Brod u boci

Nema nacina...

Ne umem jezikom mrznje.Nikad nisam ni umela.

Nekada je bolje zacutati.

Ne lomite mi bagrenje...

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

 

...Cedjena pomorandza u Europi nocu,uz odsjaj fontane i nada da ce jedan mali autic mozda izmamiti osmeh jedne male cigancice i da ce ostati nesto njeno sto joj niko nece oduzeti.

Sedajuci u bastu Hotela Europa sa mojim drugarima,nadjoh slucajno mali autic,savrsena igrackica,bas verna kopija.Odusevljena kao dete uzmem ga sebi,posto vidim da se niko ne vraca po njega.Moj mali suvenir na ove lepe dane,pomislim.

Nesto kasnije u pratnji nekog momka,malena cigancica ide od stola do stola i prosi praznog pogleda.Ima oko 4 ili 5 godina,ne vise.

Cak i da dobije neki novac,uzme ga kao robot,jer on za nju ne predstavlja nista,nema nikakvu vrednost,nesto sto ce sigurno morati da da onom nekom koji ju je i uvukao u prosjacenje.Ona ne dobije ni mrvice,samo je orudje za neciju zaradu.

Prilazi do nas,i taman da ode,ja je pozovem.

"Ej".

Ona se okrenu,a ja izvadim onaj autic i pruzim joj.

Gleda me iznenadjena,pa gleda u autic stidljivo.Zacudjeno.

Kao mala zivotinjica ocekuje sutanje nogom,vredjanje,psovke.

U najboljem slucaju metalni novcic.

Ovo ne ocekuje nikako.Malu igrackicu.

Okrene se nepoverljivo i odlazi.

Ja je ponovo pozovem.

"Dodji".Klimnem glavom i pokazem na autic.

Ona prilazi u uzima ga.

Njen pogled nikad necu zaboraviti.

Dok je prosila za drugim stolovima vozala je taj autic po stolicama,stolovima...konacno je bila dete koje se igra dok odradjuje nesto prljavo i neljudsko.

Malo,malo pa je gledala u mom pravcu,a onda mi je pruzila osmeh koji nikada necu zaboraviti.Osmeh stidljivosti,srece.I zahvalnosti.

Ja u svom svetu,pijem cedjenu pomorandzu sa mojim drugarima,srecna sto sam konacno stigla kuci,ona u svojoj muci,svom kavezu,ali sa prvim zrackom svetlosti da je svet sada jedno drugacije mesto.Da ima nesto svoje,tu malu lepu igrackicu.Samo njenu.

Boga molim da joj je niko nije oduzeo.

Da je dobro gde god da je sada.

 

 

 

(Odlomak iz moje price koju pisem "Povratak kuci".)

Nikada nikoga nisam zvala pravim imenom.

Uvek sam imala neki svoj svet,gde sam ljudima prisivala nadimke shodno njihovoj licnosti,nacinu zivota a najvise utisku koji su ostavljali na mene.

Imam par osoba u svom zivotu,sa kojima pricam tim recnikom,koje me razumeju bez ikakvog objasnjenja,sa kojima mogu da izgovorim samo jednu rec kao asocijaciju pa da se smejemo ko blesavi,ili da se savrseno razumemo.

Cak ni svoj komsiluk ne znam po imenima,nego po mojim blesavim nadimcima.Mnoge stvari cak nazivam nekim svojim imenima koja su vremenom prihvatili svi iz mog okruzenja.

Ono cudo USB npr. sto sluzi za prenos podataka,e to meni lici na kutijicu onih spiceva za patent olovku koji sam koristila u osnovnoj i srednjoj skoli.Tako da se to cudo tehnike za mene zove iskljucivo Spicevi.E pa sad zamislite izraz lica jednog mog drugara doktora nauka za tehniku,kada ga zovem na mobilni dok ne zna gde udara od posla i onako ozbiljno ga pitam...

"Ej reci mi kako da prebacim sad ove moje tekstove na one Spiceve,kupila sam ih danas."

Vremenom su i on i moja okolina usvojili taj moj svet izraza i nazivanja sveta oko mene mojim sopstvenim imenima.

Tako je i sa ljudima.

Krtica:Jedan komsija koji je mesecima kopao temelje sam samcijat,oni su mu se urusavali,on je uporno kopao.Prosli su meseci,pa godina i on nikako da izadje iz temelja i zemlje.Prkosan da plati nekog radnika,da prihvati da sam to nije u stanju,sam samcijat kopa.I ostade krtica.Jednom ja sa mamom u prodavnici,javlja joj se neka zena ja je pitam ko je to,a ona meni kao da je to najnormalnije "Krtica".Nasmesim se,savrseno se razumemo,kako bi se drugo zvala zena od Krtice nego Krtica.

Popaj i Oliva:jedan bracni par gde je ona poput Olive iz doticnog crtaca,a on uz nju podseca na Popaja.

Esesovac:covek koji je stalno nosio jedan kozni mantil,poput nemackih vojnika,pa otud Eseseovac.Izvedeno od Esesovca,imena nosi i cela njegova porodica(Esesovceva zena,Esesovcev sin...).

Mindjusar:jedan stariji komsija,od cijeg izgleda odudara alka u njegovom uhu.Iz toga slede Mindjusarka kao njegova zena...pa deca Mali Mindjusari.

Pancevka:jedna moja poznanica,kraljica drame koja misli da se svet vrti oko nje,i na svaki i najmanji problem govori kako nece skociti sa Brankovog mosta nego sa Pancevackog posto su jaci virovi."Ne mogu da nadjem  prave cipele za sebe skocicu sa Pancevackog mosta."

Postoje i opsti nadimci za odredjene skupine ljudi,pa tako imamo...

Trandzolina:za negativnu,zlobnu zensku osobu,koja daje sve od sebe da izgleda kao zena,oblaceci se ko uskrsnja jelka,ali grube,muske crte lica obelezavaju je kao Trandzu.Uvek je puna sebe,sa debelim slojem pudera,u fazonu hvalite me moja mila usta,a puna otrovnih komentara za druge.Muskarac koji pokusava da izgleda kao groteska barbike.

Pizdek:izraz za musku osobu koja je picka u dusi,koja se podsmeva i kinji slabije od sebe,a u stvari je obican Pizdek koji ide uz zeninu suknju,bedna kopija muskarca.

Kordunka:izraz jednog mog prijatelja kad zeli da objasni koliko je ruzna neka zena.Na moje pitanje zbog cega bas izraz Kordunka,on mi kaze "Pa na Kordunu grob do groba".Sta reci?

Puzevi golaci:svi oni beskicmenjaci,jadni mali neljudi koje susrecem u stvarnom svetu pa i u ovom virtuelnom.Umisljene velicine,sa kompleksima i dijagnozama,koji samo naprdjuju,hraneci se svojom zlobom i malim sujetama,a u stvari sav njihov otrov i sve sto ostaje iza njih je samo sluzavi trag koji ostaje iza puza golaca.

Bele lavice:zene sa mudima,zene koje su ceo zivot one koje moraju da budu jake,zene kojima se uvek prica iza ledja u fazonu psi laju na karavane karavani prolaze.Bistrooke zene,snazne zene,talentovane zene koje su ujedno i veoma skromne,pametne zene,dobri ljudi.Bele lavice u potrazi za Lavom.Te iste Bele lavice nazalost od Tvorova,Miseva,Gmazova prave te iste Lavove,ali vreme im pokaze da se Lav ne stvara,Lav u srcu se radja.

Lav u srcu:smeker,dobar covek,ispravan covek,muskarac bez kompleksa bilo Edipovog,bilo onog manje vrednosti koje leci ceo zivot.Primerak dostojan Bele Lavice,ali koji se na nesrecu u zivotu zadovolji opranim gacama i skuvanim pasuljom,omletom sa domacom sunkom,ispeglanim kosuljama i produzetkom vrste kraj nekog primerka zvanog Nit smrdi nit mirise.

Nit smrdi nit mirise:pa eto ime sve govori.Nit smrde nit mirisu,neprimetno prodju kroz zivot,i nekako najbolje i prodju u tom zivotu.

Tvorovi,Misevi,Gmazovi:zajednicki naziv sa malim razlikama za mnoge pripadnike muskog roda,koji su najcesce Misevi u dusi,sebe vide kao Lavove uglavnom u virtuelnom svetu gde su sakriveni iza ekrana,zaludjujuci vinogradarske puzeve da su lavovi,njihova dela i njihove bljutave reci ostavljaju smrdljiv trag,kao posle Tvora,a u dusi su samo najobicniji Gmazovi.Na nesrecu nadje se poneka nesrecnica koja proguta pricu,pa ceo zivot mora biti i majka i otac,i muskarac i zena dok se njen Mis i dalje igra Lava u virtuelnom prostoru.

Covek:Covek kako to gordo zvuci!Bistrooki muskarci,muskarci odrasli u zdrave i normalne ljude,dobri ocevi,dobri muzevi,oni koji uvek idu putem kojim se redje ide i na kraju tog puta pronadju Zenu svog zivota.Ispravni.Posteni.Cistog obraza.Bez sujete i kompleksa.Zive srecno,iz takvih porodica se radjaju srecna i najvoljenija deca.

Bicarka:naziv definisao Gastrocity,ja ga preuzela,pogledajte njegov genijalan opis,sve je rekao.

Smradovi:pripadnici muskog i zenskog pola,koji bilo da govore,bilo da delaju,ili samo prodju pored vas,a vi osetite samo smrad koji vas iritira.

Pokondirene tikve:osobe zenskog pola koje se ponasaju kao bitne,a u stvari im ispod sve sminke i markirane garderobe,ispod laznog sjaja i sljokica viri praziluk iz dupeta.Nesto sto se ne moze sakriti niti ukloniti plasticnom operacijom.

Krampa:ustogljena osoba zenskog pola,koja je sva vazna i ukocena,prosto ne znas s koje bi joj strane prisao ni sta rekao.

Zobnaticari:osobe muskog pola koje je najbolje opevao Balasevic,oni sa pecatnim prstenom,kravatom lavovom,sa vestackim zubalom ili im pak u tom istom nedostaju trojka i petica koje vesto zamenjuju trojkom ili peticom ali marke BMW.Naziv dobili po torbicama koje nose oko vrata sto podsecaju na zobnatice koje nose konji.Ovom prilikom izvinjavam se plemenitoj zivotinji sto je stavih u isti kontekst.

Toliko za sada od mene.

Nastavice se...

 

 

Cipele.Nista o nama ne govori toliko kao cipele.

Cipele vam mogu ispricati najbolju pricu o onom ko ih nosi.

Negde sam procitala da najtuznije sto ostaje iza nekoga ko umre su bas njegove cipele.Cipele koje niko vise nece obuti,koje su zavrsile svoj zivotni vek,presle svoj poslednji korak.

I stale.Zauvek.

Prve decije cipelice,koje ostaju sacuvane,nesto najneznije kao uspomena detinjstva.

Ljudi iz naseg zivota,pomesana osecanja kad se setimo njihovih cipela za koje su oni vezani,koje su vec i istrosene i pocepane,ali jos uvek su prkosno na njihovim nogama.

Uvek sam se nervirala kad vidim mamu,kako nosi neke moje stare odbacene patike,i na moje negodovanje da ih baci,da ima toliko novih cipela,da ce je neko videti takvu,da su busne,na posletku da cu ih licno ja uzeti i baciti u kontejner...ne vredi.

Saslusa kritiku,a onda je ponovo vidim u tim istim patikama kako vuce kese iz prodavnice,pravdajuci se...

"Udobne su mi,ne bih ih dala ni za sta na svetu,a i onako je blatnjavo ovih dana,nosicu ih jos malo..."

Jednom uzmem i poklonim joj moje potpuno nove cipele,koje sam obula samo par puta,u nadi da ce prevagnuti to sto nece osecati krivicu da je potrosila novac na sebe,da je to isto nesto moje...Poklonim joj te nove odlicne,moderne i kvalitetne cipele uz pricu kako mi se ne svidja boja,i na njeno pitanje jesu li skupe ja govorim da sam ih kupila na rasprodaji,snizavajuci im cenu najmanje 5 puta,naravno lazem da je na svaki moguci nacin ubedim da konacno ide ko zena negde u novim cipelama,jer da cuje pravu cenu bezala bi od njih ko djavo od krsta.

Upali ta prica,ona preuzme cipele,sve super.

Posle par dana ponovo ona u onim pocepanim patikama,seta sa prijateljicom.

"Mama,gde su ti cipele,jesam ti ih lepo dala,hoces da ih uzmem sebi nazad,ponovo nosis te raspadnute,a imas i svojih novih nekoliko pari,i ove moje,pa jesi li ti normalna zena,sto volis da se patis zivota ti?"

"Ma nemojjj da ih uzimas",kaze ona ko dete,"radujem im se ko ozeblom suncu,nisam nista udobnije u zivotu probala."

"Pa sto ih ne nosis mama,kako te nije sramota u tim starim",vise ocajno preklinjem ja.

"Pa cuvam ih,greota da ih unistavam ovako do pijace i po komsiluku",sad vec sa odbrambenim stavom pravda se ona.

"Mama,ti i ne ides nigde drugo sem do prodavnice,u setnju i do komsiluka,za sta ih onda zivota ti cuvas?"

Besna sam.Umorna sam od ubedjivanja.Predajem se vec.

"Cuvam ih kad krenem negde na slavu i kod doktora",odgovori mi sad vec uvredjeno moja majka.

Zanemim.

Predajem se.

Ne vredi,zaista ne vredi.

Ubedjivati se sa njom da postoji zivot i izvan posete lekaru,ili nekom rodjaku,ravan je prici u prazno.Uvek dobijem odgovor na moju kritiku kako sebi nikad nista ne kupuje,da je njoj vece zadovoljstvo kad kupi nesto meni i mojoj sestri.Ne vredi.

Ovih dana sam bila u nekoj guzvi,na nekom putu,nisam ni vidjala svoje.Bila sam medju nekim negativnim ljudima,u okruzenju gde sam konacno po prvi put shvatila pravo znacenje Balaseviceve pesme "Parada pijanstva i kica",medju nekim pokondirenim tikvama kojima viri praziluk iz dupeta.Gde sve sljasti i vrca u kicu i paradiranju nepismenog polusveta,malih ljudi,izopacenih sujeta.Mesta na kome kurve pricaju o postenju,nepismeni o fakultetu,gde su im idoli Carevi Govedari i slicni,gde primitivci pokusavaju da glume neke velicine ne shvatajuci koliko su smesni i jadni u tom pokusaju."Tetke sa ladnim trajnama,tipovi koji mirisu na mermer,sa Hitlerskim brcicima i pecatnim prstenom,obavezna kravata lavova...",Feme sa cipelama stiklicama na cvetice i kamencice sto sljaste.

Dolazim malopre kod mojih na kafu,onako umorna,iscrpljena i potrosena vise mentalno nego fizicki.Ispraznjena.

Vidim u ulazu one stare pocepane patike moje majke,majke sa fakultetskom diplomom,koja se u zivotu naputovala vise nego sto ce bilo ko sanjati...i nasmesim se.

Osetim neku neobjasnjivu toplotu oka srca,neku ranjivost koja mi tera suze na oci dok se penjem uz stepenice do njih.Zaticem draga lica,majka skace da mi kuva kafu,cak se ni ne ljutim sto me sto puta nutka da nesto pojedem.Pricam im o paradi pijanstva i kica.Smejemo se.Moja porodica.

Medju svojima sam.Dosla sam sam kuci.Na sigurnom sam.Srecna sam.Ususkana sam.

Dok sam odlazila,nekoliko sati kasnije...pogled na stare patike moje majke ponovo mi je izmamio nezan osmeh na licu.Zaista je porodica najvaznija stvar na svetu,prave zivotne vrednosti mozemo dobiti samo u normalnoj,zdravoj,srecnoj porodici.

Cipele nisu bitne.Bitan je osecaj koji nosimo iz te porodice,zbog koje smo bolji ljudi,i dom koji nas ceka da mu se vratimo,mirna luka nakon svih bura i brodoloma,losih ljudi,losih iskustava.

Svuda podji svojoj kuci dodji.

Medju svoje.

 

 

 

 

Virtuelni svet postaje nasa stvarnost.Mesto gde se zavucemo,ponekad damo oduska nasoj sujeti i malim kapricima,ponekad ogolimo dusu,na izvolte...vukovima i kerovima da razvlace nase najtananije misli,da ih usitnjavaju i tumace kako im je volja.

U virtuelnom svetu ponekad ljudska glupost dobija nevidjene razmere.Kao pod mikroskopom,sve je preuvelicano,svaka slabost izgleda kao invaliditet,svaka simpatija dobija obrise najvece ljubavi dve srodne duse,svaki pad izgleda kao da su nas bacili u veliku provaliju.

Nekada mi se cini da sam u ovaj virtuelni svet usla krajnje naivno,poput one reklame za Milka cokoladu sa sve baloncicima,i savrsenim lesnicima..."A onda je mrmot zavio cokalu u foliju."

Dobar ti dan Sujeto.

Divite se mom projektu "Ja zivim savrsen zivot,divite mi se i pucajte od zavisti",porucuju nam nasi virtuelni "prijatelji".

"Pogledajte moju novu Chanel torbicu koje setam po Veneciji za uskrsnje praznike,zavidite mi na novim Ugg cizmicama i Colmar jaknici sa krznom dok ispijam kaficu na nekom skijalistu."

"Pogledajte kako mi stoje novi silikoni u novom kupacem kostimu,ne brinite imam za svaki dan po jedan dok vam poziram kraj bazena nekog All inclusive hotela,da to je onaj gde mozemo krkati i piti dok svi prolive ne dobijemo."

"Da to je moj novi renovirani stan,u kojem uzivam sa svojim drustvom,dok me moj dragi iznenadjuje nenadanim poklonom pred svima.Samo u Maderi rucam vikendom,lajkujte me molim vas,jer moj zivot nece imati smisla ako me ne lajkujete.Ako mi ne zavidite u vasim malim,ucmalim,dosadnim zivotima.Komentarisite.Uvlacite mi se.Zavidite."

"Divite se mojim spontanim izjavama u kojima vas obavestavam koji sam parfem dobila,gde putujem,da sam napravila prvi kolac za mog voljenog muza.Zavidite mu na ovakvoj zenici,na automobilu koji je slikan sa svih strana dok ja poziram ispred njega.Napisacu vam i sta sam doruckovala."

"O ne,ponovo jastog za rucak"."Uzivamo u porodicnoj idili,moj dragi kuva za mene."

"Moje telo je i dalje fantasticno,posebno u ovom vesu koji slucajno sada imam na sebi marke Victoria's Secret."

"Upravo sam spavala sa muzem,navijajte da sam oplodjena,pa brojimo mesece do dolaska na svet Maksimilijana ili Konstantina ili Brendona koga cu roditi na carski rez negde u Evropi,ne brinite dobicete fotografije moje bolnicke sobe,u trenutku dok moj dragi ulazi noseci mi omiljeno cvece i prigodan kamencic."

"Najvise uzivam da mi se divi neki bivsi decko,da vidi sta je izgubio,onaj koji u zivotu nista nije postigao,da tiho pati i jede se."

Ko je ovde lud?Da li se samo ja osecam kao tridesetogodisnji kreten,sa svojim glupavim malim zivotom?Ponekad mi se cini da se igramo igre "lazimo se jos samo malo",Indijanaca i Kauboja,Partizana i Nemaca.Pa zasto ja uvek moram da budem Indijanac?Smesno mi je do besvesti,zalosno mi,retardno mi covece ne mogu da shvatim nikako,ni u najgorem tripu.Ko je ovde lud,u ovom filmu koji reziraju losi reziseri?

Znam samo da u tom filmu nece biti mene.

 

"Necu da budem Svabo
U dotiranom filmu
Necu da budem statist
U zivotu i u kinu
Necu da budem Svabo
Svabo da budem neću!!!!!"

 

"Glavni glumci bi htjeli
Da su na pravoj strani
Ja da budem Svabo
A oni partizani."

 

 

"Nekada davno stari indijanac ispriča svome
unuku jednu životnu istinu.
„U duši svakog čoveka se vodi neprestana borba.
Kao borba između dva vuka.
U duši svakoga od nas.

Jedan vuk predstavlja zlo.
Predstavlja bes, zavist, ljubomoru, mržnju,
pohlepu, aroganciju, samosažaljenje,
laž, krivicu, greh, srdžbu, pakost, lažni ponos,
sebičnost, podsmeh.

Drugi vuk predstavlja dobro.
Predstavlja ono što pruža užitak, mir,
ljubav, nadu, vedrinu, ljubaznost,
dobrotu, srdačnost, darežljivost,
istinu, saosećanje, sreću, veru…“

Unuk se zamisli na nekoliko trenutaka.

Sve svoje misli vredno usmeri u dubinu dedovih reči, pa ga upita;
-I koji vuk će na kraju pobediti?

Stari indijanac, pogleda unuka pravo u oči
i bez ijedne emocije na svom izbrazdanom licu,odgovori:

-Pobeđuje uvek onaj kojeg hraniš."

 

 

 

 

"Bila je bisera puna zdjela,a ja sam bas..."

Mogla sam ja...

Da nisam ostala dosledna sebi.

Svom srcu.

Verujte mi na rec.

Udoban zivot.Luksuzna kuca.Stan u bilo kom mestu na moru.Topla azurna mora.Moderna evropska skijalista.Zivot pod staklenim zvonom.Dobrotvorni rad,pomaganje nezasticenima,pravljenje azila zivotinjama sa ulice...u stvari ono sto prekracuje vreme i cini da bar nekim dobrim delima operes ono mesto gde je trebala biti dusa,da nadjes zamenu,ili bar kupis ljubav koju nikakvo bogatstvo nikada ne moze nadomestiti.

Bas sve kako ja pozelim.

Bilo je ponuda,i te kakvih udvaranja,pamet da vam stane.

Kada bih pisala dobilo bi ukus bljutavosti,povuklo bi na hvalisanje,zasmredelo na patetiku sa isporukama cveca na svaki sat vremena,klubovima i restoranima koji su se praznili  zbog mene.

Zivotu koji ne sme biti uzor mladim devojkama,jer udvaranja takve vrste ne donose nista dobro.Nisu svakidasnja,i nemaju veze sa emocijom nego,po mom licnom misljenju,sa cistim muskim egom.Sujetom da osvoje plen.Cista genetika lovca i lovine.Ne bude lepotu osecaja kad podelite jednu kafu,ili dobijes labelo za usne sa trafike.Spontano,dok kupuje paklicu cigareta.

Ovo je nesto nevredno pomena,jer je samo cist pokazatelj moci,bezvredna materijalna stvar kojom se ne moze nikada kupiti ljubav jedne zene."Skinucu ti zvezde sa neba,i stavicu ih pod tvoje noge".Ali nisu svesni da mogu samo kupiti telo i vreme neke zene,njenu ljubav nikada.

Moju ljubav niko nije mogao kupiti.Nikada.

Kamencici lepo svetlucaju,skoro kao zvezde.

Plavetni odsjaj safira,svetlucanje dijamanta na suncu...Skoro pa ko zvezde.

 Kamencici nisu zvezde!!!

 Ljubav nema nista s tim.

Reci cu samo...bilo je.Mozda jos uvek i ima...nije ni vazno.

Neki drugi zivot.Neki drugi zivot.

Izabrala sam put kojim se redje ide,trnovit put,put srca u kojem cesce mozes biti pokojnik nego pukovnik,ali sjaj mogucih zvezda koje zelis dodirnuti i za kojima zudis cine da ne zalis ako izgoris u toj zudnji.

Nikada se nisam pokajala,nikada zavidela nekoj drugoj koja bi kao uteha dosla na moje mesto.

Nikada se pitala SBBKBB.

Nisam umela drugacije.

Sa muskarcima sam nekako uvek imala drugarski odnos,valjda zbog toga sto sam kao dete bila okruzena starijom bracom od tetki,odrasla sa decacima,igrala klikere sa njima,fudbal,kosarku,tukla se,gulila kolena.Koje iznenadjenje za sve kada vide neznu zutu devojcicu sa takvim malim banditima.Uvek sam htela da budem kao oni,dok su devojcice imale pletenice i haljinice ja sam se sisala na kratko,imala uvek plavu trsavu decacku frizuru.

Vremenom to se odrazilo i na mene dok sam odrastala.Uvek su mi najbolji prijatelji bili muskarci,nisam htela nikada da izgubim tu sigurnu ususkanu luku prijateljstva.

Danas su uglavnom ozenjeni,imaju decu,ali kad se sretnemo zadrzao se taj neki srdacan odnos,ismejemo se tako da se sve glave okrecu u nasem pravcu.

O da,verovatno je to razlog zasto me drugarice,devojke,zene uglavnom nisu volele.Mada,nisu bile svesne da im ja nikada nisam bila pretnja.

Onaj koga zelim je samo moj,ja za njega nisam druga.Nisam prva.Ja sam za njega Jedna i Jedina.UnaJedina.Uvek je tako bilo.Ne zbog toga sto sam ja to htela.Prosto bilo je tako.Uvek.

I uvek sa ja odlazila.Kao najgora.Najgresnija.Ona koja je nezrela.Koja se ne ume skrasiti.Pripitomiti.Pokoriti.Drugacija.Neprilagodjena.Mali veseljak koji nikada nece odrasti.Prihvatala sam uvek svu krivicu na sebe,bez pogovora,brinuci se da taj neko pronadje svoje dostojanstvo,svoju srecu kraj krotke,dobre zenice kakva ja nisam umela biti.

"Vjetar se vezat ne moze...Tu samo ljubav pomaze."

Ljubav.Cista,neupakovana,gola ljubav.Ono sto mene pokrece.Sto mi daje krila.

Onaj osecaj u stomaku,kad letim,kad mogu sve.Onaj neprejebiv osecaj zbog koga su smesna sva materijalna dobra ovog sveta.Osecaj zbog koga je tako dobro biti ziv.

Osecaj koji ume ponekad prevariti.Koji me je pod prividom iste zakopao u duboku pecinu bez tla.Tunel bez svetlosti.Gde sam se pretvorila u senku svoje senke.Raspala se na milijardu malih delova.Na parcice.Izgubila sjaj u ocima,posivela,potamnela,postala senka od koje su drugi okretali glavu da ne zaplacu za necim sta je ta senka isijavala.Ona koja je izgubila snove.Koja nista vise nije ocekivala od zivota.Koja se gasila kao sveca na vetru.

Shvatila sam onda,da sam kao takva,zalosna vrba,konacno bila dobra svima.Pokorena.Ukalupljena.Ona koja se smeje ljubazno a oci su joj mrtve.Oci koje su odustale od svega,znajuci da nikada nigde vise nece otici.Poznati grc straha i ocaja koji je paralizovao telo.Dobra svima.Osim samoj sebi.

Shvatila sam da cu se pre slomiti...ali se necu saviti.Nikome.Nikada.

Ljubav.

Ljubav me je probudila.Uhvatila za kragnu i izvukla na povrsinu.Moj pojas za spasavanje.Ljubav prema svom sopstvenom zivotu.Grcevita borba za zivot koja je usledila.

Kad budete jednom na onoj strani,shvatite kako nista ne znace stvari koje se samo kupuju novcem.Ono najvrednije na svetu,ne moze vam niko kupiti.Ni oduzeti.

Ljubav.Ljubav je pokrenula moju borbu protiv vetrenjaca.Ljubav prema zivotu.Ljubav prema malim stvarima.Ljubav prema pisanju.

Korak po korak.Put od hiljadu milja kojim sam krenula,zapocet jednim malim korakom.

Samo srcem umem.Samo srcem trazim.Samo jezik srca razumem.Ne umem drugacije.

Nikada ne patim za onim sto je bilo,sto je moglo biti.Nikada se ne pitam sta bi bilo da...Ono sto me je ubijalo ucinilo me je osobom kakva sam.Sto me je ubijalo krila mi je ojacalo.

Nikada vise ne planiram.

Ja samo zivim ovaj zivot.Ponekad kako zelim...ponekad kako moram.

Cekajuci ono zrnce ludosti.

"Ratnici svetlosti cuvaju sjaj u ocima.

Zato i jesu ratnici svetlosti.

Zato sto grese.

Zato sto se pitaju.

I zato sto traze neki razlog...Sasvim je izvesno da ce ga naci."

 

 

Moc i snaga reci.

Reci koje mogu promeniti pogled na svet,reci koje umeju obojiti sivu svakodnevicu.

Reci koje umeju dodirnuti neciju dusu.

Reci koje mogu promeniti neciji zivot,nepovratno.

Lepa rec koja leci ranjeno srce.

Rec koja sece kao mac.

Reci koje izmame duboko skrivena osecanja,koja nismo ni svesni da posedujemo.

Moc reci da zagrebe ispod povrsine.

Teska sam na recima.Uzasno.

Oni koji me poznaju misle da sam ledena kraljica.

Pisanje je nekako moj nacin da se vratim sebi,da budem svoja.

Da pruzim deo svoje duse.

Najlaksi nacin da upoznamo coveka.

Pisana rec.

Ovaj snimak nekako sve to sadrzi u sebi.

Nisam mocna,bogata,uspesna.

Pisanje je moj nacin da pruzim malo svetlosti,

da na svoj nacin ucinim svet lepsim mestom za zivot.

Razlog zasto se pisanjem borim protiv vetrenjaca.

Sigurna sam da ce vam se svideti.

 

"Pronadješ ljude nalik na sebe..

I staneš tako i ne veruješ,da ima neko kao ti - isti,

baš isti na ovom drugačijem svetu."

 

                                        Mika Antic

 

 

 

Posveceno mojim bistrookim,Bagremovima ciji su se univerzumi dodirnuli sa mojim u ovom virtuelnom svetu,onima koji se nikada nece saviti.

Onima zbog kojih mi je svet postao pitomije mesto za zivot,pa ga konacno pocinjem osecati kao dom.

Dobrim ljudima.

Onima sa kojima se po mislima i osecajima poznajem.

Drugacijim.

Borcima protiv vetrenjaca.

Malim remorkerima.

Kalimerima.

Malim princevima,Ruzama.Lisicama,Baobabima.

Onima koji idu Grlom u jagode.

 

 

 

 

Ko o cemu kurva o postenju.

Neobrazovan o fakultetu.

Budale pametuju.

Moralne nakaze o moralu.

Prazilukovici glume finocu.

Kriminalci o zakonu.

Najgori se prave da su najbolji.

Najbolji spustili glave,odavno digli ruke.

Nasi bivsi nastavnici i ucitelji preturaju po kontejneru.

Bivsi robijasi postaju nasi dobrotvori,otvaraju nam radna mesta.

Trandzoline postaju idoli lepote buducim narastajima.

Dolaze narastaji dece bez detinjstva.Bez porodica.

Uce ih od malih nogu da budu neljudi,da grabe,otimaju,odrastaju preko noci.

Svako je danas roditelj.Dete ne cini roditeljem,kao sto ni klavir ne cini pijanistom,rece neko.

Sve  redje srecem Coveka,vidim samo obrise Neljudi.Senke bez korena.

Bez obraza.

Sve manje dobrote u ovom svetu.

Cuje se buka oklopa robota koji se medjusobno sudaraju u prolazu.

Odavno nema onih koji vrede.

Pogledajte danasnje lice ove moje zemlje.Ko je sve ostao?Kakvi opstaju?

Oni koji vrede rasturili su se kao delici slagalice svuda po svetu.

Nece se sklopiti nikada vise.

U isticanju krvi kroz vene,i raspadom zemlje,urusavanjem moralnih normi kojima smo zadojeni,zbog kojih smo valjda i ostali invalidi koji se nisu snasli u ovom bezumlju i ludilu.Otisli su mali svici,nestali u mraku noseci svoje svetlece fenjere.

Azdaja uzasa,primitivizma,pohlepe koja nas je progutala.Ima li povratka?

 

..."Kreni drugom stranom Jablane."

 

Znate li cime se bavio Stulic u Holandiji?

Bio je taksista.

"Prodao sam milion ploča, platio sve svoje račune i ovde nemam baš ništa. Svuda sam gost. Da me ovakvog nije uzela jedna Holanđanka ne bih imao ni doma."

Dame i gospodo,ako u ovakvom svetu zivimo,ako su danas idoli ovi koje gledamo svakodnevno,ako prazilukovici predstavljaju danasnje lice ove nase zemlje,onda mi je cast ovo da izjavim...

Ja sam Una.

Izbeglica sam.

Ne pripadam nigde.

Nedostaje mi i vazduha i neba.

Nemam nista svoje.

Od prethodnog zivota donela sam samo malu lutku.

Koja staje na dlan.

Ne umem da se snadjem u ovakvom svetu.

Niko sam i nista.

I beskrajno sam ponosna zbog toga.

Slomicu se ali necu se saviti nikada.

E moj Jablane...

 

 

 

 "Ja, crv, sitan i nevažan, šta sam mogao učiniti njima, slonovima? Kakvu sam im štetu mogao nanijeti?
Ja sam pesnica koja je udarila u zid.
Ja sam udarac koji boli onoga koji udara.
Ja sam mali čovjek koji je zaboravio da je mali. Uvrijedio sam ih što se usuđujem da mislim.
Ja, ludi vrabac, pošao sam jastrebu u pohode. Jedva sam izvukao živu glavu."

Mesa Selimovic

 

 

 

Sto vise upoznajem ljude,to vise volim zivotinje.

Uvlacim se u neku svoju pecinu,u koju ne dozvoljavam bilo kome da pridje.Ni da zaviri unutra.

Jednostavno je tako.Moj svet,kakav sam za sebe stvorila,svet ljudi koje volim,kojima verujem,svet mojih zivotinja,dobrih knjiga,moji mali rituali.Izlazak na mesta koja volim,sa ljudima koji mi prijaju.Moj nacin prezivljavanja,moj nacin da opstanem.

Izbaciti sve negativno iz zivota,koliko god je to moguce,ukloniti negativne ljude,negativne misli,skloniti se od negativne energije koliko god je to u mojoj moci.

Ne umem drugacije.Tesko je preziveti i opstati u ovom svetu  srozanih zivotnih vrednosti,nekvalitetnih osoba,prazilukasa iz dupeta,pokondirenih tikvi,primitivizna,moralnih nakaza,obraz djonova,raznih "Backa" koji "mrdaju usnama dok sricu pejdzer",Backovih jeftinih devojaka koje ne umeju sakriti prostakluk i poreklo ispod firmirane garderobe.Oci uvek odaju,ruke uvek odaju ma kakve god plasticne nokte stavile,drzanje i nacin izrazavanja nepogresivo ih odaju.

Zene za ova vremena,bez obraza i dostojanstva,bez stida.

Obraz sta je to?

Dostojanstvo sta je to?

Stid sta je to?

Muskarci za ova vremena,poput "Backa" i sve sto ide uz njega.Ime mi nekako savrseno odgovara da slikovito opise takve osobe,pa ih sve tako i zovem.Backo.Dosada u ocima,prazan pogled,primitivni maniri,sportska kladionica,novi model automobila,torbica kao konjska zobnatica oko vrata,bedno zavijen u firmirani oklop garderobe kao fazan pred parenje.

Samo sto se ni ne pari.

Kuci je napravio dvoje,troje dece nekoj zapustenoj zeni koja mu kuva,sprema,gaji decu i bude placena za to.Prividom normalnog zivota.Obavili su to zbog rodbine,pa sad svako zivi svoj zivot trudeci se da se sto manje gledaju.Jedina tema,sta treba kupiti za kucu.

Slabo se nas fazan pari i van kuce.Fazanska firmirana garderoba sluzi samo kao ukras i stvar prestiza za druge fazane,kao sto su i sto noviji tip automobila,eventualno i sto bolji komad mesa,jedan drugome da vade zazubice.Nema tu ni strasti,ni emocija.Cist prestiz.

"Pogledaj mi novi sat,novi auto,nove cipelice,novo ruho(nema veze sto mi butinice smesno izgledaju u uskim belim pantalonama,vazna je marka istih),nova cica ispeglane kose i sveze kupljenog para plasticnih...(ma nije bitno sta je plasticno,sto vise ima to bolje,znaci da baja bolje finansira pa makar joj usta od te iste plastike izgledala ko majmunska guzica)."

Pokazase nasi fazani pred parenje(ali koji se ne pare),jedan drugom svoje perje.Pokazase nase paunice jedna drugoj svoje novo perje i plastiku fantastiku.Sede i cute,cute i piju,jedu i cute.Gladaju okolo,porede svoje perje sa tudjim perjem,vagaju,prepucavaju se,kao razmenjuju poruke na mobilni telefon,i tako nekoliko sati...

Fazani se vrate u svoje domove,deci koja vriste,zeni koja mirise na dinstani luk,ili pak ako je ta ista zena bila paunica iz prethodne price pa uspela da na dete upeca naseg pauna,onda zatice tastu koja mu cuva decu,dok je nasa paunica negde u solarijumu ili na saranju noktiju ko usrkrsnjih jajca.Skine nas paun svoju zobnaticu sa vrata,presvuce svoje paradno perje,ukljuci lap top i pretvara se u instant virtuelnog ljubavnika.Kazanovu koji ceka svoju srodnu dusu.

Paunice koje se jos nisu uspele privaliti,odlaze u svoje iznajmljene sobe,skidaju svoje paradno perje i stavljaju na kartonsku kutiju da ceka sledecu dobru priliku.Legnu na spuzvu na podu i prave planove za dalje akcije delovanja.Veliki im apetiti.Oci se cakle u mraku mastajuci o nekom bogatom baji,racunajuci koliko ce jos paunova prevaliti preko sebe dok se ne docepaju prilike.

Zene za ova vremena.Muskarci za ova vremena.

Smesno mi.Zalosno mi.Gledam taj svet koji postoji oko nas,politiku koja nas je zakucala na samo dno ljudske egzistencije,ponizila,napravila budalama.Gledam ko vodi ovu nasu zemlju,ko se sve smenjuje,kao lesinari glodju ostatke,otimaju se.

Narod koji je zanemeo.Zacutao.Pomirio se sa sudbinom valjda,neki davni snovi o boljem zivotu,krik pobune i nade pretvorio se samo u muk.Ljudi koji su se pretvorili u zombije i robote presrecni zbog mrvica koje imaju,bednog zivota,ponizavanja poslodavaca za isplatu kojom ne mogu da plate racune i obezbede hranu.Uplaseni od onog "uvek ima gore",plaseci se da i tu jeftinu glavu na ramenima ne izgube.Zamazanih ociju politikom "hleba i igara" koja im se svake noci servira na televiziji,bljestavilom i kicom,gledanjem u tudje krevete i tudje tanjire,teseci se da je njihov bedni mali zivot bolji.Kamenuju one koji su drugaciji,lincuju,pretvaraju se u onu ogorcenu masu koja kamenuje zrtve koje vode na odrubljivanje glave.

E moj narode.E moj brdoviti Balkanu.Sto si mi vezao ruke i noge,vezao me za ovo mrtvilo pa ne mogu ni otici niti umem ovde ostati?Glava u oblacima telo zarobljeno u kavezu.Kavezu nasih obicaja,predaka,prokletstva ovog naseg bureta baruta koje osakati svaku generaciju,ponizi najbolje a uzdigne najgore ljude.Lesinari koji uvek opstanu.Oni drugi koji su naucili da pokorno spuste glave i da cute.

Izludjuje me recenica "Prezivecemo.Uvek ima gore."

Ma ne zelim vise da prezivljavam,ne zelim da gledam kako neko zivi gore od mene i tesim se sto imam glavu na ramenima i krov nad glavom.Vec trideset godina prezivljavam,cekajuci neko vreme da se nesto promeni,ne zelim da mi serviraju gladne,ojadjene,ozracene,mrtve,obolele da bih se tesila kako sam sebicna i kako trebam biti srecna sa mrvicama koje imam.

Necu da prezivljavam.Hocu da zivim.Hocu da vidim lepse zemlje,lepse ljude.Srecne ljude.Da radim i da primam platu dostojnu coveka.Da za tu platu mogu ziveti ko covek,otputovati negde,kupiti majci masinu za pranje sudova da je ne gledam vecno iznad sudopere.Da mogu ziveti zivot dostojan coveka,pomoci onima koje volim,da ne zavisim nikada ni od koga.Da budem svoj covek,covek uzdignute glave.

Zelim da osetim prave vrednosti.Necu da spustam glavu pred svakim krkanom koji mi je moguci poslodavac,ne mogu ni da se nasmesim nenadertalcu uvijenom u markirani celofan,ne bih takvom orah iz ruke uzela,kad bi me dodirnuo, ruku bih mu otkinula,sa sve onim pecatnim prstenom i zlatnim satom.

Necu ni da sedim za istim stolom sa curkama,primitivkama,glupacama,seljankama da me odmeravaju i ocenjuju zajedno sa njima.

Necu da udisem isti vazduh sa takvima.

Moze mi se eto.

Ne mogu da ocutim,necu da spustim glavu.Znam da ce mi jednom razbiti zube neko zbog mog stava ali takva sam.Jednom sam bila blizu incidenta,kad sam sedela u basti kafica kada me je zargonski receno "startovala" jedna takva sirovina naviknuta da zene bira i ocenjuje kao meso.Koji misli da u zivotu sve moze kupiti.Obratio mi se.Okrenula sam mu ledja.Nastavila pricu sa drustvom.Pitao me je glasno,jel to necu da pricam sa njim.

Okrenula sam mu se i rekla mirnim glasom da sa takvima kao on razgovaram samo na pijaci kad pitam koliko kosta sir i kajmak.

Da,znam da ce me jednom kostati ali jace je od mene.Nemam takav zeludac.Nemam tako debelu kozu.Ne umem da ocutim i spustim glavu.Takva mi je krv,a i naposletku...danas sam bas ovde gde sam zbog tog mog stava.Inata.Ponosa.Principa.

Gledam gore od sebe,kako se laktaju.

Da li ce se ikada u ovoj zemlji vratiti pravo vreme?Normalno vreme? Normalni ljudi?

Gde ce te vrednovati zbog tvog znanja,umeca,obrazovanja,postenja,radnih navika?Gde ce se vrednovati covek kao covek a ne kao bedna senka kera podvijenog repa,margaca koga jasu bez sedla.I magarica,curki,guski i ostale pernate zivine.

Ili je najpametnije polako spakovati prnje u jedan kofer i zauvek napustiti ovaj nas Brdoviti Balkan?

 

 

"Boj se ovna, boj se govna, a kad ću živjeti?"

                                                   Selimovic

 

"Dva su se mala prijatelja klizala po zaleđenom jezeru.

Bio je oblačan i hladan dan.

Dečaci su bez straha uživali u klizanju. Led se iznenada prolomio i jedan od njih propade u vodu. Voda nije bila duboka, ali se led počeo stezati.

Drugi je dečak otrčao na obalu, dohvatio kamen i pojurio do unesrećenoga. Svom je snagom razbijao led i uhvativši prijatelja za ruku, izvukao ga iz vode.

Kad su stigli vatrogasci i shvatili šta se dogodilo, začuđeno su pitali:
“Kako ti je to uspelo? Kako si mogao tim malim kamenom i slabim rukama razbiti tako debeli led?”

Uto se oglasio neki starac:

“Ja znam kako je uspeo!”

“Kako?” – upitali su ga vatrogasci.

Starac je odgovorio:

“Nije bilo nikoga da mu kaže kako je to nemoguće.”"

 

 

...Za one koji su vlastitim rukama razbili led oko sebe,i bili svoj sopstveni pojas za spasavanje onda kad je to izgledalo nemoguce...Koji su bili okovani ledom.Koji razumeju.

 

Inspirisana i obogacena postom Tuzne,o sitnicama koje cine njen zivot...

Daje mi krila da uzivam u malim stvarima,i da obojimo sivilo sarenim stvarima koje obogacuju nas zivot i cine ga lepim.

Sta je istinska cista sreca za mene?

Sitnice koje cine zivot..

 

 

Prva jutarnja nes kafa u bade mantilu

koju pijem iz crvene velike solje

u potpunoj tisini.

 

Lavez mojih pasa iz dvorista,

kad provirim kroz prozor namrgodjena i bunovna

i njihova blentava igra mi razvuce osmeh na lice...

"O ne,opet su iz komsiluka dovukli neciju patiku

i sad je glodju i otimaju se o nju kao za suvim zlatom"

Mjau koje me gleda,Mjau koje se ugnezdi na krilu.

 

Miris mog sampona za kosu,

od pravih divljih ljubicica.

Ukus Ciz Kejka iz Hleba&Kifli

pojeden onako s nogu dok kasnim na sastanak.

Prolecni zraci sunca koji me greju

dok hitam ulicama grada.

 

Decak od cetiri godine koji seta sa dedom od preko 80.godina.

A onda ga pita "Deda sta peva Azra".

Zastanem ukopana ne verujuci sta sam cula,ne ocekujuci odgovor.

A onda cujem dedu "Usne vrele visnje".

I nasmesim se novoj generaciji i dedi smekeru.

Ima nade.

 

Vracam se sa promocije knjige drage osobe,

sa jednom simpaticnom A.

Dve plavuse sa buketima cveca prolaze pokraj kordona policije,tik uz njih.

Salutiraju nam.Salutiramo im.Smejemo se zarazno.

Momenat koji je na trenutak promenio tesku svakodnevicu.

Odlazimo sa osmehom.Ostaju sa osmehom.Ceo vod pod punom opremom i dve nezne devojke.

Osmeh zaista ne kosta nista.

 

Mama koja zove da kaze da je pravila pasulj,

da dodjem obavezno.Ima i sveza zelena salata.

Taj ukus njenih jela spremljenih sa ljubavlju,

postavljen na cistoj beloj krpi.

Uz obavezno nutkanje,koje me izludjuje.

To je nezaobilazno.Zacin jelu.

 

Kada se vracam sa puta,umorna i gladna,

tata koji dodje na moja vrata

u pola 12h uvece samo da mi doturi serpicu i svez hleb.

"Sigurno si gladna", sapuce mi i vec odlazi.

"Da ne moras ustajati sutra rano zbog hleba.

Naspavaj se."

Okrece se oko sebe dok hitro odlazi,

da neko nije cuo taj izliv ciste  neznosti,koja me zaboli.

Svaki put.

 

Miris vazduha posle kise.

Miris jorgovana i divljih ljubicica.

Prvi put u prolece kad primetis da je drvece ozelenelo,

dok setas sa nekim ko te drzi za ruku.

Ukus prvog poljupca.

Iznenadna poruka..."Nedostajes".

Zagrljaj.

"Onaj" osecaj u stomaku kad je ceo svet tvoj.

Letnje sunce,koje te izmami iz kuce

prvi put u letnjim sandalama i teksas suknjici.

Miris mora,ukuse mora,boje mora,zvukove mora.

Mene kakva sam na moru.

San o moru tokom zime.

More.More.More.

U mislima sam stalno na moru.

 

Smeh moje sestre kad joj dodju drugarice,

pa ostanu na spavanju i kikocu se do sitnih sati.

Lepota i bezbriznost mladosti.

Sjaj u ocima,nada u srcu.

Ti dirljivi snovi o onom "Ziveli su srecno i zadovoljno..."

 

Ponos u ocima starih ljudi,dok cekaju za pola hleba i jednu bananu.

Otmenost u tom pohabanom ali cistom odelu.

Izraz zenica koje se rasire na najmanju ljubaznost,

drhtave ruke koje vade to malo crkavice i placaju za goli zivot.

Glave visoko uzdignute.

Kad su u paru,kao dve grlice stisnuti jedno uz drugo,

gledaju suncan dan,sede na klupi,vade sendvic iz torbe,

nezno odmotavajuci salvetu da je iskoriste i drugi dan.

Njihov poseban dan zivota.Zivot je lep.

 

Kad lezim ususkana pod cebetom i citam knjigu.

Pijem cedevitu.

Kad vidim zivotinju koja je uspesno pretrcala ulicu.

Decija kolica koja gura otac.A tek kad je u tim kolicima devojcica.

Retki su ocevi koji guraju kolica,obratite paznju...

Ako ih i vidite,u pitanju je naslednik.Brdoviti Balkan.

Svaki izuzetak,koji mi ogreje srce,probudi nadu.

Svaki bistrooki pogled koji susretnem.

Svaki lep gest,svaka lepa rec.Ljudska rec.

 

Sladoled od cokolade,jogurt visnje.

Cmok sladoled.

Girice iz fiseka dok setam uz kej.

Domaci kajmak na vrucem hlebu.Prstima.

Dobro crno vino.

Miris mojih Lush sapunica koji mi ulepsaju svako kupanje.

Espreso sa prijateljem uz laganu pricu.

Moj rodni grad u prolece.Njegova svetla nocu.

Dobar film u biskopu uz obaveznu kafu za poneti.

Pozorisna predstava koja tek treba da pocne.

 

Zivot je lep.

Sitnicama obojiti ovaj svet,slobodno dajete sebi oduska,

napisite koje male stvari vas cine srecnim...

 

 

"Ljudi će zaboraviti sta si rekao.
Ljudi će zaboraviti sta si ucinio.
Ali nikada neće zaboraviti kakve si osecaje u njima probudio!"

 

Rumba.

Ples ljubavi.

Igra zivota.

 

Tako pitka.Nezna.

Blaga kao sunce u suton.

Snazna prica o zivotu.

O uspomenama...

Onima kojih vise nema.

Momenti koji su prosli nepovratno,

ostavivsi pecat na njenoj dusi...

Koji su je oplemenili,

ucinivsi je onakvom kakva ona jeste.

 

Slojevi duse koji se otvaraju pred nama.

Nezne duse.

Tople i drage zene.

Don Kihota koji hrabro jurisa na vetrenjace.

Borca.

Trenuci koji prolaze...

Odsjaj proslih dana.

Nje kakva je bila.

Mirisi mora,prvi ples.

Necije ruke ispod podvrnutih rukava.

Drage oci koje cekaju sa krosanja tise.

I gotovo.

Poput pescanog sata,

vreme koje prolazi kroz prste.

Nepovratno.

 

Nada.

Nada koja ostaje.

Nada koja opstaje uprkos svemu.

Zivoti koji se radjaju zahvaljujuci njoj.

Neki novi plesovi,neki novi balovi...

Ljubav kao katanac na mostu.

Koja prkosi.

Zivot koji se nastavlja.

Nada koja nam greje dusu.

Nezne plave korice knjige,

naizgled bezbrizne,

naizgled lake.

A planine i okeane u nama pomeraju.

Takva je njena Rumba.

 

 

 

 

Pozajmljeno u zelji da ga podelim sa mojom generacijom...Videla sam divan snimak,i nisam odolela da preuzmem dodajuci fotografije koje su obelezile moje detinjstvo.Dobra stara vremena...

 

Kako smo preživeli?
 
Ako si bio dete za vreme
70, 80-tih...
 
Kako smo preživeli?!
Deca su se vozila u autu bez sigurnosnih pojaseva i airbagova. Putovati na zadnjem sedištu bila je simpatična šetnja.

Prava zabava.Još se sećam...

 
Naše ljuljaške bile su obojene sjajnim bojama na bazi olova!
Nisu postojali sigurnosni čepovi na bočicama lekova, niti brave na fijokama ili vratima...
 
Kada smo vozili bicikle,nismo imali ni kacigu,ni štitnike za laktove ili kolena.

Pila se voda sa česme u dvorištu ili gde bi je našli, sve dok više ne budemo žedni. Nisu postojale flaše s vodom za piće.
 
Satima smo izrađivali autiće od kutija, daski i cevi, a oni srećniji koji su imali prijatelja s biciklom, uhvatili bi se odpozadi da ih vuče na vrh uzbrdice... , gde bi smo setili da nemamo kočnice!!!

Nakon nekoliko padova našli bi rešenje problema, ... Zaustavljali bi se udarom u drvo ili zemlju. E da! U to vreme nije bilo puno saobraćaja.
 
Puštali su nas napolje da se igramo pod jednim uslovom da se vratimo na ručak ili večeru... Ili kada padne mrak.

Išli smo u školu samo ujutru ili samo popodne, tj. U jednoj smeni i vraćali se Kući na ručak ili večeru usput probajući svo voće koje bi našli...
 
Nismo imali mobilne telefone... tako niko nije mogao da zna gde smo!!! !!! Nezamislivo !!!
 
Padali smo, ranjavili se, lomili kosti, gubili zube, ali nikad nije bilo tužbi za ove incidente. Niko nije bio kriv... Samo MI.
Jelo se sve: kolači, hleb, čokolada, sladoled. Pili smo zašećerene sokove Ali nismo imali problema sa težinom,
Jer smo provodili dane trčeći i igrajući se...

Jedna Coca Colu delili smo svi (kada smo imali para da je kupimo I to je bila staklena Flaša od litra)... Pili smo svi iz iste flaše i niko nije zbog toga umro.
 
Nismo imali play station-e, mp3-e, Nitendo 64, xbox-ove, video igrice,99 TV kanala na kablovskoj, Kućni bioskop," surround " zvuk, prenosnike, PC, " chat-sobe ", Internet, itd...Imali smo umesto toga:
 
PRAVE PRIJATELJE!!!

Izlazili smo! Na biciklu ili peške išli smo kod prijatelja, zvonili smo ili...Ulazili bi jednostavno bez zvona i išli da se igramo...
Napolju! U ovom okrutnom svetu bez čuvara koje plaća tata!

Igrali smo klikere, žmurke, jurke,lastisa, partizane i nemce, fudbal, a ako neko nije bio izabran u timu za igru to nikad nije bila drama.
 
Neki nisu bili dobri u školi, morali su jednostavno da ponavljaju razred Ako nisu učili. Niko nije išao kod psihologa niti pedagoga. Ponavljala se godina i svakom se davala druga prilika.
 
Imali smo slobodu uspeha i neuspeha. Odgovornost...  I naučili smo da biramo.

 
Jesi li iz te generacije?

Neki će sigurno reći:
" Kada je sve to bilo?"

Ma... Bilo je...

Kada smo bili SREĆNI sa tako malo... !!!