Brod u boci

Moje detinjstvo

Zivot — Autor unajedina @ 22:50

 

Pozajmljeno u zelji da ga podelim sa mojom generacijom...Videla sam divan snimak,i nisam odolela da preuzmem dodajuci fotografije koje su obelezile moje detinjstvo.Dobra stara vremena...

 

Kako smo preživeli?
 
Ako si bio dete za vreme
70, 80-tih...
 
Kako smo preživeli?!
Deca su se vozila u autu bez sigurnosnih pojaseva i airbagova. Putovati na zadnjem sedištu bila je simpatična šetnja.

Prava zabava.Još se sećam...


 
Naše ljuljaške bile su obojene sjajnim bojama na bazi olova!
Nisu postojali sigurnosni čepovi na bočicama lekova, niti brave na fijokama ili vratima...
 
Kada smo vozili bicikle,nismo imali ni kacigu,ni štitnike za laktove ili kolena.



Pila se voda sa česme u dvorištu ili gde bi je našli, sve dok više ne budemo žedni. Nisu postojale flaše s vodom za piće.
 
Satima smo izrađivali autiće od kutija, daski i cevi, a oni srećniji koji su imali prijatelja s biciklom, uhvatili bi se odpozadi da ih vuče na vrh uzbrdice... , gde bi smo setili da nemamo kočnice!!!



Nakon nekoliko padova našli bi rešenje problema, ... Zaustavljali bi se udarom u drvo ili zemlju. E da! U to vreme nije bilo puno saobraćaja.
 
Puštali su nas napolje da se igramo pod jednim uslovom da se vratimo na ručak ili večeru... Ili kada padne mrak.



Išli smo u školu samo ujutru ili samo popodne, tj. U jednoj smeni i vraćali se Kući na ručak ili večeru usput probajući svo voće koje bi našli...
 
Nismo imali mobilne telefone... tako niko nije mogao da zna gde smo!!! !!! Nezamislivo !!!
 
Padali smo, ranjavili se, lomili kosti, gubili zube, ali nikad nije bilo tužbi za ove incidente. Niko nije bio kriv... Samo MI.
Jelo se sve: kolači, hleb, čokolada, sladoled. Pili smo zašećerene sokove Ali nismo imali problema sa težinom,
Jer smo provodili dane trčeći i igrajući se...



Jedna Coca Colu delili smo svi (kada smo imali para da je kupimo I to je bila staklena Flaša od litra)... Pili smo svi iz iste flaše i niko nije zbog toga umro.
 
Nismo imali play station-e, mp3-e, Nitendo 64, xbox-ove, video igrice,99 TV kanala na kablovskoj, Kućni bioskop," surround " zvuk, prenosnike, PC, " chat-sobe ", Internet, itd...Imali smo umesto toga:
 
PRAVE PRIJATELJE!!!



Izlazili smo! Na biciklu ili peške išli smo kod prijatelja, zvonili smo ili...Ulazili bi jednostavno bez zvona i išli da se igramo...
Napolju! U ovom okrutnom svetu bez čuvara koje plaća tata!



Igrali smo klikere, žmurke, jurke,lastisa, partizane i nemce, fudbal, a ako neko nije bio izabran u timu za igru to nikad nije bila drama.
 
Neki nisu bili dobri u školi, morali su jednostavno da ponavljaju razred Ako nisu učili. Niko nije išao kod psihologa niti pedagoga. Ponavljala se godina i svakom se davala druga prilika.
 
Imali smo slobodu uspeha i neuspeha. Odgovornost...  I naučili smo da biramo.

 
Jesi li iz te generacije?

Neki će sigurno reći:
" Kada je sve to bilo?"

Ma... Bilo je...


Kada smo bili SREĆNI sa tako malo... !!!

 


Zoran

Zivot — Autor unajedina @ 12:15

 

Zoran.

Rodjen je u jednoj bivsoj republici SFRJ,na samom pocetku 70tih godina.Dosao na ovaj svet nezeljen od svog oca,jedno od one dece sto se neplanirano dese,nikada ne budu priznata,nikada ne sretnu svog bioloskog oca.

Jako voljen i zeljen od strane svoje majke.Ta mlada zena,iz jedne sasvim slucajne veze sa jednim Makedoncem,rodila je njega.Zorana.Ceo njen svet.Nesto samo njeno,za sta je imala snagu da se bori,nesto dragoceno,obozavano.Dete.Njen sin.

Srela sam ih prvi put kad sam bila mala devojcica.Iza jedne zice u staroj baraci,u sirotinji i bedi ziveo je Zoran sa majkom.Decak crnpurast,lep,milog osmeha,bedno obucen,nekih osam,devet godina stariji od mene.Posmatrala sam ga preko te zice,gledajuci njegove stvari koje se suse na striku,ili su potpljene u lavoru ispred kuce,posto vode nisu imali u kuci,samo neku staru cesmu u dvoristu.

Tu su se umivali,prali zube...uvek sam samo krajickom oka gledala,okretala glavu,plaseci se valjda kao dete da je sirotinja prelazna,da moze nekako skociti na mene.

Majka mu je bila vedra zena,zgodna crnka,kratko podsisana,slatko se smejala i uvek volela da poprica sa svima.Cistila je po kucama, tudja stubista,borila se kao lavica da prehrani Zorana i da mu pruzi sve sto moze,da se sto manje razlikuje od svojih drugova.

Moja majka je pocela da se druzi sa njom,cesto su pile kafu zajedno,tako da je i Zoran poceo dolaziti kod nas.

U pocetku sam ga stidljivo posmatrala,obraza crvenih kao bulka,tog crnog decaka koji je skromno i pokorno sedeo kraj majke.Plasila ga se.Osecala divljenje prema njemu,i strahopostovanje kao starijem i mudrijem.

I tako smo se nekako poceli druziti.Sprijateljili se.Citao mi je price,gledali smo zajedno crtace i Opstanak,ostajao bi da me pricuva kad je moja mama negde odlazila.Ponasao se zastitnicki prema meni,nekako smo jedno drugom tako lako srasli za srce.On je bio jedinac,ja sam tada bila jedinica.Dva mala vrapca koja su kljucala zajedno,pripitomila se jedno uz drugo.Jeo je kod nas,dolazio posle skole,ali uvek stidljivo,plaseci se da je na nekoj smetnji.Moj drugar.

Moja majka je tada radila u dobrom preduzecu,pa je jednom prilikom sa nekim prijateljima sredila da se u jedan od tadasnjih drzavnih stanova,koje niko ne koristi,usele Zoran i njegova majka.Nekako je svakoga ko ih je upoznao zabolela njihova nesreca i sirotinja.Krupni muskarci su obili bravu na tom stanu,preselili Zorana i njegovu majku,namestili im novu bravu,i rekli da ne brinu,ne sme ih niko dirati.

I ostali su tu njih dvoje.Sa kakvom je ljubavlju i snagom ta zena kucila taj stancic,prvi stancic sa sopstvenim kupatilom,sa podom koji nije zemljani.Koliko se ona zahvaljivala i klanjala svima,nudeci se uvek da nesto pomogne,da podmetne ledja,da se oduzi.Skucili su se i poceli jedan lep,normalan zivot,po prvi put.Zoran i njegova majka.

I godine su prolazile.

Uvek je patio sto nema oca.Uvek je ceznjivo gledao druge oceve i sinove.Uvek je sanjao oca.Mastao o ocu.Pitao za oca.Znao je celu pricu.Boleo ga je otac.Sklanjao se od drugih oceva i sinova,stideo se pred njima,spustao glavu.

Dok me cuvao pricali smo sta ce ko biti kad poraste.Uvek sam htela da postanem tajni detektiv,a on me je zezao da cu biti glumica posto sam slatka kao Neda Arneric,i podsecam na nju a tih godina je bilo popularno Varljivo leto 68...A onda je on pricao kako zeli u zivotu samo da bude dobar otac.Da ima svog sina.Da ga vodi na fudbal,kosarku,da ceo dan provodi sa njim.

Snove o ocu,zamenila je ceznja o sinu kojem ce on biti najbolji otac na svetu celom.

Pocele su devedesete.Upoznao je jednu slatku devojku,i poceli su se zabavljati.Ja sam vec bila pred kraj osnovne skole,a on je imao nesto malo preko 20.godina,ali uvek je s vremena na vreme znao da svrati kod nas.Voleo je jako i mene i moje roditelje.Uvek je doneo neku sitnicu,meni cokoladicu Zivotinjsko carstvo.

Ratni vihor koji nas je zahvatio,odveo je mene i moju porodicu iz te republike.Izgubili smo kontakte sa mnogo ljudi,pa i sa Zoranom i njegovom majkom.Strah i rat mljeli su nemilosrdno,vreme je samo gazilo.Mobilni telefoni nisu postojali.Izgubio se svaki kontakt.

Nakon par godina moji su otisli u taj grad,da prodaju sta se moze prodati.Raspitivali se  za mnoge koji su tu ziveli.

Vest o Zoranu cula sam kroz poluzatvorena vrata,sapat.Pravila se da je nikad nisam cula.

Devojka mu je bila razlicite vere od njega.Voleli su se jako,i uprkos ratu izabrali da ostanu zajedno.Ona je vec cekala dete.Rat ih je zatekao u tom gradu,nespremne da bilo gde krenu.Nisu pripadali nigde,koju veru da izaberu,koju stranu?Izabrali su ljubav.

Samo on zna kako je cekao to dete,i sta mu je bilo u glavi.Vest da je dobio sina zatekla ga je na prvoj ratnoj liniji.Kao da mogu da ga vidim srecnog i ozarenog na vest da je postao otac.Krenuo je da vidi nju i malog.Ubio ga je snajper.

Sina nikada nije upoznao.Njegov sin nema oca.Sudbina koja se ponavlja.

Nikada nisam htela da saslusam pricu.Nisam htela da cujem plac mojih roditelja za njim.Bolelo je toliko da nismo smeli nikada vise da pricamo o njemu.Previse bola.

I godine su prosle,skoro 17.godina.

Pre dve godine,slucajno,u prodavnici,vidim cokoladicu Zivotinjsko carstvo i setim se njega.Dodjem kuci i razmisljam.Gde li je taj njegov decak?Koliki je?Zna li on koliko ga je zeleo njegov otac?Koliko ga je voleo i pre nego sto se rodio?

Nikakvu informaciju nemam jer su sve veze pokidale.Majka je svisnula od bola za njim.Niko ne zna kako je i ostala ziva.Samo je njega imala na celom svetu,zivela za njega,tudje djubre cistila da njemu sve obezbedi.

I razmisljam koliko li godina ima,kako li se zove.Izracunam da je rodjen 1992.I onda shvatim da jedino ime koje moze da nosi je ime svog oca.Ako je bila tolika ljubav i tolika nesreca decak mora da se zove samo Zoran.A klinci tih godina sigurno koriste fejsbuk.Ukljucim racunar i ukucam Zoran i njegovo prezime.Dobijem nekoliko opcija,i izmedju ostalih vidim neki decak,ne vidi se dobro fotografija,crn,mesto boravka onaj moj grad.

Nakon par dana,iznenada otvorim neki profil i posaljem mu kratku poruku,jesi li mozda rodjen 92,93 i tata ti se zvao Zoran?

Sutradan dobijem odgovor.Rodjen sam 92,tata mi jeste bio Zoran,a zasto?

Prvo sam plakala.A onda sam mu napisala mail.Ko sam,kako se zovem,sve o njegovom ocu,kako smo bili drugari,kako je bio divan covek i kako je uvek zeleo sina i sanjao o tome da bude dobar otac,da bude ponosan sto je imao takvog oca...svasta sam tu ispisala,srce je moje ispisalo.

Pametna glava,meni odgovori kako ovo svet znaci za njega,da ima lep zivot,majka mu se preudala,ide cesto kod bake i da joj je rekao sve,dao mi njen broj.

Kad sam je pozvala i predstavila se,samo je plakala.I rekla, izvini sreco,ne mogu da pricam,cuvaj se.Sve smo jedna drugoj time rekle.

Dobar i pametan decak.Isti otac,sa identicnim mladezom iznad usne,moram li to i da spomenem?Drugari smo tako preko fejsa,ja ga zezam da me izbrise ako mu se drugari budu rugali sto ima za frenda matoru tetu,on ponosno kaze,reci cu svakom to je drugarica mog tate.

Gledam ponekad fotografije moj dragog decaka,sa ekskurzija,sa devojcicama,smeskam se ponosno...

Gde god da je Zoran,smeska se i on sigurna sam u to.

Ovo je istinita prica.Nisam je nikad nikome ispricala.

Rat je jedno veliko sranje.

 

 


Samoca

Zivot — Autor unajedina @ 08:00

Samoca.

Mnoge smo trenutke provele zajedno.

Nas dve.

Samoca i ja.

Ona me jedina poznaje...

Ogoljenu do srzi.

Bosu.

Promrzlu.

Gladnu.

Zeljnu.

Lice moje bez osmeha.

Pogled u prazno.

Ona jedina ume da cuje moje cutanja.Zna kuda su me sve odvela moja lutanja...

Na dno.Ispod povrsine.

Cutale smo zajedno.Zaledjene.Nas dve.

Davala mi je skrge u ledenoj vodi kad nisam htela ni disati.

Tu prijatelja nema.Roditelja nema.Ljubavnika nema.

Reci.Utehe.Nade nema.

Samo samoca i ja...ispod povrsine.

Slusala me kako cvilim.Nemocna.Razocarana.

Kako vristim.Besna.Bespomocna.Jadna.

Ona poznaje sva moja lica...

Lice deteta.Lice zaljubljene zene.Lice pajaca.

Ona jedina zna koliko dobro umem deliti osmehe,a biti najtuznije stvorenje.

Poznaje izraz princeze koja silazi sa scene...skida masku.Izbrise sminku,sa njom i osmeh.

Ona zna.

Samoca.

A opet niko poput nje,nije video budjenje.

Senku koja puzi,pa se podigne.Uspravi.

Inat.Prkos.

Sama svoj pojas za spasavanje.

Oduvek.

Zauvek.

 

 

 

Svim tamama koje su pohodile moju dusu.

Onima koji su me mrzeli,podmetali mi nogu.

Daniju iz osnovne skole koji nije hteo da me pogleda,

zbog koga sam upisala balet,da ga srecem u prolazu gde trenira kosarku.

Operaciji slepog creva,zbog koje sam taj isti balet okoncala.

Komplikacijama koje su usledile,zbog kojih sam stavljena pod stakleno zvono.

Ratu koji je okoncao zivot kakav sam poznavala.

Izbeglistvu,stajanju u redu za pomoc,tudjoj iznosenoj odeci.

Deci koja nisu htela da se druze sa mnom.

Ponizenju,spustanju glave,cutanju gorima od sebe.

Svim bolnicama,bolestima,ocaju i osecaju bespomocnosti.

Onima koji su zauvek otisli.Bez pozdrava.

Prijateljicama koje su me ogovarale iza ledja.

Onima koji me nisu voleli.

Ljudima koji to nisu bili.

Zapcima koje sam poljubila,a nikada se nisu pretvorili u princeve.

Izdajama.Nozevima zabodenim u ledja.

Velikim ocekivanjima,obzirima koji su me sputali.

Svima onima koji su mi pomagali da izadjem iz cahure,koji su me voleli,zbog kojih su mi krila zakrzljala.

Onima koji su mi obecavali,pa cutali,pa se smeskali i izneverili me.

Profesorima koji su me frustrirali,ucinili da zamrzim ono sto sam studirala.

Svakom Backu kod koga sam dolazila na razgovor za posao.

Backovim devojkama zbog kojih za mene nije bilo mesta.

Tunelu u koji sam usla,i ostala u njemu predugo.

Brdovitom Balkanu sa svim svojim pravilima i obicajima.

Nesreci,strahu,suzama,potonulim nadama.

Onoj nekadasnoj meni koja je izgubila snove,koja nista vise nije ocekivala od zivota.

Bez svega toga,bila bih samo obicna,bezbrizna devojka.

Srecna mozda.

Ne bih postala ovakva kakva sam sada.

Nikada ne bih zavolela tu devojku.Ne bih je cenila.Ne bih sa njom ni kafu popila.

 

Samoca.

U njoj je snaga da se suprostavim svemu.Ona mi je dala moc da izadjem iz mraka,da izaberem kako cu proziveti ovaj zivot.Moj zivot.Ojacala mi krila.

Ne moram vise da se tresem od straha i da bezim.Mogu sve sto pozelim.

Kad se suocite sa svojim najvecim strahovima,tamo na dnu...oni vise ne vladaju vama.Citav moj zivot bio je u mraku.Dok nisam konacno upalila svetlo.

Zracak svetlosti i nade koji navali u prostoriju koja je predugo bila u mraku.Ogreja srce,okupa dusu,kao svez vazduh posle oluje.

Mogu konacno da budem onakva kakva zelim da budem.

Samoca.

Dok imam nju,dobro sam.

 

 

"Samoca je put kojim sudbina zeli dovesti coveka sebi samome."Hesse


Bambi na ledu

Zivot — Autor unajedina @ 23:15

 

Dodirnuta carobnim stapicem,prisustvovala sam najlepsem plesnom dogadjaju u ovom gradu.

Moj prvi izlazak na takav profesionalni ples,trema koja je prethodila,uzbudjenje,pomalo i strah od nepoznatog...da li cu se snaci.Tesila sam sebe da cu samo posmatrati,zavaljena na sigurnoj udaljenosti.

Nisam pojma imala sta ce me zadesiti.Vremeplov koji me je vratio u period bajki,lepote,carolije.

Divne haljine dama,predivna plesna sala,duh koji se oseca u vazduhu.Predivni plesovi koji su se zavrteli uz muziku...Prvo stara kola koja su se igrala na dvoru.

 

 

Zatim plesni nastup grupe Konstantina Kostjukova.Kad smo vec kod njega...oborio me sa nogu,pravi zivi stvarni princ.Gracioznost kojom pleni,lepota,sarm odvlacili su poglede mnogih devojaka prema njegovom stolu.I moj priznajem,ne stidim se.Najvise zalim sto nisam uspela da smognem snage i pridjem bar da se fotografisem sa njim.Gledala sam ga jednom kao Zorbu i ostala ocarana.Bozanstven je sa svojim stavom i drzanjem iskusnog baletana i plesaca.

 

 

Zatim tu je bila i jedna dama,koja uprkos tome sto nije plesala celu sezonu,odigrala je savrseno 6. plesova,a najdrazi joj je bio sa jednim neodoljivim mladicem u belom sesiru,koji je izazivao paznju mladih plesacica cak i vise nego Kostjukov.

 

 

 

Najsladji su mi bili maleni pacici.Preslatki mali plesaci,koji plesu isto tako dobro kao veliki i sanjaju velike plesne snove.Prvo su iz prikrajka posmatrali...

 

 

Kako plesac plese sa jednom od najboljih plesacica u sali...

 

 

E sad cu vam pokazati sta je hrabrost!

Gest koji me je oborio s nogu.Nakon profesionalnog plesa jedne od najboljih plesacica sa iskusnim plesacem,nase malo hrabro pace,prilazi toj istoj plesacici i hrabro trazi svoj ples...

 

 

Nakon te scene,doticni mali dasa postao je moj heroj veceri.Nadam se da cu ja jednom plesati sa njim.

I tako,predivno vece se blizilo kraju...cipelica je stajala i dalje kao dekoracija trazeci svoju princezu...

 

 

Nakon cega sam je dodelila mladoj dami u najlepsoj haljini,kao buducoj svetskoj zvezdi u plesu...

 


 

I tako...sta da vam kazem.Pored svih tih iskusnih plesacica u njihovim udobnim plesnim cipelicama,shvatih koju sam gresku napravila sa svojim najvisim mogucim tankim potpeticama i to na uglacanom plesnom parketu.

Da,da...izgledala sam kao Bambi na ledu,to malo pokreta koje sam pravila dok sam pravila fotografije.Platih danak neiskustvu.

 

 

Sta da vam kazem.Una ne bi ono sto jeste...tako da odlucih nepovratno...Nikada vise necu biti kao Bambi na ledu.Naucicu da se ponasam kao dama,a razmisljam kao muskarac.Naucicu i ja da plesem,ovih dana upisujem plesnu skolu...I nabavicu jedne ovake plesne cipelice,stvarno ko moze da im odoli?

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sta ce dalje biti...Videcemo.

Shvatila sam da zivot nije cekanje da oluja prodje.

Zivot je nauciti plesati na kisi.

 

 

Posvecujem ovaj post Sanjarenja,koja mi je pokazala bajku i ucinila da se nepovratno zaljubim u ples,i da krenem putem kojim se redje ide...Mojoj dobroj Vili.

Prica o leptiru

Zivot — Autor unajedina @ 23:45

 

 

"Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čahuri.

Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor. Onda je leptir stao.

Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i razrezao čahuru. Leptir je s lakoćom izašao.

Čovek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti, kako bi podržala leptirovo telo i osnažila ga. Međutim ništa se nije dogodilo.

Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo.

Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da su poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čahure, potrebne, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i kada se oslobodi čahure da bude spreman da poleti.

Ponekad su poteškoće upravo ono što nam treba u životu.

Nikada ne bi postali onoliko snažni koliko možemo biti.

Nikada ne bi mogli leteti."

 


Virtuelno ogledalo

Zivot — Autor unajedina @ 13:17

 

Inspirisala me AnaM svojim odlicnim postom Ogledalo.

Kako vidimo sebe?

Kako sebe predstavljamo u virtuelnom svetu?

Verujem da bi se mogla uraditi ozbiljna psiholoska analiza,na temu virtuelnog sveta,i svega sto se u njemu desava.

Virtuelni svet...pre neku godinu sam dosla u njega.Mozda neki beg od svakodnevice,znatizelja...ne znam ni sama.Otvorila ovaj blog.Pocela pisati.Pa brisala.Odlazila.Vracala se.

Mnoge zanimljive ljude ovde upoznala.Upoznala?Pa upoznala ono sto su oni predstavili o sebi,a ako sam ja poverovala,onda plus za njih ako je to ipak bila iluzija.Zanimljive price cula.Bila svedok zanimljivih slatkorecivih prica,razocarenja,bure i oluje.

Shvatila sam da je ovo svet sam za sebe.Veoma mocan,i stvara cudnu energiju u nama.

Prvo sto zelim da istaknem je da se pre koriscenja ovog virtuelnog sveta treba staviti obavestenje:

MOZE OZBILJNO UGROZITI VASE ZRAVLJE!U svakom pogledu.Nije za labilnije i slabe osobe.

Ovo je ipak nepostojeca slika,u kojoj mnogi navlacimo svoje maske,ponekad ogolimo dusu,ponekad budemo surovi.Sve emocije ovde su vise izrazene,preuvelicane.Na posletku,svako od nas ugasi svoj racunar i vrati se svom zivotu.Realnom zivotu,u kome nismo tako ispravni,divni i krasni iako se vecinom trudimo ovde da sudimo,kritikujemo,kamenujemo pa cak i izrazavamo emocije silne ljubavi,i svega sta uz to ide.

Ako je ljudska glupost bezgranicna,u virtuelnom svetu dobija svoje neogranicene mogucnosti.

Patetika ovde dobija strasne razmere.

Svaka ljubav izgleda kao ljubav decenije iz ljubavnih romana.

Ne znam kakav sam ja utisak odala.Verovatno sve po malo.Ne zelim da navedem ljude na pogresne zakljucke.

Da ne bi bilo zabune.

Ovo je moj omiljeni kafic u kome popijem kafu,citam i komentarisem sve sto mi prija.

Moji virtuelni prijatelji,ce zauvek ostati moji virtuelni prijatelji,jer je moje pravilo da ova dva sveta ne spajam,jer ne trebaju da se spajaju.

Par pojedinaca poznajem,a licno komuniciram samo sa dve dame.

Nisam usamljena,ne trazim princa,ne trazim konja,ne treba mi virtuelni udvarac.Nikada.

Imam svoj sopstveni zivot.

Obicna sam devojka.Nisam lepa.Nisam zgodna.Nisam uspesna,niti preterano pametna.Prosecna.

Nisam najsrecnije,niti najtuznije bice na svetu.Nisam preterano zanimljiva.Imam svoje rituale.Navike.Male zivotne stvari.Volim.Voljena sam.

Znam veoma dobro sta je zivot,videla sam njegovu i najtamniju i najlepsu stranu.Poznajem i bedu i sjaj.Kao i vecina ovog mog naroda.Obicnih i prosecnih ljudi.Pomalo obicna,uglavnom drugacija.Mimosveta.

A sto se tice ogledala,kao sto kaze AnaM,zaista bi bilo dobro da izmisle ogledala u kojima bi se videlo kakav je neko covek.Jako malo ljudskosti u ovom svetu,sklonila se u stranu pod pritiskom primitivizma,zlobe,niskih strasti,iskrivljenih ogledala.

Kao sto kaze jedna druga Ana na ovom blogu...

Dobro jutro ovo iznad vas je...Virtuelni svet.

 


I bi bal

Zivot — Autor unajedina @ 22:06

 

Verujete li u bajke?

 

 

Pre nego sto odgovorite razmislite jos jednom.

U jednom kraljevstvu iza sedam gora,iza sedam mora zivela je jedna devojka...

Devojka kao i druge devojke,morala se prilagodjavati vremenu u kome zivi,brzom zivotu,pa je odavno prestala da bude princeza na zrnu graska.Takodje nikada nije progutala pricu o princu,tako da se trudila bar konje da izbegne ako je ikako moguce.

Naravno ni traga od haljina za princeze,ili sta vec one nose.

Nova vremena,nova pravila.

Tako da su farmerke,po mogucstvu malo izbledele i pocepane,zamenile haljine,bele pamucne majice uzele primat nad belim rukavicama,konjski repic zamenio pundju,udobna ravna obuca salonske cipelice.

Obicna devojka iz susedstva.Ili u prevodu na jezik bajke,nesto poput ovoga...

 

 

Jednoga dana cula je da se u gradu priprema bal.

Da,da pravi pravcati bal.Da li ce ona ici?Ha ha grohotom se nasmeja.Naravno da nece.Niti je ikada bila,niti ume da plese,da ne pricamo o haljini,cipelicama i kociji.A i osecala bi se tamo kao Mr.Bean.

Nista od toga.

Vremenom jedan joj se mali crvic uvukao u glavu.Pitala se kako izgleda taj bal,kakav svet tamo dolazi,kakva je svetlost tamo,muzika,kakav je sam osecaj biti tamo?Kao stotine malih miseva kad grickaju,pocela se ta ideja vrzmati po glavi,ne dajuci joj mira...

 

 

I onda bi Dobra Vila.

Kako ju je nagovorila,sta joj je sapnula,ne smem vam otkriti,znate vec te vilinske stvari...Otvorila joj je um,i raspirila mastu o blestavosti plesne dvorane,o muzici i plesu,o svoj caroliji koja ce je obrgrliti tamo.Napuniti joj baterije za sve sive dane.Zaraziti je nepovratno.Nikada vise nece biti ista.

Da,da Dobra Vila je glavni krivac.Nju krivite.Devojka se se otimala i opirala ali...Pitajte dobru vilu.Ona ima taj svoj carobni stapic,i ume tako lepo da opise da je prosto nemoguce ne pozeleti...

 

 

Sta je dalje bilo?

Pa naravno potraga za haljinom...

Da ne pricam kako u ovom gradu nikad nema bas ono sto mi trazimo.I da mi zene nikada nemamo nista da obucemo.I da se kad pronadjemo uhvatimo bas za ono najskuplje,sto sebi ni u ludilu ne mozemo priustiti.Poznato?

Ali da skratim pricu.

I bi haljina...

 

 

Eh cipelice,cipelice zasto ste nam takve muciteljice?Bolno se podsetih izlaskom iz udobnih cipela,i probanjem onih drugih,cuvene zenske poslovice "Trpi s.... zbog lepote."

Samo jedno pravilo ima,one koje su vam najneudobnije,e bas te su najlepse i najbolje vam stoje.E bas takve se meni svidese.Ko prezivi pricace...

I eto i cipelica za bal.

 

 

Sto se bundeve tice,odmah je pretvorih u taxi.Prevoz resen.

 

 

Da mi je neko rekao pre samo par dana rekla bih mu da je lud.

Zivot zaista jeste cudo.Reci Bogu da imas plan da ga nasmejes.

U dobrom drustvu Dobre Vile Sanjarenja i njenog Princa (da,da Dobre Vile imaju princeve zato sto su Dobre Vile) ,ka svetlima Balske dvorane koracacu i ja.

Jeste da necu plesati,da cu biti samo posmatrac.

Ako se okliznem i padnem zbog visokih potpetica,na sred sale,slobodno govorite kako me ne poznajete.Ako provale da sam Mr.Bean,snaci cu se vec nekako,pretvaracu se da razumem samo svahili jezik i da ne znam sta znaci "Molimo Vas odmah napustite ovu salu,doslo je do neke greske."

Bilo kako bilo,verovali vi u bajke ili ne...

Ali Una broji sitno...jos malo i krenuce na bal.

Pa nek neko kaze da ne postoje bajke.

 

Dame i gospodo...UnaJedina prvi put ide na bal.

 

 


Bolji svet

Zivot — Autor unajedina @ 12:00

 

Kakvu planetu ostavljamo u nasledje nasim potomcima?

Covek,kako to tuzno zvuci.

Pogledati snimak zbog predivne muzike(koju mi je otkrila draga osoba)i fascinantnih snimaka.

Garantujem da ce vam podici energiju!

 


Vasar tastine

Zivot — Autor unajedina @ 19:50

Nikada ljude nisam procenjivala ocima,niti sam slusala ono sto mi pricaju uvijeno u oblandu kurtoazije,zamaskirano u celofan.Sa masnom.

Nekako sam osecala i procenjivala srcem.Svakoga.

Nikada me taj osecaj nije prevario.

Postoje ljudi koji udju u nase zivote,koje nekom neobjasnjivom silom ne mozemo da podnesemo u svom prisustvu.Znate li taj osecaj?Nesto u njima vas iritira i podize vam zeludac,koliko god se trudili da vidite dobro u njima.

Smeskaju vam se.Laskaju vam.Imaju oreol oko glave,a u vama bude neobjasnjiv osecaj odbojnosti.Neopisivo nesto.

Upoznala sam jedne godine,za svoj rodjendan,devojku jednog rodjaka.Sva divna i fina,pridruzila se nasem drustvu.Inace sam slaba na sve nezasticene,sto ljude sto zivotinje,pa sam je osetila kao novopridoslicu trudeci se da joj boravak ucinim sto prijatnijim,zao mi je bilo sto nikoga ne poznaje.Pravila sam klovna od sebe,sto cesto imam obicaj,da bih nasmejala ljude i razveselila ih.

Gruba devojka,izrazito muskih crta lica,koje prekriva napadnom zenskom odecom,dugom do belila izblajnhanom kosom,dugim plasticnim noktima sa sarama i slicicama,visokim stiklama.Kao da zeli da vristi,pogledajte me,ja sam zena.Zensko.

Osoba koja ne isijava ni jednu emociju,ni malo topline,neznosti,ljudskosti.Ni mrvicu zenstvenosti.Niti jednu lepu rec nema ni za koga,sem za sebe samu.Same hvalospeve,hvalite me moja mila usta...

Koliko god bila slatkoreciva i fina njen glas,stav,prica...izazivali su u meni alergijske reakcije.

Da bih izbegla svaku alergiju,odlicila sam da je izbegavam i da se trudim da o njoj stvorim lepo misljenje.Govorila sam sebi da je stigla iz malog mesta,da se bori za svoje mesto pod suncem,da moram pronaci nacina da vidim u njoj lepotu i dobrotu.

Dala sve od sebe,verujte mi na rec.Casna pionirska.

Ne mozete da ne osetite tu agresivnost u njoj,to vecito takmicenje sa svima,to previsoko misljenje koje ona ima o sebi.Da li je moguce da postoje takvi ljudi,sa tolikim ambicijama,koji gaze sve ispred sebe?Kao robot/cilj/ostvarenje cilja.

Trandzolina.Prva asocijacija kad je ugledam.Ne mogu pobeci od tog utiska jer nju najbolje opisuje.Zamaskirana puderom, sljokicama,stiklicama,karnerima,masnicama svim onim sto muskarci misle da trebaju da nose da bi podsecali na zene.

U svakoj prici ona je najbolja.Najuspesnija.Najzgodnija.Najpametnija.Slika se u kancelariji svog direktora pa onda na fejs okaci slike ispod kojih pise "Buduca direktorka".Reci kao sto su karijera,direktor,uspeh, cine da raste kao kvasac.Oci joj dobiju neki cudni sjaj,ludacki,onako malecne,sitne zasjaje kao kod zmije kad ugleda plen,a onda agresivno upada u svaki razgovor koristeci termine da ti se mozak zavrti koliko je smesno.Sto je najgore ona je ta koja o drugim devojkama govori da su debele,zapustene,glupe,neuspesne.Da li ta devojka ima ogledalo,ne mogu a da se zapitam,pre nego sto kaze nesto ruzno o nekome,da li se ona samo pogleda u ogledalo?Sujeta je zaista cudo.

Ja pa ja.Ja sam ovo.Ja cu ovo.Tolika agresivnost da nametne svoje stavove,da se uvuce u svaki razgovor kojim se sebe uzdignuti a sagovornika poniziti.

Prodje tako vreme.Nasa trandzolina ostvaruje svoje ciljeve.Ne placa vise podstanarski stan koji je delila sa cimerkama.Uselila se kod decka(doticnog rodjaka kome je bila  prva devojka).Vencanicu iznajmila jos u septembru,iako je svadba zakazana krajem godine.Kuva joj i sprema majka doticnog,dok ona sada moze voditi racuna samo o sebi i trositi samo na sebe.Ambicije su cudo.


Upoznam jednom njenu majku,cuvenu "direktorku" iz njihovog malog mesta o kojoj je pricala hvalospeve.U crvenom kompletu,plasticnom,sjajnom.Stiklicama sa sve masnom.Nalakirana pundja sa sve cvetom u kosi.Prvi njen kontakt sa mnom agresija,zasipa me gomilom pitanja...kad ces da se udas,gde radis,cime ti se bave roditelji odmeravajuci me onako ispod oka od glave do pete.Cilj je poniziti svakog da bi uzdigla svoju cerku.Svakog oslovljava sa srce,duso,sreco svojim krestavim glasom.Sve bi da cuje,sve bi da zna,svakoj je corbi mirodjija.Najznanimljivija je kad pocne pricati o sebi,i kako je ona nekada bila direktorka u toj malenoj varosici.U tom trenutku,doticna skace na nege,kao da je zacula himnu,ili ju je neko ubo iglom,stoji odajuci sebi pocast da izgleda velika,ali bas svaki put kad zapocne tu temu.Takvo nesto se izgovara u jednom dahu,u stavu mirno i uspravno.Pa ti prosto bude neprijatno,da li i ti ustanes sirotoj da joj odas pocast?

Osetim se kao dete na casu koje propituju.Agresivnost u njihovoj prici,nepristojno ispitivanje ljudi,nadmenost,hvalisavost.Praziluk iz dupeta.Pokondirene tikve.

Zatim u celom tom drustvu od oko 20 ljudi majka se obrati jednom pripitom starijem komsiji koji zivi u blizini gde njena kcerka gnezdo gradi,prijatelju mladicevih roditelja...I kaze ona ovako nepoznatom coveku..."Komsija zaduzujem vas  da ubuduce svaki dan pitate mladence kada ce da dobiju bebu i uticite na moju kcerku da prestane da pije male plave antibebi pilulice."

Muk.Sta je htela reci,samo ona zna,uspesna "direktorka" zacementirane pundje.Sa plasticnim cvetom u kosi.Valjda da je to novi cilj,ili pak da njena kcerka svakako moze radjati decu ali sprecavaju je te plave pilulice.Kad vec hvalis svog konja na sva usta ga hvali.Pored takve majke ne treba ti PR.

Koliko god upoznajem ljude uvek ce me iznenadjivati neobjasnjivoscu svojih postupaka.Gledam tog rodjaka,koji se osusio,nekako ostario,propao...zagledan cuti i ceprka se neprestano nesto po kosi.Zamenjene uloge muskarca i zene.Ona govori umesto njega.Odlucuje umesto njega.Uporno mu govori pred svima kako je srecan sto je dobio fantasticnu zenu,super zenu.Valjda uporno ponavljanje natera ljude i da poveruju.Mozda i mene natera,eto ja u svakome mogu pronaci nesto lepo,ako nista da isijava iz duse.

Pa pogledam jos jednom.Rosavo lice.Sitne zmijske oci koje se ne vide,naslucijes samo dva razreza.Ogroman nos.Izblajnhana ostecena bela kosa.Dzaba.Trandzolina.Tek kad izbaci otrove iz sebe...prava pravcata.

Retko srecem doticnu,inace oduvek izbegavam ljude koji mi ne prijaju.Znam da svako ima pravo na svoj zivot,i necu ja biti ta koja ce je ugledati svako jutro kad se probudi.

Kad je slucajno sretnem,dam sve od sebe da zaboravim na predrasude.Da joj dam sansu.Jace od mene.Neki ljudi valjda izazivaju takvu reakciju u nama i tome nema povratka.

Trandzolina je zena za ova vremena.Obraz ko djon.Gazi sve pred sobom,omalovazavajuci sve druge na nacin zavijen u celofan,da bi uzdigla sebe.Robot bez emocija.

Na posletku...zao mi je Trandzoline.

Uvek sam najvise mrzela Praziluk iz dupeta.Pokondirene tikve.Vasar tastine.Pakost u ljudima.Komplekse koji ih teraju da uzdizu sebe iznad svih.Da svoju snagu grade unizavanjem drugih,svoju srecu nasladjivanjem nad tudjom nesrecom.

Okrznem se cesto sa ljudima poput nje,nekako ih izbegavam ne dozvoljavajuci im da mi dopru do zivota.I shvatim da postoji neka hemija u takvim ljudima koja ce uvek u nama izazivati alergijske reakcije.Takav je zivot.

Sve se u zivotu da operisati,kupiti promeniti.Pa skoro sve...

Ono sto ti niko ne moze dati je ono malo duse...a ono sto ti niko ne moze odstraniti je svakako Praziluk iz dupeta.

Verujem da se svako od vas u zivotu susreo sa slicnima?

 


Prenosim dalje solja nes kafe za...

Zivot — Autor unajedina @ 07:30

 

Kada dodje tmuran dan

Kada nemam miran san

Uzmem solju kafe nes

Da ublazim ja svoj stres

I zaboravim na bes.

Tad ukljucim virtuelnu spravu

Da odmorim malo glavu

Jer tamo nije sve crno ili belo

To je nase Blog selo.

 

A selo ko i svako drugo selo...

Okuplja se drustvo celo

Ima nas sa svih strana

Stara Juga za nas je premala.

Raznog sveta ovde ima...

Snalazljivci.

Lazljivci.

Grabljivci.

Carobnjaci.

Poneki pesnik ovde zaluta.

Nas pronadje i onaj skrenuo sa puta.

Plesaci.

Udvaraci.

Stihoklepci.

Depresivci.

Zlobnici.

Pajaci.

Ludaci.

Sve su to moji stari znalci.

Pa pametnjakovici.

Dosadnjakovici.

Svetice.

Gresnice.

Svetske putnice.

Domacice.

Smaracice.

Zavodnici ocvali.

Pupoljci tek procvali.

Neizlecivi romantici.

Ribolovci.

Usamljena srca.

Pogledajte to sarenilo

Od razlicitosti nas blog vrca!

 

Dok god je ovde dobrih ljudi

Kakve god im bile cudi

Dolazicu u Blogogradsko selo

I trazicu dobre ljude

Mogu slobodno da mi sude

Iza ledja da me kude

Pa da mi pljunu pod prozor.

 

Nek me stave i na stub srama

Ja ostajem ovde s vama.

 

 

Posveceno svim dobronamernim ljudima naseg bloga sa kojima cu uvek ovako virtuelno sa zadovoljstvom popiti svoju nes kafu.

 

 


M.M.

Zivot — Autor unajedina @ 23:50

 

 

 

 

 

 

  

                                                

 

 

                                                 

 

                            

 

 

                                                                 


Miris zene

Zivot — Autor unajedina @ 15:50

 

 

Nisam mogla da odolim da ovu reklamu ne podelim sa vama.

Kao ljubitelj lepih parfema i umetnosti,ovo nije moglo da mi se ne dopadne.Romanticno a toliku snagu ima u sebi,ko bi rekao da je samo reklama za dobro poznat parfem u kojem se svojevremeno spavala po meni najlepsa zena svih vremena koja je bila i najtuznije bice na svetu...Marilyn Monroe.

Ne znam uvek je budila neku tugu i dirljivost u meni,iako je bila toliko lepa,sexipilna i fatalna,ja sam u njoj mogla videti samo uplasenu devojcicu.Oci srne.

 

 

 

I ova divna glumica iz spota Audrey Tatou me podseca na progonjenu srnu.Istinska neznost i lepota.

 

 

Pitam se samo gde se izgubila takva lepota,i kako je primat uzela napadnost pomesana sa plastikom i kicom.Ali sta ja tu znam,zar ne?

Koliko miris govori o nama samima?Nekada su se zivotinje privlacile i odbijale po mirisu.I sa ljudima je tako, inace ne bi toliko posla imala industrija parfema.Ipak koliko god da mi prija neki lep parfem,smatram da je najvazniji miris koze koji imamo,negovanost,cistoca.

Nema ni nista gore nego kad u prolazu osetim neki prejak parfem koji sluzi da bi zamaskirao miris znoja.Povraca mi se od jakih mirisa.

Da li je moguce po mirisu prepoznati da li ce nam se dopasti neki muskarac?Ili muskarcu zena?

Kod mene je potvrdno.Mnoge zene na muskarcima primete,ne znam ti ni ja sta...

Ja primetim ruke.Pa oci.Zatim osetim miris.

 

Pitam se koji parfem vole blogeri i blogerke?


 


Voljena zena

Zivot — Autor unajedina @ 23:35

 

"Ne bih da zvucim pogresno, al` mlogo toga znam i malo je mesta ovde da kazem svoje misljenje, ali po meni, naaaajveci ukrasi jedne zene su: osmeh, sjaj u ocima i da je voljeta. Eto."

Ovo je napisao Baladasevic kao komentar na post "Za koga se zene doteruju".

Zamislih se.Potpuno je u pravu.Misao stoleca,i cinjenica je da su zaista najveci ukrasi jedne zene njen osmeh,sjaj u ocima i da je voljena zena.

Setih se jednog opisa iz knjige Ljiljane Habjanovic Djurovic koja je tako lepo rekla na ovu temu,tako da bi svaki moj komentar bio suvisan.

 

"Samo voljena zena sme da pita i zahteva,da prebacuje i kori.Da se nestasno igra i koketuje sa bolom.Koketerija nevoljene zene je ruzna groteska,njeni zahtevi su nasilje,prekori placno moljakanje.Onaj ko trazi u ime svoje neuzvracene ljubavi,prlja i sebe i tu ljubav vukuci je kroz blato ponizenja."

 

Na temu lepote zena,mnogo toga se reklo.Razmisljam koju fotografiju da stavim na ovaj clanak.

I istog trenutka znam.

Predivna zena.Meni najdraza kao Megi Macka na usijanom limenom krovu...

 

 

Najlepsa zena svih vremena po mom ukusu.

Snazna zena.Inspiracija.Sa sjajem u prelepim ljubicastim ocima.

 

In Memoriam.

 

 

 

Elizabeth Taylor

 

 

 


Moj deda

Zivot — Autor unajedina @ 16:20

 

Jednom davno,u osnovnoj skoli,imali smo temu da napisemo za pismeni zadatak sastav sa temom Moj deda.Ne secam se dobro sta sam napisala,ali znam da sam tada kao odlican ucenik,dobila cetvorku,sa komentarom svoje nastavnice da sam o svom dedi mogla toliko toga vise da kazem.

Tada nisam razumela.

Moj deda.

Brkati crni muskarac,jako visok kao sto i prilici muskarcima iz kamenitih predela odakle je potekao.Kada je on ulazio u prostoriju,svaki razgovor je zamirao.Njegova se rec slusala bez daha,bez pogovora.Tada je imao dva unuka,a onda sam dosla ja...devojcica.Posle ih je bilo jos unucadi,neki ga nazalost nisu ni upoznali.

Drugacija od te krvi,tamnokosih i krupnih,povukla na majku,nezna kao pahuljica,plava,prozirna.

Ko je bio moj deda u to vreme?Ni dan danas ne znam potpuno.

Znam da je bio obrazovan,da je radio za drzavnu sluzbu u to vreme.Ziveo u raznim stranim zemljama,gde su mu se radjala deca i gde je sluzbovao u ambasadama.

U trecoj zemlji,rodio se moj otac i tu su ostali da zive.

On i baka.Sreli su je preko posla,posto je i ona radila slican posao.Bila je to ljubav na prvi pogled.Fatalna.Zbog koje je ona ostavila dotadasnjeg verenika,skandal za to vreme,i udala se za moga dedu.Zatim su sa sluzbom putovali po raznim zemljama Evrope,i u svakoj im se rodilo po jedno dete.

Ko je bio on u vreme dok sam bila devojcica,koliki je ugled imao,koliku moc ne znam.Uvek je bio doteran,u besprekornom odelu,nikada drugacije nije izasao na ulicu.Sa sesirom.Znam da su mu se svi javljali spustanjem glave,retko ko je prilazio da se rukuje.Svugde je imao pristup,svi su ga pozivali,svi mu dolazili na noge.Igrao je sah sa mojim direktorom skole.Odlucivao o dodeli stanarskih prava,verujem da je ucinio i toj mojoj nastavnici koja mi je na pismenom zadatku dala cetvorku,valjda sokirana i zgrozena koliko sam malo ispricala o svom dedi.

Istina je,da sam ja samo toliko i znala o njemu.I danas nakon toliko godina,pamtim samo trenutke  provedene sa njim.Obrise.Boje.Ostalo je sve nebitno.

Svaki dan me vodio na bocanje,to su znate one kugle koje se bacaju po zemlji,neki ih zovu balote...ili kako vec.Sa njegovim drugarima sam sedela i satima gledala kako se bocaju.

A onda me je vodio na sladoled.

Moji su besneli kad me odvede,i ne vrati me na vreme,i pokvari mi rucak sladoledom koga sam sa njim jela koliko god sam mogla pojesti.Obozavao je sladoled.

Secam se reke.Pecanja.Kamenjara i krsa iz kojeg je potekao,gde je najvise voleo da ode.Imali smo tamo kucu,vinograde gde je pravio vino,vocnjake,smokve...Jako sam volela tamo da idem.

Vodio me na pecanje.Napravio mi je jedan mali drveni stap,sa zeleno crvenim plovkom i rekao mi da je samo moj.Cuvala sam ga iza vrata jedne barake u kojoj je stajao alat i svakakve sitnice.

Osecaj reke.Miris reke.Miris zemlje pokraj reke iz koje sam hrabro vadila gliste i stavljala ih na udicu,nikada ne otkrivajuci da sam devojcica i da se plasim ili gadim.I stvarno nisam.Nikada.Uzivala sam u svakom trenutku.Most koji je prolazio iznad te reke,strma staza kojom smo se spustali...Osecaj mira i spokoja,tisine dok gledas u vodu i plovak.I navala adrenalina kad se zeleno crvena mrlja plovka izgubi u dubini vode.Kad izvuces ribu.

Govorio mi je da uvek moram biti svoja i da ne smem nikada zavisiti ni od jednog muskarca.Da ce mi on kupiti auto cim napunim 18.godina i da odmah moram voziti.Nikakva sivaca masina ne dolazi u obzir.Da nikada ne smem dozvoliti da neko digne ruku na mene."On tebe samarom,ti njega sakom u glavu,i okreni se i idi",govorio mi je.Glavu uvek visoko drzi,ne dozvoli nikom da te unizi.Sve se u zivotu da oprati,osim prljavog obraza.

Nema plakanja.Nema odustajanja.Nemam ja dzaba njegovu krv.

Retki trenutci provedeni sa njim,kad ga ukradem od mnostva obaveza i drugih ljudi koji su uvek opsedali njegovu kucu.

Naucio me je da je normalno sto jedem iz srebrne kasicice ali da uvek moram da budem jednostavna i skromna.Da nikome ne dam na sebe.Da uzivam u malim,svakodnevnim,jednostavnim stvarima.Da cenim ljude po tome da li su dobri i ispravni ili nisu.Da je najvece bogatstvo ono sto nosimo u dusi.

Od svega najvise pamtim reku.Pecanje.Staru tresnju ispod koje smo sedeli.Prve smokve.Obrezivanje vinograda.Setnje,duge setnje po krsu i brdasce sa koga mi je pokazao sta je sve moje.

Dede vec odavno nema...Otisao je iznenada.Znam da sam bila jos u osnovnoj skoli,da su dosli po mene i rekli da je umro i da ne smem plakati da ne rastuzim baku.I nisam.Nisam nikad plakala.Bio bi ponosan na mene.

Odavno nema ni onog zivota,sve je nestalo u vihoru rata i uzasa koji su nas zahvatili.Cak ni njegovog groba vise nema,sve je to unisteno,izbrisano s lica zemlje kao da nikad nije ni postojalo.Ostalo je samo secanje.Moje secanje.Moja prica.

Mnogo je vode proteklo od tada.Novi zivot.Potpuno novi zivot.Zivot pocet od pocetka,sa dna.Ljudi koji su zaboravili ko je bio i sta je za njih ucinio.Najbliza rodbina koju je izvukao iz prasine.

Ja sam od njega ipak dobila ono sto je najvrednije.Naucio me je kako da budem covek.

Znam da me posmatra sa nekog oblaka,da se smeska,jede sladoled,i koliko god bila na pravom ili pogresnom putu,uvek navija za mene.

Njegova krv.

 

 

Hvala Talasu,koji me je inspirisao svojim blogom o ribolovcima i vratio mi neke davne uspomene koje sam negde potisnula u sebi.

 


Film srca mog

Zivot — Autor unajedina @ 18:05

Da li ste neki film pogledali nekoliko puta i svaki put plakali?Bas svaki put?

Postoje tri filma koja su nepovratno utisnula zig na moj zivot,na moje emocije.Nepovratno me promenili.

Svaki drugaciji na svoj nacin.U svakom toliko mene ima da boli.U raznim aspektima mog zivota.

Od devojcice.Preko devojke.Zene.

Prvi je dorucak kod Tifanija.Poslednja scena...uvek zaplacem.

"A prayer for the wild at heart, kept in cages."

 

 

 

 

Zatim...Prohujalo sa vihorom.Skarlet O Hara i njeno "Mislicu o tome sutra"...zatim ova scena uz koju uvek placem.Uvek.Nista vise necu reci,ali boli me uzasno.Nesto samo moje.

 

 

 

 

I na posletku jedan film,koji sam prvi put gledala kao dete.I plakala neutesno na poslednjoj sceni,isto koliko sam se u toku celog tog filma od srca smejala.Cini mi stari film koji samo ja pamtim i volim.Idemo dalje...sa Draganom Nikolicem kao uciteljem i njegovim ucenicima...

Najlepsi film ikada.Cista emocija.Gledala sam ga nebrojeno puta.I danas,posle toliko vremena placem kad gledam ovu zavrsnu scenu.Kao dete.Neutesno.Svaki put.

 

 

 

Dragi moji blogeri...kazu da nas odredjuju knjige koje citamo,muzika koju slusamo,filmovi koje volimo.Oboje nas odredjenim bojama,prikazu kakvi zaista jesmo.

Recite mi koja su tri omiljena filma vasih zivota uz koje placete svaki put?Posle kojih niste vise isti?


Powered by blog.rs