Cirkuska jahacica
Ja imam stotinu lica.
Po želji.
Kako mi se hoće.
Oblačim ih zavisno od oblačnih,i sunčanih dana...
Kako mi se ćefne.
Može mi se.
U meni su se sakrile sve tvoje čežnje,
tvoji neostvareni snovi...
Čini ti se ako pružiš ruku,
tu sam...na dohvat ruke.
Samo ako dovoljno jako poželiš,
možes me dodirnuti,osetiti...tako ti se čini.
Da,samo ti se čini.
Varke su čudne igračkice,zamagle ti vid
i učine da ti se zavrti u glavi kao kada siđeš sa ringišpila.
Sujeta je poput opijuma koji ti zamrzne misli,
i kada se probudiš shvatiš da se ceo jedan svet oko tebe,
srušio kao kula od karata koju si gradio...iako si znao.
Od početka si znao.
I nikada više nećeš srce svoje,
nekoj neznanki...
Nikada više,tako ludo,blesavo,dečački.
Nikome.
Nikada.
Ko se jednom opeče...
Jer ja imam stotinu lica...takva sam.
Sa loše podeljenim kartama,
sa kojima ceo život blefiram.
Sa licem deteta,pajaca,zavodnice,
sa blentavim osmehom,izrazom velike tuge,
ja sam i snažna,i slaba,svetica i loša,
a često ispadnem najgora.
Moje je srce postalo stena,
okamenilo nakon nataloženih suza,
ja sam najveća dvorska luda,
ja sam mali ludi vrabac,
zeleni žabac koji pije sokić na uglu,
u starim pocepanim starkama,
jer hoće mi se tako...
I nisam više žabac kad prodjem ulicom,
onako kako ja umem,sa stavom,
i najvišim potpeticama,
zakoračim tamo gde svaki žamor zamre,gde drugi počinju da krekeću,
gde se ostale pretvore u ovčice koje bleje,
nebitne i male...pokraj mene.
Jer eto,može mi se tako.
Svoju sudbinu nosim kao prokletstvo,
da povredim svakoga ko se drzne da me zavoli,
da me poželi samo za sebe...
Moji su dani godine,ja nemam zemljske snove,
ja u ovoj dimenziji odavno nisam...
Brzo mi dosadi.
Brzo se zasitim.
Gore mi cipele,zovu me daljine.
Ubija me navika,guše me tuđa očekivanja.
Ne mogu da se skrasim.
Da zastanem.
Da ostanem.
Nikada.
Ja sam ona koja se ne zaboravlja,tu sam da ti prstom naslikam osmeh na licu,da ti ojačam krila za let...da te učim kako se vozi bicikl,i kad osetiš vetar na licu,kad osetiš točak kako teraš...okreneš se...i nema me više.Voziš sam na krilima zmaja.Kao pravi veliki dečak.
Da možeš sve ispočetka...da li bi se usudio?Drznuo?Imao herca?Da li bi ikada više tako blesavo,dečački...samo srcem?
Ili bi zastao...okrznuo me ramenom dok se mimoilazimo...u prolazu?
Znao si to na samom početku.Sve si znao.A upao si kao medved u veštu zamku lovca.Dok si sve vreme bio slobodan,širom otvorenih vrata,mogao si da odeš,da se okreneš,da mi ni ime nikada ne zapamtiš.Nikada da se ne osvrneš.
Žena koje nema.
Koja nosi ime reke.
Nepostojeća Una...u nepostojećem svetu.
Sa ono malo duše koju nosi kao prokletstvo,žigosana od rodjenja,da bude drugačija,da je ceo život gledaju kao sedmo svetsko čudo.
I traže kvar.
A sve je tako jednostavno.
Tako jednostavno i prosto u svojoj komplikovanosti.
Nikada ne veruj ženi koja laže...ili možda govori istinu...
Kockice su rasute po stolu...složiti mozaik.
Da li sam samo vešti prevarant,koji ume da se podvuče pod kožu,ona na koju su vas majke ceo život upozoravale,ona kojoj se može...ona koja ne traži i ne pita...nikada?Ona koja uvek mora da ode?Drugačija.Sama.Svoja.Ona kojoj je "Glad beskrajna a ruke večno prazne."
Ili sam samo privatni pajac za osmehe,remorker koji ceo zivot vuče velike brodove na pučinu,ludi vrabac koji udara glavom u zidove...samo uplašena devojčica...ispod svih maski kojima skrivam lice,štiteći se od gladnih koji su željni moga belog mesa,dok čekaju ispod žice na kojoj koračam u haljetku cirkuske jahačice?Da se spotaknem.
Ona koja po žici hoda zatvorenih očiju.Da li bi za takvu stavio jabuku na glavu...kao metu...i dao joj oružje u ruke?
Složiti mozaik.
"Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim čisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plucima... u stvari,
Ne treba mi niko
Medutim,
treba mi neko ko sriče azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno biće
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...
Niko mi ne treba
Treba mi neko ko voli decu
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi, u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko je procitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu u Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko počinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao mačka i otvara
žute zenice u ponoć,
neko ko ne kaže ništa
čak ko ne postoji, u stvari i zaista,
Niko mi ne treba
Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko plače usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko cisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari
Ne treba mi niko
kome mnogo trebam...
Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posude,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
ucitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,
Niko mi ne treba...
niko baš toliko, toliko
toliko...
kao Ti."