Zamisli
Da smo se sreli u nekom boljem svetu
U nekom boljem zivotu
Da nikoga ne mozemo povrediti
Zamisli
Da imamo svoj grad
Da mozemo samo srcem
Zamisli
Da nikada vise ne moramo zamisljati
Da snovi zapocnu ujutru kad se probudimo
Zamisli
Da smo neki drugi ljudi
Da si neki hrabriji muskarac
Da nisam ovakav ludi vrabac
Zamisli
Topao i suncan letnji dan.
Deca se igraju u dvoristu obdanista.Sta biste pomislili da ugledate coveka koji stoji i posmatra ih?
Da je otac nekog deteta mozda?
Neko sa losim namerama?
Da li bi vam mozda palo na pamet da je rec o sirocetu?
"Gledam tu srecnu,bezbriznu i negovanu decu,voljenu od svojih oceva i majki i pitam se zasto je mene majka odbacila kao bebu,zasto mene nisu mogli voleti?"
To je jedan delic njegove price koju je kao dobitnik jedne knjizevne nagrade procitao jedne kisne noci.Koju sam slusala bez daha,zajedno sa drugima,prica od koje sam gutala suze kao teske olovne knedle sto stisnu grlo,prica kojom me je ovaj skromni i nenametljivi covek kupio.Nepovratno.
To bice,pod tremom od te velike nagrade,kao da se pravda,kao da pokusava da se pokloni i dobije oprost od drugih,vecih pisaca,koji tu istu nagradu nisu dobili.Te oci,oci deteta,koje lutaju po dvorani,trazeci neki prijateljski pogled,klimanje glavom kao odobravanje bar,da je on nesto dobro uradio,napisao.Olovna lica posmatraju ga nemo kako izlazi na scenu.
Dirljivo svecan,u najlepsem sakou koji je verovatno imao u svom skromnom posedu.Drhti kao prut,ruke mu se tresu dok izlazi na scenu.Vezbao je govor,vezbao je da procita tu bolnu pricu,pricu siroceta bez oca i majke.Bez zrnceta ljubavi.Pricu o hraniteljskim porodicama,bez trunke gorcine.
"Niko me tu nije mazio.Niko mi toplu rec rekao.Niko me nije voleo.Ja sam samo svirao.Tu je bila moja ljubav koju nikad nisam imao.Violina.Jednom sam na takmicenju osvojio nagradu i sav novac dao hraniteljskoj porodici.Onda su me voleli."
Jednostavne reci,detinja dusa koja ne ume da mrzi,topla prica...okrenula mi je svet naopacke.
Kada je zavrsio citanje,poklanjao se nekoliko puta,sve do zemlje,da zahvali,da se nekako oduzi,da se opravda,nenavikao na ljudski gest,na toplu rec.
Seo je skromno na svoje mesto,zgrbio se,skupio se,usao sam u sebe,da sto manje bude primecen,da sto manje nekom bude na smetnji,dajuci prostora ostalima,presrecan za mrvice paznje koje je dobio.
Nastavilo ce citanje nagradjenih.Posmatram ga celo vece krajickom oka,mada izgleda kao da ga ne primecujem,da pazljivo slusam druge pisce.
Za stolom sedi i jedan mladi nagradjeni pisac,koji je dosao da lepom devojkom.Ceo spektakl od dogadjaja.Ona sa fotoaparatom da slika svog voljenog.Sitnice koje ih odaju da su jako bliski,da se vole,sreca koju ne mogu prikriti.Neki njihov mali svet,gde se celu noc,slusajuci ostale,dopisuju na tastaturi telefona smeskajuci se jedno drugom.Njihova mala vasiona u tom velikom svetu.Uglavnom ostali prisutni ne vide taj mali svet unutar ovog sto se desava oko nas.
A onda krajickom oka vidim njega kako ih posmatra.Odusevljen kao dete,to dvoje koji se vole,tu podrsku koju taj mladic ima.Obojica su dobili nagradu,ali ovaj drugi mladic ima uz to i svu srecu,podrsku,ljubav,srecu kojom isijavaju.
Odmah sam znala da je to pogled deteta koje nije bilo voljeno,pogled koji gleda drugu srecnu decu.Stidljivi pogled koji gleda nesto sto on nema.Porodicu.
Svo vreme dok je mladic citao svoj tekst,devojka ga je fotografisala.Sreca i ponos koji se ne mogu prikriti.Nisam vise ni morala da gledam u njega...znala sam taj pogled srne,taj pogled coveka kome je zivot tako surovo oduzeo,tako surovo ga povredjivao.Covek koji odusevljen gleda taj svet ljubavi,podrske,neznosti...
Celo vece obelezila mi je njegova prica,prica kako je trazio oca.Kako je nasao oca.Kako ga je isti ponovo odbacio.Nije hteo ni da se susretne sa njim.
Na zalost svako danas moze napraviti dete.
Svako danas moze roditi dete.
Zivotinja nikada ne odbaci svoje mladunce.
Nasa sirotista su nam spomenik o coveku kao uzvisenom bicu.Da li znate kako izgleda dete u svom kreveticu,kao malom zatvoru,koje nikada niko ne uzme u ruke,ne pomazi?
Koje moguce opravdanje,koji razlog pod ovom kapom nebeskom moze biti da od svoje krvi i mesa napravite nesrecnu ranjenu zivotinjicu?Odbacenu i ponizenu u ovom surovom svetu.
Plakala bih i nikad ne bih prestala da placem za svakom slicnom sudbinom,za svakim odbacenim detetom.Nad nama ljudima kakvi samo postali.
Hranila sam jednu kerusu.
Bila je crna,velika,kudrava.Lajala je na sve.Divlja,neprilagodjena,nenaviknuta na nezan dodir,na pruzen komad hrane.Nekoliko puta su dolazili sinteri po prijavi stanara,ali im je uvek bezala.U siprazju je okotila mlade.Po cici zimi,po kisi,isla je tako mokra od kontejnera do kontejnera da trazi hranu,da ima mleko da ih prehrani.Nas dve smo imale precutan sporazum.Ostavljala sam joj hranu na odredjeno mesto i odlazila.Toplo me gledala iz daleka,pa prilazila tek kad bih se udaljila.Dolazili su ljudi,da joj pobacaju kucice,da je uhvate,da je nekako oteraju odatle.Kidala se,lajala,borila se kao vucica za njih.Jednom su dosli sa vucijakom koji je trebao da je zadavi da bi dosli do kucica i bacili ih.Ona je jednostavno mogla pobeci,nastaviti svoj zivot.Borila se.
Ja sam izletela,svadjala se,vristala,pretila im na najgori moguci nacin.Spasila sam je taj put.
Sledeci nisam bila kod kuce.Ubili su je i bacili u kontejner,a siblje zajedno sa kucama su spalili.
Da mogu tu na miru setati svoje rasne pse,prolaziti,izvoditi decu.
E od te keruse sam ja,neprilagodjena,drugacija,mimosvijet naucila lekciju o majcinstvu.Osetila materinsku ljubav.Od te keruse sam videla kako izgleda biti majka.
Od decaka sa violinom sam naucila kako izgleda ono drugo lice.Lice coveka,koji je uzviseno bice iznad zivotinja.Majke koja odbaci svoje dete,zarad nekog boljeg zivota.Deteta koje odraste bez roditeljske ljubavi.
Na kraju veceri htela sam da pridjem,da mu cestitam,ne znam...da mu kazem nesto.Nesto.Zaledila sam se.Otisao je pre svih,nenametljiv,skroman.Da ne smeta.Da ostavi prostor onim drugima koji su sirili srecu,porodicu koja je grlila nagradjene,njihovo fotografisanje...
Falilo mi je vazduha.Prostora.Neba.
Izasla sam na vazduh.
Na kisu.
Uglavljen u mikrosvemir izmedju vode i vazduha.Izmedju beskraja i besmisla.Crv.
Mali,zivi crv.Najzivlji mali crv na svetu.
U toj savrsenoj kutiji satkanoj od takotrebstine i ususkanosti.
Pomirenom svetu gde su se sklopile sve kockice,sastavljenom mozaiku velikih umetnika,uklopljenim puzzlama decijih junaka.
Crv.Najmanji crv od svih crva,tako ziv,tako stvaran.
Crv.
Tamo gde je voda bistra bas onako kako treba,savrsene temeprature.
Gde je vazduh planinski cist,zdrav,ispravan,nezagadjen.
Idilu kvari on.
Crv.
Pomera se i trazi sebi mesta.Rije u zivo meso.Zeli da se nastani.
Ne mozes ga izbaciti,ne mozes ga oterati.
Ne mozes ga ignorisati.
Ne mozes zatvoriti oci,iako ih svakog dana zatvaras.
Ne mozes ga ne cuti,ne mozes ga ne osetiti.
Crv.
Kako bi lep bio zivot bez njega.Kako ispravan.Kako mio i ususkan,kako treba.Bas kako treba.
Da nije njega.
Zivot bi bio bela hartija na koju bi sami ispisivali stranice sopstvene srece,uspehe...Sve ciste radosti.Sve ispravni postupci.
Kako bi dobri ljudi postali...Kako posteni.Kako ispravni.
Crtali bi sebi oreol iznad glave,dobrotu na licu,crtali bi sebi lep i miran dom.Sa onim dimnjakom,oblacicima,suncem,sa dvoristem.Crtali bi sebi lepu porodicu,decu.Kucu ispunjenu smehom i prijateljima.
Kako bi to lepa slika bila.Cista.
Prazna.
Ponekad u casovima ciste srece,osetim crva...kao nesto iskonsko moje.Poznato u ovom svetu od porcelana.Nesto sto jedino prepoznajem,sto umem da osetim.
Crv.
Jednog dana kad ga vise ne bude...Svet ce biti tako lepo i prijatno mesto.Crtez ce stajati dovrsen na vratima frizidera.Bicu dobra svima,ispravna,postena.Blistacu u svom savrsenom zivotu.Imacu sve.
Necu imati crva.
Pitam se sta ce biti na mestu gde treba da stoji srce?
Nakon Strumpfova,Opstanka,Grlom u jagode,Idemo dalje,Varljivog leta...pa muzickog talasa koji me je zapljusnuo i nepovratno promenio dolaskom Azre,Zabranjenog pusenja,Haustora,pa slatkih balada Dine Merlina,Crvene Jabuke,Bijelog Dugmeta,Olivera Dragojevica...moj pogled na svet vise nije mogao ostati isti.
Kombinacija cistog dobrog zvuka,dobrih tekstova pomesana sa slatkim baladama uz koje sam plakala i sazrevala.Odbolovala prve bolesti,prve ljubavi,prva razocarenja.
A onda su na red dosla knjige.Beskraj novih mogucnosti.Ceo jedan svet koji se otvorio ispred mene,i pred noge mi sasuo svoje bisere,svoje nove horizonte koji su zaiskrili toliko sjajno da su mi zamutili vid.
Htela sam sve,i htela sam odmah.Zedno.Gladno.Pohlepno.
Prvo sam otkrila domace pisce.Naravno Branko Copic.Njegove Magarece godine koje su Tugovale sa bronzanom strazom u Basti sljezove boje cekajuci da Orlovi rano polete i da sto pre postanu Delije.
A onda Ivo Andric.Moj heroj.Duboko sam uverena da onaj ko procita sve knjige Ive Andrica ne moze nikada postati los covek.Da je svaki covek na mom Buretu Baruta u kom sam rodjena,procitao Andriceve knjige,to Bure Baruta nikada ne bi eksplodiralo i unistilo nam zivote nepovratno,rasulo nas kao mikrocestice po kosmosu da tako usitnjeni lebdimo,ni na nebu ni na zemlji,trazeci svoji maticu i svoj mir.
Beskrajna dubina Travnicke hronike,Na Drini cuprije,Proklete avlije,Znakovi pored puta,pa Jelena zena koje nema,Ex ponto,Nemiri...uneli su nemire u moje vene,koje nikada vise nisu pumpale krv na isti nacin.Kako se nakon toga zadovoljiti sitnicama,odletila sam tako visoko medju oblake u potrazi za zvezdama,da mi je ubuduce svaka visina postala nedovoljna,a svaki sjaj druge vrste kao bedni kamencic koji je jadan svetlucao u prasini smesan naspram mojih zvezda.
"Toliko je bilo u zivotu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je zivjeti. Nesreca je u tome sto tako cesto, krace ili duze, javno ili tajno, hocemo da budemo ono sto nismo, ili da ne budemo ono sto smo. Takvim nasim prohtevima i cudima, kojima ne mozemo vidjeti cilja ni smisla, mi kvarimo svoj kratki zivot vise nego sto nam ga truju i zagorcavaju ljudi i prilike oko nas. Vrlo rano sam saznao da svaki minut zivota moze biti tezak koliko i zivot ceo. Ko ima i umije, taj ne samo da duze i ljepse zivi nego i lakse i boluje i umire. Da mi je naci nekog ko bi zivio umjesto mene. Pravo ocajanje moze da obuzme covjeka kad kod onih koje smatra bliskim umjesto razumjevanja i usrdne pomoci naidje na hladne, ostroumne analize svojih shvatanja i postupaka... Ko ljudima sve vjeruje, prolazi rdjavo; ko nista ne vjeruje, jos gore. I tuga je jedna vrsta odbrane. Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama cinjenica da je takva nada mogla da postoji vrijedi toliko da je suvise skupo placena jednim razocaranjem, pa ma kako ono tesko bilo. Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetljivih ljudi na osjetljivosti njihovih bliznjih. Izmedju bojazni da ce se nesto desiti i nade da mozda ipak nece, ima vise prostora nego sto se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mracnom prostoru mnogi od nas svoj vijek"
A onda je dosao Mesa Selimovic,taj blistavi um koji zauvek menja covecanstvo svojim genijalnim delima.Da li su puzevi golaci koji zive svoje male zivote ostavljajuci samo sluzavi trag,svesni sta propustaju u zivotu posto se nikada ne susretnu sa ovakvim velikanima?I to samo u okviru nase knjizevnosti?Samo da spomenem njegove Tisine,Tvrdjavu,Dervis i smrt...zedno sam pila i upijala svaku njegovu rec,svaku misao,i nekako u toku zivota iznova im se vracala,tek prezivljavajuci zivot ponovo nalezeci neki novi smisao u njima koji ranije nisam mogla naslutiti.Koje bogatstvo,koje vrelo ciste i bistre vode koju zedno upijam u sebe.
"Vidis jos mislim dobro o tebi, i zelim da se ponekad probudis usred noci, i da dugo sjedis prekrstenih nogu na postelji, muceci se kajanjem i stidom, zbog mene. Ali , neka ti je bogom prosto, nisi ti birao svoju sitnu dusu, dali su ti je, ne pitajuci, dosao si na red kad drugih, boljih, nije vise bilo."
Zivot je tako kratak i tako lep.Toliko surov da ti dusu iscupa iz grudi na zivo.Plaseci se tog istog zivota zavukla sam se u Tunel gde su mi prosle najlepse godine.Spas sam pronasla u citanju,u pisanju,u hvatanju tog istog zivota za gusu.Moji drugari Andric,Selimovic...moji heroji.
Poticemo iz istih krajeva pa si mi nekako jos drazi i miliji,poznaju ovu nasu prokletu balkansku dusu,ne menjajuci je jer su i sami svesni koliko samo teski,koliko svoji,koliko zadrti.A koliko smo meki.
"Mi smo niciji. Uvijek smo na nekoj medji, uvijek neciji miraz. Vjekovima
mi se trazimo i prepoznajemo, uskoro necemo znati ko smo.
Zivimo na razmedju svjetova, na granici naroda, uvijek krivi
nekome. Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a
neprihvaceni. Ko rukavac sto ga je bujica odvojila od majke pa nema
vise ni toka, ni usca, suvise malen da bude jezero, suvise velik da ga
zemlja upije.
Drugi nam cine cast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju
nemamo. Mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odsluzimo. Nesreca je sto smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i necemo iz nje, a sve se placa pa i
ova ljubav. Svako misli da ce nadmudriti sve ostale i u tome je nasa
nesreca.
Kakvi su ljudi Bosanci? To su najzamrseniji ljudi na svijetu, ni
skim se istorija nije tako posalila kao sa Bosnom. Juce smo bili ono sto danas zelimo da zaboravimo, a nismo postali ni nesto drugo. S
nejasnim osjecajem stida zbog krivice i otpadnistva, necemo da gledamo
unazad, a nemamo kad da gledamo unaprijed.
Zar smo mi slucajno tako pretjerano meki i surovi, raznjezeni i
tvrdi. Zar se slucajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj
neodredjenosti, zasto?
Zato sto nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno znaci da smo posteni. A kad smo posteni, svaka cast nasoj ludosti!"
Zavirili ste i izvor moje snage i sjaja koji me obasjava iznutra,dajuci mi snagu da jurisam na vetrenjace.Sigurna sam da i vi imate omiljene pisce,omiljene citate...i verujem da ti isti citati najbolje govore o vama samima.
Ja sam Una.Nicija.Svoja.Sa svojim zamisljenim prijateljima,piscima kojih odavno nema ali koje prkosno zovem svojima.Moj svet.Moj smisao u ovom besmislu.Necu se vise bojati ni ovna ni govna.Hocu zivjeti!
Ja ludi vrabac.
"Cuvaj se.Dobro jedi.I na stajalistu se ne udaljavaj od autobusa",kaze mi baka svaki put kad se pozdravljamo,kad negde putujem.
Meni smesno.
Kad god autobus stane na stajaliste,ja se setim njenog saveta,nasmejem se sebi u brk,ali nekako iz podsvesti uvek drzim taj isti autobus na oku.
Jednom prilikom sedim sa mojim starim drustvom,negde na kraju sveta.
Na jednoj planini,jedna vikendica.
Priroda koja ostavlja bez daha,cist vazduh,koji smo mi poremetili mirisom rostilja i pecenog jagnjeta sa raznja.
Tisina i cvrkut ptica,koju cesto razbija grohotan smeh i kikotanje.
Polako pada noc,pocinjemo da navlacimo na sebe slojeve garderobe,onako ususkani kao deca pred spavanje,sedimo za velikim stolom pod vedrim nebom,disemo hladan vazduh,pijucamo ostatak pica uz dobru hranu koja je preostala.Opusteni smo,smejemo se,otvaramo dusu onako iskreno,bez maski,bez ona tri trna da nas stite od sveta.
U drustvu je i jedan drugar koji je nekako drugaciji.Sagoreo u idealima,u politici kojoj se predao ne sluteci da ta kurva vise uzima nego sto daje.Usao je krilat u celu tu pricu o Brdovitom Balkanu,o velikim idealima,o vrednostima,porodici u kojoj je zeni mesto u kuci gde razmenjuje recepte sa njegovom majkom,ne izlazi nigde,sem na pijacu,odgaja decu,dok se taj njen isti muz predaje idealima,velikoj ideji,gde vreme trosi vise u virtuelnom svetu sireci svoje ideje i trazeci istomisljenike,lincujuci neistomisljenike,umesto da to isto vreme provodi sa svojom sopstvenom zenom i decom.
Vremenom ideali su mu skresali krila,politika kurva okrenula ledja,ostao je bez posla i poceo da naslucuje onu pricu kako se kod nas zaista brani domovina...
"Domovina se brani vjerom
i tudjim mrtvim sinom
domovina se brani licnim soferom
metalik crnom limuzinom."
Ali onako pod uticajem alkohola,pun neke gorcine,optuzuje zenu koja zeli da ga ostavi samo zato sto je videla od svojih drugarica da se razvode.Mi ga slusamo,naravno niko ni ne zeli da pokusa da mu otvori oci,jer se uprkos njegovim gabaritima cini kao staklena figurica koju bi i najmanji dasak vetra mogao polomiti.Covek na ivici kome izmice tlo pod nogama,ne dira se,kao ni lav koji spava.
A onda pogled fokusira na mene.Totalna suprotnost onoga sto zena/majka iz njegovih nacela treba biti.Sve sam samo nisam zapustena,krotka i pitoma.Sedim ravnopravno u tom drustvu mojih skolskih drugara,smejem se i diskutujem sa njima.Pricam viceve bas poput njih,a moje teme nisu dizana testa za kiflice i rasprodaje u trznim centrima.I sto je najgore bezobrazno i drsko izgledam kao da jos uvek idem u srednju skolu.To se tesko prasta.
"A kod koga si ti ovde odsela?",pita me moj skolski.
"Pa kod Dzoa",kazem ja i namignem Dzou zavrenicki.
Dzo navikao na njegove provokacije,stari laf i smeker cuti i samo mi namigne.
Moj najbolji prijatelj Dzo,osoba koju volim kako brata kojeg nemam.Znamo ce ceo jedan zivot,smejemo se zajedno ko klinci,mogu da mu poverim sto retko kome mogu.
"Pa zar nemas neku drugaricu,tetku,ujinu...ovde.Bilo koga?",uporno nastavlja doticni skolski,gledajuci me ocima kao da ce tek raspaliti logorsku vatru,ali ovaj put ne za rostilj,nego za bludnu Jovanku Orleanku,njegovu skolsku drugaricu.
"Pa meni je Dzo i drugarica,i tetka i ujina..."
A onda da skrenem temu pocnem pricu o mojoj baki,i njenom savetu da se ne udaljavam od stajalista.Smejemo se.
"Pa to je najbolji savet koji ti neko moze dati",kaze sad ponovo ovaj drug,pomalo raskravljen,polako spusta gard,cini mi se da mogu da naslutim u uglu usana i mali osmejak prihvatanja svoje skolske drugarice,koja sada sedi sa njima,umesto da kuci kuva i uspavljuje decu.
"Jednom ja tako krenuo na more",nastavlja on pricu,"I onako premoren legnem na dva sedista i zaspem ko top.U jednom trenutku autobus staje na stajaliste,ja se budim,i onako bunovan skacem jer sam skontao da hitno moram u wc.Trcim ostavljajuci sve stvari,pa cak i torbicu sa svim parama i dokumentima.
Kad sam zavrsio,ulazim u autobus,kad na mom sedistu sela neka baba.Ja sednem kraj nje,i krenem prema onoj mrezici gde sam ostavio torbicu...Nje nema!
Uspaniceno pregledavam,baba samo sedi i gleda u mene.
Napanicen prosapucem promukao od straha "Baba gde mi je torba?"
Ona me gleda,nista ne govori.
Ja onda kriknem koliko me grlo nosi "Baba gde mi je torbica sunce ti jebem,ovde sam je ostavio,sve mi je u njoj!!!"
Baba samo gleda u mene,ne progovara.
Histerija me obuzima sad vec vicem "Babaaaaa gde mi je torba,govori baba,govori",i pocinjem da drmusam babu uspaniceno,beo kao krpa.Obliven hladnim znojem.
U tom trenutku mi prilazi neki covek,prijateljski me potpasa po ramenu,i onako obzirno rece "Momak ti si pogresio autobus.""
Te veceri spojila su se dva sveta,izbrisale razlike,bili smo nekako kao oni djaci iz osnovne skole koje jos nije dotaknuo stvaran zivot.Smejali se od srca.
Ja sam naucila lekciju da se zaista nikada ne treba udaljavati od stajalista,a moj drugar ispravni,patrijahalni covek,sa ispunjenim zivotom i srecnom porodicom,politickim idealima,nakon par pica i pricom koja je trajala do sitnih sati otvorio je dusu na najneocekivaniji nacin pricajuci o svadbi naseg drugara koji je sedeo sa nama.
"Mislio sam da sam se lepo proveo na svadbi i da nisam mnogo popio,sve dok nisam posle par meseci pogledao snimak i ugledao sebe kako pijan sedim sam u cosku...i placem ko malo dete."
Te noci nismo nosili maske.Bio je to predivan dan,jedan od onih dana kad pomislis da mozes menjati ljude,da mozes menjati ceo svet,i uciniti ga boljim mestom za zivot.U nadi da se nismo mnogo udaljili na stajalistu...
E moj plavi...
"Jedan čovek našao je orlovsko jaje i stavio ga pod kokoš.
Orlić se izlegao kad i pilići i odrastao je sa njima.
Čitavog života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleći da je
jedan od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama,
kokodakao je i lepršao krilima, uzdižući se koji pedalj iznad tla.
Prošle su godine i orao je ostareo.
Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, čudesnu pticu moćnih raširenih krila, kako lebdi na vetru.
Stari orao je zapanjeno gledao uvis. "Šta je to?" pitao je.
"To je orao, kralj ptica", rekla mu je jedna kokoš. "On pripada nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji."
I tako je orao umro među kokošima, neznajući ko je."
Nema nacina...
Ne umem jezikom mrznje.Nikad nisam ni umela.
Nekada je bolje zacutati.
Ne lomite mi bagrenje...
...Cedjena pomorandza u Europi nocu,uz odsjaj fontane i nada da ce jedan mali autic mozda izmamiti osmeh jedne male cigancice i da ce ostati nesto njeno sto joj niko nece oduzeti.
Sedajuci u bastu Hotela Europa sa mojim drugarima,nadjoh slucajno mali autic,savrsena igrackica,bas verna kopija.Odusevljena kao dete uzmem ga sebi,posto vidim da se niko ne vraca po njega.Moj mali suvenir na ove lepe dane,pomislim.
Nesto kasnije u pratnji nekog momka,malena cigancica ide od stola do stola i prosi praznog pogleda.Ima oko 4 ili 5 godina,ne vise.
Cak i da dobije neki novac,uzme ga kao robot,jer on za nju
ne predstavlja nista,nema nikakvu vrednost,nesto sto ce sigurno morati da da onom nekom koji ju je i
uvukao u prosjacenje.Ona ne dobije ni mrvice,samo je orudje za neciju zaradu.
Prilazi do nas,i taman da ode,ja je pozovem.
"Ej".
Ona se okrenu,a ja izvadim onaj autic i pruzim joj.
Gleda me iznenadjena,pa gleda u autic stidljivo.Zacudjeno.
Kao mala zivotinjica ocekuje sutanje nogom,vredjanje,psovke.
U najboljem slucaju metalni novcic.
Ovo ne ocekuje nikako.Malu igrackicu.
Okrene se nepoverljivo i odlazi.
Ja je ponovo pozovem.
"Dodji".Klimnem glavom i pokazem na autic.
Ona prilazi u uzima ga.
Njen pogled nikad necu zaboraviti.
Dok je prosila za drugim stolovima vozala je taj autic po stolicama,stolovima...konacno je bila dete koje se igra dok odradjuje nesto prljavo i neljudsko.
Malo,malo pa je gledala u mom pravcu,a onda mi je pruzila osmeh koji nikada necu zaboraviti.Osmeh stidljivosti,srece.I zahvalnosti.
Ja u svom svetu,pijem cedjenu pomorandzu sa mojim drugarima,srecna sto sam konacno stigla kuci,ona u svojoj muci,svom kavezu,ali sa prvim zrackom svetlosti da je svet sada jedno drugacije mesto.Da ima nesto svoje,tu malu lepu igrackicu.Samo njenu.
Boga molim da joj je niko nije oduzeo.
Da je dobro gde god da je sada.
(Odlomak iz moje price koju pisem "Povratak kuci".)
Zelim da te dodirnem.
Pruzam ruke da osetim ono sto je moje.
Prilazis mi sa osmehom decaka
i pustas me da ti pridjem blizu,
toliko blizu da naslonim glavu na tvoje rame
onako detinje,kad su mi ruke spustene niz telo
samo se primaknem,osetim tvoj miris,toplinu...
A onda me zagrlis.
Nezno,a snazno.
Poznajes obrise moga srca.
Pustis me tako da stojim uz tebe
koliko god ja to zelim,
spustis mi dlan na kosu i nezno je milujes.
Brise se prostor,vreme,osetim zemlju koja mi izmice pod nogama.
Kao kroz vakum cujem tvoj promukli zastitnicki glas
koji mi sapuce...
Nesto.
Lepo je.
Budim se.
Nemam te.
Jos jedan novi dan.
Nikada nikoga nisam zvala pravim imenom.
Uvek sam imala neki svoj svet,gde sam ljudima prisivala nadimke shodno njihovoj licnosti,nacinu zivota a najvise utisku koji su ostavljali na mene.
Imam par osoba u svom zivotu,sa kojima pricam tim recnikom,koje me razumeju bez ikakvog objasnjenja,sa kojima mogu da izgovorim samo jednu rec kao asocijaciju pa da se smejemo ko blesavi,ili da se savrseno razumemo.
Cak ni svoj komsiluk ne znam po imenima,nego po mojim blesavim nadimcima.Mnoge stvari cak nazivam nekim svojim imenima koja su vremenom prihvatili svi iz mog okruzenja.
Ono cudo USB npr. sto sluzi za prenos podataka,e to meni lici na kutijicu onih spiceva za patent olovku koji sam koristila u osnovnoj i srednjoj skoli.Tako da se to cudo tehnike za mene zove iskljucivo Spicevi.E pa sad zamislite izraz lica jednog mog drugara doktora nauka za tehniku,kada ga zovem na mobilni dok ne zna gde udara od posla i onako ozbiljno ga pitam...
"Ej reci mi kako da prebacim sad ove moje tekstove na one Spiceve,kupila sam ih danas."
Vremenom su i on i moja okolina usvojili taj moj svet izraza i nazivanja sveta oko mene mojim sopstvenim imenima.
Tako je i sa ljudima.
Krtica:Jedan komsija koji je mesecima kopao temelje sam samcijat,oni su mu se urusavali,on je uporno kopao.Prosli su meseci,pa godina i on nikako da izadje iz temelja i zemlje.Prkosan da plati nekog radnika,da prihvati da sam to nije u stanju,sam samcijat kopa.I ostade krtica.Jednom ja sa mamom u prodavnici,javlja joj se neka zena ja je pitam ko je to,a ona meni kao da je to najnormalnije "Krtica".Nasmesim se,savrseno se razumemo,kako bi se drugo zvala zena od Krtice nego Krtica.
Popaj i Oliva:jedan bracni par gde je ona poput Olive iz doticnog crtaca,a on uz nju podseca na Popaja.
Esesovac:covek koji je stalno nosio jedan kozni mantil,poput nemackih vojnika,pa otud Eseseovac.Izvedeno od Esesovca,imena nosi i cela njegova porodica(Esesovceva zena,Esesovcev sin...).
Mindjusar:jedan stariji komsija,od cijeg izgleda odudara alka u njegovom uhu.Iz toga slede Mindjusarka kao njegova zena...pa deca Mali Mindjusari.
Pancevka:jedna moja poznanica,kraljica drame koja misli da se svet vrti oko nje,i na svaki i najmanji problem govori kako nece skociti sa Brankovog mosta nego sa Pancevackog posto su jaci virovi."Ne mogu da nadjem prave cipele za sebe skocicu sa Pancevackog mosta."Postoje i opsti nadimci za odredjene skupine ljudi,pa tako imamo...
Trandzolina:za negativnu,zlobnu zensku osobu,koja daje sve od sebe da izgleda kao zena,oblaceci se ko uskrsnja jelka,ali grube,muske crte lica obelezavaju je kao Trandzu.Uvek je puna sebe,sa debelim slojem pudera,u fazonu hvalite me moja mila usta,a puna otrovnih komentara za druge.Muskarac koji pokusava da izgleda kao groteska barbike.
Pizdek:izraz za musku osobu koja je picka u dusi,koja se podsmeva i kinji slabije od sebe,a u stvari je obican Pizdek koji ide uz zeninu suknju,bedna kopija muskarca.
Kordunka:izraz jednog mog prijatelja kad zeli da objasni koliko je ruzna neka zena.Na moje pitanje zbog cega bas izraz Kordunka,on mi kaze "Pa na Kordunu grob do groba".Sta reci?
Puzevi golaci:svi oni beskicmenjaci,jadni mali neljudi koje susrecem u stvarnom svetu pa i u ovom virtuelnom.Umisljene velicine,sa kompleksima i dijagnozama,koji samo naprdjuju,hraneci se svojom zlobom i malim sujetama,a u stvari sav njihov otrov i sve sto ostaje iza njih je samo sluzavi trag koji ostaje iza puza golaca.
Bele lavice:zene sa mudima,zene koje su ceo zivot one koje moraju da budu jake,zene kojima se uvek prica iza ledja u fazonu psi laju na karavane karavani prolaze.Bistrooke zene,snazne zene,talentovane zene koje su ujedno i veoma skromne,pametne zene,dobri ljudi.Bele lavice u potrazi za Lavom.Te iste Bele lavice nazalost od Tvorova,Miseva,Gmazova prave te iste Lavove,ali vreme im pokaze da se Lav ne stvara,Lav u srcu se radja.
Lav u srcu:smeker,dobar covek,ispravan covek,muskarac bez kompleksa bilo Edipovog,bilo onog manje vrednosti koje leci ceo zivot.Primerak dostojan Bele Lavice,ali koji se na nesrecu u zivotu zadovolji opranim gacama i skuvanim pasuljom,omletom sa domacom sunkom,ispeglanim kosuljama i produzetkom vrste kraj nekog primerka zvanog Nit smrdi nit mirise.
Nit smrdi nit mirise:pa eto ime sve govori.Nit smrde nit mirisu,neprimetno prodju kroz zivot,i nekako najbolje i prodju u tom zivotu.
Tvorovi,Misevi,Gmazovi:zajednicki naziv sa malim razlikama za mnoge pripadnike muskog roda,koji su najcesce Misevi u dusi,sebe vide kao Lavove uglavnom u virtuelnom svetu gde su sakriveni iza ekrana,zaludjujuci vinogradarske puzeve da su lavovi,njihova dela i njihove bljutave reci ostavljaju smrdljiv trag,kao posle Tvora,a u dusi su samo najobicniji Gmazovi.Na nesrecu nadje se poneka nesrecnica koja proguta pricu,pa ceo zivot mora biti i majka i otac,i muskarac i zena dok se njen Mis i dalje igra Lava u virtuelnom prostoru.
Covek:Covek kako to gordo zvuci!Bistrooki muskarci,muskarci odrasli u zdrave i normalne ljude,dobri ocevi,dobri muzevi,oni koji uvek idu putem kojim se redje ide i na kraju tog puta pronadju Zenu svog zivota.Ispravni.Posteni.Cistog obraza.Bez sujete i kompleksa.Zive srecno,iz takvih porodica se radjaju srecna i najvoljenija deca.
Bicarka:naziv definisao Gastrocity,ja ga preuzela,pogledajte njegov genijalan opis,sve je rekao.
Smradovi:pripadnici muskog i zenskog pola,koji bilo da govore,bilo da delaju,ili samo prodju pored vas,a vi osetite samo smrad koji vas iritira.
Pokondirene tikve:osobe zenskog pola koje se ponasaju kao bitne,a u stvari im ispod sve sminke i markirane garderobe,ispod laznog sjaja i sljokica viri praziluk iz dupeta.Nesto sto se ne moze sakriti niti ukloniti plasticnom operacijom.
Krampa:ustogljena osoba zenskog pola,koja je sva vazna i ukocena,prosto ne znas s koje bi joj strane prisao ni sta rekao.
Zobnaticari:osobe muskog pola koje je najbolje opevao Balasevic,oni sa pecatnim prstenom,kravatom lavovom,sa vestackim zubalom ili im pak u tom istom nedostaju trojka i petica koje vesto zamenjuju trojkom ili peticom ali marke BMW.Naziv dobili po torbicama koje nose oko vrata sto podsecaju na zobnatice koje nose konji.Ovom prilikom izvinjavam se plemenitoj zivotinji sto je stavih u isti kontekst.
Toliko za sada od mene.
Nastavice se...
Hoću li ikada
sakupljati mrvice jeseni s ulica
i skidati ti ljubav sa obraza
ja koji živim bez dokaza
i bez tvoje nježne riječi
Hoću li ikada
tvoje jutro prepoznati rano
uz kavu
i misao o kojoj sam pisao
o kojoj sam sanjao još prije
Hoću li ikada
nekada
u nekom gradu Europe
svejedno na sjeveru ili jugu
preboliti s tobom tugu koju nosim
jer duša je moja tebi data
iza nekih prozora od zlata
koji gledaju u tvoje snove
Hoću li ikada
s tobom imati
tebi dati i od tebe primati
da mi budu sretni prijatelji
i ovo lišće da zazeleni
da mi počne život tamo
odakle si došla
i donijela mirise cesta
i mjesta gdje si me našla
Zeljko Krznaric
Za sve one srodne duse,koje se nisu srele,a u ovom zivotu trebaju da se pronadju.
Koje se traze.
Da se ne mimoidju.
Cipele.Nista o nama ne govori toliko kao cipele.
Cipele vam mogu ispricati najbolju pricu o onom ko ih nosi.
Negde sam procitala da najtuznije sto ostaje iza nekoga ko umre su bas njegove cipele.Cipele koje niko vise nece obuti,koje su zavrsile svoj zivotni vek,presle svoj poslednji korak.
I stale.Zauvek.
Prve decije cipelice,koje ostaju sacuvane,nesto najneznije kao uspomena detinjstva.
Ljudi iz naseg zivota,pomesana osecanja kad se setimo njihovih cipela za koje su oni vezani,koje su vec i istrosene i pocepane,ali jos uvek su prkosno na njihovim nogama.
Uvek sam se nervirala kad vidim mamu,kako nosi neke moje stare odbacene patike,i na moje negodovanje da ih baci,da ima toliko novih cipela,da ce je neko videti takvu,da su busne,na posletku da cu ih licno ja uzeti i baciti u kontejner...ne vredi.
Saslusa kritiku,a onda je ponovo vidim u tim istim patikama kako vuce kese iz prodavnice,pravdajuci se...
"Udobne su mi,ne bih ih dala ni za sta na svetu,a i onako je blatnjavo ovih dana,nosicu ih jos malo..."
Jednom uzmem i poklonim joj moje potpuno nove cipele,koje sam obula samo par puta,u nadi da ce prevagnuti to sto nece osecati krivicu da je potrosila novac na sebe,da je to isto nesto moje...Poklonim joj te nove odlicne,moderne i kvalitetne cipele uz pricu kako mi se ne svidja boja,i na njeno pitanje jesu li skupe ja govorim da sam ih kupila na rasprodaji,snizavajuci im cenu najmanje 5 puta,naravno lazem da je na svaki moguci nacin ubedim da konacno ide ko zena negde u novim cipelama,jer da cuje pravu cenu bezala bi od njih ko djavo od krsta.
Upali ta prica,ona preuzme cipele,sve super.
Posle par dana ponovo ona u onim pocepanim patikama,seta sa prijateljicom.
"Mama,gde su ti cipele,jesam ti ih lepo dala,hoces da ih uzmem sebi nazad,ponovo nosis te raspadnute,a imas i svojih novih nekoliko pari,i ove moje,pa jesi li ti normalna zena,sto volis da se patis zivota ti?"
"Ma nemojjj da ih uzimas",kaze ona ko dete,"radujem im se ko ozeblom suncu,nisam nista udobnije u zivotu probala."
"Pa sto ih ne nosis mama,kako te nije sramota u tim starim",vise ocajno preklinjem ja.
"Pa cuvam ih,greota da ih unistavam ovako do pijace i po komsiluku",sad vec sa odbrambenim stavom pravda se ona.
"Mama,ti i ne ides nigde drugo sem do prodavnice,u setnju i do komsiluka,za sta ih onda zivota ti cuvas?"
Besna sam.Umorna sam od ubedjivanja.Predajem se vec.
"Cuvam ih kad krenem negde na slavu i kod doktora",odgovori mi sad vec uvredjeno moja majka.
Zanemim.
Predajem se.
Ne vredi,zaista ne vredi.
Ubedjivati se sa njom da postoji zivot i izvan posete lekaru,ili nekom rodjaku,ravan je prici u prazno.Uvek dobijem odgovor na moju kritiku kako sebi nikad nista ne kupuje,da je njoj vece zadovoljstvo kad kupi nesto meni i mojoj sestri.Ne vredi.
Ovih dana sam bila u nekoj guzvi,na nekom putu,nisam ni vidjala svoje.Bila sam medju nekim negativnim ljudima,u okruzenju gde sam konacno po prvi put shvatila pravo znacenje Balaseviceve pesme "Parada pijanstva i kica",medju nekim pokondirenim tikvama kojima viri praziluk iz dupeta.Gde sve sljasti i vrca u kicu i paradiranju nepismenog polusveta,malih ljudi,izopacenih sujeta.Mesta na kome kurve pricaju o postenju,nepismeni o fakultetu,gde su im idoli Carevi Govedari i slicni,gde primitivci pokusavaju da glume neke velicine ne shvatajuci koliko su smesni i jadni u tom pokusaju."Tetke sa ladnim trajnama,tipovi koji mirisu na mermer,sa Hitlerskim brcicima i pecatnim prstenom,obavezna kravata lavova...",Feme sa cipelama stiklicama na cvetice i kamencice sto sljaste.
Dolazim malopre kod mojih na kafu,onako umorna,iscrpljena i potrosena vise mentalno nego fizicki.Ispraznjena.
Vidim u ulazu one stare pocepane patike moje majke,majke sa fakultetskom diplomom,koja se u zivotu naputovala vise nego sto ce bilo ko sanjati...i nasmesim se.
Osetim neku neobjasnjivu toplotu oka srca,neku ranjivost koja mi tera suze na oci dok se penjem uz stepenice do njih.Zaticem draga lica,majka skace da mi kuva kafu,cak se ni ne ljutim sto me sto puta nutka da nesto pojedem.Pricam im o paradi pijanstva i kica.Smejemo se.Moja porodica.
Medju svojima sam.Dosla sam sam kuci.Na sigurnom sam.Srecna sam.Ususkana sam.
Dok sam odlazila,nekoliko sati kasnije...pogled na stare patike moje majke ponovo mi je izmamio nezan osmeh na licu.Zaista je porodica najvaznija stvar na svetu,prave zivotne vrednosti mozemo dobiti samo u normalnoj,zdravoj,srecnoj porodici.
Cipele nisu bitne.Bitan je osecaj koji nosimo iz te porodice,zbog koje smo bolji ljudi,i dom koji nas ceka da mu se vratimo,mirna luka nakon svih bura i brodoloma,losih ljudi,losih iskustava.
Svuda podji svojoj kuci dodji.
Medju svoje.
Virtuelni svet postaje nasa stvarnost.Mesto gde se zavucemo,ponekad damo oduska nasoj sujeti i malim kapricima,ponekad ogolimo dusu,na izvolte...vukovima i kerovima da razvlace nase najtananije misli,da ih usitnjavaju i tumace kako im je volja.
U virtuelnom svetu ponekad ljudska glupost dobija nevidjene razmere.Kao pod mikroskopom,sve je preuvelicano,svaka slabost izgleda kao invaliditet,svaka simpatija dobija obrise najvece ljubavi dve srodne duse,svaki pad izgleda kao da su nas bacili u veliku provaliju.
Nekada mi se cini da sam u ovaj virtuelni svet usla krajnje naivno,poput one reklame za Milka cokoladu sa sve baloncicima,i savrsenim lesnicima..."A onda je mrmot zavio cokalu u foliju."
Dobar ti dan Sujeto.
Divite se mom projektu "Ja zivim savrsen zivot,divite mi se i pucajte od zavisti",porucuju nam nasi virtuelni "prijatelji".
"Pogledajte moju novu Chanel torbicu koje setam po Veneciji za uskrsnje praznike,zavidite mi na novim Ugg cizmicama i Colmar jaknici sa krznom dok ispijam kaficu na nekom skijalistu."
"Pogledajte kako mi stoje novi silikoni u novom kupacem kostimu,ne brinite imam za svaki dan po jedan dok vam poziram kraj bazena nekog All inclusive hotela,da to je onaj gde mozemo krkati i piti dok svi prolive ne dobijemo."
"Da to je moj novi renovirani stan,u kojem uzivam sa svojim drustvom,dok me moj dragi iznenadjuje nenadanim poklonom pred svima.Samo u Maderi rucam vikendom,lajkujte me molim vas,jer moj zivot nece imati smisla ako me ne lajkujete.Ako mi ne zavidite u vasim malim,ucmalim,dosadnim zivotima.Komentarisite.Uvlacite mi se.Zavidite."
"Divite se mojim spontanim izjavama u kojima vas obavestavam koji sam parfem dobila,gde putujem,da sam napravila prvi kolac za mog voljenog muza.Zavidite mu na ovakvoj zenici,na automobilu koji je slikan sa svih strana dok ja poziram ispred njega.Napisacu vam i sta sam doruckovala."
"O ne,ponovo jastog za rucak"."Uzivamo u porodicnoj idili,moj dragi kuva za mene."
"Moje telo je i dalje fantasticno,posebno u ovom vesu koji slucajno sada imam na sebi marke Victoria's Secret."
"Upravo sam spavala sa muzem,navijajte da sam oplodjena,pa brojimo mesece do dolaska na svet Maksimilijana ili Konstantina ili Brendona koga cu roditi na carski rez negde u Evropi,ne brinite dobicete fotografije moje bolnicke sobe,u trenutku dok moj dragi ulazi noseci mi omiljeno cvece i prigodan kamencic."
"Najvise uzivam da mi se divi neki bivsi decko,da vidi sta je izgubio,onaj koji u zivotu nista nije postigao,da tiho pati i jede se."
Ko je ovde lud?Da li se samo ja osecam kao tridesetogodisnji kreten,sa svojim glupavim malim zivotom?Ponekad mi se cini da se igramo igre "lazimo se jos samo malo",Indijanaca i Kauboja,Partizana i Nemaca.Pa zasto ja uvek moram da budem Indijanac?Smesno mi je do besvesti,zalosno mi,retardno mi covece ne mogu da shvatim nikako,ni u najgorem tripu.Ko je ovde lud,u ovom filmu koji reziraju losi reziseri?
Znam samo da u tom filmu nece biti mene.
"Necu da budem Svabo
"Glavni glumci bi htjeli
"Nekada davno stari indijanac ispriča svome
unuku jednu životnu istinu.
„U duši svakog čoveka se vodi neprestana borba.
Kao borba između dva vuka.
U duši svakoga od nas.
Jedan vuk predstavlja zlo.
Predstavlja bes, zavist, ljubomoru, mržnju,
pohlepu, aroganciju, samosažaljenje,
laž, krivicu, greh, srdžbu, pakost, lažni ponos,
sebičnost, podsmeh.
Drugi vuk predstavlja dobro.
Predstavlja ono što pruža užitak, mir,
ljubav, nadu, vedrinu, ljubaznost,
dobrotu, srdačnost, darežljivost,
istinu, saosećanje, sreću, veru…“
Unuk se zamisli na nekoliko trenutaka.
Sve svoje misli vredno usmeri u dubinu dedovih reči, pa ga upita;
-I koji vuk će na kraju pobediti?
Stari indijanac, pogleda unuka pravo u oči
i bez ijedne emocije na svom izbrazdanom licu,odgovori:
-Pobeđuje uvek onaj kojeg hraniš."
Powered by blog.rs