Tapija na ljubav,kako je zove Didi.
Hipotekarno pravo,potpisan papir na ljubav,na pripadanje,na vernost.
Formalnost izvrsena u nekoj memljivoj opstini,ili kicerajskoj sali ili pak na najromanticnijem mestu u gradu,sa lepim cvecem,detaljima.
Uniforma koju oblacimo pri potpisu tog dokumenta,odelo koje najcesce zulja jer nije naviknuto da se nosi,pa valjda tako neprepoznatljivi sebi samom u tom odelu,sa kravatom koja steze i sjajnim cipelama koje zuljaju,sebi licimo na nekog drugog odraslog coveka koji ispunjava svoje duznosti.
Sa druge strane,najcesce iznajmljena vencanica,ili je kupljena u najskupljem salonu koji postoji,sa nalakiranom frizurom i preteranom sminkom,valjda da nas taj drugi potpisnik ugovora sto teze prepozna.
Gledajuci godinama prijatelje i poznanike koji pristupaju potpisu te hipoteke na ljubav,cesto se zapitam da li jedno preko puta stoje dve osobe koje jedna drugu ne mogu da prepoznaju.Da li se poznaju?Dva potpuna stranca ciji ce zivot ubuduce promeniti taj komad papira.
On gleda u krutu belu vencanicu,natapiranu i nalakiranu pundju,sa zacementiranim loknama,slojeve pudera i vestacke trepavice i pita se gde je tu ona prirodna devojka u koju se zaljubio,najlepsa ujutru kad se probudi i samo umije lice.Kako da poljubi taj jarko crveni karmin na usnama sa sljokicama za koje se plasi da ce mu se zaglaviti u grlu?Kao knedla.
Ona gleda najcesce u resenje svih svojih problema,u potpisan papir kojim ce dvolicnim drugaricama i pokvarenoj familiji zacepiti usta.Gleda u imaoca stanarskog prava zahvaljujuci kojem vise nece provoditi dane po malim iznajmljenim memljivim sobicama.
Prstenje,kao zlatni okovi koji ce ih zuljati svakodnevno.Koji ce im davati za pravo da jedno drugo uteruju u sto vecu krivicu,pravo da se svadjaju,da vredjaju,da gaze.Pravo na koje ce se pozivati kad budu trazili,zahtevali,ocekivali.
Najcesci scenario koji vidjam,ono izmedju redova sto nepogresivo umem da procitam.Da li ce im taj komad papira zaista izmeniti duse,da li ce uciniti da se vise vole,da se vise postuju,da budu srecni,da budu bolji ljudi?
Sa druge strane oni drugi.Koji se vole.Ona ljubav Nemogudazivimbeztebe ljubav.Ljubav u kojoj dajes ne stedeci se,ljubav koja ti daje snagu i krila.Ona ljubav sto pisac kaze,koja od dvoje ljubavnika,slabih ljudi napravi stvorenja koji ce ne boje ni promena,ni nesreca,ni rastanaka,ni bolesti,ni zivota ni smrti.
Da li taj doticni papir potpisan pred Bogom ili pred ljudima cini da njihova ljubav bude snaznija nego sto jeste?Da li ce im ta formalnost promeniti ono sto osecaju jedno za drugo?
Sta predstavlja ta tapija na ljubav,kako je zove Didi,u ova vremena luda?
Da li je uvod u bajku ziveli su srecno i zadovoljno sve do kraja svog zivota...sve dok nije dosao Mrmot?
Postoje zene koje od malena sanjaju o vencanici,o vencanju,o tom sarenom vasaru koji im ceo zivot serviraju pred ocima.
Kao dete nisam se igrala sa lutkama,igrala sam se privatnih detektiva i istrazitelja.Nisam ljubitelj slatkih romanticnih stvari,nekako kod mene u ustima izazovu bljutav ukus kao one svilene bombone koje su sva deca volela a meni je bilo muka od njih.Ne znam,valjda vreme izgradi od nas osobe kakve smo postali.Vencanja kojima sam ja prisustvovala su za moj ukus plasticna,bezlicna,bljutava.Ako ne vidjam neke ljude nikad u zivotu,ili jako retko,zasto ih moram pozivati da jedu i piju i ogovaraju me?Zasto oblaciti krutu vencanicu da bi se osecala kao princeza,jer najcesece u istim vidim kvazimoda koja se igraju princeza?Zasto gledati voljenog muskarca u ustogljenom odelu kad ga volim u njegovim izbledelim farmerkama?Jel zbog sveta,sta ce oni reci?
Da ne govorim o bezobraznim obicajima,gde se ljudima izvlaci novac iz dzepa,ne pitajuci se da su mozda neki od njih potrosili zadnji dinar iz kuce da dodju na taj vasar.
Muzika je tek prica za sebe.Osecas se ko kreten najveci dok ti sviraju pesme od kojih ti se u najmanju ruku bljuje,ali eto to voli ujak iz provincije ili tetka sa mini valom ko ovcica koja ti je poklonila komplet serpi.
Pitam se nekad da li sam zaista rodjena sa greskom,da li samo meni to bode oci i para usi?
Sta znaci bal pod maskama,sta znaci hipoteka koju na tom balu potpisujemo?
Ako zaista nesto radimo iz srca i od srca ne gledajuci ostale...zasto dvoje ljudi ne bi mogli otici na neko lepo letovanje,ona da nosi obicnu belu pamucnu haljinu,on svoje svetle farmerke i majicu,ako bas ta tapija predstavlja nase obicaje i patrijarhat,vrednosti koje nosimo iz porodice,nek to onda bude papir koji ce promeniti samo to da sutra njihova deca budu rodjena u svetinji braka,da nose isto prezime kao njegovi roditelji...a sto se crkve tice,misljenja sam da je Bog na njihovoj strani,i da navija za njih samim cinom sto im je ukrstio zivotne puteve.Sto se tice crkve kao institucije,vec su druga tema popovi koji su od vere napravili biznis i koji tako bezocno i bezobrazno zaradjuju na njemu.
Da li placen obred kod tog istog svestenika ima istu snagu kao cin dvoje ljudi koji se vole,pa odu sami u tu istu crkvu,stanu sami pred Bogom pa kazu jedno drugom da se vole,da ce ostati zajedno i voleti se dok god ljubavi u njihovim venama ima?Da li oni sa placenim obredom imaju tapiju na vecu ljubav i lepsu srecu?Na blagoslov?
Sta je ljubav?Znate li zaista,iskreno,i iz srca sta je prava ljubav?
Koliko smo licemeri,a koliko lazni moralisti?
Koliko smo ljudi a koliko roboti?
Sta ce svet reci?
Najomrazenija osobina na ovom nasem brdovitom Balkanu.Najodvratnija rec.
Sta ce svet reci.
Gde je ljubav u celoj toj prici?Gde smo mi?
