Huk
Bila jednom jedna devojcica.
Zelela je da bude kao ptica,da rasiri krila i preleti svet,da docekuje zlatna svitanja.
I docekala je.
Ne svitanja.
Nego zlatni...Kavez.
Znate li kakav je osecaj kad vas zatvore u kavez?
A slobodni ste.Slobodni a vezani.
Kljuckala je mrvice u lepom zlatnom kavezu,cvrkutala.
A onda se probudila.
Nije prepoznala sopstvena krila.
Zakrzljala,malena krila.Mahala je njima pokusavajuci da se odvoji od zemlje...
Zaboravila je umece letenja,smesna u svojim bednim pokusajima.
Stidila se.Tih smesnih perca,kao ocerupanog ptica.
Bila jednom jedna reka.
Izvirala je u planinama,gde je bila ledena,pitka,mocna.
Njen huk terao je ptice sa grana i divljac u beg.
Svom silinom je jurila niz kamenjar,zudeci da se strmoglavi niz vodopad.
Ali nenajavljeno,nestalo je i brda i kamena i sve se primirilo u pitomom toku ravnice.Kao da se i ceo zivot pretvorio u tu ravnu liniju kojom je tekla.
Postala je kao i sve reke,samo one nikada nisu cule huk izvora,one nisu to nosile u sebi.Taj zov.
Tu snagu,izazov,avanturu.Bile su to mirne recice kraj kojih je putnik namernik mogao da legne,da zaspe,dusu da odmori uz zubor njihove vode.
Ona nije davala nikome konaka ni spokoja kraj njenih obala.Prkosila je i zapljuskivala,izlivala se i plavila,unistavajuci sav zivi svet koji se usudio naseliti se kraj njenih obala.
Volela bi mozda ptica da bude kao one lepe ukrasne sarene ptice koje ljudi cuvaju u svojim stanovima,kupuju im najfiniju hranu,i poje cistom vodom.Igraju se sa njima,razgovaraju.Maze ih i paze i pozive sa njima ceo zivotni vek.
Reka bi lepse tekla u pitomim ravnicama,kraj vocnjaka i uzoranih njiva,kosaca koji nakon napornog dana umivaju ruke i lice u njenoj toploj vodi,deca bi u njoj ucila da plivaju,patke i labudovi bi se tu gnezdili.
Neko za koren nije stvoren.
Pa makar i od zlata,kavez je ipak samo kavez.Za krilate.
Ko jednom oseti huk slobodnog pada i moc ledene vode,ne ume nikada vise mirno da tece.Ne nalazi spokoj ni utociste.
Cekajuci...
Da ptici ojacaju krila.
Da zemljotresi provale pukotine na povrsini.
Da se sruci...
Da li ceznja za slobodom ikada zamre u nama,pa se probudimo kao deca nakon ruznog sna,sa nekom tugom i strahom koji nas zapljusne kao voda...i zaplacemo,a ne znamo zbog cega?
