Brod u boci

Za sve je kriv moj deda.
Hercegovac visok preko 190cm,crn,lep i mocan muskarac.
Jedan od onih ljudi zbog koga spustaju glave,mere reci,podilaze mu.
Dobro,na kraju krajeva,plase ga se.
Nikada necu znati cime se tacno bavio,u stvari nikada me nije ni zanimalo.
Bio je moj deda.
Za druge je radio u drzavnim sluzbama,covek iz senke,mocan,u to vreme...na tome cu stati.
Uzasno tezak covek.Za sve.Za porodicu.
Svi su ga prvenstveno postovali,ugadjali mi,povinovali mu se.
Moja baka,snazna i voljena zena,troje dece,ali uvek je znala svoje granice,i umela da mu se skloni,da ga ne pita.Tako i deca,unuci.
A onda dodjem ja prva unuka.
Obozavana,vaspitana iskljucivo po njegovim nacelima.Moji se nisu mnogo pitali,ljutili su se,svadjali,terali svoje...ali njegova je uvek morala biti poslednja.
Meni je svet stavio pod noge,sve mi se moglo,imala sam pravo da budem razmazena do besvesti,bezobrazna,sa zlatnom kasicicom u ustima.
Ali to je bio njegov nacin da od mene napravi coveka.
Valjda sve to sto mi je pruzeno u detinjstvu,stvorilo je od mene coveka koga nikada nisu mogle da zasene materijalne stvari.
Ucio me da budem svoja,da donosim svoje odluke,nikada da ne spustim glavu ni pred kim,nikada da ne zavisim ni od koga.Nikada da ne dozvolim da neko povisi glas na mene,za podizanje ruke da ne govorim.
"On tebe samarom,ti njega sakom direktno u glavu."

Odem na rekreativnu u osnovnoj skoli,kapriciozna kakva jesam,i odlucim da ne zelim tu da budem zovem roditelje da dodju po mene.
Mama i tata dodju na planinu gde smo smesteni,posteno me naribaju,zaprete,ako samo zucnem nadrljala sam,ima da budem kao sva druga deca,i da ostanem tu.
Zabrane na recepciji da mi daju telefon da pozivam ubuduce.
Ja se vratim drustvu,cekam drugi smenu na recepciji.
Iako i oni znaju da se meni "onoj maloj razmazenoj sto joj je deda taj i taj..."ne dozvoljava koriscenje telefona,ja prilazim sa licem andjela i mirno pitam:
"Molim vas,mojoj baki je danas rodjendan,samo da joj cestitam bice jako tuzna ako je zaboravim."
Misija uspela,pozivam jedinog coveka koji nije upoznat sa mojim "zatocenistvom gde se dosadjujem",i koji je opasno slab na mene.Kad ga dobijem na telefon pocinjem da placem,zapomazem da me ovde muce "Dolaziiiiiiii deda po mene odmah,odmah,dolaziiiiiiiiiiiiii."
Nekoliko sati kasnije dolazi moj deda i kupi  unuku i sve njene stvari,i nas dvoje sa sve mojim stvarima zapucamo direkt za Hercegovinu,gde nam je porodicna kuca,vinogradi,vocnjaci.
Tek kad smo tamo dosli,obavestava moje roditelje da me je uzeo i da cemo biti nas dvoje u Hercegovini nedelju dana,i da je sve pod kontrolom.
Nema pogovora.Njegova je poslednja.
Moj deda i ja.
On koji nikad sebi casu vode nije sam nasuo,meni ujutru sprema dorucak.
Idemo kod mestana po svezu domacu hranu,uci me da budem pristojna i da uvek postujem one koji posteno zaradjuju svoj hleb.Da delim ljude na ljude i neljude.
Uzimamo,kajmak,jaja,povrce,meso,mleko,sir,voce...domacu zdravu hranu,od lokalnih mestana koje poznaje,koji ga cene i uvazavaju.
On mi sam pece ta jaja za dorucak.Meni i njemu.
Nikada ni jedna jaja nisu imala takav ukus,dzaba kasnije sa godinama pokusaji moje majke i bake da mi spreme ista,nije to bio taj ukus.

Tek mnogo godina kasnije,spremala sam sebi jaja na oko,zvonio mi je telefon i ona su poprilicno zagorela.Posto nisam imala vremena nesto drugo da spremim,probam ih...i prepoznam nepogresiv ukus.Nasmesim se.
Pa da,moj deda je prvi put u zivotu kuvao nesto,i to svojoj unuci,pa morala su zagoreti,ali ukus je nepogresiv.Hrana spremljena od srca.
Hrana spremljena nekome od srca zaista ima najbolji ukus.
Ponekad kad sam usamljena,ili mnogo tuzna,kad mi naidju teski dani,ugrejem tavu i pustim da mi jaja na oko malo zagore...

Ujutru me je budio u 6h da idemo zajedno u ribu.
Naucio me je da ako zelim svoju ribu,moram sama iskopati glistu i staviti je na udicu.
Naucio me je da nista nije sramota raditi,samo je sramota krasti i biti los covek.
Naucio me je da u zivotu samo idem srcem,da se nikada ne pokorim nikakvoj budali.
Naucio me je kad se prljava vratim iz ribolova,da se sve u zivotu moze oprati osim prljavog obraza.
Naucio me je da nikada ne pokazem slabost,da uvek verujem u sebe.
"Ti si moja krv."
O da,imao je on i svoje unuke,naslednike muske krvi,ali nikada ni sa kim od njih nije bio kao sa mnom.To mi i danas prebacuju.
Nikada necu zaboraviti te dane ciste srece sa dedom u Hercegovini,gde me je odvukao kao kapricioznu princezu sa ekskurzije,ali me je naucio da budem covek.
I danas umem da prevarim svojim izgledom,volim iznenadjenje ljudi koji mi pristupe sa predrasudom a onda upoznaju ili onu ludacu bez dlake na jeziku koja im amputira pola mozga,ili malog remorkera koji bi sve ucinio za njih.
Kod mene nema sredine.
Bos ili hadzija.

Kad volim volim,ne umem da se pretvaram,moje lice je barometar na kome se vidi sve.Za onog ko ume da vidi.Prezirem dvolicnost,ulizivanje,pretvaranje,prezirem pokondirene tikve,one sa prazilukom u dupetu koji glume neko ludilo,kravatase koji "micu usnama dok sricu pejdzer" sa kompleksom paunovog odela i paklene masine.

Ubrzo posle naseg povratka kuci,nakon Hercegovine deda je umro.
Onako kako je i ziveo,brzo,dostojanstveno,bez bolesti.
Jedno jutro je ustao,i dok je pio prvu jutarnju kafu...srce.
Nisam htela da idem na sahranu,nisam dala niko da place,skidala sam smrtovnice gde god sam nailazila na njih.Moj nacin valjda.

Ubrzo je dosao rat,i sve sto ide sa njim...
Drekavac koji nam je svima jebao mater.
Upoznala sam onu drugu stranu zivota.
Imao pa nemao,zaista najgora kletva.
Samo sto sam ja to podnela dostojanstveno,podignute glave,kao i sve nedace koje su posle snasle,bolesti roditelja,operacije...
Borbu za zivot.
Cesto borbu za goli zivot.
Nisam imala taj luksuz da budem dete,odrasla preko noci,svi su se iznenadili kako najbolje od svih podnosim taj ocaj i bezumlje.Nosila sam svoje stvari iz crvenog krsta podignute glave.
"Vrecu da obucem sa svojim stavom",izgledacu sto puta bolje od vas,
govorila sam onima koji su me zvali jadna izbeglica,i koju su hteli da me sazaljevaju...
Samo sto mene niko ne moze da sazaljeva i da hoce...mogu da me mrze,ili da me vole.
Nema tu sredine.Obucem vrecu,nabacim osmeh,podignem glavu...i ne postoji niko drugi osim mene.
Jedna jedina.Samo kad ja to hocu.

Proslo je mnogo vode od tih teskih dana,danas zivim dobro.Imam svoj svet,svoje prijatelje. Uglavom volim da sam nevidljiva,da nemo posmatram svet oko sebe,male ljude,dobre ljude i da verujem i dalje u ljudsku dobrotu.
Borim se sama u ovom svetu sa svoja tri trna.Na svoj nacin.
Mnogi mi govore da sam luda,sto ne iskoristim poznanstva,veze,rodbinske linije da nadjem sebi dobar posao.
Oni ne shvataju.
Kad me drsko pitaju ja im odgovorim "Eto moze mi se jebiga."
Ne zelim u zivotu nikome da budem duzna,ne zelim da vucem za rukav neke ljude koje je moj deda zaduzio,svoju najblizu rodbinu koja je danas na odlicnim pozicijama.
Necu dozvoliti nikada da se uzdignu iznad mene i ocekuju da im ljubim stope,za nesto sto su ionako po savesti trebali sami uciniti odavno.

Odvratnim ljudima ne bih orah iz ruke uzela,ma da imaju celu planetu,necu da gledam u olos,jebiga moze mi se.
Radije cu sama krenuti od pocetka,posteno,s obrazom,visoko podignute glave.
Sa svojom diplomom u rukama,ne stidim se da kuvam kafe,cistim kancelarije,budem sekretarica,da radim od jutra do sutra za male pare.Da svojim radom gradim dalji uspeh.
Nesto moje,za sta se sama borim,sto sopstvenim radom i trudom sticem,da nikome nisam duzna, da nikome ne dam da pljune na mene.
Ma ne dam na sebe olosu,pa makar umirala od gladi.Ne dam!
Zelim sve sama,svojim trudom.
Necu nikome da trepcem okicama,da mi trazi da nosim krace suknjice da mi gleda u butine,necu da slusam sranja polupismenih krkana,ne dam nikome da me gleda kao komad mesa,pre bih se ubila nego sebi to dozvolila.Takva sam.
Znam ludaca u ova nenormalna vremena,jurim neke vetrenjace...
Otkud znam,verovatno gresim,verovatno bi mi zivot bio mnogo jednostavniji...
Ali...kriv je iskljucivo moj deda.
Ko ode na ovaj svet,nek se tamo razracuna sa njim.

"U ovom malom oglasu traže se i vlasnici onih adresa koje nam još stoje pod fiokama. Traže se da nam oproste što im ne pišemo i što ne mislimo na njih.
Traže se dedovi, pradedovi, bake, prabake, stričevi, ujne, ujaci, braća od stričeva, tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makovog zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju, a bili smo im dužni; svi oni su nas puštali da besplatno uđemo na stadione i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima, a torbe slaninom i crnim hlebom kada smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.

Traže se svi oni koje smo ostavili u sporednim sobama, u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od nas, nego samo davali.
Svi oni se traže."

Momo Kapor.