Pismo
Dragi prijatelju,
ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu.
Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha.
Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna.
Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene.
Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.
Želi ti sve najbolje Branko
P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb
Protreslo me ovo pismo...šta bi dalje s Brankom?
Autor sanjarenja56 — 01 Apr 2010, 11:15
Kakvo pismo,muskarac kad voli onda je to ocigledno ovako,ali oni kada nesto izgube tek se tad ovako razneze:)
Autor lady88 — 01 Apr 2010, 11:22
prelepo... potresno...
Autor barbie86 — 01 Apr 2010, 11:42
Sanjarenja56-
Branko Miljkovic:"Usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, napušta Beograd, u jesen 1960. godine, i odlazi za urednika kulture u Radio Zagrebu. Ubrzo potom, 12. februara 1961, nalaze ga obešenog o drvetu na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja, no i danas je najverovatnija verzija – samoubistvo."
Autor unajedina — 01 Apr 2010, 12:14
Nisam znala taj deo njegovog života. Tužna lekcija. Što bi on rekao: "Ubi me prejaka reč"
Autor sanjarenja56 — 01 Apr 2010, 12:18
Kao da je pisala žena....
Autor AnaM — 01 Apr 2010, 13:28
Imam i ja ovo pismo na blogu... potresno.
:*
Autor behappy — 01 Apr 2010, 14:51
"Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao!"
E kad bi se moglo...
Autor mesecina — 01 Apr 2010, 15:39
Tužno. Šta drugo reći za sudbinu ovog velikog umjetnika.
pozdrav
Autor mandrak72 — 01 Apr 2010, 17:51
... Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti... Iskreno. Potresno. Volim Miljkovica.
Autor Mazanjegova — 01 Apr 2010, 19:20
kad bi samo mogla pobeci od onog sto sam rekla...eeeeee...pismo tuzno..i meni razumljivo...jer i moje pesme se okrecu protiv mene...kidisu na moju glavu...i ne pisem vise..pokusavam ali nije to to..i to sada kad mi nude knjigu da stampam :( ...ne znam..nadam se da moja sudbina nece biti kao Brankova
Autor vilabezkrila — 02 Apr 2010, 08:18