Utvare
Osetim ih.
Svuda oko sebe.
Izlaze iz zidova. Iz zidova mojih izlaze.
Predugo su bile skrivene.
Utvare.
Dolaze da naplate dugove...za svaki osmeh, kapric, uzdah...za njih ce posebno da mi naplate.
Za letnje dane, osecaj kad letis, kad mozes. Kad ti se moze.
Za bezobrazluk, inat, prevaru, izdaju, spletkarenje sa sobom samom. Za smeh.
Za smeh.
Crni covek.
Pokraj njih.
Za svaki trenutak radosti, naplati ti danima tuge i nemoci.
Posebno meni voli da ih naplati.
Ja sam mu miljenica.
Crnog coveka.
Miljenica.
Pokusavam da mu se nasmejem u lice, ali ne uspevam, jer osmeh podseca na grimasu onog koji umire od straha.
Osetim ih...u vazduhu...u snovima koji pocinju da me pohode i progone.
U onom dobro poznatom osecaju u utrobi.
Koji te probudi.
I podseti.
Ispracam polako Leto Varljivo... jos poslednji zracak Miholjskog sunca...i...gotovo.
Jesen.
Osetim je u kostima, u krvotoku, u utrobi.
Zaledjena.
Pokusavam da vratim osmeh El Pajaca kojim lazem sve oko sebe.
I uspevam. Bez greske. Bez izuzetka.
Zjape u meni sve police koje sam zatvorila, ali koje cekaju svoj trenutak.
Da se otvore.
Da mi naplate.
Predugo gledah u vedro nebo i zvezde.
Osecam oblake koji se valjaju nad jesenjim nebom.
Mene traze.
Znam.
U nozdrvama miris soli...ali ne od mora...nego od progutanih knedli i suza.
Krckam ovo malo preostale hrabrosti i spremam se za oluju.
Dolazi.
Odnosi mi moje Leto Varljivo...mirise na rastanke i tugu.
Dolaze kise jesenje.
Letu je kraj.
Sada znam.
Predosecam.
