Brod u boci

If only

Ljubav — Autor unajedina @ 11:29

There's so much life I've left to live
And this fires burning still
When I watch you look at me
I think I could find the will
To stand for every dream
And forsake the solid ground
And give up this fear within
Of what would happen if they ever knew
I'm in love with you

Cause I'd surrender everything
To feel the chance to live again
I reach to you
I know you can feel it to
We'd make it through
A thousand dreams I still believe
I'd make you give them all to me
I'd hold you in my arms and never let go
I surrender

I know I can't survive
Another night away from you
You're the reason I go on
And now I need to live the truth
Right now, there's no better time
From this fear I will break free
And I'll live again with love
And no the they can't take that away from me
And they will see...



Znakovi pored puta

Ljubav — Autor unajedina @ 15:15

Živeti u strahu, u kajanju...

 U stalnom strahu od straha...

Ne moći oka sklopiti i ne moći dušom danuti...

I pri svemu tome raditi i smejati se i razgovarati,

 to znači za ljude kao ja živeti i uspevati među svetom.

                            

Dođe vreme kad se čovek nađe pred mračnim, neprelaznim jazom koji je godinama, polagano i nesvesno, sam sebi kopao. Napred ne može, natrag nema kud. Reči nestalo, suze ne pomažu; sramota ga da jaukne; a i koga da zove? Ne seća se pravo ni svoga imena. Tada vidi čovek da na zemlji postoji samo jedno istinsko stradanje, to je: muka nemirne savesti.

                          

Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.

                         

Velika, prava ljubav pokazaće svoju punu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, načini stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreća, ni rastanka, ni bolesti, ni života ni smrti.

 

                                                                   

                                                                                              Ivo Andric

 


Stvar srca

Ljubav — Autor unajedina @ 11:24

Zato sto me volis ja volim sve ostalo,
I nikome ne zelim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bih se naziveo! 
                   

                                        M.Beckovic

 

 

Ono sto volim ubija me.Ipak,da mogu vratiti vreme...sve bih isto.

Stvar srca.


Niciji

Ljubav — Autor unajedina @ 12:34

"Mi smo ničiji. Uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Vjekovima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo. Živimo na razmeđu svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaćeni. Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo. Mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje, a sve se plaća pa i ova ljubav. Svako misli da će nadmudriti sve ostale i u tome je naša nesreća. Kakvi su ljudi Bosanci? To su najzamršeniji ljudi na svijetu, ni skim se istorija nije tako pošalila kao sa Bosnom. Juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo, a nismo postali ni nešto drugo. S nejasnim osjećajem stida zbog krivice i otpadništva, nećemo da gledamo unazada, a nemamo kad da gledamo unaprijed. Zar smo mi slučajno tako pretjerano meki i surovi, raznježeni i tvrdi. Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti, zašto? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka čast našoj ludosti!"

Meša Selimović

...Posveceno svima onima koji su ziveli u tom duhu,vaspitavani na nekim drugacijim zivotnim vrednostima.Koji se nisu prepustili fukari.Koji su jos uvek ostali ljudi,u ova neljudska vremena.


Desetica

Ljubav — Autor unajedina @ 13:21

Zelim sa vama,dragi blogeri,da podelim jednu pricu iz svog detinjstva.Pricu zbog koje i danas,kad je procitam...Zaplacem.Svaki put.

 

 

...“Unutra su bila ona ista krupna, teška nevešta slova:

 „Dragi sine“!, jer mati je tek od nas dece naučila da piše: da se nebi stidela.

 Kad sam raširio pismo, nešto je zveknulo na pod; sagao sam se i uzeo : bila je desetica.
Ona tanka, izlizana, srebrna desetica, kakvih već odavno nema. Kad sam je uzeo u ruku, obuzelo me je blaženo osećanje. Sve je uzdrhtalo, zatalasalo se u meni, podiglo me uvis, kao u plamenu ljubavi.


Video sam onu dragu, uvelu drhtavu ruku koja je među prstima držala poslednju deseticu i najzad je spustila u pismo. Jer desetica je bila poslednja, to sam znao, kao da je na njoj bilo zapisano.


Sakrio sam se sasvim u kut da me niko ne bi video. Iz srca iz grudi, iz čitavog tela provalio mi je plač, tresao me je kao u groznici.

Ali kad sam se stepenicima vraćao u učionicu, bilo je u meni svetlo, svetlo. Mati je iz daljine videla moj bol, i smešeći se osvrnula se na mene, kao što bi se osvrnulo samo drago sunce.

I gle, čudo božje, zaista su se oblaci rasturili i veselo sunce zasjalo je kroz prozor.

Majke više nema, a ni onih starih desetica, i dani su sada prazni i pusti sve do noći.“

                                                                          

                                                                          Ivan Cankar,Desetica

Zracak nade

Ljubav — Autor unajedina @ 14:27



Biva da naiđe u ljudskom životu trenutak kad se izlaz nigdje ne vidi i ne naslućuje, kad čovjek osjeća da je izgubljen, on, i sve što je ikad njegovo bilo ili moglo biti.

Tada pritješnjenom i ugroženom strahovanju ne ostaje do jedna misao, obična i slaba. Ali jedina. I čovek se hvata za nju.

I misli...
Tako je, izgubljeno je sve i potpuno! Pa ipak postoje, jer mora biti da postoje, na svetu i drugi krajevi, sa drugim ljudima, drugačijim odnosima i uslovima života, sa drugim izgledima, pa i sa stvarnim izlazom za onog koji se kreće i živi.

Znači da ne moramo prihvatiti bezizlaznost ovog položaja kao stvarnu, sadašnju, potpunu i konačnu, ma kako ona izgledala očigledana.
U toj sumnji u potpunu stvarnost naše nesreće ima zračak nade koji može biti spasonosan, pokazati nam put ka izlazu i pomoći nam da donesemo pravu odluku u trenutku kada sve izgleda izgubljeno.
Nije ta misao ,sama, ona koja nas izbavlja i spasava, nego mogućnost njenog postojanja u nama.

                                                                                                                                            Ivo Andric,Znakovi pored puta

 

 

 

Tracak nade...Osetim ga u sebi.Duboko je usadjen,valjda u korenima,genima koje nosim od brkatih pradedova.Nesto sa cim se rodis.Nosis ga ceo zivot u sebi,samo je pitanje dana kada ces ga postati svestan.

U krvi je.Utisnut u dusu,samo postojanje.Sada znam...da mogu da biram,sve bih opet isto...

Sve na svetu ima svoj razlog.Moje misli,moje srce,moji koraci...nista vise nije isto.Nepovratno se promenilo.

Ja sam se promenila.Nepovratno.

U mene ovakvu utisnuta su moja razocarenja,bolovanja,padovi,uspesi,ljubav,inat.Sve to me je zigosalo da postanem ovakva kakva sam.Da sam zivela uvek po redu,i kako treba,da nisam padala,i patila,ustajala se i borila,prkosila...nikada ne bih postala ovakva.Ja ovakva gresna,jaka i slaba bas sam onakva kakva trebam da budem.Gledajuci unatrag,nikada ne bih cenila onu devojcicu kakva sam nekada bila,bezgrasnu u njenom ispravnom svetu bez bola i trzavica.

Sve bih isto...taj nekadasnji zivot,odavno vise nije moj,i dobro je sto je tako.Zivot me vodi.Zivim dan po dan.

Ne mogu mi nista ni ljudi,ni orkani,ni patnje.Sama Svoja.Oduvek.Zauvek.

Kao Skarlet o Hara...Borim se.A o svemu ostalom...

 

Mislicu o tome sutra...

 


Ljubav & Ludost

Ljubav — Autor unajedina @ 11:39

 ''Jednom davno, sva ljudska osećanja i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji.
Kada je Dosada zevnula treći put, Ludost je, uvek tako luda, predložila: "Hajde da se igramo žmurke! Ko se najbolje sakrije, pobednik je medju osećanjima." Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavši prećutati, zapitala: "Žmurke? Kakva je to igra?" "To je jedna igra", započela je objašnjavati Ludost, "u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim sa brojanjem, polazim u potragu i koga ne pronadjem, taj je pobednik."


Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Oduševljenje. Sreća je toliko skakala da je nagovorila Sumnju i Apatiju koju nikada ništa nije interesovalo. Ali nisu se svi hteli igrati. Istina je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronadju. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije bio taj, koji se setio predložiti igru. Oprez nije hteo reskirati.


"Jedan, dva, tri." počela je brojati Ludost. Prva se sakrila Lenjost, koja se kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila u senku. Uspeh se mučeći popeo na vrh najvišeg drveta. Velikodušnost se nikako nije mogla odlučiti gde se sakriti jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. Lepota je uskočila u kristalno čisto jezero, a Sramežljivost je provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je nasla svoje mesto u krilu leptira, a Sloboda u dahu vetra.

Sebičnost je pronašla skrovište, ali samo za sebe! Laž se sakrila na dno okeana (laže, na kraju duge), a Požuda i Strast u krater vulkana. Zaborav se zaboravio sakriti, ali to nije važno.


Kada je Ludost odbrojavala 999.999, Ljubav još nije pronašla skrovište jer je bilo sve zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je, prekrivši se prekrasnim pupoljcima.
"Milion", povikala je Ludost i započela svoju potragu.


Prvu je pronašla Lenjost, iza najbližeg kamena. Ubrzo je začula Veru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a Strast i Požuda su iskočile iz kratera od straha. Slučajno se tu našla i Zavist, i naravno Uspeh, a Sebičnost nije trebalo ni tražiti. Sama je izletela iz svog savršenog skrovišta koje se pokazalo pčelinjom košnicom. Od tolikog traženja Ludost je ožednela, i tako u kristalnom jezeru pronašla Lepotu.

Sa Sumnjom joj je bilo još lakše jer se ona nije mogla odlučiti za skrovište pa je ostala sediti na obližnjem kamenu.


Tako je Ludost, malo po malo, pronašla gotovo sve. Taleant u zlatnom klasju žita, Teskobu u izgorenoj travi, Laž na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a Zaborav je zaboravio da su se uopšte ičega igrali.


Samo Ljubav nije mogla nigde pronaći. Pretražila je svaki grm i svaki vrh planine i kada je već bila besna, ugledala je ružičnjak. Ušla je medju ruže, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti počela je udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se začuo bolan krik. Ružino je trnje izgrebalo Ljubavi oči.


Ludost nije znala šta učiniti. Pronašla je pobednika, osećanje nad osećanjima, ali Ljubav je postala slepa. Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i na kraju odlučila zauvek ostati uz Ljubav i pomagati joj.


Tako je Ljubav ispala pobednik nad osećanjima, ali ostala slepa, a Ludost je prati gde god ide.“

 

 

 


Pismo

Ljubav — Autor unajedina @ 11:00

 Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu.

Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha.

Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna.

 Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene.

 Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb

 

Neka...

Ljubav — Autor unajedina @ 11:29

...Zaspala je na kaucu dok sam se petljao sa jastucnicom u drugoj sobi, i nisam imao srca da je budim. Podmetnuo sam joj jastuk pod glavu i nameravao da je pokrijem mekim kariranim cebetom, ali mi se ucinilo da to, nekako, ne ide uz tesni, svecani kostim.
Šta sad?
Nisam mali, bilo mi je jasno šta se to dešava izmedu nas, ali dotad je sve ipak išlo po nekom redu. Ono što mi je palo na pamet bilo je prilicno preko reda, i uveliko je prelazilo granice pristojnosti.
Hm, kad smo vec kod granica, ona je prva izazvala granicni incident, zaspavši na mom kaucu, pošto se prethodno, mimo bon-tona, pojavila nenajavljeno, kasno, i tako dalje. Dabome. To mi je pomoglo da lakše rešim dilemu.
Pažljivo, kao ekspert za demontiranje paklenih mašina, povukao sam patent-zatvarac na njenoj suknji.
Zzzzzzzzzzzzip!
Za razliku od Emilije, devojcure kojima sam nekad povlacio cipzare bile su veoma budne, a ajkule sa kojima imam posla zadnjih godina suknje skidaju same, i to, uglavnom, još u liftu, ili u hodniku, pred vratima, kad nisu u velikoj žurbi.
Ovo je za mene bilo nešto sasvim novo…
Cudna kombinacija cednosti i nekrofilije uplašila me je toliko da sam hteo da odustanem, ali onda je ona, u polusnu, pomerila onaj nevaljali deo koji mi je smetao, suknja je samo kliznula preko svile njenih bokova, i pracaknula se u mojim rukama.
Devojke nikad nisu u tolikoj nesvesti da ih može skinuti neko kome to pri svesti ne bi dozvolile. Njeno podsvesno poverenje samo me je obavezalo da budem još nežniji.
Zadržavajuci dah, kao da tražim šifru na sefu, okrenuo sam tri presvucena dugmeta na gornjem delu kostima, i pogodena kombinacija otkrila je malog zlatnog Isusa na njenom lancicu. Mucenik je, široko raširivši ruke, branio jednodelni crni cipkasti triko, koji je pomalo licio i na “korset”, nema veze, u svakom slucaju, to je bilo poslednje “nešto” što je ostalo na njoj.
Ne brini, Gospode. Znam šta radim…
Ušuškao sam je u cebe sa svih strana, i tek onda odškrinuo vrata terase, složio na naslon kauca stvari u kojima je došla meni, a na naslon stolice koje ce joj biti potrebne kad dode sebi, i na brzinu, pod telefonskim brojem pumpe, nažvrljao kratku novelu o bravi i kljucu, za slucaj da odluci da zbriše kuci pre nego što se ja, ujutru, vratim.
Ali, davo mi je sedeo na ramenu…
Bio sam vec na vratima, kad sam pomislio da ce ipak biti bolje ako s nje skinem još nešto što bi joj moglo smetati u snu. Ta crna stvar bila je pomalo komplikovana, nisam imao predstavu kako se demontira i skida, ali kad sam je se jednom dotakao, više nisam mogao da je pustim iz ruku. I uspeo sam…
Gledajuci dugu ridu kosu, prosutu po belom damastu, shvatio sam da nisam pogrešio kad sam rešio da idem do kraja, i da sam dobro uradio što sam joj na kraju konacno skinuo i tu veliku crnu šnalu.
Šnalu?
Šnalu. Pa šta?
“Sram bilo onoga ko zlo pomisli”…
To piše na Ordenu Podvezice. Na Ordenu Šnale ne piše ništa, pošto to odlicje, zasad, ocigledno ne postoji.
Da postoji, ja bih ga vec imao na šinjelu…
Ne znam šta bih još morao da uradim da postanem svetac, ali mislim da sam glavni posao vec obavio. Sad, ako i treba da ubijem neku aždaju, ili da spasem dva-tri grada od kuge i propasti, to ce, posle svega ovoga, biti samo puka formalnost.
Samo polako. Nisam ja lud. Barem ne toliko…
Cula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajuci uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju sam mislio da umire kad te obuzme, i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš.
Da, želeo sam je. Još kako sam je želeo…
Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspešno pokušao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u cudni raspored sicušnih mladeža na tilu vitkih leda…
I trgao se. Uplašen…
Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih želeo da poljubim?
Ali, ne sad. Jednom. Možda…
Ja sam momak staromodan. Prevaziden. Po mojoj religiji, moja želja je samo pola želje…
Lepo sanjaj, mali mišu nabareni. Ko zna da li ceš mi ikad više biti tako blizu? Možda cu se kajati, možda cu jednom morati da se napijem svaki put kad se setim ove noci…
Neka…
Ako ikad budemo spavali zajedno, to ce biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko nece spavati za vreme tog spavanja…
Laku noc, njene pospane oci…
                                                          Djordje Balasevic



Budjenje

Ljubav — Autor unajedina @ 13:25



Jedan čovek našao je orlovsko jaje i stavio ga pod kokoš. Orlić se izlegao kad i pilići, odrastao je sa njima. Čitavog života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleći da je jedna od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao i lepršao krilima, izdižući se jedan pedalj iznad tla. Prošle su godine i orao je ostario. Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, čudesnu pticu, moćnih raširenih krila, kako lebdi na vetru. Stari orao je zapanjeno gledao u vis.
"Šta je to?" - pitao je.
"To je orao, kralj ptica", rekla mu je jedna kokoš. "On pripada nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji."
I tako je orao umro medju kokošima, neznajući ko je.

 

                                                                               Antoni de Melo-Budjenje


Kako samo sebe lazemo...

Ljubav — Autor unajedina @ 00:34

Sada jasno vidim da preda mnom
je put koji nekud vodi, a ni sama
ne znam kud.Da bar dusu cistu
ponesem, pa da vidim koga volim
najvise.

Odavno sve izgubilo je sjaj,sad
stranca dva.Sta smo sada ti i ja?
Kako samo sebe lazemo da je zivot
to sto zivimo...


Una

Ljubav — Autor unajedina @ 23:51

"Kad sam je prvi put video, sat mi je stao!"

... čini mi se da sam čitavog života, sve ove godine, bio... pa, recimo, na nekoj vrsti službenog zadatka. Ne kažem da mi se usput nisu dešavale strašne, dirljive, potresne, glupe, neverovatne i besmislene stvari, to ne kažem - ali uvek sam na sve to gledao nekako sa strane, kao da se događa nekom drugom. Znao sam da će mi sve to jednoga dana nečem poslužiti - čemu? - ne znam još uvek! Prisustvovao sam, dakle, svojoj biografiji samo kao svedok. Ne kažem da za to vreme nisam plakao, smejao se, cvileo kao kuče, nadao se i učestvovao, ne, ne kažem da me često nije bilo strah, da se nisam zaljubljivao, lutao, posrtao, kopao rukama i nogama, ali kad bih izistinski pogledao životu u oči, ipak je to bio nečiji tuđi film, a ja sam bio samo obični koscenarista!

Njihova putovanja trajala su dan-dva, ponekad čak i tri, i izgledala su im kao potpuni mali životi, proživljeni od početka do kraja; kao mali brakovi, u kojima bi im se za nekoliko dana događalo sve ono što se ostalom svetu dešava za dvadeset i pet godina zajedničkog života. Proživeli bi, u stvari, sve; prvu bračnu noć u nepoznatoj hotelskoj sobi, ljubav do potpune zasićenosti i blage otupelosti, prvu svađu oko neke sitnice, umor, navike, razočarenja, rastanak... Prilikom ovih putovanja, profesor je gajio i tajnu nadu; pošto još uvek nije mogao da se oslobodi ljubavi prema svojoj mladoj prijateljici, nadao se da će zajednički život (ma koliko kratak) ipak otupeti oštricu tog, za njega opasnog osećanja. Ako ništa drugo, nekoliko dana provedenih od jutra do jutra oslobodiće Unu njene tajanstvenosti, koju joj je, kao posebnu privlačnost, poklanjala zabranjena veza. Trudio se stoga da je pažljivo posmatra i hvata u greškama, otkrivajući jedan po jedan nedostatak, i da se tako oslobodi zavisnosti u koju je zapao.

Vraćao se sa olakšanjem kući sa tih putovanja, ljubeći rasejano Unu na rastanku ("Javiću ti se ovih dana!"), ubeđen da se, najzad, zauvek oslobodio njene vlasti, ali već trećeg ili četvrtog dana njihova poslednja hotelska soba počinjala je da mu liči na izgubljeni raj, a on bi planirao novo bekstvo, nadajući se da mu je potrebno samo kao konačno oslobođenje od Une - opsesije. I sve bi počinjalo iz početka.

Una, sama, jedina! Ako me voliš, sutrašnje predavanje ćeš započeti slovima mog imena. Ušao je u amfiteatar i započeo predavanje: "U našoj avangardi...."

                                                                            Momo Kapor-Una


Ako znas bilo sto

Ljubav — Autor unajedina @ 00:57

Ne znam sto da radim sa sobom
na sto misli da bacim...
Eto stvaram polako pjesmu o tebi
gledam tvoje tijelo
ludujem za njim
i ponavljam u sebi samo jedno...


Poljubi me
pa mi prste u kosu uvuci
i zagrli me...
Poljubi me
pa se privij tik uz mene i zapjevaj
ako znas bilo sto

Zelim da se stisnem uz tebe
da te milujem
da ti sapucem na uho bisere
da pricam o slobodi
da se glupiram
da ti kazem oh ti ludo jedina...

 

 

Da li treba nesto dodati?????Cista emocija.Johny Stulic.Tamo negde.

A ovde oko nas,pogledajte malo?Losi djaci koji su odjednom svetom zavladali.

Za sve nas koji ne mozemo da se uklopimo u ovom laznom svetu...Koji jos uvek jurisamo na vetrenjace,i ne damo se ovim prostacinama i primitivcima.Sa svojim malim mikrokosmosima i idealima.Koji jos uvek verujemo u ljubav.Koji smo nosili crvene marame i plave kape.Gledali INATRC MLIF u 7 i 15...tamo negde u dubokoj sumi male plave ljude,vozili bicikle i gulili kolena,upisivali se u spomenare,slusali rock&roll,ucili da je najvaznije biti dobar i posten covek,i ne ostajali ravnodusni na svet koji se menjao pred nasim ocima.Najgore je oguglati.Uklopiti se.Izdati svoje snove i ideale.Ziveti a biti mrtav.

Ja veceras slusam ovu najljubavniju pesmu od svih i znam samo jedno...Promenicu ovaj svet,ako ne za druge onda bar za sebe.



Glad mi je beskrajna

Ljubav — Autor unajedina @ 13:23

Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.
Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec
i tugu ostavljam pod prozorima izgubljenih žena.
Dao bih sve a ništa nemam.
Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.
                              

                                        R.Drainac

 

 

 


Jos uvek sanjam...

Ljubav — Autor unajedina @ 11:02

Od kad te nema..ne mogu budan biti..
Jer sve sto zelim..u tome budes i ti..
Pa budan sanjam da snovi duze traju...
U svakoj prici ti si mi na kraju...

Ti si pocetak i kraj..
Ti si tama i sjaj..
Svaku mi nadu dijelis po pola..
Dajes mi mrvice sa svoga stola..
I znam...bez tebe ostat cu sam..

Jos uvijek sanjam da smo zajedno..
'Ko nekad davno ti i ja...
Al' jutro svaki put mi pokvari tu slatku prevaru iz sna..
Jos uvijek sanjam da smo zajedno...
I da je sve 'ko prvi put...
Al' jutro nosi golu istinu...da sve je bilo uzalud..


Powered by blog.rs