Zoran
Zoran.
Rodjen je u jednoj bivsoj republici SFRJ,na samom pocetku 70tih godina.Dosao na ovaj svet nezeljen od svog oca,jedno od one dece sto se neplanirano dese,nikada ne budu priznata,nikada ne sretnu svog bioloskog oca.
Jako voljen i zeljen od strane svoje majke.Ta mlada zena,iz jedne sasvim slucajne veze sa jednim Makedoncem,rodila je njega.Zorana.Ceo njen svet.Nesto samo njeno,za sta je imala snagu da se bori,nesto dragoceno,obozavano.Dete.Njen sin.
Srela sam ih prvi put kad sam bila mala devojcica.Iza jedne zice u staroj baraci,u sirotinji i bedi ziveo je Zoran sa majkom.Decak crnpurast,lep,milog osmeha,bedno obucen,nekih osam,devet godina stariji od mene.Posmatrala sam ga preko te zice,gledajuci njegove stvari koje se suse na striku,ili su potpljene u lavoru ispred kuce,posto vode nisu imali u kuci,samo neku staru cesmu u dvoristu.
Tu su se umivali,prali zube...uvek sam samo krajickom oka gledala,okretala glavu,plaseci se valjda kao dete da je sirotinja prelazna,da moze nekako skociti na mene.
Majka mu je bila vedra zena,zgodna crnka,kratko podsisana,slatko se smejala i uvek volela da poprica sa svima.Cistila je po kucama, tudja stubista,borila se kao lavica da prehrani Zorana i da mu pruzi sve sto moze,da se sto manje razlikuje od svojih drugova.
Moja majka je pocela da se druzi sa njom,cesto su pile kafu zajedno,tako da je i Zoran poceo dolaziti kod nas.
U pocetku sam ga stidljivo posmatrala,obraza crvenih kao bulka,tog crnog decaka koji je skromno i pokorno sedeo kraj majke.Plasila ga se.Osecala divljenje prema njemu,i strahopostovanje kao starijem i mudrijem.
I tako smo se nekako poceli druziti.Sprijateljili se.Citao mi je price,gledali smo zajedno crtace i Opstanak,ostajao bi da me pricuva kad je moja mama negde odlazila.Ponasao se zastitnicki prema meni,nekako smo jedno drugom tako lako srasli za srce.On je bio jedinac,ja sam tada bila jedinica.Dva mala vrapca koja su kljucala zajedno,pripitomila se jedno uz drugo.Jeo je kod nas,dolazio posle skole,ali uvek stidljivo,plaseci se da je na nekoj smetnji.Moj drugar.
Moja majka je tada radila u dobrom preduzecu,pa je jednom prilikom sa nekim prijateljima sredila da se u jedan od tadasnjih drzavnih stanova,koje niko ne koristi,usele Zoran i njegova majka.Nekako je svakoga ko ih je upoznao zabolela njihova nesreca i sirotinja.Krupni muskarci su obili bravu na tom stanu,preselili Zorana i njegovu majku,namestili im novu bravu,i rekli da ne brinu,ne sme ih niko dirati.
I ostali su tu njih dvoje.Sa kakvom je ljubavlju i snagom ta zena kucila taj stancic,prvi stancic sa sopstvenim kupatilom,sa podom koji nije zemljani.Koliko se ona zahvaljivala i klanjala svima,nudeci se uvek da nesto pomogne,da podmetne ledja,da se oduzi.Skucili su se i poceli jedan lep,normalan zivot,po prvi put.Zoran i njegova majka.
I godine su prolazile.
Uvek je patio sto nema oca.Uvek je ceznjivo gledao druge oceve i sinove.Uvek je sanjao oca.Mastao o ocu.Pitao za oca.Znao je celu pricu.Boleo ga je otac.Sklanjao se od drugih oceva i sinova,stideo se pred njima,spustao glavu.
Dok me cuvao pricali smo sta ce ko biti kad poraste.Uvek sam htela da postanem tajni detektiv,a on me je zezao da cu biti glumica posto sam slatka kao Neda Arneric,i podsecam na nju a tih godina je bilo popularno Varljivo leto 68...A onda je on pricao kako zeli u zivotu samo da bude dobar otac.Da ima svog sina.Da ga vodi na fudbal,kosarku,da ceo dan provodi sa njim.
Snove o ocu,zamenila je ceznja o sinu kojem ce on biti najbolji otac na svetu celom.
Pocele su devedesete.Upoznao je jednu slatku devojku,i poceli su se zabavljati.Ja sam vec bila pred kraj osnovne skole,a on je imao nesto malo preko 20.godina,ali uvek je s vremena na vreme znao da svrati kod nas.Voleo je jako i mene i moje roditelje.Uvek je doneo neku sitnicu,meni cokoladicu Zivotinjsko carstvo.
Ratni vihor koji nas je zahvatio,odveo je mene i moju porodicu iz te republike.Izgubili smo kontakte sa mnogo ljudi,pa i sa Zoranom i njegovom majkom.Strah i rat mljeli su nemilosrdno,vreme je samo gazilo.Mobilni telefoni nisu postojali.Izgubio se svaki kontakt.
Nakon par godina moji su otisli u taj grad,da prodaju sta se moze prodati.Raspitivali se za mnoge koji su tu ziveli.
Vest o Zoranu cula sam kroz poluzatvorena vrata,sapat.Pravila se da je nikad nisam cula.
Devojka mu je bila razlicite vere od njega.Voleli su se jako,i uprkos ratu izabrali da ostanu zajedno.Ona je vec cekala dete.Rat ih je zatekao u tom gradu,nespremne da bilo gde krenu.Nisu pripadali nigde,koju veru da izaberu,koju stranu?Izabrali su ljubav.
Samo on zna kako je cekao to dete,i sta mu je bilo u glavi.Vest da je dobio sina zatekla ga je na prvoj ratnoj liniji.Kao da mogu da ga vidim srecnog i ozarenog na vest da je postao otac.Krenuo je da vidi nju i malog.Ubio ga je snajper.
Sina nikada nije upoznao.Njegov sin nema oca.Sudbina koja se ponavlja.
Nikada nisam htela da saslusam pricu.Nisam htela da cujem plac mojih roditelja za njim.Bolelo je toliko da nismo smeli nikada vise da pricamo o njemu.Previse bola.
I godine su prosle,skoro 17.godina.
Pre dve godine,slucajno,u prodavnici,vidim cokoladicu Zivotinjsko carstvo i setim se njega.Dodjem kuci i razmisljam.Gde li je taj njegov decak?Koliki je?Zna li on koliko ga je zeleo njegov otac?Koliko ga je voleo i pre nego sto se rodio?
Nikakvu informaciju nemam jer su sve veze pokidale.Majka je svisnula od bola za njim.Niko ne zna kako je i ostala ziva.Samo je njega imala na celom svetu,zivela za njega,tudje djubre cistila da njemu sve obezbedi.
I razmisljam koliko li godina ima,kako li se zove.Izracunam da je rodjen 1992.I onda shvatim da jedino ime koje moze da nosi je ime svog oca.Ako je bila tolika ljubav i tolika nesreca decak mora da se zove samo Zoran.A klinci tih godina sigurno koriste fejsbuk.Ukljucim racunar i ukucam Zoran i njegovo prezime.Dobijem nekoliko opcija,i izmedju ostalih vidim neki decak,ne vidi se dobro fotografija,crn,mesto boravka onaj moj grad.
Nakon par dana,iznenada otvorim neki profil i posaljem mu kratku poruku,jesi li mozda rodjen 92,93 i tata ti se zvao Zoran?
Sutradan dobijem odgovor.Rodjen sam 92,tata mi jeste bio Zoran,a zasto?
Prvo sam plakala.A onda sam mu napisala mail.Ko sam,kako se zovem,sve o njegovom ocu,kako smo bili drugari,kako je bio divan covek i kako je uvek zeleo sina i sanjao o tome da bude dobar otac,da bude ponosan sto je imao takvog oca...svasta sam tu ispisala,srce je moje ispisalo.
Pametna glava,meni odgovori kako ovo svet znaci za njega,da ima lep zivot,majka mu se preudala,ide cesto kod bake i da joj je rekao sve,dao mi njen broj.
Kad sam je pozvala i predstavila se,samo je plakala.I rekla, izvini sreco,ne mogu da pricam,cuvaj se.Sve smo jedna drugoj time rekle.
Dobar i pametan decak.Isti otac,sa identicnim mladezom iznad usne,moram li to i da spomenem?Drugari smo tako preko fejsa,ja ga zezam da me izbrise ako mu se drugari budu rugali sto ima za frenda matoru tetu,on ponosno kaze,reci cu svakom to je drugarica mog tate.
Gledam ponekad fotografije moj dragog decaka,sa ekskurzija,sa devojcicama,smeskam se ponosno...
Gde god da je Zoran,smeska se i on sigurna sam u to.
Ovo je istinita prica.Nisam je nikad nikome ispricala.
Rat je jedno veliko sranje.
