Brod u boci

Secer

Zivot — Autor unajedina @ 22:35

Kao dete sam sakupljala sapunice.

Jedan komsija je bio pilot i donosio mi je one male sapunice iz aviona,hotela...

Lepo upakovani,maleni,mirisljavi.Moje najvece bogatstvo.

Odavno ih ne sakupljam,ostali su u nekom drugom zivotu,ali to se valjda nekako odrazilo na moju danasnju strast prema prirodnim mirisljavim sapunima,koje kupujem u Lushu.Moja droga.Pa valjda taj porok pravdam svojom detinjom zansenoscu.

Imam neke svoje male rituale.Sitnice koje cine moj svet.I danas sam poput deteta,vezana za neke gluposti kao sto su pidzama sa slicicama Zvoncice i Petra Pana,koje se ne odricem,iako je vec jako stara i istanjena.Nekako me tuga neka uhvati kad moram da nosim neke druge pidzame,lepe i nove,mnogo lepse od nje.Nekako kad dodje red na nju,smeskam se kao zaverenik,ususkam se u nju i obavezno napravim sebi Cokolesnik pred spavanje.Ili Kras Ekspres.

Nesto samo moje.

Zadnjih 15.godina skupljam male secere u kesicama.One secere iz kafica u kojima sedim.Uzmem samo po jedan primerak,bez duplikata.Jedno mesto na kojem sam bila,jedan secer.

Kao dete,kradom,da neko ne vidi tu moju malu slabost.

Vremenom sam ih sakupila preko 300,imaju pocasno mesto u jednoj velikoj staklenoj posudi.Svedoci nekih mesta na kojima sam bila,nekih proslih vremena,nekih mesta koja vec odavno ne postoje i na njihovim mestima su nikle banke,ili prodavnice.

Ono malo putovanja na kojima sam bila.Kad uzmem taj mali secer u ruku,osetim energiju tog mesta,taj odredjeni trenutak u kojem sam ga uzela,kao da mogu da opipam ta prosla vremena.

Jednom sam sedela u jednom ekskluzivnom mestu sa drustvom,a tada mi je uvek glupo da uzmem secer,osetim se kao prevarant pod maskom odrasle zene koja se ponasa kao dete u prodavnici slatkisa.

Do mene sedi jedan drugar,i ja mu na polasku sapnem :

"Nemoj da padnes u nesvest ja skupljam secerice pa cu sada uzeti jedan,a ako me neko vidi slobodno se pravi da me ne poznajes."I namignem mu.

On se poceo grohotom smejati,kao u nekom cudu,i rekao mi da sam jedno obicno deriste i da sad shvata kako me uposte ne poznaje.

Dok me vozio kuci,pricala sam mu kako volim da imam uspomenu na mesta na kojima sam bila,kako mi je zao sto nikada nigde nisam putovala,da bih volela da ih imam sa raznih krajeva sveta.

Dok sam izlazila iz kola rekao mi je:

"Znas sta,ti uopste nisi odrasla osoba,ti si jedan obican prevarant."

Proslo je vise od tri godine.

Taj moj drugar je danas srecno ozenjen,sa prelepim sinom,i jako uspesan poslovni covek.Obisao je skoro ceo svet.Ali bukvalno.Najlepsa i najuzbudljivija mesta na ovoj planeti,sto poslovno,sto privatno.Sa svakog mi je uvek donosio male suvenire,i davao mi kao detetu krisom,uglavnom u prolazu dok smo bili na nekim okupljanjima,dok se pozdravlja i odlazi kaze mi :"Ajde izvuci nesto iz dzepa doneo sam za tebe."

Dok ja iznenadjena izvucem poklon i otvorim ga,on je vec nestao.

Ne voli da mu se zahvaljuju,da pokazuje emocije,pohvale prima bukvalno u prolazu.Cudan je jako.

Prepuna mi je polica suvenira sa njegovih putovanja.Ceo svet koji cuvam i brinem se o njemu...i sanjam da cu i ja jednom tamo.

Pre neki dan cujemo se i on mi kaze nonsalantno,ostavio sam ti nesto kod tvojih,bio sam u prolazu.Ajde nemoj da me smaras,da se zahvaljujes,da me zoves u poslu sam,nije nista posebno.Sitnica.

Dodjem kod mojih.Na stolu stoji kutija.

Kartonska.Sa plavom masnom.

Otvorim...

Vidim da je puna onih malih secera.Preko sto ih ima sigurno.

Istresem po stolu...i ceo jedan svet mi se prospe pred ocima...Barselona,Pariz,London,Monako,Venecija,Havaji,Jerusalim,Prag...celi kontinenti...

Gde nikad nisam bila.

Zamislim njega,uvek smrknutog i dalekog drugim ljudima,kako na poslovnim vecerama,na odmorima uzima te secere i stavlja ih u dzep.

I pocnem se smejati...

A onda mi se oci ispune suzama...srce mi veliko kao Rusija.

Ona stara.Sa Sibirom.

Eto to je moj drugar.

Koji je najlepsi gest koji je prijatelj ucinio za vas,iskreno...od srca?

 

 

 


Tvrdjava

Zivot — Autor unajedina @ 09:36

"- Oprosti.

Bila je to najljepša riječ koju je moglo pronaći njegovo kukavičko poštenje.
Tako me srećno skinuo sa savjesti i prijateljski ispratio u prošlost.
A za mene je to bio prvi korak u budućnost, nepoznatu i dotad nezamišljanu.

Srećan ti ostanak, dobri čovječe, koga strah čini tako nesigurnim prijateljem. Teško tvojim ćosavim pomoćnicima, bićeš nemilosrdan prema njima: oni te nisu izvlačili iz nabujale rijeke. A možda ćete živjeti i dobro, ništa vas ne spaja, ne tičete se jedni drugih, neće te mučiti sjećanje na tuđe požrtvovanje, i nećeš strepjeti od njihove nerazumnosti.
 
A kad budeš dobro raspoložen, kad pazar bude obilan, kad ne bude straha u tebi, možda ćeš nesigurno šapnuti sam sebi, da su za sve krivi šejtan, rat, i moja prekinuta mladost. I dobro je što tada neću biti blizu, jer bih ti odgovorio štogod ružno, pa bi to bilo naknadno opravdanje za nepravdu koju si mi nanio.
 
 
Vidiš, još mislim dobro o tebi, i želim da se ponekad probudiš usred noći, i da dugo sjediš prekrštenih nogu na postelji, mučeći se kajanjem i stidom, zbog mene.

Ali, neka ti je Bogom prosto, nisi ti birao svoju sitnu dušu, dali su ti je, ne pitajući, došao si na red kad drugih, boljih, nije više bilo."

 

Tvrđava
_Meša Selimović_

 

 

 

 


Zakoni ekonomije

Zivot — Autor unajedina @ 11:32

Dvolicnost.Cinizam.Lazni moral.

Skloni smo da kritikujemo,da sudimo,da razapinjemo.

Da pljunemo drugoga.

 

Kurva.Teska rec.

Najteza rec koja se moze pripisati nekoj zeni.

Ona koja trguje svojim telom,trampa telo za novac.U kesu.Zakon ponude i potraznje.

Vezuje sa za onu koja stoji na stanici,ili ispod mosta,ili gde vec...Sta ju je tu dovelo,i kako legne sama sa sobom,samo ona zna?Bog nek joj je na pomoci.

Sa jedne strane oni koji ce reci da ju je neka muka sigurno naterala,sa druge strane oni koji kazu da je najlakse tako,da uvek postoji drugi izbor kao ciscenje,fizikalisanje...

Diskusija u nedogled,svako je u pravu,niko nije u pravu.

Gledam mlade devojke u ovom nasem suncem okupanom gradu.Lepe,doterane u drustvu starijih muskaraca,ogavnih primitivaca kako piju pice.Gledam ih kako sa istima obilaze butike,parfimerije.Voze se u njihovim skupim kolima.Mislite li vi da bi te iste devojke primetile doticne orangutane da ovi nemaju materijalna sredstva?Mislite li vi da se pica,ruckovi,garderoba i parfemi dobijaju besplatno?Dobre cike koje daju bonu dobrim devojcicama jer je ovaj svet lep,ovde bumbar onde cvet,a one im za uzvrat pokazuju svoje atribute.Zakon plasiranja robe na trzistu.

Te iste dame stanice,te iste klinke ogovaraju lepo doterane mlade zene koje sede sto pored njih.Sede u drustvu drugarica,pokazujici jedna drugoj verenicko prstenje,burme,prospekte za putovanja,fotografije svoje dece...dece koju kuci cuvaju dadilje.One su udate,verene...za fudbalere,biznismene,kriminalce.Slikaju se za casopise,poziraju u svojim lepo sredjenim vilama,na jahtama.Muzevi su im najbolji...ali najcesce kad su daleko od njih,i dok im na kartici lezi pozamasna svota novca za njihove prohteve.Pricaju o postenju,a vecina  njih je do juce bila na mestu tih istih klinki,pa im je danas konkurencija jer je velika varovatnoca da ce je svrgnuti sa trona zene,i od mlade naivne ljubavnice postati Gospodja.Zakon konkurencije.

Dok lista casopis o lepotici i njenom poznatom muzu,uz kafu sa komsinicom,ogovara zena,dok deca trce oko nje,vriste,traze rucak.Listajuci casopis zavide na luksuznom zivotu i pljuju po muzevima koje trpe zbog krova na glavom i da se ne bi morale vratiti u vukojebinu iz koje su dosle.Uteruju tog nesrecnog muza u sto vecu krivicu,naplacujuci mu sve skuvane ruckove,sve opeglane kosulje,sve sate provedene sa svekrvom.Ucenjujuci ga decom.Zakon uterivanja dugova.

Znaci imamo nekoliko vrsta trampi.

Roba za novac.

Roba za pizzu i djus,cipele,torbu,parfem.

Roba za vilu na Senjaku,stan na Vracaru,jahtu,kozmeticki salon.

Roba za kucu u Kaludjerici,stan na Zarkovu,masinu za pranje sudova,novi mikser.

E sad,ja sam malo priglupa end naivna,nesto meni tu smrdi.Da li se meni cini ili je tu jedina razlika u ceni onoga sto se dobija tom istom razmenom?Koja je onda razlika?

Princip je isti,sve su ostalo nijanse,samo sto se taj izraz lepi na onu sa pocetka price.Kod ovih drugih zavijen je u celofan laznog morala.

Trgovina na veliko,i trgovina na malo.

Nema malih i velikih.

Kurva je kurva.

Zakon logike.

 

 

"Nije smrt ono što je užasno, već životi koje ljudi žive ili ne žive do svoje smrti. Oni ne poštuju svoje živote, oni pišaju po njima.Ružno izgledaju, ružno govore, ružno hodaju.Pusti im veliku muziku i oni je neće čuti. Većina ljudskih smrti je obična prevara. NIŠTA TU NIJE OSTALO DA UMRE."

Bukovski

 

 


Rodjak

Zivot — Autor unajedina @ 12:00

Izadjem ponekad sa rodjakom.Brat od tetke kako se ovde kaze.

Kad dodje u zemlju.

Obozavam da razgovaram sa njim,da provedem ceo dan sa njim.
Kao dvoje dece.
Rodjak moj je uzasan hedonista i ljubitelj lepih zena.
Za njih je oduvek neodoljiv,smeker do ludila.
Nisam nikada srela muskarca poput njega,koji toliko voli zivot,uziva da se zaljubljuje,udvara,ali za njega ljubav brzo izgubi draz.
Sedimo u basti kafica,zezamo se smejemo,kao ona dva najgora dripca ispred kafane i komentarisemo zene koje prolaze.

"Kako si divna" kaze on jednom primerku koji upravo prolazi i javlja mu se,i onako vise za sebe u bradu nastavlja "Steta sto ces mi dosaditi za par dana."
On je kao decak,neodoljivi decak,dragi meda,nekada ga samo jako,jako zagrlim,verujte nemoguce ga je optuzivati zbog takvog stava i nacina zivota.
On je jednostavno takav.Verujem da ima decu za koju i ne zna,iako on to negira,njegove ljubavne price sve su samo nisu dosadne.
Kockar.Svaler.Neodgovoran.Biser rasut u belom svetu,koji je napustio ove nase prostore,zbog boljeg zivota,mogucnosti da vodi zivot bas onako kako on zeli.
Do poslednjeg daha.


Jednom je otisao na Kubu,zaljubio se u instruktorku plesa,ostao 2 meseca dok nije potrosio sve pare,i dok se taj isti zanos nije potrosio.
Upoznala sam nekoliko njegovih devojaka,svaku bas kao da je ona ona prava,zena njegovog zivota.Sve lepotice bez ijedne mane,svaka razlicita. Japanka,Etiopcanka,nezna plavusa,napucana crnka,glumica, student,    prevodilac,uspesna poslovna zena starija od njega bar 10.godina...zaboravila sam mnoge.
Sve toliko razlicite,a svakoj se cini da je bas ona ta prava.
Kako se on ophodi prema njima,sa kojom paznjom,neznoscu,sa kakvim idejama im se udvara,pamet da vam stane.
Kad on ima imaju svi oko njega,kad dotakne dno,e pa verujte to znaci dno u bukvalnom smislu.
Klasicna prica Bos ili Hadzija je pisana po njemu.
Kada je otisao da zivi u inostranstvo pre desetak godina,nekako ovaj grad nije vise bio isto mesto,falio je,uzasno je falio.
Poslednja njegova ljubavna prica,sa devojkom iz snova.Bukvalno.
Cim sam je upoznala u lice sam joj rekla da ima veca muda od svih muskaraca koje poznajem.Prelepa,zgodna,poznata,pametna,borac koja je sve u zivotu sama obezbedila.Zezala se na njegov racun,znajuci ga kakav je,ne pokusavajuci nikad da ga promeni.Nasmejavala ona nas,jedina zena u cijem prisustvu sam ja postajala nevidljiva,toliko je zracila i isijavala.Ma zavolela sam je na prvu loptu,divila joj se.Devojka Zmaj.
On je trebao da se vrati u inostranstvo,ona je pristala da napusti karijeru poznatog tv lica,da krene sa njim,sa njim ovakvim kakav je,da napusti sve,da postane samo obicna domacica koja tamo moze raditi samo kako cistacica.Da rizikuje sve radi ljubavi.
Cinili su se tako mocni,tako srecni.Konacno su se sve kockice poklopile.
Kad su kretali,ostanemo nas dvoje na samo,ja mi kazem da je pravi srecnik,da je divna,da ima petlju i srce vece od njega.
"Znam,savrsena je,zena o kakvoj sam ceo zivot sanjao,ljubavnica,drug,buduca majka moje dece...ma sve.Samo ovde je ne osetim rece mi on i pokaza na...Srce."


Bila je tamo mesec dana.Skucili su se,njegovi su bili odusevljeni,presrecni.
A on,on se bukvalno razboleo.Bukvalno.Prvo ga je bolela kicma,pa stalne glavobolje,pa nije mogao ustati iz kreveta,pa je upao u depresiju.Ziv je umirao.Skapavao.

Cula sam da se vratila,u stvari videla sam je sasvim slucajno na tv ekranu.
Istog dana kada je ispratio,u stvari kad su je njegovi odvezli na aerodrom posto je on bio bukvalno nepokretan i nemocan...on je ustao iz kreveta.
Kasnije sam slusala pricu njegovog oca.
"Ispratimo ja i zena to divno dete na aerodrom,place ona,placemo mi kako za svojim detetom.Nisam toliko plakao ni otac kad mi je umro.Vracamo se u stan kod onog naseg konja,da vidimo da li mu nesto treba,da mu pomognemo. Zaticemo ga u kupatilu kako se brije i peva...Ej peva zdrav i prav kao da mu nista nije.Konjina.Budala.Sta smo mi dragom Bogu zgresili kazem ja zeni?"
Vratio se u kolotecnu,pre neki dan smo se culi...zaljubio se.
Otisao u Meksiko sa drustvom i pronasao "zenu svog zivota",pa ce malo ostati da vidi kako ide...
"Ti si ludak",kazem mu ja.Smejemo se.
Jace od njega.U krvi mu je.Zigosan.

Dok ne pronadje onu,nesavrsenu koju ce osetiti...ovde.


Huk

Zivot — Autor unajedina @ 23:43

Bila jednom jedna devojcica.

Zelela je da bude kao ptica,da rasiri krila i preleti svet,da docekuje zlatna svitanja.

I docekala je.

Ne svitanja.

Nego zlatni...Kavez.

Znate li kakav je osecaj kad vas zatvore u kavez?

A slobodni ste.Slobodni a vezani.

Kljuckala je mrvice u lepom zlatnom kavezu,cvrkutala.

A onda se probudila.

Nije prepoznala sopstvena krila.

Zakrzljala,malena krila.Mahala je njima pokusavajuci da se odvoji od zemlje...

Zaboravila je umece letenja,smesna u svojim bednim pokusajima.

Stidila se.Tih smesnih perca,kao ocerupanog ptica.

 

Bila jednom jedna reka.

Izvirala je u planinama,gde je bila ledena,pitka,mocna.

Njen huk terao je ptice sa grana i divljac u beg.

Svom silinom je jurila niz kamenjar,zudeci da se strmoglavi niz vodopad.

Ali nenajavljeno,nestalo je i brda i kamena i sve se primirilo u pitomom toku ravnice.Kao da se i ceo zivot pretvorio u tu ravnu liniju kojom je tekla.

Postala je kao i sve reke,samo one nikada nisu cule huk izvora,one nisu to nosile u sebi.Taj zov.

Tu snagu,izazov,avanturu.Bile su to mirne recice kraj kojih je putnik namernik mogao da legne,da zaspe,dusu da odmori uz zubor njihove vode.

Ona nije davala nikome konaka ni spokoja kraj njenih obala.Prkosila je i zapljuskivala,izlivala se i plavila,unistavajuci sav zivi svet koji se usudio naseliti se kraj njenih obala.

 

Volela bi mozda ptica da bude kao one lepe ukrasne sarene ptice koje ljudi cuvaju u svojim stanovima,kupuju im najfiniju hranu,i poje cistom vodom.Igraju se sa njima,razgovaraju.Maze ih i paze i pozive sa njima ceo zivotni vek.

Reka bi lepse tekla u pitomim ravnicama,kraj vocnjaka i uzoranih njiva,kosaca koji nakon napornog dana umivaju ruke i lice u njenoj toploj vodi,deca bi u njoj ucila da plivaju,patke i labudovi bi se tu gnezdili.

Neko za koren nije stvoren.

Pa makar i od zlata,kavez je ipak samo kavez.Za krilate.

Ko jednom oseti huk slobodnog pada i moc ledene vode,ne ume nikada vise mirno da tece.Ne nalazi spokoj ni utociste.

 

Cekajuci...

Da ptici ojacaju krila.

Da zemljotresi provale pukotine na povrsini.

Da se sruci...

Da li ceznja za slobodom ikada zamre u nama,pa se probudimo kao deca nakon ruznog sna,sa nekom tugom i strahom koji nas zapljusne kao voda...i zaplacemo,a ne znamo zbog cega?

 

 

"O, bože nepravedni, šta ćes još navaliti na moju glavu! Nije ni najpametnija, ni najgluplja. Toliki krivi i nekrivi prožive život neprestano zijevajući. Zašto baš mene izabra da mi nikad ne bude dosadno? I uvijek moram da rješavam nerješive zadatke, kao treći brat u priči. A volio bih da mi malo bude i dosadno, i lako, i glatko, i da mirno spavam ljetni dan do podne, i da se budim bez misli i bez muke, i da ne mislim na sutrasnji dan sa strahom."


Tvrđava
Meša Selimović

 


Kafa

Zivot — Autor unajedina @ 08:18

 

„Jednom sam tako zaželio crnu kavu. Ne znam kako mi je tako što palo na pamet; zaželio sam je. Možda samo zato jer sam znao da u kući nemam ni kruha, a kamoli kave. Čovjek je u svojoj rastresenosti i zloban i nemilosrdan. Majka me je pogledala svojim krupnim, bojažljivim očima i nije odgovorila...

Začuo sam tihe korake na stepenicama. Dolazila je majka; penjala se polako i oprezno, u ruci je nosila šalicu kave. Sad se sjećam da nikad nije bila tako lijepa kao u tom času. Kroz vrata je koso padao pramen podnevna sunca, pravo u majčine oči; bile su krupne i čistije, sva nebeska svjetlost sjala je iz njih, sva blagost i ljubav nebeska. Usne su joj se smiješile kao u djeteta što nosi radostan dar.

A ja sam se osvrnuo i rekao zlobnim glasom: „Ostavi me na miru! Sad više neću!“

Nije još bila navrh stepenica; vidio sam je samo do pasa. Kad je čula moje riječi, nije se pomakla; samo joj zadrhtala ruka kojom je držala šalicu. Gledala me uplašeno, svjetlost u očima je umirala. Od stida mi udari krv u obraze, zakoračih joj u susret brzim koracima.

„Dajte, majko!“ Bilo je prekasno; svjetlost se više nije vratila u njene oči, ni osmijeh na njene usne.

Popio sam kavu i tješio sam se: „Navečer ću joj reći onu riječ, onu ljubaznu, za koju sam prevario njenu ljubav.“ Ne rekoh joj ni navečer, ni drugog dana, pa ni na rastanku...

Tri ili četiri godine kasnije tuđa mi je žena u tuđini donijela kavu u sobu. Tad sam pretrnuo, zapeklo me u srcu jako da sam htio kriknuti od bola. Jer srce je pravedan sudac i ne zna za sitnice...“

 

Ivan Cankar


Krvna veza

Zivot — Autor unajedina @ 15:25

Za sve je kriv moj deda.
Hercegovac visok preko 190cm,crn,lep i mocan muskarac.
Jedan od onih ljudi zbog koga spustaju glave,mere reci,podilaze mu.
Dobro,na kraju krajeva,plase ga se.
Nikada necu znati cime se tacno bavio,u stvari nikada me nije ni zanimalo.
Bio je moj deda.
Za druge je radio u drzavnim sluzbama,covek iz senke,mocan,u to vreme...na tome cu stati.
Uzasno tezak covek.Za sve.Za porodicu.
Svi su ga prvenstveno postovali,ugadjali mi,povinovali mu se.
Moja baka,snazna i voljena zena,troje dece,ali uvek je znala svoje granice,i umela da mu se skloni,da ga ne pita.Tako i deca,unuci.
A onda dodjem ja prva unuka.
Obozavana,vaspitana iskljucivo po njegovim nacelima.Moji se nisu mnogo pitali,ljutili su se,svadjali,terali svoje...ali njegova je uvek morala biti poslednja.
Meni je svet stavio pod noge,sve mi se moglo,imala sam pravo da budem razmazena do besvesti,bezobrazna,sa zlatnom kasicicom u ustima.
Ali to je bio njegov nacin da od mene napravi coveka.
Valjda sve to sto mi je pruzeno u detinjstvu,stvorilo je od mene coveka koga nikada nisu mogle da zasene materijalne stvari.
Ucio me da budem svoja,da donosim svoje odluke,nikada da ne spustim glavu ni pred kim,nikada da ne zavisim ni od koga.Nikada da ne dozvolim da neko povisi glas na mene,za podizanje ruke da ne govorim.
"On tebe samarom,ti njega sakom direktno u glavu."


Odem na rekreativnu u osnovnoj skoli,kapriciozna kakva jesam,i odlucim da ne zelim tu da budem zovem roditelje da dodju po mene.
Mama i tata dodju na planinu gde smo smesteni,posteno me naribaju,zaprete,ako samo zucnem nadrljala sam,ima da budem kao sva druga deca,i da ostanem tu.
Zabrane na recepciji da mi daju telefon da pozivam ubuduce.
Ja se vratim drustvu,cekam drugi smenu na recepciji.
Iako i oni znaju da se meni "onoj maloj razmazenoj sto joj je deda taj i taj..."ne dozvoljava koriscenje telefona,ja prilazim sa licem andjela i mirno pitam:
"Molim vas,mojoj baki je danas rodjendan,samo da joj cestitam bice jako tuzna ako je zaboravim."
Misija uspela,pozivam jedinog coveka koji nije upoznat sa mojim "zatocenistvom gde se dosadjujem",i koji je opasno slab na mene.Kad ga dobijem na telefon pocinjem da placem,zapomazem da me ovde muce "Dolaziiiiiiii deda po mene odmah,odmah,dolaziiiiiiiiiiiiii."
Nekoliko sati kasnije dolazi moj deda i kupi  unuku i sve njene stvari,i nas dvoje sa sve mojim stvarima zapucamo direkt za Hercegovinu,gde nam je porodicna kuca,vinogradi,vocnjaci.
Tek kad smo tamo dosli,obavestava moje roditelje da me je uzeo i da cemo biti nas dvoje u Hercegovini nedelju dana,i da je sve pod kontrolom.
Nema pogovora.Njegova je poslednja.
Moj deda i ja.
On koji nikad sebi casu vode nije sam nasuo,meni ujutru sprema dorucak.
Idemo kod mestana po svezu domacu hranu,uci me da budem pristojna i da uvek postujem one koji posteno zaradjuju svoj hleb.Da delim ljude na ljude i neljude.
Uzimamo,kajmak,jaja,povrce,meso,mleko,sir,voce...domacu zdravu hranu,od lokalnih mestana koje poznaje,koji ga cene i uvazavaju.
On mi sam pece ta jaja za dorucak.Meni i njemu.
Nikada ni jedna jaja nisu imala takav ukus,dzaba kasnije sa godinama pokusaji moje majke i bake da mi spreme ista,nije to bio taj ukus.


Tek mnogo godina kasnije,spremala sam sebi jaja na oko,zvonio mi je telefon i ona su poprilicno zagorela.Posto nisam imala vremena nesto drugo da spremim,probam ih...i prepoznam nepogresiv ukus.Nasmesim se.
Pa da,moj deda je prvi put u zivotu kuvao nesto,i to svojoj unuci,pa morala su zagoreti,ali ukus je nepogresiv.Hrana spremljena od srca.
Hrana spremljena nekome od srca zaista ima najbolji ukus.
Ponekad kad sam usamljena,ili mnogo tuzna,kad mi naidju teski dani,ugrejem tavu i pustim da mi jaja na oko malo zagore...

 

Ujutru me je budio u 6h da idemo zajedno u ribu.
Naucio me je da ako zelim svoju ribu,moram sama iskopati glistu i staviti je na udicu.
Naucio me je da nista nije sramota raditi,samo je sramota krasti i biti los covek.
Naucio me je da u zivotu samo idem srcem,da se nikada ne pokorim nikakvoj budali.
Naucio me je kad se prljava vratim iz ribolova,da se sve u zivotu moze oprati osim prljavog obraza.
Naucio me je da nikada ne pokazem slabost,da uvek verujem u sebe.
"Ti si moja krv."
O da,imao je on i svoje unuke,naslednike muske krvi,ali nikada ni sa kim od njih nije bio kao sa mnom.To mi i danas prebacuju.
Nikada necu zaboraviti te dane ciste srece sa dedom u Hercegovini,gde me je odvukao kao kapricioznu princezu sa ekskurzije,ali me je naucio da budem covek.
I danas umem da prevarim svojim izgledom,volim iznenadjenje ljudi koji mi pristupe sa predrasudom a onda upoznaju ili onu ludacu bez dlake na jeziku koja im amputira pola mozga,ili malog remorkera koji bi sve ucinio za njih.
Kod mene nema sredine.
Bos ili hadzija.

Kad volim volim,ne umem da se pretvaram,moje lice je barometar na kome se vidi sve.Za onog ko ume da vidi.Prezirem dvolicnost,ulizivanje,pretvaranje,prezirem pokondirene tikve,one sa prazilukom u dupetu koji glume neko ludilo,kravatase koji "micu usnama dok sricu pejdzer" sa kompleksom paunovog odela i paklene masine.

Ubrzo posle naseg povratka kuci,nakon Hercegovine deda je umro.
Onako kako je i ziveo,brzo,dostojanstveno,bez bolesti.
Jedno jutro je ustao,i dok je pio prvu jutarnju kafu...srce.
Nisam htela da idem na sahranu,nisam dala niko da place,skidala sam smrtovnice gde god sam nailazila na njih.Moj nacin valjda.


Ubrzo je dosao rat,i sve sto ide sa njim...
Drekavac koji nam je svima jebao mater.
Upoznala sam onu drugu stranu zivota.
Imao pa nemao,zaista najgora kletva.
Samo sto sam ja to podnela dostojanstveno,podignute glave,kao i sve nedace koje su posle snasle,bolesti roditelja,operacije...
Borbu za zivot.
Cesto borbu za goli zivot.
Nisam imala taj luksuz da budem dete,odrasla preko noci,svi su se iznenadili kako najbolje od svih podnosim taj ocaj i bezumlje.Nosila sam svoje stvari iz crvenog krsta podignute glave.
"Vrecu da obucem sa svojim stavom",izgledacu sto puta bolje od vas,
govorila sam onima koji su me zvali jadna izbeglica,i koju su hteli da me sazaljevaju...
Samo sto mene niko ne moze da sazaljeva i da hoce...mogu da me mrze,ili da me vole.
Nema tu sredine.Obucem vrecu,nabacim osmeh,podignem glavu...i ne postoji niko drugi osim mene.
Jedna jedina.Samo kad ja to hocu.

Proslo je mnogo vode od tih teskih dana,danas zivim dobro.Imam svoj svet,svoje prijatelje. Uglavom volim da sam nevidljiva,da nemo posmatram svet oko sebe,male ljude,dobre ljude i da verujem i dalje u ljudsku dobrotu.
Borim se sama u ovom svetu sa svoja tri trna.Na svoj nacin.
Mnogi mi govore da sam luda,sto ne iskoristim poznanstva,veze,rodbinske linije da nadjem sebi dobar posao.
Oni ne shvataju.
Kad me drsko pitaju ja im odgovorim "Eto moze mi se jebiga."
Ne zelim u zivotu nikome da budem duzna,ne zelim da vucem za rukav neke ljude koje je moj deda zaduzio,svoju najblizu rodbinu koja je danas na odlicnim pozicijama.
Necu dozvoliti nikada da se uzdignu iznad mene i ocekuju da im ljubim stope,za nesto sto su ionako po savesti trebali sami uciniti odavno.


Odvratnim ljudima ne bih orah iz ruke uzela,ma da imaju celu planetu,necu da gledam u olos,jebiga moze mi se.
Radije cu sama krenuti od pocetka,posteno,s obrazom,visoko podignute glave.
Sa svojom diplomom u rukama,ne stidim se da kuvam kafe,cistim kancelarije,budem sekretarica,da radim od jutra do sutra za male pare.Da svojim radom gradim dalji uspeh.
Nesto moje,za sta se sama borim,sto sopstvenim radom i trudom sticem,da nikome nisam duzna, da nikome ne dam da pljune na mene.
Ma ne dam na sebe olosu,pa makar umirala od gladi.Ne dam!
Zelim sve sama,svojim trudom.
Necu nikome da trepcem okicama,da mi trazi da nosim krace suknjice da mi gleda u butine,necu da slusam sranja polupismenih krkana,ne dam nikome da me gleda kao komad mesa,pre bih se ubila nego sebi to dozvolila.Takva sam.
Znam ludaca u ova nenormalna vremena,jurim neke vetrenjace...
Otkud znam,verovatno gresim,verovatno bi mi zivot bio mnogo jednostavniji...
Ali...kriv je iskljucivo moj deda.
Ko ode na ovaj svet,nek se tamo razracuna sa njim.

 


"U ovom malom oglasu traže se i vlasnici onih adresa koje nam još stoje pod fiokama. Traže se da nam oproste što im ne pišemo i što ne mislimo na njih.
Traže se dedovi, pradedovi, bake, prabake, stričevi, ujne, ujaci, braća od stričeva, tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makovog zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju, a bili smo im dužni; svi oni su nas puštali da besplatno uđemo na stadione i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima, a torbe slaninom i crnim hlebom kada smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.

Traže se svi oni koje smo ostavili u sporednim sobama, u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od nas, nego samo davali.
Svi oni se traže."

Momo Kapor.


Bal pod maskama

Zivot — Autor unajedina @ 07:00

Tapija na ljubav,kako je zove Didi.

Hipotekarno pravo,potpisan papir na ljubav,na pripadanje,na vernost.

Formalnost izvrsena u nekoj memljivoj opstini,ili kicerajskoj sali ili pak na najromanticnijem mestu u gradu,sa lepim cvecem,detaljima.

Uniforma koju oblacimo pri potpisu tog dokumenta,odelo koje najcesce zulja jer nije naviknuto da se nosi,pa valjda tako neprepoznatljivi sebi samom u tom odelu,sa kravatom koja steze i sjajnim cipelama koje zuljaju,sebi licimo na nekog drugog odraslog coveka koji ispunjava svoje duznosti.

Sa druge strane,najcesce iznajmljena vencanica,ili je kupljena u najskupljem salonu koji postoji,sa nalakiranom frizurom i preteranom sminkom,valjda da nas taj drugi potpisnik ugovora sto teze prepozna.

Gledajuci godinama prijatelje i poznanike koji pristupaju potpisu te hipoteke na ljubav,cesto se zapitam da li jedno preko puta stoje dve osobe koje jedna drugu ne mogu da prepoznaju.Da li se poznaju?Dva potpuna stranca ciji ce zivot ubuduce promeniti taj komad papira.

On gleda u krutu belu vencanicu,natapiranu i nalakiranu pundju,sa zacementiranim loknama,slojeve pudera i vestacke trepavice i pita se gde je tu ona prirodna devojka u koju se zaljubio,najlepsa ujutru kad se probudi i samo umije lice.Kako da poljubi taj jarko crveni karmin na usnama sa sljokicama za koje se plasi da ce mu se zaglaviti u grlu?Kao knedla.

Ona gleda najcesce u resenje svih svojih problema,u potpisan papir kojim ce dvolicnim drugaricama i pokvarenoj familiji zacepiti usta.Gleda u imaoca stanarskog prava zahvaljujuci kojem vise nece provoditi dane po malim iznajmljenim memljivim sobicama.

Prstenje,kao zlatni okovi koji ce ih zuljati svakodnevno.Koji ce im davati za pravo da jedno drugo uteruju u sto vecu krivicu,pravo da se svadjaju,da vredjaju,da gaze.Pravo na koje ce se pozivati kad budu trazili,zahtevali,ocekivali.

Najcesci scenario koji vidjam,ono izmedju redova sto nepogresivo umem da procitam.Da li ce im taj komad papira zaista izmeniti duse,da li ce uciniti da se vise vole,da se vise postuju,da budu srecni,da budu bolji ljudi?

Sa druge strane oni drugi.Koji se vole.Ona ljubav Nemogudazivimbeztebe ljubav.Ljubav u kojoj dajes ne stedeci se,ljubav koja ti daje snagu i krila.Ona ljubav sto pisac kaze,koja od dvoje ljubavnika,slabih ljudi napravi stvorenja koji ce ne boje ni promena,ni nesreca,ni rastanaka,ni bolesti,ni zivota ni smrti.

Da li taj doticni papir potpisan pred Bogom ili pred ljudima cini da njihova ljubav bude snaznija nego sto jeste?Da li ce im ta formalnost promeniti ono sto osecaju jedno za drugo?

Sta predstavlja ta tapija na ljubav,kako je zove Didi,u ova vremena luda?

Da li je uvod u bajku ziveli su srecno i zadovoljno sve do kraja svog zivota...sve dok nije dosao Mrmot?

Postoje zene koje od malena sanjaju o vencanici,o vencanju,o tom sarenom vasaru koji im ceo zivot serviraju pred ocima.

Kao dete nisam se igrala sa lutkama,igrala sam se privatnih detektiva i istrazitelja.Nisam ljubitelj slatkih romanticnih stvari,nekako kod mene u ustima izazovu bljutav ukus kao one svilene bombone koje su sva deca volela a meni je bilo muka od njih.Ne znam,valjda vreme izgradi od nas osobe kakve smo postali.Vencanja kojima sam ja prisustvovala su za moj ukus plasticna,bezlicna,bljutava.Ako ne vidjam neke ljude nikad u zivotu,ili jako retko,zasto ih moram pozivati da jedu i piju i ogovaraju me?Zasto oblaciti krutu vencanicu da bi se osecala kao princeza,jer najcesece u istim vidim kvazimoda koja se igraju princeza?Zasto gledati voljenog muskarca u ustogljenom odelu kad ga volim u njegovim izbledelim farmerkama?Jel zbog sveta,sta ce oni reci?

Da ne govorim o bezobraznim obicajima,gde se ljudima izvlaci novac iz dzepa,ne pitajuci se da su mozda neki od njih potrosili zadnji dinar iz kuce da dodju na taj vasar.

Muzika je tek prica za sebe.Osecas se ko kreten najveci dok ti sviraju pesme od kojih ti se u najmanju ruku bljuje,ali eto to voli ujak iz provincije ili tetka sa mini valom ko ovcica koja ti je poklonila komplet serpi.

Pitam se nekad da li sam zaista rodjena sa greskom,da li samo meni to bode oci i para usi?

Sta znaci bal pod maskama,sta znaci hipoteka koju na tom balu potpisujemo?

Ako zaista nesto radimo iz srca i od srca ne gledajuci ostale...zasto dvoje ljudi ne bi mogli otici na neko lepo letovanje,ona da nosi obicnu belu pamucnu haljinu,on svoje svetle farmerke i majicu,ako bas ta tapija predstavlja nase obicaje i patrijarhat,vrednosti koje nosimo iz porodice,nek to onda bude papir koji ce promeniti samo to da sutra njihova deca budu rodjena u svetinji braka,da nose isto prezime kao njegovi roditelji...a sto se crkve tice,misljenja sam da je Bog na njihovoj strani,i da navija za njih samim cinom sto im je ukrstio zivotne puteve.Sto se tice crkve kao institucije,vec su druga tema popovi koji su od vere napravili biznis i koji tako bezocno i bezobrazno zaradjuju na njemu.

Da li placen obred kod tog istog svestenika ima istu snagu kao cin dvoje ljudi koji se vole,pa odu sami u tu istu crkvu,stanu sami pred Bogom pa kazu jedno drugom da se vole,da ce ostati zajedno i voleti se dok god ljubavi u njihovim venama ima?Da li oni sa placenim obredom imaju tapiju na vecu ljubav i lepsu srecu?Na blagoslov?

Sta je ljubav?Znate li zaista,iskreno,i iz srca sta je prava ljubav?

Koliko smo licemeri,a koliko lazni moralisti?

Koliko smo ljudi a koliko roboti?

Sta ce svet reci?

Najomrazenija osobina na ovom nasem brdovitom Balkanu.Najodvratnija rec.

Sta ce svet reci.

Gde je ljubav u celoj toj prici?Gde smo mi?

 

 


Stranac

Zivot — Autor unajedina @ 22:28

"Kad ti jednom srce slome,ne vjerujes nikome..."

Zivot je cudo.

Kad ti jednom srce slome...

Pa zavrsis na dnu tamnog tunela.Bez vazduha.Bez nade.

Ranjen i povredjen.Razocaran.

Malena zivotinjica uvucena u tu jazbinu koja lize svoje rane.Da prezivi dan.

Samo da doceka svitanje.

Ceo zivot ti se svede na mehanicko prezivljavanje,i docekivanje svitanja.

Kao kad te potope u duboku hladnu vodu,cujes u daljini glasove koji ti govore,vidis njihove siluete,ali nemas snage da isplivas,da udahnes vazduh.

Jos jedan dan...Dobro je,prezivela sam.

Preziveti jos jedan dan, postane tvoja rutina pored zvakanja hrane na silu i gutanja.Kreveta i zidova cije pukotine znas napamet.Spoljasnjeg sveta koji je prestao da postoji za tebe,i ne zelis ga pustiti u svoju sobu nikada vise.

Zakujes prozore za svaku svetlost koja ti moze oskrnaviti mir.Doneti ti nemir,onu centrifugu u utrobi koja cupa na zivo.Onu metalnu knedlu u grlu,koju gutas,i ne mozes da je progutas.

Najgore su one promene na koje nisi pripljemen,i ono jutro kad prvi put u ogledalu ugledas stranca.Kad prvi put budes svedok kako taj stranac u tebi razgovara sa ljudima,kako pocinje lazno da se brani od njih sa svoja tri trna,koja se njima cine kao kanze lava koji je spavao,pa se probudio.

Pa ti se svidi ta nova osoba,taj stranac u tebi,koji opstaje u tom svetu sa tolikom lakocom,snalazeci se mnogo bolje od tebe,onog nekadasnjeg slabog i pogazenog tebe.

Prihvatis stranca,postanete jedno,privikavas se na njegov lik,na njegov stit,na njegovu masku.On ti donosi mir koji tako dugo nisi imao,zastitu od losih ljudi,zlobnih misli,teskih zivotnih situacija.Kad ne ides srcem,mnogo je lakse pregurati dan.

Menjas svoj lik u ogledalu,nema vise pogleda srne,cujes iza sebe reci drugih ljudi..."Lako je njoj,ona nema brige ni probleme.Ledena kraljica u svom savrsenom svetu,bez problema.Eh da nam je njen zivot..."

Hm,pomislis,prevara je uspela.Pocinju da te se plase,pocinju da mere reci prema tebi,da mere postupke.Dobro je dok se odmicu od tebe,dok ti zavide,dok te posmatraju sa udaljenosti,ne usudjujuci se nikad vise da te povrede.Plase se onog stranca u tebi,njegovih kandzi lava,ostrog jezika,stava kojim ih spustis na zemlju kao malu jadnu decicu koja su skrivila nesto.

Vremenom izvuces se iz tunela.Izmami te svetlost novih mogucnosti,tebe kakav si postao,kakav tek mozes da budes.Onaj ko je bio na onoj drugoj strani,vrlo dobro zna da ce uciniti sve da nikada vise tu ne dospe,po cenu svog sopstvenog zivota,po svaku cenu.

Da zastiti svoje sopstveno ranjeno srce,cije rane jos uvek lize kao zivotinja,onda kad ostane sam.

Zivim ovaj zivot kako moram,kako najbolje umem.

Otvorila sam ovaj prozorcic jer sam iza njega osetila dobre vibracije dobrih ljudi.Osecam se dobro,jer sam ono sto jesam,sto u onom drugom svetu,sa strancem u sebi,odavno nisam.I dobro je sto je tako.

Samo sam ruza koja se brani od sveta sa svoja tri trna onako kako to najbolje ume.

Ne zaboravite da ovde ipak imam svoje stakleno zvono,za slucaj da naidju gusenice.Znam vrlo dobro kako je to kad vam se gusenice uvuku pod kozu.

Svi smo mi razliciti,i dobro je dok je tako,jer razliciti vetrovi nas oblikuju kao pesak u pustinji u ono sta cemo postati.Nisam imala lak zivot.Necu biti pateticna jer to mrzim...reci cu samo...Patila sam.

Ko je bio sa one strane,razumece me vrlo dobro.Ko nije,sta god da mu kazem nikada nece shvatiti.

Kad ti jednom srce slome ne vjerujes nikome...

 


Stanovnici Blogograda

Zivot — Autor unajedina @ 07:20

Iza sedam gora,iza sedam mora...pa jos malo puticem,skrenete kod onog drveta gde stoji zuti macor.Stigli ste u nas virtuelni Blogograd,neki kazu Blogselo ili Blogprovincija...kako god.Ovo su njegovi stanovnici,nadam se da cete se pronaci....

 

 

Ova dama voli ples i deteline,pa mnogima donosi srecu.

 

 

Odmah pored nje,je nasa prijateljica koja ovih dana prolazi kroz najtezi period svog zivota,ali mi je mnogo volimo,podrzavamo,i molimo se za nju.

 

 

Tu je i veliki carobnjak,ispod cijeg se sesira kriju najlepse price za laku noc.

 

 

Muskarac u kuhinji,koji savrseno pise,uz sebe uvek nosi kutlacu ali i oklagiju...nikad se ne zna.

 

 

E pa njih dvoje za mene idu u paru,i nema vise Didi mi dodji mi...

 

 

Dama koja je odlicna baka i domacica,ali ne dajte se zavarati tako dobro pise da uvek izvuce nekog zeca iz rukava.

 

 

Romantican bloger,koji je ranije pisao pesme,a danas nam uglavnom postavlja pitanja na blogu.

 

 

Mladic koji za nas gleda filmove i daje nam najbolje moguce izvestaje o njima.

 

 

Zena koja najbolje pise kad je pun mesec,i tada spravlja najbolje cajeve.

 

 

Dobri duh ovog bloga,ona uvek zna...

 

 

Mama i njen Andjeo.

 

 

Drugar koji nosi grcki nick,obavestava nas o aktuelnim temama,i daje dobre komentare.Novinar bloga.

 

 

Malena velika devojcica kojoj glavobolje zadaje jedan Slovak.

 

 

Jedna Ana sto je odlican vozac i brza na peru,nasmejava ceo blog.

 

 

Druga Ana sto ne voli Milovana,nego jednog M. koji je pod opkladom,plavusa koja govori i muzikom i recima.

 

 

Jedna pricalica sto nam donosi bajke da lakse zaspemo,nasa carobnica.

 

 

Jedan ribolovac koji je otisao,ali ce se vratiti.

 

 

O da imamo i plesaca koji nije los plesac nego odlican.

 

 

Dama koju muci nesanica,pa se s nama druzi iskljucivo nocu u sitne sate.

 

 

Cuvar bloga,koji nas obilazi i ostavlja tople komentare,narocito cuva blog dame sa detelinom kad je odsutna.

 

 

 

Dama koja nas poducava o lepoti zivljenja i preporucuje dobra vina.

 

 

Jedan vuk koji ima opravdane izostanke jer cuva svog malenog vuka.

 

 

Kad smo kod izostanaka tu je jedan dobar pisac,iz mog kluba koji ima novi posao pa se dokazuje.

 

 

Dama pinokio sa odlicnim komentarima.

 

 

 

Sve to gleda i smeska nam se jedan lala na svom salasu kraj male garave,ciji su komentari meni smernica da sam na pravom kursu.

 

Pozdravlja vas jedan ludi vrabac,sigurna sam da cete se prepoznati.Nadam se da ce nase malo mesto postati bogatije za neke nove stanovnike vredne paznje,zelim vam ugodan boravak.

...I ne brinite,to sto osecate da vas mozda golica oko obraza,to je samo mali bezazleni osmeh,nista strasno.


Decak sa violinom

Zivot — Autor unajedina @ 21:48

 

Topao i suncan letnji dan.

Deca se igraju u dvoristu obdanista.Sta biste pomislili da ugledate coveka koji stoji i posmatra ih?

Da je otac nekog deteta mozda?

Neko sa losim namerama?

Da li bi vam mozda palo na pamet da je rec o sirocetu?

"Gledam tu srecnu,bezbriznu i negovanu decu,voljenu od svojih oceva i majki i pitam se zasto je mene majka odbacila kao bebu,zasto mene nisu mogli voleti?"

To je jedan delic njegove price koju je kao dobitnik jedne knjizevne nagrade procitao jedne kisne noci.Koju sam slusala bez daha,zajedno sa drugima,prica od koje sam gutala suze kao teske olovne knedle sto stisnu grlo,prica kojom me je ovaj skromni i nenametljivi covek kupio.Nepovratno.

To bice,pod tremom od te velike nagrade,kao da se pravda,kao da pokusava da se pokloni i dobije oprost od drugih,vecih pisaca,koji tu istu nagradu nisu dobili.Te oci,oci deteta,koje lutaju po dvorani,trazeci neki prijateljski pogled,klimanje glavom kao odobravanje bar,da je on nesto dobro uradio,napisao.Olovna lica posmatraju ga nemo kako izlazi na scenu.

Dirljivo svecan,u najlepsem sakou koji je verovatno imao u svom skromnom posedu.Drhti kao prut,ruke mu se tresu dok izlazi na scenu.Vezbao je govor,vezbao je da procita tu bolnu pricu,pricu siroceta bez oca i majke.Bez zrnceta ljubavi.Pricu o hraniteljskim porodicama,bez trunke gorcine.

"Niko me tu nije mazio.Niko mi toplu rec rekao.Niko me nije voleo.Ja sam samo svirao.Tu je bila moja ljubav koju nikad nisam imao.Violina.Jednom sam na takmicenju osvojio nagradu i sav novac dao hraniteljskoj porodici.Onda su me voleli."

Jednostavne reci,detinja dusa koja ne ume da mrzi,topla prica...okrenula mi je svet naopacke.

Kada je zavrsio citanje,poklanjao se nekoliko puta,sve do zemlje,da zahvali,da se nekako oduzi,da se opravda,nenavikao na ljudski gest,na toplu rec.

Seo je skromno na svoje mesto,zgrbio se,skupio se,usao sam u sebe,da sto manje bude primecen,da sto manje nekom bude na smetnji,dajuci prostora ostalima,presrecan za mrvice paznje koje je dobio.

Nastavilo ce citanje nagradjenih.Posmatram ga celo vece krajickom oka,mada izgleda kao da ga ne primecujem,da pazljivo slusam druge pisce.

Za stolom sedi i jedan mladi nagradjeni pisac,koji je dosao da lepom devojkom.Ceo spektakl od dogadjaja.Ona sa fotoaparatom da slika svog voljenog.Sitnice koje ih odaju da su jako bliski,da se vole,sreca koju ne mogu prikriti.Neki njihov mali svet,gde se celu noc,slusajuci ostale,dopisuju na tastaturi telefona smeskajuci se jedno drugom.Njihova mala vasiona u tom velikom svetu.Uglavnom ostali prisutni ne vide taj mali svet unutar ovog sto se desava oko nas.

A onda krajickom oka vidim njega kako ih posmatra.Odusevljen kao dete,to dvoje koji se vole,tu podrsku koju taj mladic ima.Obojica su dobili nagradu,ali ovaj drugi mladic ima uz to i svu srecu,podrsku,ljubav,srecu kojom isijavaju.

Odmah sam znala da je to pogled deteta koje nije bilo voljeno,pogled koji gleda drugu srecnu decu.Stidljivi pogled koji gleda nesto sto on nema.Porodicu.

Svo vreme dok je mladic citao svoj tekst,devojka ga je fotografisala.Sreca i ponos koji se ne mogu prikriti.Nisam vise ni morala da gledam u njega...znala sam taj pogled srne,taj pogled coveka kome je zivot tako surovo oduzeo,tako surovo ga povredjivao.Covek koji odusevljen gleda taj svet ljubavi,podrske,neznosti...

Celo vece obelezila mi je njegova prica,prica kako je trazio oca.Kako je nasao oca.Kako ga je isti ponovo odbacio.Nije hteo ni da se susretne sa njim.

Na zalost svako danas moze napraviti dete.

Svako danas moze roditi dete.

Zivotinja nikada ne odbaci svoje mladunce.

Nasa sirotista su nam spomenik o coveku kao uzvisenom bicu.Da li znate kako izgleda dete u svom kreveticu,kao malom zatvoru,koje nikada niko ne uzme u ruke,ne pomazi?

Koje moguce opravdanje,koji razlog pod ovom kapom nebeskom moze biti da od svoje krvi i mesa napravite nesrecnu ranjenu zivotinjicu?Odbacenu i ponizenu u ovom surovom svetu.

Plakala bih i nikad ne bih prestala da placem za svakom slicnom sudbinom,za svakim odbacenim detetom.Nad nama ljudima kakvi samo postali.

Hranila sam jednu kerusu.

Bila je crna,velika,kudrava.Lajala je na sve.Divlja,neprilagodjena,nenaviknuta na nezan dodir,na pruzen komad hrane.Nekoliko puta su dolazili sinteri po prijavi stanara,ali im je uvek bezala.U siprazju je okotila mlade.Po cici zimi,po kisi,isla je tako mokra od kontejnera do kontejnera da trazi hranu,da ima mleko da ih prehrani.Nas dve smo imale precutan sporazum.Ostavljala sam joj hranu na odredjeno mesto i odlazila.Toplo me gledala iz daleka,pa prilazila tek kad bih se udaljila.Dolazili su ljudi,da joj pobacaju kucice,da je uhvate,da je nekako oteraju odatle.Kidala se,lajala,borila se kao vucica za njih.Jednom su dosli sa vucijakom koji je trebao da je zadavi da bi dosli do kucica i bacili ih.Ona je jednostavno mogla pobeci,nastaviti svoj zivot.Borila se.

Ja sam izletela,svadjala se,vristala,pretila im na najgori moguci nacin.Spasila sam je taj put.

Sledeci nisam bila kod kuce.Ubili su je i bacili u kontejner,a siblje zajedno sa kucama su spalili.

Da mogu tu na miru setati svoje rasne pse,prolaziti,izvoditi decu.

E od te keruse sam ja,neprilagodjena,drugacija,mimosvijet naucila lekciju o majcinstvu.Osetila materinsku ljubav.Od te keruse sam videla kako izgleda biti majka.

Od decaka sa violinom sam naucila kako izgleda ono drugo lice.Lice coveka,koji je uzviseno bice iznad zivotinja.Majke koja odbaci svoje dete,zarad nekog boljeg zivota.Deteta koje odraste bez roditeljske ljubavi.

Na kraju veceri htela sam da pridjem,da mu cestitam,ne znam...da mu kazem nesto.Nesto.Zaledila sam se.Otisao je pre svih,nenametljiv,skroman.Da ne smeta.Da ostavi prostor onim drugima koji su sirili srecu,porodicu koja je grlila nagradjene,njihovo fotografisanje...

Falilo mi je vazduha.Prostora.Neba.

Izasla sam na vazduh.

Na kisu.

 


Crv

Zivot — Autor unajedina @ 10:50

Uglavljen u mikrosvemir izmedju vode i vazduha.Izmedju beskraja i besmisla.Crv.

Mali,zivi crv.Najzivlji mali crv na svetu.

U toj savrsenoj kutiji satkanoj od takotrebstine i ususkanosti.

Pomirenom svetu gde su se sklopile sve kockice,sastavljenom mozaiku velikih umetnika,uklopljenim puzzlama decijih junaka.

Crv.Najmanji crv od svih crva,tako ziv,tako stvaran.

Crv.

Tamo gde je voda bistra bas onako kako treba,savrsene temeprature.

Gde je vazduh planinski cist,zdrav,ispravan,nezagadjen.

Idilu kvari on.

Crv.

Pomera se i trazi sebi mesta.Rije u zivo meso.Zeli da se nastani.

Ne mozes ga izbaciti,ne mozes ga oterati.

Ne mozes ga ignorisati.

Ne mozes zatvoriti oci,iako ih svakog dana zatvaras.

Ne mozes ga ne cuti,ne mozes ga ne osetiti.

Crv.

Kako bi lep bio zivot bez njega.Kako ispravan.Kako mio i ususkan,kako treba.Bas kako treba.

Da nije njega.

Zivot bi bio bela hartija na koju bi sami ispisivali stranice sopstvene srece,uspehe...Sve ciste radosti.Sve ispravni postupci.

Kako bi dobri ljudi postali...Kako posteni.Kako ispravni.

Crtali bi sebi oreol iznad glave,dobrotu na licu,crtali bi sebi lep i miran dom.Sa onim dimnjakom,oblacicima,suncem,sa dvoristem.Crtali bi sebi lepu porodicu,decu.Kucu ispunjenu smehom i prijateljima.

Kako bi to lepa slika bila.Cista.

Prazna.

Ponekad u casovima ciste srece,osetim crva...kao nesto iskonsko moje.Poznato u ovom svetu od porcelana.Nesto sto jedino prepoznajem,sto umem da osetim.

Crv.

Jednog dana kad ga vise ne bude...Svet ce biti tako lepo i prijatno mesto.Crtez ce stajati dovrsen na vratima frizidera.Bicu dobra svima,ispravna,postena.Blistacu u svom savrsenom zivotu.Imacu sve.

Necu imati crva.

Pitam se sta ce biti na mestu gde treba da stoji srce?

 


Ludi vrabac

Zivot — Autor unajedina @ 12:42

Nakon Strumpfova,Opstanka,Grlom u jagode,Idemo dalje,Varljivog leta...pa muzickog talasa koji me je zapljusnuo i nepovratno promenio dolaskom Azre,Zabranjenog pusenja,Haustora,pa slatkih balada Dine Merlina,Crvene Jabuke,Bijelog Dugmeta,Olivera Dragojevica...moj pogled na svet vise nije mogao ostati isti.

Kombinacija cistog dobrog zvuka,dobrih tekstova pomesana sa slatkim baladama uz koje sam plakala i sazrevala.Odbolovala prve bolesti,prve ljubavi,prva razocarenja.

A onda su na red dosla knjige.Beskraj novih mogucnosti.Ceo jedan svet koji se otvorio ispred mene,i pred noge mi sasuo svoje bisere,svoje nove horizonte koji su zaiskrili toliko sjajno da su mi zamutili vid.

Htela sam sve,i htela sam odmah.Zedno.Gladno.Pohlepno.

Prvo sam otkrila domace pisce.Naravno Branko Copic.Njegove Magarece godine koje su Tugovale sa bronzanom strazom u Basti sljezove boje cekajuci da Orlovi rano polete i da sto pre postanu Delije.

A onda Ivo Andric.Moj heroj.Duboko sam uverena da onaj ko procita sve knjige Ive Andrica ne moze nikada postati los covek.Da je svaki covek na mom Buretu Baruta u kom sam rodjena,procitao Andriceve knjige,to Bure Baruta nikada ne bi eksplodiralo i unistilo nam zivote nepovratno,rasulo nas kao mikrocestice po kosmosu da tako usitnjeni lebdimo,ni na nebu ni na zemlji,trazeci svoji maticu i svoj mir.

Beskrajna dubina Travnicke hronike,Na Drini cuprije,Proklete avlije,Znakovi pored puta,pa Jelena zena koje nema,Ex ponto,Nemiri...uneli su nemire u moje vene,koje nikada vise nisu pumpale krv na isti nacin.Kako se nakon toga zadovoljiti sitnicama,odletila sam tako visoko medju oblake u potrazi za zvezdama,da mi je ubuduce svaka visina postala nedovoljna,a svaki sjaj druge vrste kao bedni kamencic koji je jadan svetlucao u prasini smesan naspram mojih zvezda.

 

"Toliko je bilo u zivotu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je zivjeti. Nesreca je u tome sto tako cesto, krace ili duze, javno ili tajno, hocemo da budemo ono sto nismo, ili da ne budemo ono sto smo. Takvim nasim prohtevima i cudima, kojima ne mozemo vidjeti cilja ni smisla, mi kvarimo svoj kratki zivot vise nego sto nam ga truju i zagorcavaju ljudi i prilike oko nas. Vrlo rano sam saznao da svaki minut zivota moze biti tezak koliko i zivot ceo. Ko ima i umije, taj ne samo da duze i ljepse zivi nego i lakse i boluje i umire. Da mi je naci nekog ko bi zivio umjesto mene. Pravo ocajanje moze da obuzme covjeka kad kod onih koje smatra bliskim umjesto razumjevanja i usrdne pomoci naidje na hladne, ostroumne analize svojih shvatanja i postupaka... Ko ljudima sve vjeruje, prolazi rdjavo; ko nista ne vjeruje, jos gore. I tuga je jedna vrsta odbrane. Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama cinjenica da je takva nada mogla da postoji vrijedi toliko da je suvise skupo placena jednim razocaranjem, pa ma kako ono tesko bilo. Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetljivih ljudi na osjetljivosti njihovih bliznjih. Izmedju bojazni da ce se nesto desiti i nade da mozda ipak nece, ima vise prostora nego sto se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mracnom prostoru mnogi od nas svoj vijek"

 

A onda je dosao Mesa Selimovic,taj blistavi um koji zauvek menja covecanstvo svojim genijalnim delima.Da li su puzevi golaci koji zive svoje male zivote ostavljajuci samo sluzavi trag,svesni sta propustaju u zivotu posto se nikada ne susretnu sa ovakvim velikanima?I to samo u okviru nase knjizevnosti?Samo da spomenem njegove Tisine,Tvrdjavu,Dervis i smrt...zedno sam pila i upijala svaku njegovu rec,svaku misao,i nekako u toku zivota iznova im se vracala,tek prezivljavajuci zivot ponovo nalezeci neki novi smisao u njima koji ranije nisam mogla naslutiti.Koje bogatstvo,koje vrelo ciste i bistre vode koju zedno upijam u sebe.

 

"Vidis jos mislim dobro o tebi, i zelim da se ponekad probudis usred noci, i da dugo sjedis prekrstenih nogu na postelji, muceci se kajanjem i stidom, zbog mene. Ali , neka ti je bogom prosto, nisi ti birao svoju sitnu dusu, dali su ti je, ne pitajuci, dosao si na red kad drugih, boljih, nije vise bilo."

 

Zivot je tako kratak i tako lep.Toliko surov da ti dusu iscupa iz grudi na zivo.Plaseci se tog istog zivota zavukla sam se u Tunel gde su mi prosle najlepse godine.Spas sam pronasla u citanju,u pisanju,u hvatanju tog istog zivota za gusu.Moji drugari Andric,Selimovic...moji heroji.

Poticemo iz istih krajeva pa si mi nekako jos drazi i miliji,poznaju ovu nasu prokletu balkansku dusu,ne menjajuci je jer su i sami svesni koliko samo teski,koliko svoji,koliko zadrti.A koliko smo meki.

 

 "Mi smo niciji. Uvijek smo na nekoj medji, uvijek neciji miraz. Vjekovima mi se trazimo i prepoznajemo, uskoro necemo znati ko smo.
Zivimo na razmedju svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaceni. Ko rukavac sto ga je bujica odvojila od majke pa nema vise ni toka, ni usca, suvise malen da bude jezero, suvise velik da ga zemlja upije.
Drugi nam cine cast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo. Mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odsluzimo. Nesreca je sto smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i necemo iz nje, a sve se placa pa i ova ljubav. Svako misli da ce nadmudriti sve ostale i u tome je nasa nesreca.
Kakvi su ljudi Bosanci? To su najzamrseniji ljudi na svijetu, ni skim se istorija nije tako posalila kao sa Bosnom. Juce smo bili ono sto danas zelimo da zaboravimo, a nismo postali ni nesto drugo. S nejasnim osjecajem stida zbog krivice i otpadnistva, necemo da gledamo unazad, a nemamo kad da gledamo unaprijed.
Zar smo mi slucajno tako pretjerano meki i surovi, raznjezeni i tvrdi. Zar se slucajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj neodredjenosti, zasto?
Zato sto nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno znaci da smo posteni. A kad smo posteni, svaka cast nasoj ludosti!"

 

Zavirili ste i izvor moje snage i sjaja koji me obasjava iznutra,dajuci mi snagu da jurisam na vetrenjace.Sigurna sam da i vi imate omiljene pisce,omiljene citate...i verujem da ti isti citati najbolje govore o vama samima.

Ja sam Una.Nicija.Svoja.Sa svojim zamisljenim prijateljima,piscima kojih odavno nema ali koje prkosno zovem svojima.Moj svet.Moj smisao u ovom besmislu.Necu se vise bojati ni ovna ni govna.Hocu zivjeti!

Ja ludi vrabac.

 


Ne udaljavaj se na stajalistu

Zivot — Autor unajedina @ 14:27

 

"Cuvaj se.Dobro jedi.I na stajalistu se ne udaljavaj od autobusa",kaze mi baka svaki put kad se pozdravljamo,kad negde putujem.

Meni smesno.

Kad god autobus stane na stajaliste,ja se setim njenog saveta,nasmejem se sebi u brk,ali nekako iz podsvesti uvek drzim taj isti autobus na oku.

Jednom prilikom sedim sa mojim starim drustvom,negde na kraju sveta.

Na jednoj planini,jedna vikendica.

Priroda koja ostavlja bez daha,cist vazduh,koji smo mi poremetili mirisom rostilja i pecenog jagnjeta sa raznja.

Tisina i cvrkut ptica,koju cesto razbija grohotan smeh i kikotanje.

Polako pada noc,pocinjemo da navlacimo na sebe slojeve garderobe,onako ususkani kao deca pred spavanje,sedimo za velikim stolom pod vedrim nebom,disemo hladan vazduh,pijucamo ostatak pica uz dobru hranu koja je preostala.Opusteni smo,smejemo se,otvaramo dusu onako iskreno,bez maski,bez ona tri trna da nas stite od sveta.

U drustvu je i jedan drugar koji je nekako drugaciji.Sagoreo u idealima,u politici kojoj se predao ne sluteci da ta kurva vise uzima nego sto daje.Usao je krilat u celu tu pricu o Brdovitom Balkanu,o velikim idealima,o vrednostima,porodici u kojoj je zeni mesto u kuci gde razmenjuje recepte sa njegovom majkom,ne izlazi nigde,sem na pijacu,odgaja decu,dok se taj njen isti muz predaje idealima,velikoj ideji,gde vreme trosi vise u virtuelnom svetu sireci svoje ideje i trazeci istomisljenike,lincujuci neistomisljenike,umesto da to isto vreme provodi sa svojom sopstvenom zenom i decom.

Vremenom ideali su mu skresali krila,politika kurva okrenula ledja,ostao je bez posla i poceo da naslucuje onu pricu kako se kod nas zaista brani domovina...

"Domovina se brani vjerom
i tudjim mrtvim sinom
domovina se brani licnim soferom
metalik crnom limuzinom."

Ali onako pod uticajem alkohola,pun neke gorcine,optuzuje zenu koja zeli da ga ostavi samo zato sto je videla od svojih drugarica da se razvode.Mi ga slusamo,naravno niko ni ne zeli da pokusa da mu otvori oci,jer se uprkos njegovim gabaritima cini kao staklena figurica koju bi i najmanji dasak vetra mogao polomiti.Covek na ivici kome izmice tlo pod nogama,ne dira se,kao ni lav koji spava.

A onda pogled fokusira na mene.Totalna suprotnost onoga sto zena/majka iz njegovih nacela treba biti.Sve sam samo nisam zapustena,krotka i pitoma.Sedim ravnopravno u tom drustvu mojih skolskih drugara,smejem se i diskutujem sa njima.Pricam viceve bas poput njih,a moje teme nisu dizana testa za kiflice i rasprodaje u trznim centrima.I sto je najgore bezobrazno i drsko izgledam kao da jos uvek idem u srednju skolu.To se tesko prasta.

"A kod koga si ti ovde odsela?",pita me moj skolski.

"Pa kod Dzoa",kazem ja i namignem Dzou zavrenicki.

Dzo navikao na njegove provokacije,stari laf i smeker cuti i samo mi namigne.

Moj najbolji prijatelj Dzo,osoba koju volim kako brata kojeg nemam.Znamo ce ceo jedan zivot,smejemo se zajedno ko klinci,mogu da mu poverim sto retko kome mogu.

"Pa zar nemas neku drugaricu,tetku,ujinu...ovde.Bilo koga?",uporno nastavlja doticni skolski,gledajuci me ocima kao da ce tek raspaliti logorsku vatru,ali ovaj put ne za rostilj,nego za bludnu Jovanku Orleanku,njegovu skolsku drugaricu.

"Pa meni je Dzo i drugarica,i tetka i ujina..."

A onda da skrenem temu pocnem pricu o mojoj baki,i njenom savetu da se ne udaljavam od stajalista.Smejemo se.

"Pa to je najbolji savet koji ti neko moze dati",kaze sad ponovo ovaj drug,pomalo raskravljen,polako spusta gard,cini mi se da mogu da naslutim u uglu usana i mali osmejak prihvatanja svoje skolske drugarice,koja sada sedi sa njima,umesto da kuci kuva i uspavljuje decu.

"Jednom ja tako krenuo na more",nastavlja on pricu,"I onako premoren legnem na dva sedista i zaspem ko top.U jednom trenutku autobus staje na stajaliste,ja se budim,i onako bunovan skacem jer sam skontao da hitno moram u wc.Trcim ostavljajuci sve stvari,pa cak i torbicu sa svim parama i dokumentima.

Kad sam zavrsio,ulazim u autobus,kad na mom sedistu sela neka baba.Ja sednem kraj nje,i krenem prema onoj mrezici gde sam ostavio torbicu...Nje nema!

Uspaniceno pregledavam,baba samo sedi i gleda u mene.

Napanicen prosapucem promukao od straha "Baba gde mi je torba?"

Ona me gleda,nista ne govori.

Ja onda kriknem koliko me grlo nosi "Baba gde mi je torbica sunce ti jebem,ovde sam je ostavio,sve mi je u njoj!!!"

Baba samo gleda u mene,ne progovara.

Histerija me obuzima sad vec vicem "Babaaaaa gde mi je torba,govori baba,govori",i pocinjem da drmusam babu uspaniceno,beo kao krpa.Obliven hladnim znojem.

U tom trenutku mi prilazi neki covek,prijateljski me potpasa po ramenu,i onako obzirno rece "Momak ti si pogresio autobus.""

Te veceri spojila su se dva sveta,izbrisale razlike,bili smo nekako kao oni djaci iz osnovne skole koje jos nije dotaknuo stvaran zivot.Smejali se od srca.

Ja sam naucila lekciju da se zaista nikada ne treba udaljavati od stajalista,a moj drugar ispravni,patrijahalni covek,sa ispunjenim zivotom i srecnom porodicom,politickim idealima,nakon par pica i pricom koja je trajala do sitnih sati otvorio je dusu na najneocekivaniji nacin pricajuci o svadbi naseg drugara koji je sedeo sa nama.

"Mislio sam da sam se lepo proveo na svadbi i da nisam mnogo popio,sve dok nisam posle par meseci pogledao snimak i ugledao sebe kako pijan sedim sam u cosku...i placem ko malo dete."

Te noci nismo nosili maske.Bio je to predivan dan,jedan od onih dana kad pomislis da mozes menjati ljude,da mozes menjati ceo svet,i uciniti ga boljim mestom za zivot.U nadi da se nismo mnogo udaljili na stajalistu...

 

 

 

 

E moj plavi...

 

 

 


 

 



Orao

Zivot — Autor unajedina @ 06:40

 

"Jedan čovek našao je orlovsko jaje i stavio ga pod kokoš.
Orlić se izlegao kad i pilići i odrastao je sa njima.
Čitavog života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleći da je jedan od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i lepršao krilima, uzdižući se koji pedalj iznad tla.
Prošle su godine i orao je ostareo.
Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, čudesnu pticu moćnih raširenih krila, kako lebdi na vetru.
Stari orao je zapanjeno gledao uvis. "Šta je to?" pitao je.
"To je orao, kralj ptica", rekla mu je jedna kokoš. "On pripada nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji."
I tako je orao umro među kokošima, neznajući ko je."

 

 

 

 

 


Powered by blog.rs