Zavet
Ja, Una.
Koja vučem grehe iz prošlih života.
Hedonizma i greha.
Ja, koja sam gazila kroz živote surovo i gladno.
Bahato.
Svetica i grešnica zbog koje se prodavala čast za sitan novac, rasipala dedovina, menjala vera i ime.
U ovom svom...poslednjem.
Konačno platih.
Ja, odavno prokleta podižem glavu ispred svog dželata.
Smejem mu se u lice.
Prkosno.
U strahu, jedino, da sačuvam svoje. Krv i meso.
Da ih zaštitim. Sklonim.
Takva ogoljena podižem glas.
Pretvaram ga u vapaj...krik koji će se prosuti u vasionu, da ga čuje svaka moja buduća kći, unuka, praunuka.
Kao opomenu.
Kao poziv.
Kao zavet.
Da je budi...da je progoni.
Da mira ne pronadje nikada.
U svakom kompromisu dah da joj uzima, u svakom padu da je ubija dok je ne podigne, svaka postelja osrednjosti tamnica da joj postane, svaka predaja kao omča oko vrata da je stegne.
Mira i spokoja da nema...dok ne oseti, ne drzne se, ne proživi sve moje snove...da se izlije iz korita kao podivljala reka, da poplavi, bez domova da ostavi, i dalje da plavi, da menja svoj tok i svoj pravac, da krči šume i kamenjare, da se ne zaustavlja nikada.
Nikome iz sažaljenja hlada da ne pruži, da spali isušene livade i stepe, sve što korena dubokog nema pred njom da izgori, svi koji pužu i na četiri noge hodaju pred njom u rupe da se sakriju, da izvire samo najhrabriji, spremni da izađu i pred samog Đavola, dušu da mu prodaju, da prkose smrti i demonima.
Moje zavijanje i urlanje u vasionu da se ureže, da je podseti u noći punog meseca... Na ono što nema.
Da bosa istrči po snegu, po ledu, i takva, krvavih stopala, da tumara po trgovima i ulicama, bez sna i spokoja...
Dok ga ne pronađe.
Kao zavet.
Kradem momente.
Otimam.
Da upijem u svoj krvotok.
Da urežem u svoj genetski kod...koji želim da prenesem nekom svoje krvi...jedino dobro što ću ostaviti nakon svih ovih života. Da se rasprsnem iz ovog poslednjeg sa osmehom na licu.
U inat.
Sudbini. Bogu. Ljudima.
Da umrem sa rukom na srcu.
Da sagorim u svojoj čežnji, ljubavi, lutanjima.
Kradem trenutke, reči, osećaj. Želim da me boli ovaj čemer postojanja bez njega, da urliknem, taj urlik da utisnem u svemir...da ga čuje svaka moja pretkinja kao vapaj iz besmisla koji će me progutati...Tu svetlost i lomljavu zavijanja na mesec...da nikada ne stane, da se nikada ne zaustavi, pomiri...da u ime moje čežnje pronađe ono što sam imala na dohvat ruke...dodirujući vrhovima prstiju...dok mi je izmicalo...u nepovrat.
U nepovrat.
