Vasar tastine
Nikada ljude nisam procenjivala ocima,niti sam slusala ono sto mi pricaju uvijeno u oblandu kurtoazije,zamaskirano u celofan.Sa masnom.
Nekako sam osecala i procenjivala srcem.Svakoga.
Nikada me taj osecaj nije prevario.
Postoje ljudi koji udju u nase zivote,koje nekom neobjasnjivom silom ne mozemo da podnesemo u svom prisustvu.Znate li taj osecaj?Nesto u njima vas iritira i podize vam zeludac,koliko god se trudili da vidite dobro u njima.
Smeskaju vam se.Laskaju vam.Imaju oreol oko glave,a u vama bude neobjasnjiv osecaj odbojnosti.Neopisivo nesto.
Upoznala sam jedne godine,za svoj rodjendan,devojku jednog rodjaka.Sva divna i fina,pridruzila se nasem drustvu.Inace sam slaba na sve nezasticene,sto ljude sto zivotinje,pa sam je osetila kao novopridoslicu trudeci se da joj boravak ucinim sto prijatnijim,zao mi je bilo sto nikoga ne poznaje.Pravila sam klovna od sebe,sto cesto imam obicaj,da bih nasmejala ljude i razveselila ih.
Gruba devojka,izrazito muskih crta lica,koje prekriva napadnom zenskom odecom,dugom do belila izblajnhanom kosom,dugim plasticnim noktima sa sarama i slicicama,visokim stiklama.Kao da zeli da vristi,pogledajte me,ja sam zena.Zensko.
Osoba koja ne isijava ni jednu emociju,ni malo topline,neznosti,ljudskosti.Ni mrvicu zenstvenosti.Niti jednu lepu rec nema ni za koga,sem za sebe samu.Same hvalospeve,hvalite me moja mila usta...
Koliko god bila slatkoreciva i fina njen glas,stav,prica...izazivali su u meni alergijske reakcije.
Da bih izbegla svaku alergiju,odlicila sam da je izbegavam i da se trudim da o njoj stvorim lepo misljenje.Govorila sam sebi da je stigla iz malog mesta,da se bori za svoje mesto pod suncem,da moram pronaci nacina da vidim u njoj lepotu i dobrotu.
Dala sve od sebe,verujte mi na rec.Casna pionirska.
Ne mozete da ne osetite tu agresivnost u njoj,to vecito takmicenje sa svima,to previsoko misljenje koje ona ima o sebi.Da li je moguce da postoje takvi ljudi,sa tolikim ambicijama,koji gaze sve ispred sebe?Kao robot/cilj/ostvarenje cilja.
Trandzolina.Prva asocijacija kad je ugledam.Ne mogu pobeci od tog utiska jer nju najbolje opisuje.Zamaskirana puderom, sljokicama,stiklicama,karnerima,masnicama svim onim sto muskarci misle da trebaju da nose da bi podsecali na zene.
U svakoj prici ona je najbolja.Najuspesnija.Najzgodnija.Najpametnija.Slika se u kancelariji svog direktora pa onda na fejs okaci slike ispod kojih pise "Buduca direktorka".Reci kao sto su karijera,direktor,uspeh, cine da raste kao kvasac.Oci joj dobiju neki cudni sjaj,ludacki,onako malecne,sitne zasjaje kao kod zmije kad ugleda plen,a onda agresivno upada u svaki razgovor koristeci termine da ti se mozak zavrti koliko je smesno.Sto je najgore ona je ta koja o drugim devojkama govori da su debele,zapustene,glupe,neuspesne.Da li ta devojka ima ogledalo,ne mogu a da se zapitam,pre nego sto kaze nesto ruzno o nekome,da li se ona samo pogleda u ogledalo?Sujeta je zaista cudo.
Ja pa ja.Ja sam ovo.Ja cu ovo.Tolika agresivnost da nametne svoje stavove,da se uvuce u svaki razgovor kojim se sebe uzdignuti a sagovornika poniziti.
Prodje tako vreme.Nasa trandzolina ostvaruje svoje ciljeve.Ne placa vise podstanarski stan koji je delila sa cimerkama.Uselila se kod decka(doticnog rodjaka kome je bila prva devojka).Vencanicu iznajmila jos u septembru,iako je svadba zakazana krajem godine.Kuva joj i sprema majka doticnog,dok ona sada moze voditi racuna samo o sebi i trositi samo na sebe.Ambicije su cudo.
Upoznam jednom njenu majku,cuvenu "direktorku" iz njihovog malog mesta o kojoj je pricala hvalospeve.U crvenom kompletu,plasticnom,sjajnom.Stiklicama sa sve masnom.Nalakirana pundja sa sve cvetom u kosi.Prvi njen kontakt sa mnom agresija,zasipa me gomilom pitanja...kad ces da se udas,gde radis,cime ti se bave roditelji odmeravajuci me onako ispod oka od glave do pete.Cilj je poniziti svakog da bi uzdigla svoju cerku.Svakog oslovljava sa srce,duso,sreco svojim krestavim glasom.Sve bi da cuje,sve bi da zna,svakoj je corbi mirodjija.Najznanimljivija je kad pocne pricati o sebi,i kako je ona nekada bila direktorka u toj malenoj varosici.U tom trenutku,doticna skace na nege,kao da je zacula himnu,ili ju je neko ubo iglom,stoji odajuci sebi pocast da izgleda velika,ali bas svaki put kad zapocne tu temu.Takvo nesto se izgovara u jednom dahu,u stavu mirno i uspravno.Pa ti prosto bude neprijatno,da li i ti ustanes sirotoj da joj odas pocast?
Osetim se kao dete na casu koje propituju.Agresivnost u njihovoj prici,nepristojno ispitivanje ljudi,nadmenost,hvalisavost.Praziluk iz dupeta.Pokondirene tikve.
Zatim u celom tom drustvu od oko 20 ljudi majka se obrati jednom pripitom starijem komsiji koji zivi u blizini gde njena kcerka gnezdo gradi,prijatelju mladicevih roditelja...I kaze ona ovako nepoznatom coveku..."Komsija zaduzujem vas da ubuduce svaki dan pitate mladence kada ce da dobiju bebu i uticite na moju kcerku da prestane da pije male plave antibebi pilulice."
Muk.Sta je htela reci,samo ona zna,uspesna "direktorka" zacementirane pundje.Sa plasticnim cvetom u kosi.Valjda da je to novi cilj,ili pak da njena kcerka svakako moze radjati decu ali sprecavaju je te plave pilulice.Kad vec hvalis svog konja na sva usta ga hvali.Pored takve majke ne treba ti PR.
Koliko god upoznajem ljude uvek ce me iznenadjivati neobjasnjivoscu svojih postupaka.Gledam tog rodjaka,koji se osusio,nekako ostario,propao...zagledan cuti i ceprka se neprestano nesto po kosi.Zamenjene uloge muskarca i zene.Ona govori umesto njega.Odlucuje umesto njega.Uporno mu govori pred svima kako je srecan sto je dobio fantasticnu zenu,super zenu.Valjda uporno ponavljanje natera ljude i da poveruju.Mozda i mene natera,eto ja u svakome mogu pronaci nesto lepo,ako nista da isijava iz duse.
Pa pogledam jos jednom.Rosavo lice.Sitne zmijske oci koje se ne vide,naslucijes samo dva razreza.Ogroman nos.Izblajnhana ostecena bela kosa.Dzaba.Trandzolina.Tek kad izbaci otrove iz sebe...prava pravcata.
Retko srecem doticnu,inace oduvek izbegavam ljude koji mi ne prijaju.Znam da svako ima pravo na svoj zivot,i necu ja biti ta koja ce je ugledati svako jutro kad se probudi.
Kad je slucajno sretnem,dam sve od sebe da zaboravim na predrasude.Da joj dam sansu.Jace od mene.Neki ljudi valjda izazivaju takvu reakciju u nama i tome nema povratka.
Trandzolina je zena za ova vremena.Obraz ko djon.Gazi sve pred sobom,omalovazavajuci sve druge na nacin zavijen u celofan,da bi uzdigla sebe.Robot bez emocija.
Na posletku...zao mi je Trandzoline.
Uvek sam najvise mrzela Praziluk iz dupeta.Pokondirene tikve.Vasar tastine.Pakost u ljudima.Komplekse koji ih teraju da uzdizu sebe iznad svih.Da svoju snagu grade unizavanjem drugih,svoju srecu nasladjivanjem nad tudjom nesrecom.
Okrznem se cesto sa ljudima poput nje,nekako ih izbegavam ne dozvoljavajuci im da mi dopru do zivota.I shvatim da postoji neka hemija u takvim ljudima koja ce uvek u nama izazivati alergijske reakcije.Takav je zivot.
Sve se u zivotu da operisati,kupiti promeniti.Pa skoro sve...
Ono sto ti niko ne moze dati je ono malo duse...a ono sto ti niko ne moze odstraniti je svakako Praziluk iz dupeta.
Verujem da se svako od vas u zivotu susreo sa slicnima?
