Brod u boci

Kamencici nisu zvezde

Zivot — Autor unajedina @ 13:45

"Bila je bisera puna zdjela,a ja sam bas..."

Mogla sam ja...

Da nisam ostala dosledna sebi.

Svom srcu.

Verujte mi na rec.

Udoban zivot.Luksuzna kuca.Stan u bilo kom mestu na moru.Topla azurna mora.Moderna evropska skijalista.Zivot pod staklenim zvonom.Dobrotvorni rad,pomaganje nezasticenima,pravljenje azila zivotinjama sa ulice...u stvari ono sto prekracuje vreme i cini da bar nekim dobrim delima operes ono mesto gde je trebala biti dusa,da nadjes zamenu,ili bar kupis ljubav koju nikakvo bogatstvo nikada ne moze nadomestiti.

Bas sve kako ja pozelim.

Bilo je ponuda,i te kakvih udvaranja,pamet da vam stane.

Kada bih pisala dobilo bi ukus bljutavosti,povuklo bi na hvalisanje,zasmredelo na patetiku sa isporukama cveca na svaki sat vremena,klubovima i restoranima koji su se praznili  zbog mene.

Zivotu koji ne sme biti uzor mladim devojkama,jer udvaranja takve vrste ne donose nista dobro.Nisu svakidasnja,i nemaju veze sa emocijom nego,po mom licnom misljenju,sa cistim muskim egom.Sujetom da osvoje plen.Cista genetika lovca i lovine.Ne bude lepotu osecaja kad podelite jednu kafu,ili dobijes labelo za usne sa trafike.Spontano,dok kupuje paklicu cigareta.

Ovo je nesto nevredno pomena,jer je samo cist pokazatelj moci,bezvredna materijalna stvar kojom se ne moze nikada kupiti ljubav jedne zene."Skinucu ti zvezde sa neba,i stavicu ih pod tvoje noge".Ali nisu svesni da mogu samo kupiti telo i vreme neke zene,njenu ljubav nikada.

Moju ljubav niko nije mogao kupiti.Nikada.

Kamencici lepo svetlucaju,skoro kao zvezde.

Plavetni odsjaj safira,svetlucanje dijamanta na suncu...Skoro pa ko zvezde.

 Kamencici nisu zvezde!!!

 Ljubav nema nista s tim.

Reci cu samo...bilo je.Mozda jos uvek i ima...nije ni vazno.

Neki drugi zivot.Neki drugi zivot.

Izabrala sam put kojim se redje ide,trnovit put,put srca u kojem cesce mozes biti pokojnik nego pukovnik,ali sjaj mogucih zvezda koje zelis dodirnuti i za kojima zudis cine da ne zalis ako izgoris u toj zudnji.

Nikada se nisam pokajala,nikada zavidela nekoj drugoj koja bi kao uteha dosla na moje mesto.

Nikada se pitala SBBKBB.

Nisam umela drugacije.

Sa muskarcima sam nekako uvek imala drugarski odnos,valjda zbog toga sto sam kao dete bila okruzena starijom bracom od tetki,odrasla sa decacima,igrala klikere sa njima,fudbal,kosarku,tukla se,gulila kolena.Koje iznenadjenje za sve kada vide neznu zutu devojcicu sa takvim malim banditima.Uvek sam htela da budem kao oni,dok su devojcice imale pletenice i haljinice ja sam se sisala na kratko,imala uvek plavu trsavu decacku frizuru.

Vremenom to se odrazilo i na mene dok sam odrastala.Uvek su mi najbolji prijatelji bili muskarci,nisam htela nikada da izgubim tu sigurnu ususkanu luku prijateljstva.

Danas su uglavnom ozenjeni,imaju decu,ali kad se sretnemo zadrzao se taj neki srdacan odnos,ismejemo se tako da se sve glave okrecu u nasem pravcu.

O da,verovatno je to razlog zasto me drugarice,devojke,zene uglavnom nisu volele.Mada,nisu bile svesne da im ja nikada nisam bila pretnja.

Onaj koga zelim je samo moj,ja za njega nisam druga.Nisam prva.Ja sam za njega Jedna i Jedina.UnaJedina.Uvek je tako bilo.Ne zbog toga sto sam ja to htela.Prosto bilo je tako.Uvek.

I uvek sa ja odlazila.Kao najgora.Najgresnija.Ona koja je nezrela.Koja se ne ume skrasiti.Pripitomiti.Pokoriti.Drugacija.Neprilagodjena.Mali veseljak koji nikada nece odrasti.Prihvatala sam uvek svu krivicu na sebe,bez pogovora,brinuci se da taj neko pronadje svoje dostojanstvo,svoju srecu kraj krotke,dobre zenice kakva ja nisam umela biti.

"Vjetar se vezat ne moze...Tu samo ljubav pomaze."

Ljubav.Cista,neupakovana,gola ljubav.Ono sto mene pokrece.Sto mi daje krila.

Onaj osecaj u stomaku,kad letim,kad mogu sve.Onaj neprejebiv osecaj zbog koga su smesna sva materijalna dobra ovog sveta.Osecaj zbog koga je tako dobro biti ziv.

Osecaj koji ume ponekad prevariti.Koji me je pod prividom iste zakopao u duboku pecinu bez tla.Tunel bez svetlosti.Gde sam se pretvorila u senku svoje senke.Raspala se na milijardu malih delova.Na parcice.Izgubila sjaj u ocima,posivela,potamnela,postala senka od koje su drugi okretali glavu da ne zaplacu za necim sta je ta senka isijavala.Ona koja je izgubila snove.Koja nista vise nije ocekivala od zivota.Koja se gasila kao sveca na vetru.

Shvatila sam onda,da sam kao takva,zalosna vrba,konacno bila dobra svima.Pokorena.Ukalupljena.Ona koja se smeje ljubazno a oci su joj mrtve.Oci koje su odustale od svega,znajuci da nikada nigde vise nece otici.Poznati grc straha i ocaja koji je paralizovao telo.Dobra svima.Osim samoj sebi.

Shvatila sam da cu se pre slomiti...ali se necu saviti.Nikome.Nikada.

Ljubav.

Ljubav me je probudila.Uhvatila za kragnu i izvukla na povrsinu.Moj pojas za spasavanje.Ljubav prema svom sopstvenom zivotu.Grcevita borba za zivot koja je usledila.

Kad budete jednom na onoj strani,shvatite kako nista ne znace stvari koje se samo kupuju novcem.Ono najvrednije na svetu,ne moze vam niko kupiti.Ni oduzeti.

Ljubav.Ljubav je pokrenula moju borbu protiv vetrenjaca.Ljubav prema zivotu.Ljubav prema malim stvarima.Ljubav prema pisanju.

Korak po korak.Put od hiljadu milja kojim sam krenula,zapocet jednim malim korakom.

Samo srcem umem.Samo srcem trazim.Samo jezik srca razumem.Ne umem drugacije.

Nikada ne patim za onim sto je bilo,sto je moglo biti.Nikada se ne pitam sta bi bilo da...Ono sto me je ubijalo ucinilo me je osobom kakva sam.Sto me je ubijalo krila mi je ojacalo.

Nikada vise ne planiram.

Ja samo zivim ovaj zivot.Ponekad kako zelim...ponekad kako moram.

Cekajuci ono zrnce ludosti.

"Ratnici svetlosti cuvaju sjaj u ocima.

Zato i jesu ratnici svetlosti.

Zato sto grese.

Zato sto se pitaju.

I zato sto traze neki razlog...Sasvim je izvesno da ce ga naci."


Moc reci

Zivot — Autor unajedina @ 12:25

 

 

Moc i snaga reci.

Reci koje mogu promeniti pogled na svet,reci koje umeju obojiti sivu svakodnevicu.

Reci koje umeju dodirnuti neciju dusu.

Reci koje mogu promeniti neciji zivot,nepovratno.

Lepa rec koja leci ranjeno srce.

Rec koja sece kao mac.

Reci koje izmame duboko skrivena osecanja,koja nismo ni svesni da posedujemo.

Moc reci da zagrebe ispod povrsine.

Teska sam na recima.Uzasno.

Oni koji me poznaju misle da sam ledena kraljica.

Pisanje je nekako moj nacin da se vratim sebi,da budem svoja.

Da pruzim deo svoje duse.

Najlaksi nacin da upoznamo coveka.

Pisana rec.

Ovaj snimak nekako sve to sadrzi u sebi.

Nisam mocna,bogata,uspesna.

Pisanje je moj nacin da pruzim malo svetlosti,

da na svoj nacin ucinim svet lepsim mestom za zivot.

Razlog zasto se pisanjem borim protiv vetrenjaca.

Sigurna sam da ce vam se svideti.


Bagremovi

Zivot — Autor unajedina @ 11:20

 

"Pronadješ ljude nalik na sebe..

I staneš tako i ne veruješ,da ima neko kao ti - isti,

baš isti na ovom drugačijem svetu."

 

                                        Mika Antic

 

 

 

Posveceno mojim bistrookim,Bagremovima ciji su se univerzumi dodirnuli sa mojim u ovom virtuelnom svetu,onima koji se nikada nece saviti.

Onima zbog kojih mi je svet postao pitomije mesto za zivot,pa ga konacno pocinjem osecati kao dom.

Dobrim ljudima.

Onima sa kojima se po mislima i osecajima poznajem.

Drugacijim.

Borcima protiv vetrenjaca.

Malim remorkerima.

Kalimerima.

Malim princevima,Ruzama.Lisicama,Baobabima.

Onima koji idu Grlom u jagode.

 

 

 


Jablane

Zivot — Autor unajedina @ 14:25

 

Ko o cemu kurva o postenju.

Neobrazovan o fakultetu.

Budale pametuju.

Moralne nakaze o moralu.

Prazilukovici glume finocu.

Kriminalci o zakonu.

Najgori se prave da su najbolji.

Najbolji spustili glave,odavno digli ruke.

Nasi bivsi nastavnici i ucitelji preturaju po kontejneru.

Bivsi robijasi postaju nasi dobrotvori,otvaraju nam radna mesta.

Trandzoline postaju idoli lepote buducim narastajima.

Dolaze narastaji dece bez detinjstva.Bez porodica.

Uce ih od malih nogu da budu neljudi,da grabe,otimaju,odrastaju preko noci.

Svako je danas roditelj.Dete ne cini roditeljem,kao sto ni klavir ne cini pijanistom,rece neko.

Sve  redje srecem Coveka,vidim samo obrise Neljudi.Senke bez korena.

Bez obraza.

Sve manje dobrote u ovom svetu.

Cuje se buka oklopa robota koji se medjusobno sudaraju u prolazu.

Odavno nema onih koji vrede.

Pogledajte danasnje lice ove moje zemlje.Ko je sve ostao?Kakvi opstaju?

Oni koji vrede rasturili su se kao delici slagalice svuda po svetu.

Nece se sklopiti nikada vise.

U isticanju krvi kroz vene,i raspadom zemlje,urusavanjem moralnih normi kojima smo zadojeni,zbog kojih smo valjda i ostali invalidi koji se nisu snasli u ovom bezumlju i ludilu.Otisli su mali svici,nestali u mraku noseci svoje svetlece fenjere.

Azdaja uzasa,primitivizma,pohlepe koja nas je progutala.Ima li povratka?

 

..."Kreni drugom stranom Jablane."

 

Znate li cime se bavio Stulic u Holandiji?

Bio je taksista.

"Prodao sam milion ploča, platio sve svoje račune i ovde nemam baš ništa. Svuda sam gost. Da me ovakvog nije uzela jedna Holanđanka ne bih imao ni doma."

Dame i gospodo,ako u ovakvom svetu zivimo,ako su danas idoli ovi koje gledamo svakodnevno,ako prazilukovici predstavljaju danasnje lice ove nase zemlje,onda mi je cast ovo da izjavim...

Ja sam Una.

Izbeglica sam.

Ne pripadam nigde.

Nedostaje mi i vazduha i neba.

Nemam nista svoje.

Od prethodnog zivota donela sam samo malu lutku.

Koja staje na dlan.

Ne umem da se snadjem u ovakvom svetu.

Niko sam i nista.

I beskrajno sam ponosna zbog toga.

Slomicu se ali necu se saviti nikada.

E moj Jablane...

 

 

 

 "Ja, crv, sitan i nevažan, šta sam mogao učiniti njima, slonovima? Kakvu sam im štetu mogao nanijeti?
Ja sam pesnica koja je udarila u zid.
Ja sam udarac koji boli onoga koji udara.
Ja sam mali čovjek koji je zaboravio da je mali. Uvrijedio sam ih što se usuđujem da mislim.
Ja, ludi vrabac, pošao sam jastrebu u pohode. Jedva sam izvukao živu glavu."

Mesa Selimovic

 


Brdoviti Balkan

Zivot — Autor unajedina @ 18:25

 

 

Sto vise upoznajem ljude,to vise volim zivotinje.

Uvlacim se u neku svoju pecinu,u koju ne dozvoljavam bilo kome da pridje.Ni da zaviri unutra.

Jednostavno je tako.Moj svet,kakav sam za sebe stvorila,svet ljudi koje volim,kojima verujem,svet mojih zivotinja,dobrih knjiga,moji mali rituali.Izlazak na mesta koja volim,sa ljudima koji mi prijaju.Moj nacin prezivljavanja,moj nacin da opstanem.

Izbaciti sve negativno iz zivota,koliko god je to moguce,ukloniti negativne ljude,negativne misli,skloniti se od negativne energije koliko god je to u mojoj moci.

Ne umem drugacije.Tesko je preziveti i opstati u ovom svetu  srozanih zivotnih vrednosti,nekvalitetnih osoba,prazilukasa iz dupeta,pokondirenih tikvi,primitivizna,moralnih nakaza,obraz djonova,raznih "Backa" koji "mrdaju usnama dok sricu pejdzer",Backovih jeftinih devojaka koje ne umeju sakriti prostakluk i poreklo ispod firmirane garderobe.Oci uvek odaju,ruke uvek odaju ma kakve god plasticne nokte stavile,drzanje i nacin izrazavanja nepogresivo ih odaju.

Zene za ova vremena,bez obraza i dostojanstva,bez stida.

Obraz sta je to?

Dostojanstvo sta je to?

Stid sta je to?

Muskarci za ova vremena,poput "Backa" i sve sto ide uz njega.Ime mi nekako savrseno odgovara da slikovito opise takve osobe,pa ih sve tako i zovem.Backo.Dosada u ocima,prazan pogled,primitivni maniri,sportska kladionica,novi model automobila,torbica kao konjska zobnatica oko vrata,bedno zavijen u firmirani oklop garderobe kao fazan pred parenje.

Samo sto se ni ne pari.

Kuci je napravio dvoje,troje dece nekoj zapustenoj zeni koja mu kuva,sprema,gaji decu i bude placena za to.Prividom normalnog zivota.Obavili su to zbog rodbine,pa sad svako zivi svoj zivot trudeci se da se sto manje gledaju.Jedina tema,sta treba kupiti za kucu.

Slabo se nas fazan pari i van kuce.Fazanska firmirana garderoba sluzi samo kao ukras i stvar prestiza za druge fazane,kao sto su i sto noviji tip automobila,eventualno i sto bolji komad mesa,jedan drugome da vade zazubice.Nema tu ni strasti,ni emocija.Cist prestiz.

"Pogledaj mi novi sat,novi auto,nove cipelice,novo ruho(nema veze sto mi butinice smesno izgledaju u uskim belim pantalonama,vazna je marka istih),nova cica ispeglane kose i sveze kupljenog para plasticnih...(ma nije bitno sta je plasticno,sto vise ima to bolje,znaci da baja bolje finansira pa makar joj usta od te iste plastike izgledala ko majmunska guzica)."

Pokazase nasi fazani pred parenje(ali koji se ne pare),jedan drugom svoje perje.Pokazase nase paunice jedna drugoj svoje novo perje i plastiku fantastiku.Sede i cute,cute i piju,jedu i cute.Gladaju okolo,porede svoje perje sa tudjim perjem,vagaju,prepucavaju se,kao razmenjuju poruke na mobilni telefon,i tako nekoliko sati...

Fazani se vrate u svoje domove,deci koja vriste,zeni koja mirise na dinstani luk,ili pak ako je ta ista zena bila paunica iz prethodne price pa uspela da na dete upeca naseg pauna,onda zatice tastu koja mu cuva decu,dok je nasa paunica negde u solarijumu ili na saranju noktiju ko usrkrsnjih jajca.Skine nas paun svoju zobnaticu sa vrata,presvuce svoje paradno perje,ukljuci lap top i pretvara se u instant virtuelnog ljubavnika.Kazanovu koji ceka svoju srodnu dusu.

Paunice koje se jos nisu uspele privaliti,odlaze u svoje iznajmljene sobe,skidaju svoje paradno perje i stavljaju na kartonsku kutiju da ceka sledecu dobru priliku.Legnu na spuzvu na podu i prave planove za dalje akcije delovanja.Veliki im apetiti.Oci se cakle u mraku mastajuci o nekom bogatom baji,racunajuci koliko ce jos paunova prevaliti preko sebe dok se ne docepaju prilike.

Zene za ova vremena.Muskarci za ova vremena.

Smesno mi.Zalosno mi.Gledam taj svet koji postoji oko nas,politiku koja nas je zakucala na samo dno ljudske egzistencije,ponizila,napravila budalama.Gledam ko vodi ovu nasu zemlju,ko se sve smenjuje,kao lesinari glodju ostatke,otimaju se.

Narod koji je zanemeo.Zacutao.Pomirio se sa sudbinom valjda,neki davni snovi o boljem zivotu,krik pobune i nade pretvorio se samo u muk.Ljudi koji su se pretvorili u zombije i robote presrecni zbog mrvica koje imaju,bednog zivota,ponizavanja poslodavaca za isplatu kojom ne mogu da plate racune i obezbede hranu.Uplaseni od onog "uvek ima gore",plaseci se da i tu jeftinu glavu na ramenima ne izgube.Zamazanih ociju politikom "hleba i igara" koja im se svake noci servira na televiziji,bljestavilom i kicom,gledanjem u tudje krevete i tudje tanjire,teseci se da je njihov bedni mali zivot bolji.Kamenuju one koji su drugaciji,lincuju,pretvaraju se u onu ogorcenu masu koja kamenuje zrtve koje vode na odrubljivanje glave.

E moj narode.E moj brdoviti Balkanu.Sto si mi vezao ruke i noge,vezao me za ovo mrtvilo pa ne mogu ni otici niti umem ovde ostati?Glava u oblacima telo zarobljeno u kavezu.Kavezu nasih obicaja,predaka,prokletstva ovog naseg bureta baruta koje osakati svaku generaciju,ponizi najbolje a uzdigne najgore ljude.Lesinari koji uvek opstanu.Oni drugi koji su naucili da pokorno spuste glave i da cute.

Izludjuje me recenica "Prezivecemo.Uvek ima gore."

Ma ne zelim vise da prezivljavam,ne zelim da gledam kako neko zivi gore od mene i tesim se sto imam glavu na ramenima i krov nad glavom.Vec trideset godina prezivljavam,cekajuci neko vreme da se nesto promeni,ne zelim da mi serviraju gladne,ojadjene,ozracene,mrtve,obolele da bih se tesila kako sam sebicna i kako trebam biti srecna sa mrvicama koje imam.

Necu da prezivljavam.Hocu da zivim.Hocu da vidim lepse zemlje,lepse ljude.Srecne ljude.Da radim i da primam platu dostojnu coveka.Da za tu platu mogu ziveti ko covek,otputovati negde,kupiti majci masinu za pranje sudova da je ne gledam vecno iznad sudopere.Da mogu ziveti zivot dostojan coveka,pomoci onima koje volim,da ne zavisim nikada ni od koga.Da budem svoj covek,covek uzdignute glave.

Zelim da osetim prave vrednosti.Necu da spustam glavu pred svakim krkanom koji mi je moguci poslodavac,ne mogu ni da se nasmesim nenadertalcu uvijenom u markirani celofan,ne bih takvom orah iz ruke uzela,kad bi me dodirnuo, ruku bih mu otkinula,sa sve onim pecatnim prstenom i zlatnim satom.

Necu ni da sedim za istim stolom sa curkama,primitivkama,glupacama,seljankama da me odmeravaju i ocenjuju zajedno sa njima.

Necu da udisem isti vazduh sa takvima.

Moze mi se eto.

Ne mogu da ocutim,necu da spustim glavu.Znam da ce mi jednom razbiti zube neko zbog mog stava ali takva sam.Jednom sam bila blizu incidenta,kad sam sedela u basti kafica kada me je zargonski receno "startovala" jedna takva sirovina naviknuta da zene bira i ocenjuje kao meso.Koji misli da u zivotu sve moze kupiti.Obratio mi se.Okrenula sam mu ledja.Nastavila pricu sa drustvom.Pitao me je glasno,jel to necu da pricam sa njim.

Okrenula sam mu se i rekla mirnim glasom da sa takvima kao on razgovaram samo na pijaci kad pitam koliko kosta sir i kajmak.

Da,znam da ce me jednom kostati ali jace je od mene.Nemam takav zeludac.Nemam tako debelu kozu.Ne umem da ocutim i spustim glavu.Takva mi je krv,a i naposletku...danas sam bas ovde gde sam zbog tog mog stava.Inata.Ponosa.Principa.

Gledam gore od sebe,kako se laktaju.

Da li ce se ikada u ovoj zemlji vratiti pravo vreme?Normalno vreme? Normalni ljudi?

Gde ce te vrednovati zbog tvog znanja,umeca,obrazovanja,postenja,radnih navika?Gde ce se vrednovati covek kao covek a ne kao bedna senka kera podvijenog repa,margaca koga jasu bez sedla.I magarica,curki,guski i ostale pernate zivine.

Ili je najpametnije polako spakovati prnje u jedan kofer i zauvek napustiti ovaj nas Brdoviti Balkan?

 

 

"Boj se ovna, boj se govna, a kad ću živjeti?"

                                                   Selimovic


Citat ljubavi

Ljubav — Autor unajedina @ 10:55

 

Zato sto me volis ja volim sve ostalo,
I nikome ne zelim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naziveo!

                                    M.Beckovic

 

 

 

 

Moj omiljeni citat o ljubavi.Koji je vas?

Zaledjeno jezero

Zivot — Autor unajedina @ 12:20

 

"Dva su se mala prijatelja klizala po zaleđenom jezeru.

Bio je oblačan i hladan dan.

Dečaci su bez straha uživali u klizanju. Led se iznenada prolomio i jedan od njih propade u vodu. Voda nije bila duboka, ali se led počeo stezati.

Drugi je dečak otrčao na obalu, dohvatio kamen i pojurio do unesrećenoga. Svom je snagom razbijao led i uhvativši prijatelja za ruku, izvukao ga iz vode.

Kad su stigli vatrogasci i shvatili šta se dogodilo, začuđeno su pitali:
“Kako ti je to uspelo? Kako si mogao tim malim kamenom i slabim rukama razbiti tako debeli led?”

Uto se oglasio neki starac:


“Ja znam kako je uspeo!”


“Kako?” – upitali su ga vatrogasci.


Starac je odgovorio:


“Nije bilo nikoga da mu kaže kako je to nemoguće.”"

 

 

...Za one koji su vlastitim rukama razbili led oko sebe,i bili svoj sopstveni pojas za spasavanje onda kad je to izgledalo nemoguce...Koji su bili okovani ledom.Koji razumeju.


Sreca

Zivot — Autor unajedina @ 08:00

 

Inspirisana i obogacena postom Tuzne,o sitnicama koje cine njen zivot...

Daje mi krila da uzivam u malim stvarima,i da obojimo sivilo sarenim stvarima koje obogacuju nas zivot i cine ga lepim.

Sta je istinska cista sreca za mene?

Sitnice koje cine zivot..

 

 

Prva jutarnja nes kafa u bade mantilu

koju pijem iz crvene velike solje

u potpunoj tisini.

 

Lavez mojih pasa iz dvorista,

kad provirim kroz prozor namrgodjena i bunovna

i njihova blentava igra mi razvuce osmeh na lice...

"O ne,opet su iz komsiluka dovukli neciju patiku

i sad je glodju i otimaju se o nju kao za suvim zlatom"

Mjau koje me gleda,Mjau koje se ugnezdi na krilu.

 

Miris mog sampona za kosu,

od pravih divljih ljubicica.

Ukus Ciz Kejka iz Hleba&Kifli

pojeden onako s nogu dok kasnim na sastanak.

Prolecni zraci sunca koji me greju

dok hitam ulicama grada.

 

Decak od cetiri godine koji seta sa dedom od preko 80.godina.

A onda ga pita "Deda sta peva Azra".

Zastanem ukopana ne verujuci sta sam cula,ne ocekujuci odgovor.

A onda cujem dedu "Usne vrele visnje".

I nasmesim se novoj generaciji i dedi smekeru.

Ima nade.

 

Vracam se sa promocije knjige drage osobe,

sa jednom simpaticnom A.

Dve plavuse sa buketima cveca prolaze pokraj kordona policije,tik uz njih.

Salutiraju nam.Salutiramo im.Smejemo se zarazno.

Momenat koji je na trenutak promenio tesku svakodnevicu.

Odlazimo sa osmehom.Ostaju sa osmehom.Ceo vod pod punom opremom i dve nezne devojke.

Osmeh zaista ne kosta nista.

 

Mama koja zove da kaze da je pravila pasulj,

da dodjem obavezno.Ima i sveza zelena salata.

Taj ukus njenih jela spremljenih sa ljubavlju,

postavljen na cistoj beloj krpi.

Uz obavezno nutkanje,koje me izludjuje.

To je nezaobilazno.Zacin jelu.

 

Kada se vracam sa puta,umorna i gladna,

tata koji dodje na moja vrata

u pola 12h uvece samo da mi doturi serpicu i svez hleb.

"Sigurno si gladna", sapuce mi i vec odlazi.

"Da ne moras ustajati sutra rano zbog hleba.

Naspavaj se."

Okrece se oko sebe dok hitro odlazi,

da neko nije cuo taj izliv ciste  neznosti,koja me zaboli.

Svaki put.

 

Miris vazduha posle kise.

Miris jorgovana i divljih ljubicica.

Prvi put u prolece kad primetis da je drvece ozelenelo,

dok setas sa nekim ko te drzi za ruku.

Ukus prvog poljupca.

Iznenadna poruka..."Nedostajes".

Zagrljaj.

"Onaj" osecaj u stomaku kad je ceo svet tvoj.

Letnje sunce,koje te izmami iz kuce

prvi put u letnjim sandalama i teksas suknjici.

Miris mora,ukuse mora,boje mora,zvukove mora.

Mene kakva sam na moru.

San o moru tokom zime.

More.More.More.

U mislima sam stalno na moru.

 

Smeh moje sestre kad joj dodju drugarice,

pa ostanu na spavanju i kikocu se do sitnih sati.

Lepota i bezbriznost mladosti.

Sjaj u ocima,nada u srcu.

Ti dirljivi snovi o onom "Ziveli su srecno i zadovoljno..."

 

Ponos u ocima starih ljudi,dok cekaju za pola hleba i jednu bananu.

Otmenost u tom pohabanom ali cistom odelu.

Izraz zenica koje se rasire na najmanju ljubaznost,

drhtave ruke koje vade to malo crkavice i placaju za goli zivot.

Glave visoko uzdignute.

Kad su u paru,kao dve grlice stisnuti jedno uz drugo,

gledaju suncan dan,sede na klupi,vade sendvic iz torbe,

nezno odmotavajuci salvetu da je iskoriste i drugi dan.

Njihov poseban dan zivota.Zivot je lep.

 

Kad lezim ususkana pod cebetom i citam knjigu.

Pijem cedevitu.

Kad vidim zivotinju koja je uspesno pretrcala ulicu.

Decija kolica koja gura otac.A tek kad je u tim kolicima devojcica.

Retki su ocevi koji guraju kolica,obratite paznju...

Ako ih i vidite,u pitanju je naslednik.Brdoviti Balkan.

Svaki izuzetak,koji mi ogreje srce,probudi nadu.

Svaki bistrooki pogled koji susretnem.

Svaki lep gest,svaka lepa rec.Ljudska rec.

 

Sladoled od cokolade,jogurt visnje.

Cmok sladoled.

Girice iz fiseka dok setam uz kej.

Domaci kajmak na vrucem hlebu.Prstima.

Dobro crno vino.

Miris mojih Lush sapunica koji mi ulepsaju svako kupanje.

Espreso sa prijateljem uz laganu pricu.

Moj rodni grad u prolece.Njegova svetla nocu.

Dobar film u biskopu uz obaveznu kafu za poneti.

Pozorisna predstava koja tek treba da pocne.

 

Zivot je lep.

Sitnicama obojiti ovaj svet,slobodno dajete sebi oduska,

napisite koje male stvari vas cine srecnim...

 

 

"Ljudi će zaboraviti sta si rekao.
Ljudi će zaboraviti sta si ucinio.
Ali nikada neće zaboraviti kakve si osecaje u njima probudio!"

 


Sanjarenja o Rumbi

Zivot — Autor unajedina @ 20:39

Rumba.

Ples ljubavi.

Igra zivota.

 

Tako pitka.Nezna.

Blaga kao sunce u suton.

Snazna prica o zivotu.

O uspomenama...

Onima kojih vise nema.

Momenti koji su prosli nepovratno,

ostavivsi pecat na njenoj dusi...

Koji su je oplemenili,

ucinivsi je onakvom kakva ona jeste.

 

Slojevi duse koji se otvaraju pred nama.

Nezne duse.

Tople i drage zene.

Don Kihota koji hrabro jurisa na vetrenjace.

Borca.

Trenuci koji prolaze...

Odsjaj proslih dana.

Nje kakva je bila.

Mirisi mora,prvi ples.

Necije ruke ispod podvrnutih rukava.

Drage oci koje cekaju sa krosanja tise.

I gotovo.

Poput pescanog sata,

vreme koje prolazi kroz prste.

Nepovratno.

 

Nada.

Nada koja ostaje.

Nada koja opstaje uprkos svemu.

Zivoti koji se radjaju zahvaljujuci njoj.

Neki novi plesovi,neki novi balovi...

Ljubav kao katanac na mostu.

Koja prkosi.

Zivot koji se nastavlja.

Nada koja nam greje dusu.

Nezne plave korice knjige,

naizgled bezbrizne,

naizgled lake.

A planine i okeane u nama pomeraju.

Takva je njena Rumba.

 

 

 


Moje detinjstvo

Zivot — Autor unajedina @ 22:50

 

Pozajmljeno u zelji da ga podelim sa mojom generacijom...Videla sam divan snimak,i nisam odolela da preuzmem dodajuci fotografije koje su obelezile moje detinjstvo.Dobra stara vremena...

 

Kako smo preživeli?
 
Ako si bio dete za vreme
70, 80-tih...
 
Kako smo preživeli?!
Deca su se vozila u autu bez sigurnosnih pojaseva i airbagova. Putovati na zadnjem sedištu bila je simpatična šetnja.

Prava zabava.Još se sećam...


 
Naše ljuljaške bile su obojene sjajnim bojama na bazi olova!
Nisu postojali sigurnosni čepovi na bočicama lekova, niti brave na fijokama ili vratima...
 
Kada smo vozili bicikle,nismo imali ni kacigu,ni štitnike za laktove ili kolena.



Pila se voda sa česme u dvorištu ili gde bi je našli, sve dok više ne budemo žedni. Nisu postojale flaše s vodom za piće.
 
Satima smo izrađivali autiće od kutija, daski i cevi, a oni srećniji koji su imali prijatelja s biciklom, uhvatili bi se odpozadi da ih vuče na vrh uzbrdice... , gde bi smo setili da nemamo kočnice!!!



Nakon nekoliko padova našli bi rešenje problema, ... Zaustavljali bi se udarom u drvo ili zemlju. E da! U to vreme nije bilo puno saobraćaja.
 
Puštali su nas napolje da se igramo pod jednim uslovom da se vratimo na ručak ili večeru... Ili kada padne mrak.



Išli smo u školu samo ujutru ili samo popodne, tj. U jednoj smeni i vraćali se Kući na ručak ili večeru usput probajući svo voće koje bi našli...
 
Nismo imali mobilne telefone... tako niko nije mogao da zna gde smo!!! !!! Nezamislivo !!!
 
Padali smo, ranjavili se, lomili kosti, gubili zube, ali nikad nije bilo tužbi za ove incidente. Niko nije bio kriv... Samo MI.
Jelo se sve: kolači, hleb, čokolada, sladoled. Pili smo zašećerene sokove Ali nismo imali problema sa težinom,
Jer smo provodili dane trčeći i igrajući se...



Jedna Coca Colu delili smo svi (kada smo imali para da je kupimo I to je bila staklena Flaša od litra)... Pili smo svi iz iste flaše i niko nije zbog toga umro.
 
Nismo imali play station-e, mp3-e, Nitendo 64, xbox-ove, video igrice,99 TV kanala na kablovskoj, Kućni bioskop," surround " zvuk, prenosnike, PC, " chat-sobe ", Internet, itd...Imali smo umesto toga:
 
PRAVE PRIJATELJE!!!



Izlazili smo! Na biciklu ili peške išli smo kod prijatelja, zvonili smo ili...Ulazili bi jednostavno bez zvona i išli da se igramo...
Napolju! U ovom okrutnom svetu bez čuvara koje plaća tata!



Igrali smo klikere, žmurke, jurke,lastisa, partizane i nemce, fudbal, a ako neko nije bio izabran u timu za igru to nikad nije bila drama.
 
Neki nisu bili dobri u školi, morali su jednostavno da ponavljaju razred Ako nisu učili. Niko nije išao kod psihologa niti pedagoga. Ponavljala se godina i svakom se davala druga prilika.
 
Imali smo slobodu uspeha i neuspeha. Odgovornost...  I naučili smo da biramo.

 
Jesi li iz te generacije?

Neki će sigurno reći:
" Kada je sve to bilo?"

Ma... Bilo je...


Kada smo bili SREĆNI sa tako malo... !!!

 


Zoran

Zivot — Autor unajedina @ 12:15

 

Zoran.

Rodjen je u jednoj bivsoj republici SFRJ,na samom pocetku 70tih godina.Dosao na ovaj svet nezeljen od svog oca,jedno od one dece sto se neplanirano dese,nikada ne budu priznata,nikada ne sretnu svog bioloskog oca.

Jako voljen i zeljen od strane svoje majke.Ta mlada zena,iz jedne sasvim slucajne veze sa jednim Makedoncem,rodila je njega.Zorana.Ceo njen svet.Nesto samo njeno,za sta je imala snagu da se bori,nesto dragoceno,obozavano.Dete.Njen sin.

Srela sam ih prvi put kad sam bila mala devojcica.Iza jedne zice u staroj baraci,u sirotinji i bedi ziveo je Zoran sa majkom.Decak crnpurast,lep,milog osmeha,bedno obucen,nekih osam,devet godina stariji od mene.Posmatrala sam ga preko te zice,gledajuci njegove stvari koje se suse na striku,ili su potpljene u lavoru ispred kuce,posto vode nisu imali u kuci,samo neku staru cesmu u dvoristu.

Tu su se umivali,prali zube...uvek sam samo krajickom oka gledala,okretala glavu,plaseci se valjda kao dete da je sirotinja prelazna,da moze nekako skociti na mene.

Majka mu je bila vedra zena,zgodna crnka,kratko podsisana,slatko se smejala i uvek volela da poprica sa svima.Cistila je po kucama, tudja stubista,borila se kao lavica da prehrani Zorana i da mu pruzi sve sto moze,da se sto manje razlikuje od svojih drugova.

Moja majka je pocela da se druzi sa njom,cesto su pile kafu zajedno,tako da je i Zoran poceo dolaziti kod nas.

U pocetku sam ga stidljivo posmatrala,obraza crvenih kao bulka,tog crnog decaka koji je skromno i pokorno sedeo kraj majke.Plasila ga se.Osecala divljenje prema njemu,i strahopostovanje kao starijem i mudrijem.

I tako smo se nekako poceli druziti.Sprijateljili se.Citao mi je price,gledali smo zajedno crtace i Opstanak,ostajao bi da me pricuva kad je moja mama negde odlazila.Ponasao se zastitnicki prema meni,nekako smo jedno drugom tako lako srasli za srce.On je bio jedinac,ja sam tada bila jedinica.Dva mala vrapca koja su kljucala zajedno,pripitomila se jedno uz drugo.Jeo je kod nas,dolazio posle skole,ali uvek stidljivo,plaseci se da je na nekoj smetnji.Moj drugar.

Moja majka je tada radila u dobrom preduzecu,pa je jednom prilikom sa nekim prijateljima sredila da se u jedan od tadasnjih drzavnih stanova,koje niko ne koristi,usele Zoran i njegova majka.Nekako je svakoga ko ih je upoznao zabolela njihova nesreca i sirotinja.Krupni muskarci su obili bravu na tom stanu,preselili Zorana i njegovu majku,namestili im novu bravu,i rekli da ne brinu,ne sme ih niko dirati.

I ostali su tu njih dvoje.Sa kakvom je ljubavlju i snagom ta zena kucila taj stancic,prvi stancic sa sopstvenim kupatilom,sa podom koji nije zemljani.Koliko se ona zahvaljivala i klanjala svima,nudeci se uvek da nesto pomogne,da podmetne ledja,da se oduzi.Skucili su se i poceli jedan lep,normalan zivot,po prvi put.Zoran i njegova majka.

I godine su prolazile.

Uvek je patio sto nema oca.Uvek je ceznjivo gledao druge oceve i sinove.Uvek je sanjao oca.Mastao o ocu.Pitao za oca.Znao je celu pricu.Boleo ga je otac.Sklanjao se od drugih oceva i sinova,stideo se pred njima,spustao glavu.

Dok me cuvao pricali smo sta ce ko biti kad poraste.Uvek sam htela da postanem tajni detektiv,a on me je zezao da cu biti glumica posto sam slatka kao Neda Arneric,i podsecam na nju a tih godina je bilo popularno Varljivo leto 68...A onda je on pricao kako zeli u zivotu samo da bude dobar otac.Da ima svog sina.Da ga vodi na fudbal,kosarku,da ceo dan provodi sa njim.

Snove o ocu,zamenila je ceznja o sinu kojem ce on biti najbolji otac na svetu celom.

Pocele su devedesete.Upoznao je jednu slatku devojku,i poceli su se zabavljati.Ja sam vec bila pred kraj osnovne skole,a on je imao nesto malo preko 20.godina,ali uvek je s vremena na vreme znao da svrati kod nas.Voleo je jako i mene i moje roditelje.Uvek je doneo neku sitnicu,meni cokoladicu Zivotinjsko carstvo.

Ratni vihor koji nas je zahvatio,odveo je mene i moju porodicu iz te republike.Izgubili smo kontakte sa mnogo ljudi,pa i sa Zoranom i njegovom majkom.Strah i rat mljeli su nemilosrdno,vreme je samo gazilo.Mobilni telefoni nisu postojali.Izgubio se svaki kontakt.

Nakon par godina moji su otisli u taj grad,da prodaju sta se moze prodati.Raspitivali se  za mnoge koji su tu ziveli.

Vest o Zoranu cula sam kroz poluzatvorena vrata,sapat.Pravila se da je nikad nisam cula.

Devojka mu je bila razlicite vere od njega.Voleli su se jako,i uprkos ratu izabrali da ostanu zajedno.Ona je vec cekala dete.Rat ih je zatekao u tom gradu,nespremne da bilo gde krenu.Nisu pripadali nigde,koju veru da izaberu,koju stranu?Izabrali su ljubav.

Samo on zna kako je cekao to dete,i sta mu je bilo u glavi.Vest da je dobio sina zatekla ga je na prvoj ratnoj liniji.Kao da mogu da ga vidim srecnog i ozarenog na vest da je postao otac.Krenuo je da vidi nju i malog.Ubio ga je snajper.

Sina nikada nije upoznao.Njegov sin nema oca.Sudbina koja se ponavlja.

Nikada nisam htela da saslusam pricu.Nisam htela da cujem plac mojih roditelja za njim.Bolelo je toliko da nismo smeli nikada vise da pricamo o njemu.Previse bola.

I godine su prosle,skoro 17.godina.

Pre dve godine,slucajno,u prodavnici,vidim cokoladicu Zivotinjsko carstvo i setim se njega.Dodjem kuci i razmisljam.Gde li je taj njegov decak?Koliki je?Zna li on koliko ga je zeleo njegov otac?Koliko ga je voleo i pre nego sto se rodio?

Nikakvu informaciju nemam jer su sve veze pokidale.Majka je svisnula od bola za njim.Niko ne zna kako je i ostala ziva.Samo je njega imala na celom svetu,zivela za njega,tudje djubre cistila da njemu sve obezbedi.

I razmisljam koliko li godina ima,kako li se zove.Izracunam da je rodjen 1992.I onda shvatim da jedino ime koje moze da nosi je ime svog oca.Ako je bila tolika ljubav i tolika nesreca decak mora da se zove samo Zoran.A klinci tih godina sigurno koriste fejsbuk.Ukljucim racunar i ukucam Zoran i njegovo prezime.Dobijem nekoliko opcija,i izmedju ostalih vidim neki decak,ne vidi se dobro fotografija,crn,mesto boravka onaj moj grad.

Nakon par dana,iznenada otvorim neki profil i posaljem mu kratku poruku,jesi li mozda rodjen 92,93 i tata ti se zvao Zoran?

Sutradan dobijem odgovor.Rodjen sam 92,tata mi jeste bio Zoran,a zasto?

Prvo sam plakala.A onda sam mu napisala mail.Ko sam,kako se zovem,sve o njegovom ocu,kako smo bili drugari,kako je bio divan covek i kako je uvek zeleo sina i sanjao o tome da bude dobar otac,da bude ponosan sto je imao takvog oca...svasta sam tu ispisala,srce je moje ispisalo.

Pametna glava,meni odgovori kako ovo svet znaci za njega,da ima lep zivot,majka mu se preudala,ide cesto kod bake i da joj je rekao sve,dao mi njen broj.

Kad sam je pozvala i predstavila se,samo je plakala.I rekla, izvini sreco,ne mogu da pricam,cuvaj se.Sve smo jedna drugoj time rekle.

Dobar i pametan decak.Isti otac,sa identicnim mladezom iznad usne,moram li to i da spomenem?Drugari smo tako preko fejsa,ja ga zezam da me izbrise ako mu se drugari budu rugali sto ima za frenda matoru tetu,on ponosno kaze,reci cu svakom to je drugarica mog tate.

Gledam ponekad fotografije moj dragog decaka,sa ekskurzija,sa devojcicama,smeskam se ponosno...

Gde god da je Zoran,smeska se i on sigurna sam u to.

Ovo je istinita prica.Nisam je nikad nikome ispricala.

Rat je jedno veliko sranje.

 

 


Samoca

Zivot — Autor unajedina @ 08:00

Samoca.

Mnoge smo trenutke provele zajedno.

Nas dve.

Samoca i ja.

Ona me jedina poznaje...

Ogoljenu do srzi.

Bosu.

Promrzlu.

Gladnu.

Zeljnu.

Lice moje bez osmeha.

Pogled u prazno.

Ona jedina ume da cuje moje cutanja.Zna kuda su me sve odvela moja lutanja...

Na dno.Ispod povrsine.

Cutale smo zajedno.Zaledjene.Nas dve.

Davala mi je skrge u ledenoj vodi kad nisam htela ni disati.

Tu prijatelja nema.Roditelja nema.Ljubavnika nema.

Reci.Utehe.Nade nema.

Samo samoca i ja...ispod povrsine.

Slusala me kako cvilim.Nemocna.Razocarana.

Kako vristim.Besna.Bespomocna.Jadna.

Ona poznaje sva moja lica...

Lice deteta.Lice zaljubljene zene.Lice pajaca.

Ona jedina zna koliko dobro umem deliti osmehe,a biti najtuznije stvorenje.

Poznaje izraz princeze koja silazi sa scene...skida masku.Izbrise sminku,sa njom i osmeh.

Ona zna.

Samoca.

A opet niko poput nje,nije video budjenje.

Senku koja puzi,pa se podigne.Uspravi.

Inat.Prkos.

Sama svoj pojas za spasavanje.

Oduvek.

Zauvek.

 

 

 

Svim tamama koje su pohodile moju dusu.

Onima koji su me mrzeli,podmetali mi nogu.

Daniju iz osnovne skole koji nije hteo da me pogleda,

zbog koga sam upisala balet,da ga srecem u prolazu gde trenira kosarku.

Operaciji slepog creva,zbog koje sam taj isti balet okoncala.

Komplikacijama koje su usledile,zbog kojih sam stavljena pod stakleno zvono.

Ratu koji je okoncao zivot kakav sam poznavala.

Izbeglistvu,stajanju u redu za pomoc,tudjoj iznosenoj odeci.

Deci koja nisu htela da se druze sa mnom.

Ponizenju,spustanju glave,cutanju gorima od sebe.

Svim bolnicama,bolestima,ocaju i osecaju bespomocnosti.

Onima koji su zauvek otisli.Bez pozdrava.

Prijateljicama koje su me ogovarale iza ledja.

Onima koji me nisu voleli.

Ljudima koji to nisu bili.

Zapcima koje sam poljubila,a nikada se nisu pretvorili u princeve.

Izdajama.Nozevima zabodenim u ledja.

Velikim ocekivanjima,obzirima koji su me sputali.

Svima onima koji su mi pomagali da izadjem iz cahure,koji su me voleli,zbog kojih su mi krila zakrzljala.

Onima koji su mi obecavali,pa cutali,pa se smeskali i izneverili me.

Profesorima koji su me frustrirali,ucinili da zamrzim ono sto sam studirala.

Svakom Backu kod koga sam dolazila na razgovor za posao.

Backovim devojkama zbog kojih za mene nije bilo mesta.

Tunelu u koji sam usla,i ostala u njemu predugo.

Brdovitom Balkanu sa svim svojim pravilima i obicajima.

Nesreci,strahu,suzama,potonulim nadama.

Onoj nekadasnoj meni koja je izgubila snove,koja nista vise nije ocekivala od zivota.

Bez svega toga,bila bih samo obicna,bezbrizna devojka.

Srecna mozda.

Ne bih postala ovakva kakva sam sada.

Nikada ne bih zavolela tu devojku.Ne bih je cenila.Ne bih sa njom ni kafu popila.

 

Samoca.

U njoj je snaga da se suprostavim svemu.Ona mi je dala moc da izadjem iz mraka,da izaberem kako cu proziveti ovaj zivot.Moj zivot.Ojacala mi krila.

Ne moram vise da se tresem od straha i da bezim.Mogu sve sto pozelim.

Kad se suocite sa svojim najvecim strahovima,tamo na dnu...oni vise ne vladaju vama.Citav moj zivot bio je u mraku.Dok nisam konacno upalila svetlo.

Zracak svetlosti i nade koji navali u prostoriju koja je predugo bila u mraku.Ogreja srce,okupa dusu,kao svez vazduh posle oluje.

Mogu konacno da budem onakva kakva zelim da budem.

Samoca.

Dok imam nju,dobro sam.

 

 

"Samoca je put kojim sudbina zeli dovesti coveka sebi samome."Hesse


Bambi na ledu

Zivot — Autor unajedina @ 23:15

 

Dodirnuta carobnim stapicem,prisustvovala sam najlepsem plesnom dogadjaju u ovom gradu.

Moj prvi izlazak na takav profesionalni ples,trema koja je prethodila,uzbudjenje,pomalo i strah od nepoznatog...da li cu se snaci.Tesila sam sebe da cu samo posmatrati,zavaljena na sigurnoj udaljenosti.

Nisam pojma imala sta ce me zadesiti.Vremeplov koji me je vratio u period bajki,lepote,carolije.

Divne haljine dama,predivna plesna sala,duh koji se oseca u vazduhu.Predivni plesovi koji su se zavrteli uz muziku...Prvo stara kola koja su se igrala na dvoru.

 

 

Zatim plesni nastup grupe Konstantina Kostjukova.Kad smo vec kod njega...oborio me sa nogu,pravi zivi stvarni princ.Gracioznost kojom pleni,lepota,sarm odvlacili su poglede mnogih devojaka prema njegovom stolu.I moj priznajem,ne stidim se.Najvise zalim sto nisam uspela da smognem snage i pridjem bar da se fotografisem sa njim.Gledala sam ga jednom kao Zorbu i ostala ocarana.Bozanstven je sa svojim stavom i drzanjem iskusnog baletana i plesaca.

 

 

Zatim tu je bila i jedna dama,koja uprkos tome sto nije plesala celu sezonu,odigrala je savrseno 6. plesova,a najdrazi joj je bio sa jednim neodoljivim mladicem u belom sesiru,koji je izazivao paznju mladih plesacica cak i vise nego Kostjukov.

 

 

 

Najsladji su mi bili maleni pacici.Preslatki mali plesaci,koji plesu isto tako dobro kao veliki i sanjaju velike plesne snove.Prvo su iz prikrajka posmatrali...

 

 

Kako plesac plese sa jednom od najboljih plesacica u sali...

 

 

E sad cu vam pokazati sta je hrabrost!

Gest koji me je oborio s nogu.Nakon profesionalnog plesa jedne od najboljih plesacica sa iskusnim plesacem,nase malo hrabro pace,prilazi toj istoj plesacici i hrabro trazi svoj ples...

 

 

Nakon te scene,doticni mali dasa postao je moj heroj veceri.Nadam se da cu ja jednom plesati sa njim.

I tako,predivno vece se blizilo kraju...cipelica je stajala i dalje kao dekoracija trazeci svoju princezu...

 

 

Nakon cega sam je dodelila mladoj dami u najlepsoj haljini,kao buducoj svetskoj zvezdi u plesu...

 


 

I tako...sta da vam kazem.Pored svih tih iskusnih plesacica u njihovim udobnim plesnim cipelicama,shvatih koju sam gresku napravila sa svojim najvisim mogucim tankim potpeticama i to na uglacanom plesnom parketu.

Da,da...izgledala sam kao Bambi na ledu,to malo pokreta koje sam pravila dok sam pravila fotografije.Platih danak neiskustvu.

 

 

Sta da vam kazem.Una ne bi ono sto jeste...tako da odlucih nepovratno...Nikada vise necu biti kao Bambi na ledu.Naucicu da se ponasam kao dama,a razmisljam kao muskarac.Naucicu i ja da plesem,ovih dana upisujem plesnu skolu...I nabavicu jedne ovake plesne cipelice,stvarno ko moze da im odoli?

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sta ce dalje biti...Videcemo.

Shvatila sam da zivot nije cekanje da oluja prodje.

Zivot je nauciti plesati na kisi.

 

 

Posvecujem ovaj post Sanjarenja,koja mi je pokazala bajku i ucinila da se nepovratno zaljubim u ples,i da krenem putem kojim se redje ide...Mojoj dobroj Vili.

Prica o leptiru

Zivot — Autor unajedina @ 23:45

 

 

"Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čahuri.

Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor. Onda je leptir stao.

Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i razrezao čahuru. Leptir je s lakoćom izašao.

Čovek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti, kako bi podržala leptirovo telo i osnažila ga. Međutim ništa se nije dogodilo.

Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo.

Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da su poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čahure, potrebne, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i kada se oslobodi čahure da bude spreman da poleti.

Ponekad su poteškoće upravo ono što nam treba u životu.

Nikada ne bi postali onoliko snažni koliko možemo biti.

Nikada ne bi mogli leteti."

 


Virtuelno ogledalo

Zivot — Autor unajedina @ 13:17

 

Inspirisala me AnaM svojim odlicnim postom Ogledalo.

Kako vidimo sebe?

Kako sebe predstavljamo u virtuelnom svetu?

Verujem da bi se mogla uraditi ozbiljna psiholoska analiza,na temu virtuelnog sveta,i svega sto se u njemu desava.

Virtuelni svet...pre neku godinu sam dosla u njega.Mozda neki beg od svakodnevice,znatizelja...ne znam ni sama.Otvorila ovaj blog.Pocela pisati.Pa brisala.Odlazila.Vracala se.

Mnoge zanimljive ljude ovde upoznala.Upoznala?Pa upoznala ono sto su oni predstavili o sebi,a ako sam ja poverovala,onda plus za njih ako je to ipak bila iluzija.Zanimljive price cula.Bila svedok zanimljivih slatkorecivih prica,razocarenja,bure i oluje.

Shvatila sam da je ovo svet sam za sebe.Veoma mocan,i stvara cudnu energiju u nama.

Prvo sto zelim da istaknem je da se pre koriscenja ovog virtuelnog sveta treba staviti obavestenje:

MOZE OZBILJNO UGROZITI VASE ZRAVLJE!U svakom pogledu.Nije za labilnije i slabe osobe.

Ovo je ipak nepostojeca slika,u kojoj mnogi navlacimo svoje maske,ponekad ogolimo dusu,ponekad budemo surovi.Sve emocije ovde su vise izrazene,preuvelicane.Na posletku,svako od nas ugasi svoj racunar i vrati se svom zivotu.Realnom zivotu,u kome nismo tako ispravni,divni i krasni iako se vecinom trudimo ovde da sudimo,kritikujemo,kamenujemo pa cak i izrazavamo emocije silne ljubavi,i svega sta uz to ide.

Ako je ljudska glupost bezgranicna,u virtuelnom svetu dobija svoje neogranicene mogucnosti.

Patetika ovde dobija strasne razmere.

Svaka ljubav izgleda kao ljubav decenije iz ljubavnih romana.

Ne znam kakav sam ja utisak odala.Verovatno sve po malo.Ne zelim da navedem ljude na pogresne zakljucke.

Da ne bi bilo zabune.

Ovo je moj omiljeni kafic u kome popijem kafu,citam i komentarisem sve sto mi prija.

Moji virtuelni prijatelji,ce zauvek ostati moji virtuelni prijatelji,jer je moje pravilo da ova dva sveta ne spajam,jer ne trebaju da se spajaju.

Par pojedinaca poznajem,a licno komuniciram samo sa dve dame.

Nisam usamljena,ne trazim princa,ne trazim konja,ne treba mi virtuelni udvarac.Nikada.

Imam svoj sopstveni zivot.

Obicna sam devojka.Nisam lepa.Nisam zgodna.Nisam uspesna,niti preterano pametna.Prosecna.

Nisam najsrecnije,niti najtuznije bice na svetu.Nisam preterano zanimljiva.Imam svoje rituale.Navike.Male zivotne stvari.Volim.Voljena sam.

Znam veoma dobro sta je zivot,videla sam njegovu i najtamniju i najlepsu stranu.Poznajem i bedu i sjaj.Kao i vecina ovog mog naroda.Obicnih i prosecnih ljudi.Pomalo obicna,uglavnom drugacija.Mimosveta.

A sto se tice ogledala,kao sto kaze AnaM,zaista bi bilo dobro da izmisle ogledala u kojima bi se videlo kakav je neko covek.Jako malo ljudskosti u ovom svetu,sklonila se u stranu pod pritiskom primitivizma,zlobe,niskih strasti,iskrivljenih ogledala.

Kao sto kaze jedna druga Ana na ovom blogu...

Dobro jutro ovo iznad vas je...Virtuelni svet.

 


Powered by blog.rs