Brod u boci

Samoca

Zivot — Autor unajedina @ 08:00

Samoca.

Mnoge smo trenutke provele zajedno.

Nas dve.

Samoca i ja.

Ona me jedina poznaje...

Ogoljenu do srzi.

Bosu.

Promrzlu.

Gladnu.

Zeljnu.

Lice moje bez osmeha.

Pogled u prazno.

Ona jedina ume da cuje moje cutanja.Zna kuda su me sve odvela moja lutanja...

Na dno.Ispod povrsine.

Cutale smo zajedno.Zaledjene.Nas dve.

Davala mi je skrge u ledenoj vodi kad nisam htela ni disati.

Tu prijatelja nema.Roditelja nema.Ljubavnika nema.

Reci.Utehe.Nade nema.

Samo samoca i ja...ispod povrsine.

Slusala me kako cvilim.Nemocna.Razocarana.

Kako vristim.Besna.Bespomocna.Jadna.

Ona poznaje sva moja lica...

Lice deteta.Lice zaljubljene zene.Lice pajaca.

Ona jedina zna koliko dobro umem deliti osmehe,a biti najtuznije stvorenje.

Poznaje izraz princeze koja silazi sa scene...skida masku.Izbrise sminku,sa njom i osmeh.

Ona zna.

Samoca.

A opet niko poput nje,nije video budjenje.

Senku koja puzi,pa se podigne.Uspravi.

Inat.Prkos.

Sama svoj pojas za spasavanje.

Oduvek.

Zauvek.

 

 

 

Svim tamama koje su pohodile moju dusu.

Onima koji su me mrzeli,podmetali mi nogu.

Daniju iz osnovne skole koji nije hteo da me pogleda,

zbog koga sam upisala balet,da ga srecem u prolazu gde trenira kosarku.

Operaciji slepog creva,zbog koje sam taj isti balet okoncala.

Komplikacijama koje su usledile,zbog kojih sam stavljena pod stakleno zvono.

Ratu koji je okoncao zivot kakav sam poznavala.

Izbeglistvu,stajanju u redu za pomoc,tudjoj iznosenoj odeci.

Deci koja nisu htela da se druze sa mnom.

Ponizenju,spustanju glave,cutanju gorima od sebe.

Svim bolnicama,bolestima,ocaju i osecaju bespomocnosti.

Onima koji su zauvek otisli.Bez pozdrava.

Prijateljicama koje su me ogovarale iza ledja.

Onima koji me nisu voleli.

Ljudima koji to nisu bili.

Zapcima koje sam poljubila,a nikada se nisu pretvorili u princeve.

Izdajama.Nozevima zabodenim u ledja.

Velikim ocekivanjima,obzirima koji su me sputali.

Svima onima koji su mi pomagali da izadjem iz cahure,koji su me voleli,zbog kojih su mi krila zakrzljala.

Onima koji su mi obecavali,pa cutali,pa se smeskali i izneverili me.

Profesorima koji su me frustrirali,ucinili da zamrzim ono sto sam studirala.

Svakom Backu kod koga sam dolazila na razgovor za posao.

Backovim devojkama zbog kojih za mene nije bilo mesta.

Tunelu u koji sam usla,i ostala u njemu predugo.

Brdovitom Balkanu sa svim svojim pravilima i obicajima.

Nesreci,strahu,suzama,potonulim nadama.

Onoj nekadasnoj meni koja je izgubila snove,koja nista vise nije ocekivala od zivota.

Bez svega toga,bila bih samo obicna,bezbrizna devojka.

Srecna mozda.

Ne bih postala ovakva kakva sam sada.

Nikada ne bih zavolela tu devojku.Ne bih je cenila.Ne bih sa njom ni kafu popila.

 

Samoca.

U njoj je snaga da se suprostavim svemu.Ona mi je dala moc da izadjem iz mraka,da izaberem kako cu proziveti ovaj zivot.Moj zivot.Ojacala mi krila.

Ne moram vise da se tresem od straha i da bezim.Mogu sve sto pozelim.

Kad se suocite sa svojim najvecim strahovima,tamo na dnu...oni vise ne vladaju vama.Citav moj zivot bio je u mraku.Dok nisam konacno upalila svetlo.

Zracak svetlosti i nade koji navali u prostoriju koja je predugo bila u mraku.Ogreja srce,okupa dusu,kao svez vazduh posle oluje.

Mogu konacno da budem onakva kakva zelim da budem.

Samoca.

Dok imam nju,dobro sam.

 

 

"Samoca je put kojim sudbina zeli dovesti coveka sebi samome."Hesse


Powered by blog.rs