis.Pruzim mu ruku od srca i nasmesim se.Osetim kako su mu dlanovi ledeni i mokri.

Odlazi prema parkingu.

Ostavlja me u ponoc na ulici da cekam taksi.

Iako sam to sama zelela,iako sam ga ubedila u to...onaj moj nekadasnji prijatelj koji me je posle rodjendana hrabro pratio kuci ne plaseci se copora pasa ni pijanaca...nikada ne bi dozvolio da sama cekam taksi u sitne sate.Sta god mu ja rekla.

I mi je dovoljno.

Obecala sam da cu ga zvati...a znam da necu nikada.

Pomislim na taj prazni oklop koji koraca,zivi,koji ima sve u zivotu...sem ono malo duse.Besna sam.Na zivot.Na sudbinu.Na njega koji hoda,zivi,koji ima toliko mogucnosti,kome je Bog podario sve,a koji je dozvolio sebi da ostane tako prazan,nenacitan,neduhovit,nezanimljiv,iskresan po pravilima primitivnih ljudi,ljustura koja prezivljava i obitava,koja ne ostavlja trag.

Odlucim da jos malo prosetam.Uz Beogradsku ulicu prema Bulevaru kralja Aleksandra.

Neke ljude je bolje nikada vise ne sresti...da ne uprljamo uspomene,iluzije,ideale...

Da ih ne bi zauvek izgubili.

"Pristao bih da živim, ako mora tako biti, među divljacima, u vihoru revolucije ili u bezumnom vrtlogu rata.
Na sve bih pristao, samo ne na malograđanski život koji nikad ni u čemu ne pokazuje ni veličine, ni ljepote, ni prave radosti, jer je u njemu sve otrovano predrasudama i ukaljano računicom koja se uvlači do najskrovitijih dubina ljudskog života, do u osmejak sa kojim čovjek čovjeku kaže:
'Dobro jutro!', do u bračnu postelju, do na samrtnički log..."

Ivo Andrić


Komentari

  1. Neke ljude je bolje ne videti ponovo, pa bismo sačuvali stara sećanja na njih...

    Autor sanjarenja56 — 03 Sep 2011, 13:33

  2. fenomenalan tekst my friend, zaista je neke lepse drzati u idealu secanja nego porusiti san, kako si samo mudra i iskrena, ja te obozavan na istoj talasnoj duzini procenjujemo neprocenjivo. poz

    Autor gasstrocity — 03 Sep 2011, 13:33

  3. Sanjarenja...i da ih ne bi izgubli,nepovratno.

    Autor unajedina — 03 Sep 2011, 13:37

  4. Pozdrav my friend Gasstro sto smo na istoj talasnoj duzini,samo sto si ti telence a ja sam magarica...ali jedino sto je vazno je umeti porocenjivati neprocenjivo...
    Hvala ti.:))

    Autor unajedina — 03 Sep 2011, 13:39

  5. Da. Kad su u našim sećanjima, postoje zauvek. Ovako ih izgubimo. Trajno.

    Autor sanjarenja56 — 03 Sep 2011, 13:41

  6. Sanjarenja...Sve ima svoje...nista nije slucajno i bez razloga.Cekam tvoju pricu.
    Jednog dana...

    Autor unajedina — 03 Sep 2011, 13:49

  7. Stići će, krčka se...za dva dana, može?

    Autor sanjarenja56 — 03 Sep 2011, 13:51

  8. Aha ;)

    Autor unajedina — 03 Sep 2011, 13:51

  9. Još malo majčine dušice, bosiljka i origana...da šmek bude kompletan :)

    Autor sanjarenja56 — 03 Sep 2011, 14:04

  10. Neke ljude je bolje više nikad ne sresti, definitivno. Tvoja priča je jedan od primera. Podsetila si me na situaciju koju sam ja doživela nedavno.
    Imala sam drugaricu s kojom sam se družila 4 godine u gimnaziji. Divne uspomene me vezuju za taj period. Kasnije smo se ređe viđale, ali nije to tema. Posle završenog fakulteta ona se udala i otišla u Kanadu. Prekinula je sve kontakte koje je ovde imala.
    Ostalo mi je u sećanju ono slatko devojče, uvek nasmejano i puno života.
    Posle više od dvadeset godina, srele smo se nedavno. E, to je taj trenutak o kome ti pišeš. Nisam očekivala da vidim devojku, znam koliko godina imamo, ali sam očekivala onaj duh, osmeh, sjaj u očima, vrcavost, sve ono po čemu je pamtim.
    Videla sam jednu umornu, ugašenu ženu, zapuštenog izgleda, bez osmeha. Najviše me je rastužio njen pogled, pogled uplašene srne, koji nije mogao da se koncentriše na jednu tačku, nego je lutao levo, desno, dole...
    Ja sam doživela isti taj gubitak o kome ti pišeš. U drugačijim okolnostima, ali osećaj je isti. Moje uspomene nisu uprljane, ali su izgubljene.
    Neke ljude je bolje više nikada ne sresti.
    Odličan tekst, pozdravljam te!

    Autor razmisljanka — 03 Sep 2011, 14:09

  11. Sanjarenja...ono malo duse.

    Autor unajedina — 03 Sep 2011, 14:13

  12. Razmisljanka...da,potpuno isti osecaj,kada zivot porazi nekada drage nam ljude.A sa njima,nekako,nestane i jedan deo nas...nepovratno.
    Jer u nasim prijateljima i ljubavima su nasi uspesi,porazi,mi kakvi smo bili...
    Hvala ti od srca,uzvracam pozdrav.

    Autor unajedina — 03 Sep 2011, 14:16

  13. Životne okolnosti neke ljude deformišu, na ovaj ili onaj način.

    P.S.
    Nadam se da si pročitala moj odgovor na tvoj komentar u postu "Da li nešto treba prećutati".

    Autor razmisljanka — 03 Sep 2011, 14:27

  14. Neke školjke je bolje ne otvarati:))

    Autor anam — 03 Sep 2011, 14:42

  15. Razmisljanka...tek sada sam procitala,napisala sam ti...
    Pozdrav

    Autor unajedina — 03 Sep 2011, 14:47

  16. Anam...da ne bi zasmrdele.

    Autor unajedina — 03 Sep 2011, 14:47

  17. Nisi još skuvala linkove? Ne moraju da se krčkaju na tihoj vatri.

    Autor sanjarenja56 — 03 Sep 2011, 15:15

  18. Na to uvek moras biti spremna kad ides da se vidis sa nekim koga dugo nisi videla.
    Ljudi rastu, menjaju se...zivot ih menja.

    Autor casper — 03 Sep 2011, 15:19

  19. Pogledaj odgovor na mom postu.

    Autor razmisljanka — 03 Sep 2011, 16:24

  20. ljudi se menjaju, i mi također... bila bi interesantna njegova strana priče u ovom slučaju... ;)))

    Autor suky — 03 Sep 2011, 17:11

  21. Tuga ... Videti nekoga koga mislimo da znamo kao svoj džep i ne prpoznati ga, ni najmanje ! Udaljiti se i otuđiti od nekoga, nekada tako bliskog ...
    Sva sreća pa postoji i obrnuti slučaj . Kada se saživimo i postanemo najprisniji sa potpunim strancem ! :))
    Odličan post !!!

    Autor mimche — 03 Sep 2011, 17:56

  22. Sanjarenja...kad uhvatim vremena,skoknem na blog brzinski i to je ovih dana uspeh...;)

    Autor unajedina — 03 Sep 2011, 20:22

  23. Casper...pa sto godina te nema dobri duse,nesto si se primirila,slabo pises,slabo dolazis...eh Endzi,Endzi...

    Autor unajedina — 03 Sep 2011, 20:23

  24. Razmisljanka...;)

    Autor unajedina — 03 Sep 2011, 20:24

  25. Da li to moje oci vide Sukyija, jednog od Mapetovaca koji se mrgudi dok gleda turiste kako se fotografisu,koji me je spasio agonije dok sam gladovala pa onda spavao dok smo se vracali srecan sto se zavrsio dan zvani "Dotak'o sam dno zivota?" ;)

    Autor unajedina — 03 Sep 2011, 20:27

  26. Mimche...hvala ti malecka.Sve je to zivot.

    Autor unajedina — 03 Sep 2011, 20:28

  27. Cudne i tuzne su te raskrsnice na kojima izgubimo detinjstvo, pardon, dozvolimo da ode od nas... S' racunicom se preracunamo i na kraju pod crtom ostane malo vrednog. Ljubim te...

    Autor merkur — 03 Sep 2011, 21:40

  28. Tu sam ja samo sam nevidljiva ;)))
    Cak sam i pisala par dana.

    Autor casper — 04 Sep 2011, 00:40

  29. Merkur...pocinjemo po malo da umiremo onog dana kad izgubimo dete u sebi.

    Autor unajedina — 04 Sep 2011, 08:46

  30. Hej Casper...Pa nek ti je srecan rodjendan.Da pronadjes svoju dugu,i krila leptira...

    Autor unajedina — 04 Sep 2011, 08:47

  31. To je taj...
    Suky koji je baš lepo proveo dan da je na kraju spavao kompletno zadovoljan...
    ;)))

    Autor suky — 04 Sep 2011, 19:33


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs