Brod u boci

17 Maj, 2011

Decak sa violinom

Zivot — Autor unajedina @ 21:48

 

Topao i suncan letnji dan.

Deca se igraju u dvoristu obdanista.Sta biste pomislili da ugledate coveka koji stoji i posmatra ih?

Da je otac nekog deteta mozda?

Neko sa losim namerama?

Da li bi vam mozda palo na pamet da je rec o sirocetu?

"Gledam tu srecnu,bezbriznu i negovanu decu,voljenu od svojih oceva i majki i pitam se zasto je mene majka odbacila kao bebu,zasto mene nisu mogli voleti?"

To je jedan delic njegove price koju je kao dobitnik jedne knjizevne nagrade procitao jedne kisne noci.Koju sam slusala bez daha,zajedno sa drugima,prica od koje sam gutala suze kao teske olovne knedle sto stisnu grlo,prica kojom me je ovaj skromni i nenametljivi covek kupio.Nepovratno.

To bice,pod tremom od te velike nagrade,kao da se pravda,kao da pokusava da se pokloni i dobije oprost od drugih,vecih pisaca,koji tu istu nagradu nisu dobili.Te oci,oci deteta,koje lutaju po dvorani,trazeci neki prijateljski pogled,klimanje glavom kao odobravanje bar,da je on nesto dobro uradio,napisao.Olovna lica posmatraju ga nemo kako izlazi na scenu.

Dirljivo svecan,u najlepsem sakou koji je verovatno imao u svom skromnom posedu.Drhti kao prut,ruke mu se tresu dok izlazi na scenu.Vezbao je govor,vezbao je da procita tu bolnu pricu,pricu siroceta bez oca i majke.Bez zrnceta ljubavi.Pricu o hraniteljskim porodicama,bez trunke gorcine.

"Niko me tu nije mazio.Niko mi toplu rec rekao.Niko me nije voleo.Ja sam samo svirao.Tu je bila moja ljubav koju nikad nisam imao.Violina.Jednom sam na takmicenju osvojio nagradu i sav novac dao hraniteljskoj porodici.Onda su me voleli."

Jednostavne reci,detinja dusa koja ne ume da mrzi,topla prica...okrenula mi je svet naopacke.

Kada je zavrsio citanje,poklanjao se nekoliko puta,sve do zemlje,da zahvali,da se nekako oduzi,da se opravda,nenavikao na ljudski gest,na toplu rec.

Seo je skromno na svoje mesto,zgrbio se,skupio se,usao sam u sebe,da sto manje bude primecen,da sto manje nekom bude na smetnji,dajuci prostora ostalima,presrecan za mrvice paznje koje je dobio.

Nastavilo ce citanje nagradjenih.Posmatram ga celo vece krajickom oka,mada izgleda kao da ga ne primecujem,da pazljivo slusam druge pisce.

Za stolom sedi i jedan mladi nagradjeni pisac,koji je dosao da lepom devojkom.Ceo spektakl od dogadjaja.Ona sa fotoaparatom da slika svog voljenog.Sitnice koje ih odaju da su jako bliski,da se vole,sreca koju ne mogu prikriti.Neki njihov mali svet,gde se celu noc,slusajuci ostale,dopisuju na tastaturi telefona smeskajuci se jedno drugom.Njihova mala vasiona u tom velikom svetu.Uglavnom ostali prisutni ne vide taj mali svet unutar ovog sto se desava oko nas.

A onda krajickom oka vidim njega kako ih posmatra.Odusevljen kao dete,to dvoje koji se vole,tu podrsku koju taj mladic ima.Obojica su dobili nagradu,ali ovaj drugi mladic ima uz to i svu srecu,podrsku,ljubav,srecu kojom isijavaju.

Odmah sam znala da je to pogled deteta koje nije bilo voljeno,pogled koji gleda drugu srecnu decu.Stidljivi pogled koji gleda nesto sto on nema.Porodicu.

Svo vreme dok je mladic citao svoj tekst,devojka ga je fotografisala.Sreca i ponos koji se ne mogu prikriti.Nisam vise ni morala da gledam u njega...znala sam taj pogled srne,taj pogled coveka kome je zivot tako surovo oduzeo,tako surovo ga povredjivao.Covek koji odusevljen gleda taj svet ljubavi,podrske,neznosti...

Celo vece obelezila mi je njegova prica,prica kako je trazio oca.Kako je nasao oca.Kako ga je isti ponovo odbacio.Nije hteo ni da se susretne sa njim.

Na zalost svako danas moze napraviti dete.

Svako danas moze roditi dete.

Zivotinja nikada ne odbaci svoje mladunce.

Nasa sirotista su nam spomenik o coveku kao uzvisenom bicu.Da li znate kako izgleda dete u svom kreveticu,kao malom zatvoru,koje nikada niko ne uzme u ruke,ne pomazi?

Koje moguce opravdanje,koji razlog pod ovom kapom nebeskom moze biti da od svoje krvi i mesa napravite nesrecnu ranjenu zivotinjicu?Odbacenu i ponizenu u ovom surovom svetu.

Plakala bih i nikad ne bih prestala da placem za svakom slicnom sudbinom,za svakim odbacenim detetom.Nad nama ljudima kakvi samo postali.

Hranila sam jednu kerusu.

Bila je crna,velika,kudrava.Lajala je na sve.Divlja,neprilagodjena,nenaviknuta na nezan dodir,na pruzen komad hrane.Nekoliko puta su dolazili sinteri po prijavi stanara,ali im je uvek bezala.U siprazju je okotila mlade.Po cici zimi,po kisi,isla je tako mokra od kontejnera do kontejnera da trazi hranu,da ima mleko da ih prehrani.Nas dve smo imale precutan sporazum.Ostavljala sam joj hranu na odredjeno mesto i odlazila.Toplo me gledala iz daleka,pa prilazila tek kad bih se udaljila.Dolazili su ljudi,da joj pobacaju kucice,da je uhvate,da je nekako oteraju odatle.Kidala se,lajala,borila se kao vucica za njih.Jednom su dosli sa vucijakom koji je trebao da je zadavi da bi dosli do kucica i bacili ih.Ona je jednostavno mogla pobeci,nastaviti svoj zivot.Borila se.

Ja sam izletela,svadjala se,vristala,pretila im na najgori moguci nacin.Spasila sam je taj put.

Sledeci nisam bila kod kuce.Ubili su je i bacili u kontejner,a siblje zajedno sa kucama su spalili.

Da mogu tu na miru setati svoje rasne pse,prolaziti,izvoditi decu.

E od te keruse sam ja,neprilagodjena,drugacija,mimosvijet naucila lekciju o majcinstvu.Osetila materinsku ljubav.Od te keruse sam videla kako izgleda biti majka.

Od decaka sa violinom sam naucila kako izgleda ono drugo lice.Lice coveka,koji je uzviseno bice iznad zivotinja.Majke koja odbaci svoje dete,zarad nekog boljeg zivota.Deteta koje odraste bez roditeljske ljubavi.

Na kraju veceri htela sam da pridjem,da mu cestitam,ne znam...da mu kazem nesto.Nesto.Zaledila sam se.Otisao je pre svih,nenametljiv,skroman.Da ne smeta.Da ostavi prostor onim drugima koji su sirili srecu,porodicu koja je grlila nagradjene,njihovo fotografisanje...

Falilo mi je vazduha.Prostora.Neba.

Izasla sam na vazduh.

Na kisu.

 


Komentari

  1. Mnogo smo svi trebali da naučimo od njega. Ti i ja smo naučile. Nadam se da su i drugi. Žao mi je svih koji nisu iskoristili privilegiju da čuju njegovu priču i vide ga. Tako skromnog, a tako velikog.

    Autor sanjarenja56 — 17 Maj 2011, 22:02

  2. Sanjarenja...
    Mali decak sa violinom,veliki covek danas.Ceo dan ne mogu da ga izbacim iz glave.
    Svako ko ga nije susreo,niti cuo njegovu pricu uskracen je za zrnce ljudskosti vise u sebi.
    Morala sam da napisem ovu pricu,sama se napisala jos jutros...razmisljala sam da li da je objavim.
    Tako skroman,a tako velik,bas su to dobro rekla.

    Autor unajedina — 17 Maj 2011, 22:05

  3. Samo drugacije...

    PJESMA O KUJI

    Jutros je kuja pri štali,
    gdje rogoz se zlati pod gredom,
    oštenila sedmero malih,
    riđih štenadi redom.

    I jezikom, sve do tmine,
    mati ih češljala nježna;
    od trbuha njene topline
    voda se topila snježna

    A uveče, kao i vazda,
    kad koke na lijegala kreću,
    tmuran je stigao gazda
    i strpao štenad u vreću.

    Trčati snijegom je stala
    slijedeć mu tragove hoda
    i dugo uz val do vala
    hladna se mreškala voda.

    A kad se od trčanja vruća
    i znojna probi kroz sjene,
    njoj se mjesec vrh kuća
    ko njeno pričini štene.

    U plavet je zurila jasnu
    i cvilila nasred druma,
    a mjesec na putu kasnu
    sakri se iza huma.

    I tiho, kao kad s brijega
    za bačenim kamenom kreće,
    ko zlatne zvijezde sred snijega
    kotrljahu oči se pseće.

    A. S. Jesenjin

    P.S. Svak' ima svoje ucitelje (heroje)

    Autor Mister ''74 — 17 Maj 2011, 22:39

  4. Mister"74,
    O da,znam tu Jesenjinovu pesmu.Tuzna.Od srca.Kao i njegovo pismo majci.

    Hvala na podsecanju.
    Pozdrav

    Autor unajedina — 17 Maj 2011, 22:42

  5. iz ove price ima puno toga da se nauci. lepo si se setila ujedinjena da ispricas leou i poucnu pricu iz stvarnog zivota bravo pozdrav

    Autor stalker — 17 Maj 2011, 22:54

  6. S.A. Jesenjin. Tek sad vidim da sam napisao A.S. :)

    Da, ,,Pismo majci" je jako, jako lepa pesma.

    Meni pak najdraza je ,, Crni covek". Ali nekom drugom zgodom cemo mozda o tome...

    Kad mozemo ocekivati neku veseliju pricu ? Meni svejedno, ali pak ... :)

    Autor Mister''74 — 17 Maj 2011, 23:01

  7. Stalker,ovoj prici sam bila svedok sinoc,jednostavno nisam mogla da je zadrzim u sebi,u nadi da se mozda nekoga dodirnuti,nesto promeniti,uciniti nas bar malo boljim ljudima nego sto jesmo.
    Pozdrav

    Autor unajedina — 17 Maj 2011, 23:04

  8. Mister"74,
    nikada ne planiram sta cu da pisem,svaka prica mi se dogodi,ponekad ne pisem po ceo mesec,a nekada verujem udavim sve oko sebe.Price su deo trenutka...valjda ce sa vedrijim danima doci i veselije price.Ipak ova prica koliko god delovala tuzna upravo slavi zivot,uliva nadu u srca i odise lepotom bica coveka kojeg sam sinoc upoznala.Nosi poruku da nikada u zivotu ne smemo odustati,i da nikada nije prekasno da budemo bolji ljudi.
    Ovaj decak sa violinom je pobedio sudbinu i uprkos surovom zivotu postao veliki covek.
    Covek,kako to gordo zvuci.

    Autor unajedina — 17 Maj 2011, 23:09

  9. Svašta bih napisala, ali ne mogu... Oduvek sam tugaljiva, a u poslednje vreme preko mere. Prosto zanemim pred nekim sudbinama, pa danima samo o tome razmišljam. Nikako da se naviknem na tudju patnju, da oguglam. Ovo, naravno ne mislim ozbiljno iako takvih ima sve više. Prosto računam na to da se dobro dobrim vraća.

    Autor vesnabalta — 18 Maj 2011, 01:00

  10. Una, hvala na iscrpnom odgovoru!

    Po meni sudbina ne moze da se pobedi...

    Ali, ako je tvoja impresija da je decak sa violinom pobedio sudbinu, ja cu prvi dignuti casu u to ime i nazdraviti. Od srca, naravno.

    Spavaj lepo draga devojko... ( draga devojka kojoj cak ni obrise lica ne znam ).

    Niti haje alcak sto za njome... :))))

    Autor Mister ''74 — 18 Maj 2011, 02:59

  11. Vesnabalta,duboko verujem u to da se dobro dobrim vraca pa nekako kad bi oguglali ne bi mogli sebe da svrstavamo u ljude.Bar ja.
    Pozdrav

    Autor unajedina — 18 Maj 2011, 10:17

  12. Mister"74
    ...Volim Santicevu Eminu,cini mi se da je to stih bas iz nje :)

    Autor unajedina — 18 Maj 2011, 10:21

  13. Ovo me dira suvise licno pa neciu ostaviti komentar.
    Samo cu zahvaliti tebi na postu i njemu pozeleti svu srecu u zivotu.

    Autor casper — 18 Maj 2011, 11:21

  14. Casper...volela bih da bude dobro i da bude srecan.I da ti budes.
    Pozdrav.

    Autor unajedina — 18 Maj 2011, 11:27

  15. Ovo je tako potresno, draga Una...
    Skroz si mi okrenula raspolozenje, za 180 stepeni.
    To se, ustvari, zovu ljudi. Oni koji su se celoga zivota borili, a na kraju ostali sa parcetom neba u ruci. Neba, koje nemaju cime da ukrase.
    A sto se kuce tice, ti si postupila kao pravi covek!
    Saljem zagrljaj!...

    Autor behappy — 18 Maj 2011, 12:45

  16. Poljubac za malu veliku devojcicu Behappy.

    Autor unajedina — 18 Maj 2011, 13:13

  17. Una, ženo, gde je moj komentar? Ostavila pre par sati. Da li je moguće da sam kliknula pre vremena i nije ostao? Ili, sam napravila neki lapsus, pa si obrisala.

    Htedoh reći sledeće:

    Rekoh jednom, da je tebe tako lako voleti. Sad želim da kažem, da je nemoguće ne voleti te. Uvek i zauvek.

    Posle ove priče sam se samo zgrbila i ušla u samu sebe....

    Autor didiland — 18 Maj 2011, 15:39

  18. Razmišljam da li da mu odštampam ovu priču i dam...ali bojim se da ga ne povredim podsećanjem. S druge strane, svakako bi voleo da zna da te tako dirnuo, kao što je i mene. Srećna sam što smo njegovu priču nagradile.

    Autor sanjarenja56 — 18 Maj 2011, 15:43

  19. Didiland,pa razbicu te za ovakve komentare,izmaknes mi tlo pod nogama...
    Sve hocu da te pitam zasto ne pises,zanima me ona prica,mada mi se nesto cini da sam jednom u letu uhvatila neki deo na stanici,i jedva cekala da dodjem kuci da procitam u celosti...ono "vodi me odavde".Sad pomislim da sam sanjala.
    Posle ovakvih prica i ja udjem u samu sebe.

    Autor unajedina — 18 Maj 2011, 15:50

  20. Sanjarenja,mozda da prodje malo vremena da mu das pricu...Sve dodje na svoje,mozda bude neki bolji povod za to.Sto se tice nagrade,dobro znam da si odlican poznavalac dobro napisanog,i veliki covek prvenstveno,i da si najzasluznija sto je ovaj covek dobio osmeh na licu,jer je to stvarno zasluzio.
    Velika dela tebe i cine velikim covekom.

    Autor unajedina — 18 Maj 2011, 15:53

  21. Ljubim te, Una. A, znaš da izbegavam, taj kliše. Objaviću sad.

    Autor didiland — 18 Maj 2011, 16:23

  22. Znam,i sama mrzim patetiku i klisee,ali ponekad su neophodni.;)
    Nikad nemoj da izgubis ovu Didi.

    Autor unajedina — 18 Maj 2011, 16:27


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs