Ta divna stvorenja
Mali,
mali,
mali ljudi.
U njihovim malim,
malim,
malim životima.
Život koji im prođe kao tren, bačen i promašen u njihovoj slabosti.
U njihovom kompromisu.
U njihovoj jadnosti.
Koji pužu kao vinogradarski puževi ostavljajući samo sluzav trag.
Prazne reči o tome kako je lep ovaj svet, ovde bumbar onde cvet.
Koji lažu sebe bedno, svi ti brakovi i veze koji predstavljeni drugima izgledaju da valjaju.
A truli su do srži.
Smrde na kompromis, smrde na bljutavost, na buđenja leđa uz leđa.
Na dodire bez strasti, na muziku bez tonova.
Na životinjsko produženje vrste jer im otkucava biološki časovnik.
Jer treba tako.
Živeti sa strancem, a biti sam, reči ne progovoriti a pričati, prazne priče u kojima ne kažu ništa. Kastrirani muskarci i frigidne žene.
Dodir bez dodira, čist životinjski čin poraza.
Dva tela čije se duše ne prepoznaju.
On je siguran, ima posao i platu, sprat roditeljske kuće i plac pod sadnicama. Slikaju ga kao ono magare na plaži u odelu koje ga žulja dok ga ljubi tetka sa ladnom trajnom koja mu je poklonila najskuplji servis šerpi ...ili tašta u zlatnoj haljini sa sarma punđom...
To isto magare na plaži, na letovanju na kredit, sa priručnim frižiderom, suncobranom, koje slikaju kako uživa izgoreo kao rak...pa sa potomkom u rukama, dok se u pozadini vidi majka tog potomka istog praznog pogleda i posivelog lica...ostarila prerano, propala, pretvorila se u ljušturu.
Ona je naizgled krotka, pogodna za oblikovanje, ne mnogo pametna, plodna i podantna, zanimaju je životi komšinica i poznatih ličnosti koje svakodnevno upija iz časopisa pa o svom životu ne mora mnogo da vodi računa. Komentariše naznake celulita omiljene joj pevačice dok joj guzica od prženih krofni postaje sve veća, ali nju ne vidi, svoju guzicu, niti svoj brak, dok počinje omiljena turska serija.
Ali zato postoji čarobno mesto...Facebook...
Mesto gde su im svi prijatelji, iako se organski ne podnose, mesto gde su svi brakovi savršeni, a sva deca preslatka, mesto gde se gledaju slike tuđih letovanja i tuđih strija i stomačina, tuđi priručni frižideri i divne plaže Turske i Grčke...zbog koje će se najčešće grčiti celu zimu, da je otplate. Te divne fotografije idiličnih porodica, novih poznanstava na plaži koji im po povratku postaju novi facebook prijatelji, dok oni stari postaju ljubomorna bagra i pogana familija koja im ne ostavlja komentare ispod tih idiličnih forografija "Lepotice, prezgodna si", "Hvala, zbog toga je moj dragi tako zaljubljen u mene", "Šećeru", "Ribetino".
Facebook, ta obećana zemlja u kojoj će pripadnici bivših predaka lovaca, današnji vinogradarski puževi, štititi ostatke svog samopoštovanja stavljajući fotke dok su pijani ko svinje sa svojim drugovima, sličnim vinogradarskim puževima, uz komentar, "Volim ladno pivo", "To care!", a onda kad ih prođe euforija kao poslednji trzaj nekadašnje muškosti postaviti neku pesmu,ili prepisati neku mudrost velikana, u nadi da će je pročitati neka mu davna izgubljena ljubav, pa će patiti za takvom muškarčinom koju je izgubila, a on je fin i uzoran muž i otac.
Hotelske i iznajmljene sobe, u koje će bežati, salaši koji će ih skrivati od pitome i učmale ravnice, znatiželjnih komšija i rodbine, dok sa svojim izgubljenim kvazi ljubavima na jednu noć oživljavaju stare dane.Pa se pod izgovorom službenog puta vraćaju kao olinjali kerovi na kuvan pasulj.Sa rebarcima. Domaćim. Sušenim. "Ništa bolje od domaćeg pasulja i hladnog piva kraj moje drage porodice". "Divna ste porodica, baš se vidi da se volite." "Preslatki ste".
A onda će moralisati, pisati i pričati o leptiru i cvetu, bacati kamenje na nevernike.
Ah ti divni,
divni,
ispravni ljudi.
U njihovim moralnim,
moralnim,
moralnim životima.
