Brod u boci

20 Avg, 2011

Pajaco

Zivot — Autor unajedina @ 13:25

I zakoračih na pozornicu.

U cirkusku šatru.

Pod svetla pozornice.

Koračam bojažljivo,kao da ne pripadam tom svetu,a pripadam...

Sve ima svoje.

Svako svoj razlog.

Gurnut si u duboku provaliju,pa se drži jednom rukom viseći na ivici ili se baci...bez razmišljanja.Povratka nema.

Ja hodam po žici iznad provalije.

Plašljivo,neiskusno...ali činim to hrabro,kao da sam ceo život samo to radila,kao da jedino to i umem.

Bar sam to uvek mogla.Da zavaram trag.

Slonovi i krotitelji lavova,bradate i debele žene,bljuvači vatre,klovnovi,mudraci, čarobnjaci, vračare i čarobne kugle,svakakve moralne nakaze mi se keze u lice,uvlače me pod svoju šatru.Zovu me i mame.

Ljudi i zveri.

Zveri i ljudi.

Krote jedni druge,dok im ne dosadi pa krvnički rastrgnu ono drugo.

Lav koji je udavio svoga krotitelja,krotitelj koji je umorio svoga lava.

Sve za gledanost,za prodate ulaznice.

Nema tu emocija,ljubavi...samo svetla pozornice i magične reči pod cirkuskom šatrom...Došao je cirkus u vaš lepi grad.Šarene laže i svetla koja zaslepe.

Varka.

...i koračala je cirkuska jahačica u svom haljetku,sišla je sa žice kada su se ugasila svetla pozornice.Zavirivala je znatiželjno pod tuđe šatre...tražeći.A nista tražila nije.Tada još uvek nije znala da je znatiželja ubila mačku.

Zvuci i boje nekih dalekih svetova...ništa nije moglo da je dodirne,jer ona je odavno došla iz Oza u koji je otišla kao Doroti a vratila se kao Limeni.Bez srca.Kao Lav.Bez hrabrosti.

Njihove boje za nju su imale samo nijansu sive...prazne i obične...muzika njihovih srca joj je zvučala kao tužan zveket ključeva bačenih u bunar...koji se gubi u daljini.

Njihovi obrisi su se krivili u njenim ogledalima,čineći da i najlepši od njih pred njom dobijaju obrise smešnih groteski.Nevidljivi ljudi koje nije primećivala.

Odjednom on.Onaj i onakav.

Lutkica na žici veštog maga.Prava živa lutka u rukama Maestra lično.

I Varljivo leto u kojem je bezbrižno delila sokić na slamku,menjala klikere...srce i dušu.Ne štedeći se.Verujući.Zaspala uljuljkana belim lažima na toplim obalama mora.Kao jedrenjak,prepustila se moru i vetrovima.Pučini.Mali remorker koji je poželeo otvoreno more.

Probudila se iznenada.Odbačena i gola na ledenim santama Aljaske.Jadna i bedna i svojoj nagosti.U izdaji.Porazu.Sama.

Pokraj nje je ležao lutak,kojeg bez veštih moći Maestra nije vise želela.Bez njega je bio prazan i jadan i bedan.Tuđi.Jedan od milion lutaka sličnih njemu.Lepo lice i telo bez sadržaja.Bez ono malo duše,izgledao je nebitan...nikada ga takvog ne bi odnela kući.Stavila ga pokraj svoga Komodora i Tornja u Pizi.Ništa više nije imalo smisla.Lepi lutak koji je bez ono malo duše koju mu je davao Maestro,izgubio sve svoje čari i boje.Takvog ga nije želela.Želela je samo onaj osećaj,ono nešto nepostojeće...onu varku koju je znala da ne može da ima.Nikada.Glas koji je slušala u magli.Jer samo joj je on i bio važan.Uprkos svemu.

Uprkos svemu.

Platila je konačno za sve svoje greške.

Ko se mača lati...od mača i strada.

Izvadila je ono malo srca ludog...ličilo joj je na uginulog vrabca,koji je udarajući u zidove stvarnosti,jednog jutra samo pao.Izgledao joj je tako mali i bespomoćan...njeno srce blentavo i ludo koje joj je ,kao najveći kvar u njoj...toliko nesreće donelo.Koje je mnogima...toliko nesreće donelo.

Biće joj bolje bez njega.Bez srca.Konačno je i ona naučila lekciju.

Vreme je bilo.

Prešla sam preko zgaženog vrabca,preko praznog lutka kao preko neograđenog travnjaka na kome nikada više neće narasti trava,jer jednom ugažen put ostaje za sve ostale koji će tuda proći,ostavljajuću uhodanu stazu.

U daljini sam čula glas svog Dželata...tuđinca kome sam sletela na dlan da me dodirne i pomazi,a koji me je smrvio.Porazio mojim spostvenim oružjem.Dželata kojeg i pored svega nisam umela da mrzim.Čak šta više...još sam ga više cenila i osetila svojim...Tog i Takvog.Nešto samo moje.Crni i beli vuk u meni.Crni i beli vuk u njemu.

Crkvena zvona su zvonila nemilosrdno pozivajući na molitvu,na ispovest,na oprost grehova.Na spas.Nisam ušla.Zbog njega Ovog i Ovakvog.Odavno prokletog,kao što sam i sama.Ili smo smo možda spaseni u ovom svom prokletstvu?Jer imala bih svašta reći onom Crnom čoveku gore.Zbog njega,nepostojećeg Maestra,bih otišla tamo na Ispoved...ali se ispovedala ne bih.Jer ja bih njemu pričala,prokosila mu,tražila,zahtevala...samo da spase mog Dželata.

Prošla sam stazom kojom se prolazi samo jednom u životu.

Koračam još uvek kao da idem...

A vrištala bih,bespomoćno bih vrištala...i nikad spokoja pronašla ne bih.Dok god me ima.Dok postojim,u bilo kojem obliku,i životu.

I krenula sam za glasom koji sam čula u daljini...Glasom kojim je nekada pričala lutka na konopcima veštog Dželata.Mog.Jedinim šta je vredelo...i nakon svega.Uprkos svemu.

Krenula sam kuda me srce vodi,ono što je ostalo od njega, vrabca ludog...ono malo perja i kandžica.

Jer ja drugačije ne umem.

Konačan poraz?

Ili spas?

 ...I ostala je da gleda na pučinu mala Cirkuska jahačica,najveštiji prevarant medju lopovima,artista na žici...Bez zaštitne mreže.

Prošla sam pokraj nje ne okrznuvši je.Još jednom sam popravila masku na licu,crveni nos je bio tu,nacrtan osmeh.Izašla sam na pozornicu.

Uzela svoj maleni bicikl a pod šatrom je zagrmeo smeh.

Tako je uvek kad ja nastupam.

Ja donosim razbibrigu i sreću.

Ja sam privatni pajac za osmehe.

Zabavlja vas,samo danas...El Pajaco lično.

Dobro veče Dame i Gospodo...uživajte u još jednoj predstavi za šaku srebrnjaka i lažnu nadu.Samo za vas ću dozvoliti da mi lepe torte u lice,samo zbog vas ću zapinjati i padati,voziti bicikl i družiti se sa majmunima.Samo zbog vas ću ulaziti u kavez sa lavovima,samo zbog vas ću crtati osmeh na licu i stavljati crveni nos.Samo zbog vas ću staviti metu na čelo i dati vam noževe kad se zavrti točak.

Limena koja traži srce.

Lav koji traži hrabrost.

A iznad svega toga Život.

Bolje nije moglo.  

                                                                      


Komentari

  1. Limena neće lako naći srce, Lav neće lako naći hrabrtost. Oz nije tako rasprostranjena pojava kao što se često nadamo.

    Autor sanjarenja56 — 20 Avg 2011, 14:25

  2. a možda da batališ cirkus? mislim, aqua park, ili zoo... ;)))

    Autor suky — 20 Avg 2011, 15:59

  3. Sanjarenja...Sve dok disem i dok me ima tragacu za cudesnom zemljom OZ,mozda jednom konacno vratim sopstveno srce na mesto.Da ga osetim kako kuca.

    Autor unajedina — 20 Avg 2011, 20:16

  4. Suky...sve to dodje na isto.Princip je isti,sve su ostalo nijanse.;)

    Autor unajedina — 20 Avg 2011, 20:17

  5. Uno, nesto sam i ja danas u toj fazi...
    Ne znam da li je zbog minusa na tekucem, ali eto, samo da ti kazem da citam sta napises, pa se uzivim, a nekad se i trgnem ...

    Autor marcoantonie — 20 Avg 2011, 23:08

  6. smnom pod ruku, znam jedan grad , ali izistinski, gde ima citava jedna ulica od zutih ciglica, ali zapravo u subotici jedna stara kaldrma od zute sjajne cigle, dodji da zajedno krenemo put Oz-a, ah ne pogresio sam pamucna ti i srca i hrabrosti imas , trazicemo samo jedan mirisni cvetak da ti odagna te eske misli i bice bolje, pozdravlja te tvoj lav Luka, covek koji se sprema na put bez povratka, recicu ti ali samo tebi brojimo jednocifren broj.cmok

    Autor gasstrocity — 21 Avg 2011, 00:10

  7. moja omiljena osoba ili osobina .- pajaco, smiđa mi se tvoj post.

    Autor mediterraneo — 21 Avg 2011, 01:26

  8. Marcoantonie...ajde da kazemo da je samo zbog minusa na tekucem,i da ce biti dobro.Da mora biti dobro.
    Pozdrav.

    Autor unajedina — 21 Avg 2011, 07:03

  9. Gastro my friend, Lavu sto trazi hrabrost,pa susrete ovde Limenu koja srce trazi...pa se pocesmo okupljati mi blentavi i drugaciji na ovom svetu,koji nam je pruzio koliko nam je oduzeo,pa se trazimo,pronalazimo i gubimo...trazeci put za Oz.
    Krenuh odavno na put bez povratka,a ti dobro razmisli...jer ko jednom krene povrataka mu nema.
    E pa stvarno cu te razbiti...da znas.
    Cuvaj se.

    Autor unajedina — 21 Avg 2011, 07:07

  10. Mediteraneo,hvala ti sto si dosao u moj mali cirkus da uzivas u predstavi jednog Pajaca.:)

    Autor unajedina — 21 Avg 2011, 07:09

  11. koliko god da tražiš nešto ostaje skriveno... a jedino što nikad ne tražiš uvek iskrsne. i sija. i viče. i smeje ti se u brk... razočarenje...
    Prijatno!

    Autor domacica — 21 Avg 2011, 11:21

  12. Pajaci, remorkeri, vrapcici, svi u cudu na ludom putu. Putu suza i smeha u zemlju Oza za izgubljenu dusu... Divna si, pticice draga...Pozdrav!

    Autor merkur — 21 Avg 2011, 21:38

  13. Zasto me uvek nateras da cutim....?

    Autor casper — 22 Avg 2011, 01:19

  14. Све, све али да си бар узела црвене Доротине ципелице, јер се са њима враћа кући. Иначе, нисам љубитељ циркуса, јер је ту све искривљено, као у кривом огледалу. Ја све волим "иза сцене", где је природно. Машем!:)

    Autor pricalica — 22 Avg 2011, 17:58

  15. Domacice...na kraju svake staze...Naposletku...smesi mi se...Razocarenje.
    Prijatno.

    Autor unajedina — 25 Avg 2011, 20:10

  16. Hvala ti draga Merkur koja dobro zelis i na ovom blogu osmehe nam delis :))))
    Svi smo mi ovde putnici za Oz...trazeci ono malo cudesa da nam promeni zivot.Na bolje.

    Autor unajedina — 25 Avg 2011, 20:12

  17. Casper,spominjale smo te pre neki dan na nasem proputovanju...Nedostajes.

    Autor unajedina — 25 Avg 2011, 20:12

  18. Pricalice moja...ako se jednog dana usudim da se vratim kuci...sebi samoj...obuvam obavezno crvene cipelice.Za srecu.
    Trebace mi.
    Grlim te.

    Autor unajedina — 25 Avg 2011, 20:14


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs