Desetica
Zelim sa vama,dragi blogeri,da podelim jednu pricu iz svog detinjstva.Pricu zbog koje i danas,kad je procitam...Zaplacem.Svaki put.
...“Unutra su bila ona ista krupna, teška nevešta slova:
„Dragi sine“!, jer mati je tek od nas dece naučila da piše: da se nebi stidela.
Kad sam raširio pismo, nešto je zveknulo na pod; sagao sam se i uzeo : bila je desetica.
Ona tanka, izlizana, srebrna desetica, kakvih već odavno nema. Kad sam je uzeo u ruku, obuzelo me je blaženo osećanje. Sve je uzdrhtalo, zatalasalo se u meni, podiglo me uvis, kao u plamenu ljubavi.
Video sam onu dragu, uvelu drhtavu ruku koja je među prstima držala poslednju deseticu i najzad je spustila u pismo. Jer desetica je bila poslednja, to sam znao, kao da je na njoj bilo zapisano.
Sakrio sam se sasvim u kut da me niko ne bi video. Iz srca iz grudi, iz čitavog tela provalio mi je plač, tresao me je kao u groznici.
Ali kad sam se stepenicima vraćao u učionicu, bilo je u meni svetlo, svetlo. Mati je iz daljine videla moj bol, i smešeći se osvrnula se na mene, kao što bi se osvrnulo samo drago sunce.
I gle, čudo božje, zaista su se oblaci rasturili i veselo sunce zasjalo je kroz prozor.
Majke više nema, a ni onih starih desetica, i dani su sada prazni i pusti sve do noći.“
Ivan Cankar,Desetica
Neverovatno!
to se meni dešava sa jednom Cankarevom pripovetkom, Šoljica kafe.
Ne smem da pomislim na nju a da ne osetim neku tugu. Verovatno je to prekor u meni za sve što sam nehotice nekoga povredila...
Autor anam — 14 Apr 2010, 13:52
Pozdrav!
Autor Jovan s.s. — 14 Apr 2010, 14:04
AnaM-I ja obozavam ti pricu.Budi i meni bol i neko cisto osecanje iz utrobe...
"„Jednom sam tako zaželio crnu kavu. Ne znam kako mi je tako što palo na pamet; zaželio sam je. Možda samo zato jer sam znao da u kući nemam ni kruha, a kamoli kave. Čovjek je u svojoj rastresenosti i zloban i nemilosrdan. Majka me je pogledala svojim krupnim, bojažljivim očima i nije odgovorila...
Začuo sam tihe korake na stepenicama. Dolazila je majka; penjala se polako i oprezno, u ruci je nosila šalicu kave. Sad se sjećam da nikad nije bila tako lijepa kao u tom času. Kroz vrata je koso padao pramen podnevna sunca, pravo u majčine oči; bile su krupne i čistije, sva nebeska svjetlost sjala je iz njih, sva blagost i ljubav nebeska. Usne su joj se smiješile kao u djeteta što nosi radostan dar.
A ja sam se osvrnuo i rekao zlobnim glasom: „Ostavi me na miru! Sad više neću!“
Nije još bila navrh stepenica; vidio sam je samo do pasa. Kad je čula moje riječi, nije se pomakla; samo joj zadrhtala ruka kojom je držala šalicu. Gledala me uplašeno, svjetlost u očima je umirala. Od stida mi udari krv u obraze, zakoračih joj ususret brzim koracima.
„Dajte, majko!“ Bilo je prekasno; svjetlost se više nije vratila u njene oči, ni osmijeh na njene usne.
Popio sam kavu i tješio sam se: „Navečer ću joj reći onu riječ, onu ljubaznu, za koju sam prevario njenu ljubav.“ Ne rekoh joj ni navečer, ni drugog dana, pa ni na rastanku. Tri ili četiri godine kasnije tuđa mi je žena u tuđini donijela kavu u sobu. Tad sam pretrnuo, zapeklo me u srcu jako da sam htio kriknuti od bola. Jer srce je pravedan sudac i ne zna za sitnice...“
Ivan Cankar
Autor unajedina — 14 Apr 2010, 14:11
Jovan s.s.-Pozdrav :-)
Autor unajedina — 14 Apr 2010, 14:12
Hvala ti na podsećanju na priče koje su mi mnogo značile, a odavno ih nisam čitala...
Autor sanjarenja56 — 14 Apr 2010, 16:06
Hvala ti sto nas gotovo svakoga dana podsetis na nesto lepo, na poucne pricice, na Cankara, Andrica, Selimovica. Uzivam. Mada su ove dve price bolne i opominju nas da pazimo da ne povredimo ljude, koji su uvek tu, pored nas.
Autor Mazanjegova — 14 Apr 2010, 16:15
"Jer srce je pravedan sudac i ne zna za sitnice...“
Autor nastasja — 14 Apr 2010, 17:35
Pozdrav Sanjarenja56.Ovo su price za svako vreme.Za one koji jos uvek imaju ono malo duse.
Autor unajedina — 14 Apr 2010, 19:55
Mazanjegova-Izgleda da uvek,nesvesno,najvise i povredimo ljude koje najvise volimo.A najvise pruzimo onima koji to najmanje zasluzuju.Zivot je to.
:*
Autor unajedina — 14 Apr 2010, 19:57
Nastasja-
Srce je najpravedniji sudac.Srecan je onaj koji zivi iskljucivo po zapovestima srca.
Pozdrav draga :*
Autor unajedina — 14 Apr 2010, 19:59
Dečak je bio nestašan i grubo povredio rečima majku.
Ona ga je gledala, rukom obrisala suzu, zagledana u daljinu, samo je uzdahnula.
Dečačić je trčkarao oko nje, video suzu, zagrlio je i rekao:
-Nisam bio dobar, neću više nikada.
Majka ga je pomilovala.
Posle mnogo godina, dečak, sada već odrastao muškarac, se vratio u kuću majke sa puta i dok ju je pozdravljao pričajući o putovanju, suza je kanula iz njenog oka.
-Šta ti je, zašto plačeš?
-Ništa, setila sam se šta si mi rekao onda.
-Ti si mi to oprostila, zar se još sećaš?
Da, oprostila sam.
Prolazile su godine, sinu je seda kosa pokrivala glavu, majke više nije bilo. Jednog dana, drhtavim korakom, ode na njen grob. Zagrli spomenik i zajeca
-Oprosti mi majko...
Autor AnaM — 14 Apr 2010, 22:40
E jeste potresno i tuzno, gde ovo procitah pred spavanje :-( Ali bice bolje! :-) Pozdrav
Autor sopran87 — 15 Apr 2010, 00:16
Sopran87-Zivot je takav,ponekad potresan i tuzan,a mi smo ti koji trebamo da ga ucinimo lepsim.
Pozdrav
Autor unajedina — 15 Apr 2010, 10:43
Secam se price. Jadne nase majke koje su od ciste i nesebicne ljubavi napravljene i nikad im dovoljno ne zahvalimo za svu brigu i paznju koju nam pruze.
Autor poluuspavanka — 24 Apr 2010, 20:42
ahahahha..
taman iden u split
Autor luka — 13 Okt 2010, 17:54
Odličaj je Cankar, sećam se ove desetice kad smo je radili u osnovnoj školi, zaista prelepa pripovetka. Ono što mi se od njega najviše svidelo je Sluga jernej i njegovo pravo, o butovnom čoveku, koji odlazi od novog gazde u svet da "istera pravdu", sve dok se, na kraju, slomljen ne vrati tamo, i ne zapali celo imanje.
Autor Salek — 29 Jan 2012, 17:59