Brod u boci

Moja ljubav

Ljubav — Autor unajedina @ 10:00

 

"Zasto ne napises nesto o meni?",pitala je.

 

Niko iz mog okruzenja pojma nema da pisem.Niko ne zna za ovaj blog.Jedino moja najbolja prijateljica M.

I ona.Moja sestra.

Maleni smotuljak koji sam ja iznela iz bolnice.Bio je pretopao junski dan,sunce je nemilosrdno przilo kad je stigla na svet.Valjda zbog toga toliko i voli sunce,pa se kao guster pocne suncati sa prvim prolecnim zracima sunca.

Zelela sam sestru.Sanjala sam sestru.Preklinjala sam za sestru.Nakon 9.godina stigla je na svet.Moja sestra.Moje cudo.

Moja sestra u nosiljci kraj mene,na zadnjem sedistu dok je vozimo iz bolnice prvi put kuci.Moja sestra koja me gleda velikim smedjim ocima dok je kupam.Presvlacim.Moja prva prava ziva lutka koju sam imala dok su moje drugarice skupljale plasticne.Samo moja.

Moja sestra koja prohodava na igralistu ispred nasih zgrada.Moja sestra koju ucim prve pesmice.Moja sestra nad kojom bdim dok spava.Dok se igra sa drugom decom.Moja sestra koju stezem jako uz sebe dok bezimo iz ratnog vihora.Samo da ona bude dobro.

Moja prva jutarnja molitva.Moja poslednja molitva pred spavanje.

Za nju.

Ona je moje neprospavane noci dok bdim kada je bolesna.Ili izadje sa mladicem koji vozi motor...pa se ne javlja na mobilni telefon.A onda se ljuti kad vidi 38. propustenih poziva i cuje moj uspaniceni glas.Ne shvata da je ona za mene onaj mali mrgud koji place i moli majku "Nemoj vuci palacinkaru..."

U izbeglistvu su roditelji radili sve da nas prehrane,izmedju ostalog pekli su i prodavali palacinke  na Adi.Ja sam je tada cuvala,bdila nad njom,malim petogodisnjim cudom.Znala je da roditelji odlaze kada su izvlacili palacinkaru...pa je zapomagala.

"Mamaaaaaa,tataaaaa nemoj vuci palacinkaruuuuuuuuuuuuu."

 

Moje cudo.Moj mrgud.Prgavo bice koje tako lako zaplace i digne sve na noge.

Prvi koraci mog cuda.Ja sam je naucila da hoda.

Moja sestra prvi dan u skoli.Haljinica sa kragnicom,nijanse roze boje.Ozbiljno lice od prvoga dana.Presavesno dete.

Savesna devojka.Moja beba.Sada je prelepa mlada zena.

Moj ponos.Jedina pred kojom mogu da se zastidim.Moja sestra.

Moj pubertetlija koji ujutru pusta jednu pesmu desetinu puta dok se sprema za skolu."Ti si andjeeeeeeoooooooo,a ja sam sleppppppppppp sto nista niiiiisam video...",sto mene izludi nacisto...Svako jutro,ista pesma,nasnimljena uzastopno na kaseti.

Najteze je pisati o onima koje volimo najvise.Valjda je svaka rec preslaba,ili ne postoji rec za tu emociju.

Najlepsi osmeh koji obasja celu kucu.Kad ode na more ili negde na odmor...prazna je kuca.Sve uspori,izbrisu se zvukovi,mirisi,zivot zamre.Nema ko da nas uvodi u red.Da nam objasnjava,zahteva.Da nas nasmejava.

Oduvek se znala izboriti za svoja prava i pravila.Za svoje mesto.Svoje izbore.Svoje ljubavi.Svoj zivot.Borac.Najbolja kcer.Najbolja sestra.Najbolji ucenik.Najbolji student.Sve tako lako.Uvek preskromna.Nikada trazila nemoguce.Moj ponos.

Moja sestra.Jedina na ovom svetu pred kojom se mogu postideti za svoje promasaje,slabosti.Jedina pred kojom se postidim sto nisam sestra koja je samostalna i moze joj finasijski pomoci.Kad pomislim na novac,pomislim na sve zvezde sa neba koje bih njoj zelela priustiti.Jedina koja od mene nikada nista nije zatrazila.Jedina pred kojom se postidim kad sam slaba,ocajna,sto me je videla u izdanju mog pada.Da li se razocarala?Da li sam necim ostavila neki oziljak na njenoj dusi?Jedina zbog koje zelim da zivim,da se borim,da zvezde dodirnem.Da mozda bude ponosna na mene jednog dana.

Zaista je pretesko pisati o onima koje volimo najvise.Priznajem da cesto ne mogu iskazati svoje emocije,ljudi cesto pomisle da sam hladna.a pred njom se tek zaledim,merim svaku rec,ne znam sta da joj kazem,sta da joj posavetujem.Jedino pred njom ostajem nedorecena.Nadam se nekako da je pametnija od mene,da ce joj Bog pokazati pravi put.Zastiti je.Uciniti je srecnom i voljenom.Potpunom.

Dusu bih dala za nju.Svaki organ,svaku kost,svaki dan svog zivota.Srce bih izvadila na zivo iz grudi.Moja dusa.Moje srce.Moja sestra.

Moje prijateljice odavno imaju decu.Iskreno,ja ih jos uvek nisam pozelela.Nisam osetila zelju,niti instinkt.Pomislim da nesto nije u redu sa mnom,gledam ih kako menjaju pelene,kako se brinu...

I nasmesim se.Savrseno je sve u redu sa mnom.Samo sam ja tu bebu imala mnogo pre njih.Moja beba je prelezala decije bolesti,zavrsava skolovanje,pa se sada brinem zbog nekih drugih stvari.Mala deca mala briga,velika deca velika briga.

Doci ce vreme i za neke druge price.Moram i ja valjda da odrastem.Moram odbolovati svoje decije bolesti.

Moja beba ima preko 20.godina.Odrasla je dovoljno da pocinjem da shvatam kako nam se uloge polako menjaju.Vidim brigu u njenim ocima.Da me zastiti.Cita ove moje redove ovde...pa kaze da sam je ponekad rasplakala.Kaze da je ponosna na mene.Jednom me je pozvala na telefon i rekla "Sestro procitala sam.Ponosna sam na tebe.Puno te volim."

Moja sestra.

Moja prva ziva lutka.

Cudo moje.

Zbog koje najvise jurisam na vetrenjace,jer zelim da bude ponosna na mene jednog dana.Zbog nje pazim na svoje korake,svoje odluke.

Covek je veci od mene.Predivno bice kakvo ja nikada necu biti.Omiljena kod dece,kod zivotinja,kod prijatelja.Kod zena.I muskaraca.Nikada senka njena necu moci da budem.Ono sto ja pisem,ona to jeste.

Danas sedim kod mojih sa kucom.Kuca spava,a onda skace iz sna i trci prema kapiji.Nakon minut ulazi moja sestra.Osetila je.Mene nikada tako ne oseti,sta god da joj pruzim.Nju je nemoguce ne voleti.

Moja ljubav.

Moje cudo.

Mrgud moj.

Moje mezimce.

Moja sestra.

 

Eto napisala sam...

 


Powered by blog.rs