Brod u boci

Desetica

Ljubav — Autor unajedina @ 13:21

Zelim sa vama,dragi blogeri,da podelim jednu pricu iz svog detinjstva.Pricu zbog koje i danas,kad je procitam...Zaplacem.Svaki put.

 

 

...“Unutra su bila ona ista krupna, teška nevešta slova:

 „Dragi sine“!, jer mati je tek od nas dece naučila da piše: da se nebi stidela.

 Kad sam raširio pismo, nešto je zveknulo na pod; sagao sam se i uzeo : bila je desetica.
Ona tanka, izlizana, srebrna desetica, kakvih već odavno nema. Kad sam je uzeo u ruku, obuzelo me je blaženo osećanje. Sve je uzdrhtalo, zatalasalo se u meni, podiglo me uvis, kao u plamenu ljubavi.


Video sam onu dragu, uvelu drhtavu ruku koja je među prstima držala poslednju deseticu i najzad je spustila u pismo. Jer desetica je bila poslednja, to sam znao, kao da je na njoj bilo zapisano.


Sakrio sam se sasvim u kut da me niko ne bi video. Iz srca iz grudi, iz čitavog tela provalio mi je plač, tresao me je kao u groznici.

Ali kad sam se stepenicima vraćao u učionicu, bilo je u meni svetlo, svetlo. Mati je iz daljine videla moj bol, i smešeći se osvrnula se na mene, kao što bi se osvrnulo samo drago sunce.

I gle, čudo božje, zaista su se oblaci rasturili i veselo sunce zasjalo je kroz prozor.

Majke više nema, a ni onih starih desetica, i dani su sada prazni i pusti sve do noći.“

                                                                          

                                                                          Ivan Cankar,Desetica

Powered by blog.rs