Zoran
Zoran.
Rodjen je u jednoj bivsoj republici SFRJ,na samom pocetku 70tih godina.Dosao na ovaj svet nezeljen od svog oca,jedno od one dece sto se neplanirano dese,nikada ne budu priznata,nikada ne sretnu svog bioloskog oca.
Jako voljen i zeljen od strane svoje majke.Ta mlada zena,iz jedne sasvim slucajne veze sa jednim Makedoncem,rodila je njega.Zorana.Ceo njen svet.Nesto samo njeno,za sta je imala snagu da se bori,nesto dragoceno,obozavano.Dete.Njen sin.
Srela sam ih prvi put kad sam bila mala devojcica.Iza jedne zice u staroj baraci,u sirotinji i bedi ziveo je Zoran sa majkom.Decak crnpurast,lep,milog osmeha,bedno obucen,nekih osam,devet godina stariji od mene.Posmatrala sam ga preko te zice,gledajuci njegove stvari koje se suse na striku,ili su potpljene u lavoru ispred kuce,posto vode nisu imali u kuci,samo neku staru cesmu u dvoristu.
Tu su se umivali,prali zube...uvek sam samo krajickom oka gledala,okretala glavu,plaseci se valjda kao dete da je sirotinja prelazna,da moze nekako skociti na mene.
Majka mu je bila vedra zena,zgodna crnka,kratko podsisana,slatko se smejala i uvek volela da poprica sa svima.Cistila je po kucama, tudja stubista,borila se kao lavica da prehrani Zorana i da mu pruzi sve sto moze,da se sto manje razlikuje od svojih drugova.
Moja majka je pocela da se druzi sa njom,cesto su pile kafu zajedno,tako da je i Zoran poceo dolaziti kod nas.
U pocetku sam ga stidljivo posmatrala,obraza crvenih kao bulka,tog crnog decaka koji je skromno i pokorno sedeo kraj majke.Plasila ga se.Osecala divljenje prema njemu,i strahopostovanje kao starijem i mudrijem.
I tako smo se nekako poceli druziti.Sprijateljili se.Citao mi je price,gledali smo zajedno crtace i Opstanak,ostajao bi da me pricuva kad je moja mama negde odlazila.Ponasao se zastitnicki prema meni,nekako smo jedno drugom tako lako srasli za srce.On je bio jedinac,ja sam tada bila jedinica.Dva mala vrapca koja su kljucala zajedno,pripitomila se jedno uz drugo.Jeo je kod nas,dolazio posle skole,ali uvek stidljivo,plaseci se da je na nekoj smetnji.Moj drugar.
Moja majka je tada radila u dobrom preduzecu,pa je jednom prilikom sa nekim prijateljima sredila da se u jedan od tadasnjih drzavnih stanova,koje niko ne koristi,usele Zoran i njegova majka.Nekako je svakoga ko ih je upoznao zabolela njihova nesreca i sirotinja.Krupni muskarci su obili bravu na tom stanu,preselili Zorana i njegovu majku,namestili im novu bravu,i rekli da ne brinu,ne sme ih niko dirati.
I ostali su tu njih dvoje.Sa kakvom je ljubavlju i snagom ta zena kucila taj stancic,prvi stancic sa sopstvenim kupatilom,sa podom koji nije zemljani.Koliko se ona zahvaljivala i klanjala svima,nudeci se uvek da nesto pomogne,da podmetne ledja,da se oduzi.Skucili su se i poceli jedan lep,normalan zivot,po prvi put.Zoran i njegova majka.
I godine su prolazile.
Uvek je patio sto nema oca.Uvek je ceznjivo gledao druge oceve i sinove.Uvek je sanjao oca.Mastao o ocu.Pitao za oca.Znao je celu pricu.Boleo ga je otac.Sklanjao se od drugih oceva i sinova,stideo se pred njima,spustao glavu.
Dok me cuvao pricali smo sta ce ko biti kad poraste.Uvek sam htela da postanem tajni detektiv,a on me je zezao da cu biti glumica posto sam slatka kao Neda Arneric,i podsecam na nju a tih godina je bilo popularno Varljivo leto 68...A onda je on pricao kako zeli u zivotu samo da bude dobar otac.Da ima svog sina.Da ga vodi na fudbal,kosarku,da ceo dan provodi sa njim.
Snove o ocu,zamenila je ceznja o sinu kojem ce on biti najbolji otac na svetu celom.
Pocele su devedesete.Upoznao je jednu slatku devojku,i poceli su se zabavljati.Ja sam vec bila pred kraj osnovne skole,a on je imao nesto malo preko 20.godina,ali uvek je s vremena na vreme znao da svrati kod nas.Voleo je jako i mene i moje roditelje.Uvek je doneo neku sitnicu,meni cokoladicu Zivotinjsko carstvo.
Ratni vihor koji nas je zahvatio,odveo je mene i moju porodicu iz te republike.Izgubili smo kontakte sa mnogo ljudi,pa i sa Zoranom i njegovom majkom.Strah i rat mljeli su nemilosrdno,vreme je samo gazilo.Mobilni telefoni nisu postojali.Izgubio se svaki kontakt.
Nakon par godina moji su otisli u taj grad,da prodaju sta se moze prodati.Raspitivali se za mnoge koji su tu ziveli.
Vest o Zoranu cula sam kroz poluzatvorena vrata,sapat.Pravila se da je nikad nisam cula.
Devojka mu je bila razlicite vere od njega.Voleli su se jako,i uprkos ratu izabrali da ostanu zajedno.Ona je vec cekala dete.Rat ih je zatekao u tom gradu,nespremne da bilo gde krenu.Nisu pripadali nigde,koju veru da izaberu,koju stranu?Izabrali su ljubav.
Samo on zna kako je cekao to dete,i sta mu je bilo u glavi.Vest da je dobio sina zatekla ga je na prvoj ratnoj liniji.Kao da mogu da ga vidim srecnog i ozarenog na vest da je postao otac.Krenuo je da vidi nju i malog.Ubio ga je snajper.
Sina nikada nije upoznao.Njegov sin nema oca.Sudbina koja se ponavlja.
Nikada nisam htela da saslusam pricu.Nisam htela da cujem plac mojih roditelja za njim.Bolelo je toliko da nismo smeli nikada vise da pricamo o njemu.Previse bola.
I godine su prosle,skoro 17.godina.
Pre dve godine,slucajno,u prodavnici,vidim cokoladicu Zivotinjsko carstvo i setim se njega.Dodjem kuci i razmisljam.Gde li je taj njegov decak?Koliki je?Zna li on koliko ga je zeleo njegov otac?Koliko ga je voleo i pre nego sto se rodio?
Nikakvu informaciju nemam jer su sve veze pokidale.Majka je svisnula od bola za njim.Niko ne zna kako je i ostala ziva.Samo je njega imala na celom svetu,zivela za njega,tudje djubre cistila da njemu sve obezbedi.
I razmisljam koliko li godina ima,kako li se zove.Izracunam da je rodjen 1992.I onda shvatim da jedino ime koje moze da nosi je ime svog oca.Ako je bila tolika ljubav i tolika nesreca decak mora da se zove samo Zoran.A klinci tih godina sigurno koriste fejsbuk.Ukljucim racunar i ukucam Zoran i njegovo prezime.Dobijem nekoliko opcija,i izmedju ostalih vidim neki decak,ne vidi se dobro fotografija,crn,mesto boravka onaj moj grad.
Nakon par dana,iznenada otvorim neki profil i posaljem mu kratku poruku,jesi li mozda rodjen 92,93 i tata ti se zvao Zoran?
Sutradan dobijem odgovor.Rodjen sam 92,tata mi jeste bio Zoran,a zasto?
Prvo sam plakala.A onda sam mu napisala mail.Ko sam,kako se zovem,sve o njegovom ocu,kako smo bili drugari,kako je bio divan covek i kako je uvek zeleo sina i sanjao o tome da bude dobar otac,da bude ponosan sto je imao takvog oca...svasta sam tu ispisala,srce je moje ispisalo.
Pametna glava,meni odgovori kako ovo svet znaci za njega,da ima lep zivot,majka mu se preudala,ide cesto kod bake i da joj je rekao sve,dao mi njen broj.
Kad sam je pozvala i predstavila se,samo je plakala.I rekla, izvini sreco,ne mogu da pricam,cuvaj se.Sve smo jedna drugoj time rekle.
Dobar i pametan decak.Isti otac,sa identicnim mladezom iznad usne,moram li to i da spomenem?Drugari smo tako preko fejsa,ja ga zezam da me izbrise ako mu se drugari budu rugali sto ima za frenda matoru tetu,on ponosno kaze,reci cu svakom to je drugarica mog tate.
Gledam ponekad fotografije moj dragog decaka,sa ekskurzija,sa devojcicama,smeskam se ponosno...
Gde god da je Zoran,smeska se i on sigurna sam u to.
Ovo je istinita prica.Nisam je nikad nikome ispricala.
Rat je jedno veliko sranje.
Ovo nije priča, ovo je film.Nemam komentar, nije ni potreban.A i nešto mi se magli monitor...
Autor vesnabalta — 15 Apr 2011, 08:43
Tuzno...
Autor baddancer — 15 Apr 2011, 09:13
Rat je stvarno veliko sranje...
Autor bokikojic — 15 Apr 2011, 09:58
Uno, jutros me baš pokosi sa ovom pričom... Rat je zaista veliko sranje. Pozz.
Autor janakis — 15 Apr 2011, 10:20
Au,što sam i čitao ovo,razbi me..i ako trba ovakve priče ispričati..a tek sranja od ratova..Pozdrav!
Autor Jovan s.s. — 15 Apr 2011, 10:49
Vesnabalta...samo zivot.
Autor unajedina — 15 Apr 2011, 11:29
Baddancer
Bokikojic
Janakis
Jovan s.s.
Tesko je bilo sta reci,prica je sama za sebe dovoljna.Zivot.
Autor unajedina — 15 Apr 2011, 11:31
Secam se prvog ratnog dana, prve granate, prve smrti, imao sam samo 7 godina...i nazalost to je deo zivota mnogih nas, posebno malenih koji su izgubili ono najlepse - detinjstvo!
Autor baddancer — 15 Apr 2011, 11:43
rat najveca covekova glupost potresna prica
Autor stalker — 15 Apr 2011, 11:53
Baddancer,ima jedna Balaseviceva pesma Covek sa mesecom u ocima...bilo sta drugo komentarisati bilo bi suvisno,sama prezirem patetiku pa je prica deo moje duse i moj komentar na sve.
Previse bolno,da bih bilo sta drugo rekla,sinoc mi je nadosla kao plima,zelela je da bude zapisana.
Da se vise nikada nikome ne ponovi.
Autor unajedina — 15 Apr 2011, 11:53
Stalker...najveca covekova glupost.
"I tad su dosli popovi, pa topovi, pa lopovi...
I citav svet se izoblicio.
Ispuzali su grabljivci, pa lazljivci, snalazljivci..."
Autor unajedina — 15 Apr 2011, 11:56
http://youtu.be/kTyBg_WY5dU
Autor unajedina — 15 Apr 2011, 11:59
ispuzao sav ljigav svet koji ne preza od nicega a za ovo si u pravu
Autor stalker — 15 Apr 2011, 12:09
"Ne lomite mi bagrenje"...
UnaJedina!
Autor baddancer — 15 Apr 2011, 12:13
Stalker...nazalost.
Autor unajedina — 15 Apr 2011, 12:23
Baddancer...da,Ne lomite mi bagrenje...bez njih ce me vetrovi oduvati.
Autor unajedina — 15 Apr 2011, 12:26
Unajedina, lep dan zelim...koliko god je to moguce...
Autor baddancer — 15 Apr 2011, 12:40
Treba pamtiti ovakve ljude.
Jako me potresla ova prica...
http://www.youtube.com/watch?v=wBKW5YrtXGA
Autor mesecina — 15 Apr 2011, 12:52
I ja tebi Baddancer,moja snaga i lezi u prkosu i inatu,tuge postoje da bi prizvale smeh,da bi nas naucile koliko je zivot kratak,koliko tezak,a koliko lep...Naucila sam da vreme nikoga ne ceka,i da moramo svaki dan scepati rukama,i noktima...uciniti ga lepim.
"Tražio sam Snagu . . . I Bog mi je dao Poteškoće koje su me osnažile.
Tražio sam Mudrost . . . I Bog mi je dao Probleme koje je trebalo riješiti.
Tražio sam Bogatstvo . . . I Bog mi je dao Mozak i Tijelo da mogu raditi.
Tražio sam Hrabrost . . . I Bog mi je dao Prepreke koje je trebalo svladati.
Tražio sam Ljubav . . . I Bog mi je dao Ljude kojima je trebalo pomoći.
Tražio sam Usluge . . . I Bog mi je dao Prilike."
Autor unajedina — 15 Apr 2011, 12:54
Mesecino,ljubim te malena,nemoj biti tuzna budi srecna i upamti da mozes sve.Ostvari svoje snove,rasiri krila...
Autor unajedina — 15 Apr 2011, 12:56
uno moja rat jeste veliko s...to što su ljudi različitih vera je najgore.imala ja jednog dečka različite vere,najveću ljubav...ih nesmem ni da pišem...dođe mi da plačem...ljubim te
Autor tanjana — 15 Apr 2011, 13:08
Unajedina :)
Autor baddancer — 15 Apr 2011, 13:31
Tebi preslo u naviku da me rasplaces, a ja ne placem znas :) Ovo je divna prica i ti si jos jednom, DIVAN COVEK, VELIKI covek Una, nasa jedina...poklonila si decaku citav svet u kojem postoji njegov otac koga ne zna...Dobar dan, ovo iznad nas je Una :)
Autor AnaGram — 15 Apr 2011, 13:54
Život.
Autor didiland — 15 Apr 2011, 14:26
una rasplakala si me :( zatecen glupo je sta da kazem, sranje , veliko sranje .poz za tebe i tvog novog drugara
Autor GASTRO city — 15 Apr 2011, 14:44
Samo ću odćutati... Rat je sranje!
Autor biljana — 15 Apr 2011, 15:55
Велики поздрав за тебе и новог малог другара, драга Уна. Потресна, али ипак дивна прича, животна. Но живот јесте чудо и ништа није без смисла, ма колико нешто било болно. Истина, рат јесте ругоба, али ни мир није ништа мирнији, штавише, још је стравичнији. Више се деце убије у миру, него у рату, али да сад не идемо у дугу причу. Грлим!:)))
Autor pricalica — 15 Apr 2011, 17:59
Tanjana,zivot ide dalje.
Autor unajedina — 15 Apr 2011, 18:20
Baddancer ;)
Autor unajedina — 15 Apr 2011, 18:20
AnaGram beskrajno hvala,ne znam sta da kazem.Znaci.
Ovo iznad nas je zivot.
Autor unajedina — 15 Apr 2011, 18:21
Didiland...Da.
Autor unajedina — 15 Apr 2011, 18:22
Gastro hvala na komentaru,nadam se da se nikada nikome nece ponoviti.
Autor unajedina — 15 Apr 2011, 18:23
Vidim da se priča sama napisala, a i moj monitor sam rasplakao. Nemaš ti veze s tim.
Hvala ti što si malom zoranu poklonila onakvo sećanje na oca kakvo on nije mogao dobiti ni od koga drugog.
Autor sanjarenja56 — 15 Apr 2011, 18:24
Biljana i ja sam cutala sve ove godine,sinoc sam osetila da mu dugujem ovu pricu,probudila me je u 3h posle ponoci i morala je biti ispricana.
Sve ima svoje.
Autor unajedina — 15 Apr 2011, 18:24
Pricalice draga,ti maleni andjeli i bole nas najvise...svaki lep gest prema njima,poput tvoje slikovnice je dar sa neba.Oni nisu krivi.
Svako dobro.
Autor unajedina — 15 Apr 2011, 18:26
Sanjarenja samo me je srce moje vodilo,i do decaka i ispricalo ovu pricu.Predugo vec sam utrnula svoje srce,trudeci se da ne prezivljavam bol,da slusam razum...koje izgubljeno vreme.Tek sada osecam se svoja,kockice iz slagalice polako dolaze na svoje mesto donoseci mi mir koji vec predugo nemam.
Najvrednije na svetu je samo ono sto das drugima,iskreno,od srca.
Moje svetlo na kraju tunela...
Autor unajedina — 15 Apr 2011, 18:31
Vratićeš to vreme osmehom. Biće, nadam se, još dosta prilika.
Autor sanjarenja56 — 15 Apr 2011, 18:34
Sanjarenja :)
Sama cu se boriti za te prilike,zaista sam naucila da zivot nikoga ne ceka.Previse je kratak.
"Zato, prestani da cekas...
Da otplatis kola.
Da kupis novu kucu ili automobil.
Da ti deca odu od kuce.
Da se vratis na studije.
Da zavrsis studije.
Da izgubis 10 kg.
Da dobijes 10 kg.
Da se ozenis (udas).
Da se razvedes.
Da dobijes decu.
Da odes u penziju.
Da dodje leto.
Da dodje prolece.
Da dodje zima.
Da dodje jesen.
Da umres. "
Zivot je ovo sada,i kao sto kazes moramo sami od njega praviti bajku,zbog nekih drugih kojima to dugujemo,zbog sebe samih.
Autor unajedina — 15 Apr 2011, 18:42
Nema čekanja, draga moja. Nikad ne čekaj. Trenutak je SADA. Juče za pouku, sutra neizvesno. SADA.
A može i sladoled sada...
Autor sanjarenja56 — 15 Apr 2011, 18:47
;)
Autor unajedina — 15 Apr 2011, 18:56
Svako od nas ko je ziveo tih godina je poznavao po jednog ili vise Zorana. Rat je bol. Ne ponovilo se nikada.
"Ne znas ti, nema oslobodjenih
svaku tisinu mi granata prosara
spasen je taj prvi pogodjeni
a svi su drugi vecni taoci kosmara.". Pozdrav draga
Autor mazanjegova — 15 Apr 2011, 18:57
Mazanjegova...nemam sta da kazem.Previse nesrecnih sudbina,previse Zorana.U pravu si.
Ne ponovilo se nikada nikome.
Autor unajedina — 15 Apr 2011, 19:01
:(((((((((
za sve one kojima je ratno ludilo odnelo živote imam okean neisplakanih suza... neke potekoše posle ove priče...
Prijatno!
Autor domacica — 15 Apr 2011, 20:24
Domacice...ludilo koje je donelo samo bol,i ja imam okean neisplakanih suza...
Svako dobro.
Autor unajedina — 15 Apr 2011, 20:37
Rasplakala si me, naravno, šta drugo! Toliko toga, toliko sudbine. Uh!!!
Nešto me pritiska u grudima i ja ne znam šta da kažem. Ljubim te, puno.
Autor roksana — 15 Apr 2011, 22:49
Ljubim te Roksana.
Autor unajedina — 15 Apr 2011, 22:57
Ovo sam tek sad pronasla i procitala.
Zbog ovakvih prica zamrzim zivot, i sve nepravde koje on donosi.
Uvek se iznova pitam Zasto??????
Autor casper — 20 Apr 2011, 17:32
Casper...........
Autor unajedina — 20 Apr 2011, 18:49
Neko mi je rekao: Nemoj da citas taj post.
A morala sam.
Na ivici suza.
Tuzna je cela ta prica sa ocevima.
Osetila sam sve. Moj nije otisao na takav nacin, ali svaki gubitak je tuzan.
Zorana ce kroz zivot voditi uspomena na oca. Sigurna sam...
:(
Autor behappy — 27 Apr 2011, 19:13
Behappy,
nasi roditelji su nam uvek tacka u dusi koja boli na koji god nacin se dodirne.
Ovo je prica koju sam godinama cutala,zelela sam da je ispricam u nadi da se takva sudbina vise nikada nikome nece dogoditi.Svi mi volimo lepe price...iz ovakvih eto mozda nesto i naucimo.
Ovo je bio moj doprinos,nesto sto sam dugovala mom drugaru.Nikada ga necu zaboraviti.
Nisam htela da te ucinim tuznom ti si jedna draga,pametna i mila mlada devojka.
I tvoj otac je ponosan na tebe gde god da je sigurna sam u to.
Autor unajedina — 27 Apr 2011, 21:37