Stare cipele
Cipele.Nista o nama ne govori toliko kao cipele.
Cipele vam mogu ispricati najbolju pricu o onom ko ih nosi.
Negde sam procitala da najtuznije sto ostaje iza nekoga ko umre su bas njegove cipele.Cipele koje niko vise nece obuti,koje su zavrsile svoj zivotni vek,presle svoj poslednji korak.
I stale.Zauvek.
Prve decije cipelice,koje ostaju sacuvane,nesto najneznije kao uspomena detinjstva.
Ljudi iz naseg zivota,pomesana osecanja kad se setimo njihovih cipela za koje su oni vezani,koje su vec i istrosene i pocepane,ali jos uvek su prkosno na njihovim nogama.
Uvek sam se nervirala kad vidim mamu,kako nosi neke moje stare odbacene patike,i na moje negodovanje da ih baci,da ima toliko novih cipela,da ce je neko videti takvu,da su busne,na posletku da cu ih licno ja uzeti i baciti u kontejner...ne vredi.
Saslusa kritiku,a onda je ponovo vidim u tim istim patikama kako vuce kese iz prodavnice,pravdajuci se...
"Udobne su mi,ne bih ih dala ni za sta na svetu,a i onako je blatnjavo ovih dana,nosicu ih jos malo..."
Jednom uzmem i poklonim joj moje potpuno nove cipele,koje sam obula samo par puta,u nadi da ce prevagnuti to sto nece osecati krivicu da je potrosila novac na sebe,da je to isto nesto moje...Poklonim joj te nove odlicne,moderne i kvalitetne cipele uz pricu kako mi se ne svidja boja,i na njeno pitanje jesu li skupe ja govorim da sam ih kupila na rasprodaji,snizavajuci im cenu najmanje 5 puta,naravno lazem da je na svaki moguci nacin ubedim da konacno ide ko zena negde u novim cipelama,jer da cuje pravu cenu bezala bi od njih ko djavo od krsta.
Upali ta prica,ona preuzme cipele,sve super.
Posle par dana ponovo ona u onim pocepanim patikama,seta sa prijateljicom.
"Mama,gde su ti cipele,jesam ti ih lepo dala,hoces da ih uzmem sebi nazad,ponovo nosis te raspadnute,a imas i svojih novih nekoliko pari,i ove moje,pa jesi li ti normalna zena,sto volis da se patis zivota ti?"
"Ma nemojjj da ih uzimas",kaze ona ko dete,"radujem im se ko ozeblom suncu,nisam nista udobnije u zivotu probala."
"Pa sto ih ne nosis mama,kako te nije sramota u tim starim",vise ocajno preklinjem ja.
"Pa cuvam ih,greota da ih unistavam ovako do pijace i po komsiluku",sad vec sa odbrambenim stavom pravda se ona.
"Mama,ti i ne ides nigde drugo sem do prodavnice,u setnju i do komsiluka,za sta ih onda zivota ti cuvas?"
Besna sam.Umorna sam od ubedjivanja.Predajem se vec.
"Cuvam ih kad krenem negde na slavu i kod doktora",odgovori mi sad vec uvredjeno moja majka.
Zanemim.
Predajem se.
Ne vredi,zaista ne vredi.
Ubedjivati se sa njom da postoji zivot i izvan posete lekaru,ili nekom rodjaku,ravan je prici u prazno.Uvek dobijem odgovor na moju kritiku kako sebi nikad nista ne kupuje,da je njoj vece zadovoljstvo kad kupi nesto meni i mojoj sestri.Ne vredi.
Ovih dana sam bila u nekoj guzvi,na nekom putu,nisam ni vidjala svoje.Bila sam medju nekim negativnim ljudima,u okruzenju gde sam konacno po prvi put shvatila pravo znacenje Balaseviceve pesme "Parada pijanstva i kica",medju nekim pokondirenim tikvama kojima viri praziluk iz dupeta.Gde sve sljasti i vrca u kicu i paradiranju nepismenog polusveta,malih ljudi,izopacenih sujeta.Mesta na kome kurve pricaju o postenju,nepismeni o fakultetu,gde su im idoli Carevi Govedari i slicni,gde primitivci pokusavaju da glume neke velicine ne shvatajuci koliko su smesni i jadni u tom pokusaju."Tetke sa ladnim trajnama,tipovi koji mirisu na mermer,sa Hitlerskim brcicima i pecatnim prstenom,obavezna kravata lavova...",Feme sa cipelama stiklicama na cvetice i kamencice sto sljaste.
Dolazim malopre kod mojih na kafu,onako umorna,iscrpljena i potrosena vise mentalno nego fizicki.Ispraznjena.
Vidim u ulazu one stare pocepane patike moje majke,majke sa fakultetskom diplomom,koja se u zivotu naputovala vise nego sto ce bilo ko sanjati...i nasmesim se.
Osetim neku neobjasnjivu toplotu oka srca,neku ranjivost koja mi tera suze na oci dok se penjem uz stepenice do njih.Zaticem draga lica,majka skace da mi kuva kafu,cak se ni ne ljutim sto me sto puta nutka da nesto pojedem.Pricam im o paradi pijanstva i kica.Smejemo se.Moja porodica.
Medju svojima sam.Dosla sam sam kuci.Na sigurnom sam.Srecna sam.Ususkana sam.
Dok sam odlazila,nekoliko sati kasnije...pogled na stare patike moje majke ponovo mi je izmamio nezan osmeh na licu.Zaista je porodica najvaznija stvar na svetu,prave zivotne vrednosti mozemo dobiti samo u normalnoj,zdravoj,srecnoj porodici.
Cipele nisu bitne.Bitan je osecaj koji nosimo iz te porodice,zbog koje smo bolji ljudi,i dom koji nas ceka da mu se vratimo,mirna luka nakon svih bura i brodoloma,losih ljudi,losih iskustava.
Svuda podji svojoj kuci dodji.
Medju svoje.
