Brod u boci

Verujete li u bajke?

Pre nego sto odgovorite razmislite jos jednom.

U jednom kraljevstvu iza sedam gora,iza sedam mora zivela je jedna devojka...

Devojka kao i druge devojke,morala se prilagodjavati vremenu u kome zivi,brzom zivotu,pa je odavno prestala da bude princeza na zrnu graska.Takodje nikada nije progutala pricu o princu,tako da se trudila bar konje da izbegne ako je ikako moguce.

Naravno ni traga od haljina za princeze,ili sta vec one nose.

Nova vremena,nova pravila.

Tako da su farmerke,po mogucstvu malo izbledele i pocepane,zamenile haljine,bele pamucne majice uzele primat nad belim rukavicama,konjski repic zamenio pundju,udobna ravna obuca salonske cipelice.

Obicna devojka iz susedstva.Ili u prevodu na jezik bajke,nesto poput ovoga...

Jednoga dana cula je da se u gradu priprema bal.

Da,da pravi pravcati bal.Da li ce ona ici?Ha ha grohotom se nasmeja.Naravno da nece.Niti je ikada bila,niti ume da plese,da ne pricamo o haljini,cipelicama i kociji.A i osecala bi se tamo kao Mr.Bean.

Nista od toga.

Vremenom jedan joj se mali crvic uvukao u glavu.Pitala se kako izgleda taj bal,kakav svet tamo dolazi,kakva je svetlost tamo,muzika,kakav je sam osecaj biti tamo?Kao stotine malih miseva kad grickaju,pocela se ta ideja vrzmati po glavi,ne dajuci joj mira...

I onda bi Dobra Vila.

Kako ju je nagovorila,sta joj je sapnula,ne smem vam otkriti,znate vec te vilinske stvari...Otvorila joj je um,i raspirila mastu o blestavosti plesne dvorane,o muzici i plesu,o svoj caroliji koja ce je obrgrliti tamo.Napuniti joj baterije za sve sive dane.Zaraziti je nepovratno.Nikada vise nece biti ista.

Da,da Dobra Vila je glavni krivac.Nju krivite.Devojka se se otimala i opirala ali...Pitajte dobru vilu.Ona ima taj svoj carobni stapic,i ume tako lepo da opise da je prosto nemoguce ne pozeleti...

Sta je dalje bilo?

Pa naravno potraga za haljinom...

Da ne pricam kako u ovom gradu nikad nema bas ono sto mi trazimo.I da mi zene nikada nemamo nista da obucemo.I da se kad pronadjemo uhvatimo bas za ono najskuplje,sto sebi ni u ludilu ne mozemo priustiti.Poznato?

Ali da skratim pricu.

I bi haljina...

Eh cipelice,cipelice zasto ste nam takve muciteljice?Bolno se podsetih izlaskom iz udobnih cipela,i probanjem onih drugih,cuvene zenske poslovice "Trpi s.... zbog lepote."

Samo jedno pravilo ima,one koje su vam najneudobnije,e bas te su najlepse i najbolje vam stoje.E bas takve se meni svidese.Ko prezivi pricace...

I eto i cipelica za bal.

Sto se bundeve tice,odmah je pretvorih u taxi.Prevoz resen.

Da mi je neko rekao pre samo par dana rekla bih mu da je lud.

Zivot zaista jeste cudo.Reci Bogu da imas plan da ga nasmejes.

U dobrom drustvu Dobre Vile Sanjarenja i njenog Princa (da,da Dobre Vile imaju princeve zato sto su Dobre Vile) ,ka svetlima Balske dvorane koracacu i ja.

Jeste da necu plesati,da cu biti samo posmatrac.

Ako se okliznem i padnem zbog visokih potpetica,na sred sale,slobodno govorite kako me ne poznajete.Ako provale da sam Mr.Bean,snaci cu se vec nekako,pretvaracu se da razumem samo svahili jezik i da ne znam sta znaci "Molimo Vas odmah napustite ovu salu,doslo je do neke greske."

Bilo kako bilo,verovali vi u bajke ili ne...

Ali Una broji sitno...jos malo i krenuce na bal.

Pa nek neko kaze da ne postoje bajke.

Dame i gospodo...UnaJedina prvi put ide na bal.

Voli njihovu bliskost.

Neznost.

Strast.

Ludost.

Voli kako je gleda.

Nacin na koji je ljubi.

Sebe voli kad je njegova,jer nikad vise nego tada nije svoja.

On je njeno Nikad.

U "Nikad ne reci nikad."

Nikada ga nije trazila,sanjala o njemu...

Zivot joj je bio kutija cokolade.

Skupocene,lepo upakovane.

Sa masnom na vrhu.

Svilenom.

Kutija cokolade o kojoj sanjaju majke za svoje kceri.

Mlade devojke u svojim mastarijama.

On je bio pljusak koji ju je zadesio dok je setala...

Po vedrom danu,bez ijednog oblacka.

U potpuno novim sandalama.

Svetlim.

Koje ne trpe kisu,a kamoli prolome oblaka iz vedra neba.

U njen zivot je usao poput oluje u mirne letnje noci.

Obican.

Sa blentavim pogledom,osmehom decaka.

Podsetio je na zivotinje koje je donosila sa ulice kuci i brinula o njima.

Shvatila je da ne voli cokoladu.

Da je nikada srecnom nije cinila cokolada.

Shvatila je da ona u stvari voli puding od vanile.

Obican,topao puding od vanile koji mirise na detinjstvo.

On je more koje nezno ljulja njen brodic.

On je oluja ciji miris oseti dok nazgled spokojno zivi.

Oluja koja se valja,plima koja nadolazi.

Ona zna sta donosi.

Bol.

Mnogo bola.

Srusene svetove,kao nakon cunamija.

Oseti je u nozdrvama,u kostima.

Uzvrpoljila se kao zivotinjica saterana u cosak,koja nema hrabrost da pogleda svog neprijatelja.

Podvijenog repa tuzno cvili,okrece glavu.

Zivot.

Nemilosrdan i beskompromisan.

Smesni brodic na velikom okeanu.

Bez pojasa za spasavanje.

Ceka nevreme...koje dolazi...

Kakvu planetu ostavljamo u nasledje nasim potomcima?

Covek,kako to tuzno zvuci.

Pogledati snimak zbog predivne muzike(koju mi je otkrila draga osoba)i fascinantnih snimaka.

Garantujem da ce vam podici energiju!

"Zasto ne napises nesto o meni?",pitala je.

Niko iz mog okruzenja pojma nema da pisem.Niko ne zna za ovaj blog.Jedino moja najbolja prijateljica M.

I ona.Moja sestra.

Maleni smotuljak koji sam ja iznela iz bolnice.Bio je pretopao junski dan,sunce je nemilosrdno przilo kad je stigla na svet.Valjda zbog toga toliko i voli sunce,pa se kao guster pocne suncati sa prvim prolecnim zracima sunca.

Zelela sam sestru.Sanjala sam sestru.Preklinjala sam za sestru.Nakon 9.godina stigla je na svet.Moja sestra.Moje cudo.

Moja sestra u nosiljci kraj mene,na zadnjem sedistu dok je vozimo iz bolnice prvi put kuci.Moja sestra koja me gleda velikim smedjim ocima dok je kupam.Presvlacim.Moja prva prava ziva lutka koju sam imala dok su moje drugarice skupljale plasticne.Samo moja.

Moja sestra koja prohodava na igralistu ispred nasih zgrada.Moja sestra koju ucim prve pesmice.Moja sestra nad kojom bdim dok spava.Dok se igra sa drugom decom.Moja sestra koju stezem jako uz sebe dok bezimo iz ratnog vihora.Samo da ona bude dobro.

Moja prva jutarnja molitva.Moja poslednja molitva pred spavanje.

Za nju.

Ona je moje neprospavane noci dok bdim kada je bolesna.Ili izadje sa mladicem koji vozi motor...pa se ne javlja na mobilni telefon.A onda se ljuti kad vidi 38. propustenih poziva i cuje moj uspaniceni glas.Ne shvata da je ona za mene onaj mali mrgud koji place i moli majku "Nemoj vuci palacinkaru..."

U izbeglistvu su roditelji radili sve da nas prehrane,izmedju ostalog pekli su i prodavali palacinke  na Adi.Ja sam je tada cuvala,bdila nad njom,malim petogodisnjim cudom.Znala je da roditelji odlaze kada su izvlacili palacinkaru...pa je zapomagala.

"Mamaaaaaa,tataaaaa nemoj vuci palacinkaruuuuuuuuuuuuu."

Moje cudo.Moj mrgud.Prgavo bice koje tako lako zaplace i digne sve na noge.

Prvi koraci mog cuda.Ja sam je naucila da hoda.

Moja sestra prvi dan u skoli.Haljinica sa kragnicom,nijanse roze boje.Ozbiljno lice od prvoga dana.Presavesno dete.

Savesna devojka.Moja beba.Sada je prelepa mlada zena.

Moj ponos.Jedina pred kojom mogu da se zastidim.Moja sestra.

Moj pubertetlija koji ujutru pusta jednu pesmu desetinu puta dok se sprema za skolu."Ti si andjeeeeeeoooooooo,a ja sam sleppppppppppp sto nista niiiiisam video...",sto mene izludi nacisto...Svako jutro,ista pesma,nasnimljena uzastopno na kaseti.

Najteze je pisati o onima koje volimo najvise.Valjda je svaka rec preslaba,ili ne postoji rec za tu emociju.

Najlepsi osmeh koji obasja celu kucu.Kad ode na more ili negde na odmor...prazna je kuca.Sve uspori,izbrisu se zvukovi,mirisi,zivot zamre.Nema ko da nas uvodi u red.Da nam objasnjava,zahteva.Da nas nasmejava.

Oduvek se znala izboriti za svoja prava i pravila.Za svoje mesto.Svoje izbore.Svoje ljubavi.Svoj zivot.Borac.Najbolja kcer.Najbolja sestra.Najbolji ucenik.Najbolji student.Sve tako lako.Uvek preskromna.Nikada trazila nemoguce.Moj ponos.

Moja sestra.Jedina na ovom svetu pred kojom se mogu postideti za svoje promasaje,slabosti.Jedina pred kojom se postidim sto nisam sestra koja je samostalna i moze joj finasijski pomoci.Kad pomislim na novac,pomislim na sve zvezde sa neba koje bih njoj zelela priustiti.Jedina koja od mene nikada nista nije zatrazila.Jedina pred kojom se postidim kad sam slaba,ocajna,sto me je videla u izdanju mog pada.Da li se razocarala?Da li sam necim ostavila neki oziljak na njenoj dusi?Jedina zbog koje zelim da zivim,da se borim,da zvezde dodirnem.Da mozda bude ponosna na mene jednog dana.

Zaista je pretesko pisati o onima koje volimo najvise.Priznajem da cesto ne mogu iskazati svoje emocije,ljudi cesto pomisle da sam hladna.a pred njom se tek zaledim,merim svaku rec,ne znam sta da joj kazem,sta da joj posavetujem.Jedino pred njom ostajem nedorecena.Nadam se nekako da je pametnija od mene,da ce joj Bog pokazati pravi put.Zastiti je.Uciniti je srecnom i voljenom.Potpunom.

Dusu bih dala za nju.Svaki organ,svaku kost,svaki dan svog zivota.Srce bih izvadila na zivo iz grudi.Moja dusa.Moje srce.Moja sestra.

Moje prijateljice odavno imaju decu.Iskreno,ja ih jos uvek nisam pozelela.Nisam osetila zelju,niti instinkt.Pomislim da nesto nije u redu sa mnom,gledam ih kako menjaju pelene,kako se brinu...

I nasmesim se.Savrseno je sve u redu sa mnom.Samo sam ja tu bebu imala mnogo pre njih.Moja beba je prelezala decije bolesti,zavrsava skolovanje,pa se sada brinem zbog nekih drugih stvari.Mala deca mala briga,velika deca velika briga.

Doci ce vreme i za neke druge price.Moram i ja valjda da odrastem.Moram odbolovati svoje decije bolesti.

Moja beba ima preko 20.godina.Odrasla je dovoljno da pocinjem da shvatam kako nam se uloge polako menjaju.Vidim brigu u njenim ocima.Da me zastiti.Cita ove moje redove ovde...pa kaze da sam je ponekad rasplakala.Kaze da je ponosna na mene.Jednom me je pozvala na telefon i rekla "Sestro procitala sam.Ponosna sam na tebe.Puno te volim."

Moja sestra.

Moja prva ziva lutka.

Cudo moje.

Zbog koje najvise jurisam na vetrenjace,jer zelim da bude ponosna na mene jednog dana.Zbog nje pazim na svoje korake,svoje odluke.

Covek je veci od mene.Predivno bice kakvo ja nikada necu biti.Omiljena kod dece,kod zivotinja,kod prijatelja.Kod zena.I muskaraca.Nikada senka njena necu moci da budem.Ono sto ja pisem,ona to jeste.

Danas sedim kod mojih sa kucom.Kuca spava,a onda skace iz sna i trci prema kapiji.Nakon minut ulazi moja sestra.Osetila je.Mene nikada tako ne oseti,sta god da joj pruzim.Nju je nemoguce ne voleti.

Moja ljubav.

Moje cudo.

Mrgud moj.

Moje mezimce.

Moja sestra.

Eto napisala sam...

Nikada ljude nisam procenjivala ocima,niti sam slusala ono sto mi pricaju uvijeno u oblandu kurtoazije,zamaskirano u celofan.Sa masnom.

Nekako sam osecala i procenjivala srcem.Svakoga.

Nikada me taj osecaj nije prevario.

Postoje ljudi koji udju u nase zivote,koje nekom neobjasnjivom silom ne mozemo da podnesemo u svom prisustvu.Znate li taj osecaj?Nesto u njima vas iritira i podize vam zeludac,koliko god se trudili da vidite dobro u njima.

Smeskaju vam se.Laskaju vam.Imaju oreol oko glave,a u vama bude neobjasnjiv osecaj odbojnosti.Neopisivo nesto.

Upoznala sam jedne godine,za svoj rodjendan,devojku jednog rodjaka.Sva divna i fina,pridruzila se nasem drustvu.Inace sam slaba na sve nezasticene,sto ljude sto zivotinje,pa sam je osetila kao novopridoslicu trudeci se da joj boravak ucinim sto prijatnijim,zao mi je bilo sto nikoga ne poznaje.Pravila sam klovna od sebe,sto cesto imam obicaj,da bih nasmejala ljude i razveselila ih.

Gruba devojka,izrazito muskih crta lica,koje prekriva napadnom zenskom odecom,dugom do belila izblajnhanom kosom,dugim plasticnim noktima sa sarama i slicicama,visokim stiklama.Kao da zeli da vristi,pogledajte me,ja sam zena.Zensko.

Osoba koja ne isijava ni jednu emociju,ni malo topline,neznosti,ljudskosti.Ni mrvicu zenstvenosti.Niti jednu lepu rec nema ni za koga,sem za sebe samu.Same hvalospeve,hvalite me moja mila usta...

Koliko god bila slatkoreciva i fina njen glas,stav,prica...izazivali su u meni alergijske reakcije.

Da bih izbegla svaku alergiju,odlicila sam da je izbegavam i da se trudim da o njoj stvorim lepo misljenje.Govorila sam sebi da je stigla iz malog mesta,da se bori za svoje mesto pod suncem,da moram pronaci nacina da vidim u njoj lepotu i dobrotu.

Dala sve od sebe,verujte mi na rec.Casna pionirska.

Ne mozete da ne osetite tu agresivnost u njoj,to vecito takmicenje sa svima,to previsoko misljenje koje ona ima o sebi.Da li je moguce da postoje takvi ljudi,sa tolikim ambicijama,koji gaze sve ispred sebe?Kao robot/cilj/ostvarenje cilja.

Trandzolina.Prva asocijacija kad je ugledam.Ne mogu pobeci od tog utiska jer nju najbolje opisuje.Zamaskirana puderom, sljokicama,stiklicama,karnerima,masnicama svim onim sto muskarci misle da trebaju da nose da bi podsecali na zene.

U svakoj prici ona je najbolja.Najuspesnija.Najzgodnija.Najpametnija.Slika se u kancelariji svog direktora pa onda na fejs okaci slike ispod kojih pise "Buduca direktorka".Reci kao sto su karijera,direktor,uspeh, cine da raste kao kvasac.Oci joj dobiju neki cudni sjaj,ludacki,onako malecne,sitne zasjaje kao kod zmije kad ugleda plen,a onda agresivno upada u svaki razgovor koristeci termine da ti se mozak zavrti koliko je smesno.Sto je najgore ona je ta koja o drugim devojkama govori da su debele,zapustene,glupe,neuspesne.Da li ta devojka ima ogledalo,ne mogu a da se zapitam,pre nego sto kaze nesto ruzno o nekome,da li se ona samo pogleda u ogledalo?Sujeta je zaista cudo.

Ja pa ja.Ja sam ovo.Ja cu ovo.Tolika agresivnost da nametne svoje stavove,da se uvuce u svaki razgovor kojim se sebe uzdignuti a sagovornika poniziti.

Prodje tako vreme.Nasa trandzolina ostvaruje svoje ciljeve.Ne placa vise podstanarski stan koji je delila sa cimerkama.Uselila se kod decka(doticnog rodjaka kome je bila  prva devojka).Vencanicu iznajmila jos u septembru,iako je svadba zakazana krajem godine.Kuva joj i sprema majka doticnog,dok ona sada moze voditi racuna samo o sebi i trositi samo na sebe.Ambicije su cudo.

Upoznam jednom njenu majku,cuvenu "direktorku" iz njihovog malog mesta o kojoj je pricala hvalospeve.U crvenom kompletu,plasticnom,sjajnom.Stiklicama sa sve masnom.Nalakirana pundja sa sve cvetom u kosi.Prvi njen kontakt sa mnom agresija,zasipa me gomilom pitanja...kad ces da se udas,gde radis,cime ti se bave roditelji odmeravajuci me onako ispod oka od glave do pete.Cilj je poniziti svakog da bi uzdigla svoju cerku.Svakog oslovljava sa srce,duso,sreco svojim krestavim glasom.Sve bi da cuje,sve bi da zna,svakoj je corbi mirodjija.Najznanimljivija je kad pocne pricati o sebi,i kako je ona nekada bila direktorka u toj malenoj varosici.U tom trenutku,doticna skace na nege,kao da je zacula himnu,ili ju je neko ubo iglom,stoji odajuci sebi pocast da izgleda velika,ali bas svaki put kad zapocne tu temu.Takvo nesto se izgovara u jednom dahu,u stavu mirno i uspravno.Pa ti prosto bude neprijatno,da li i ti ustanes sirotoj da joj odas pocast?

Osetim se kao dete na casu koje propituju.Agresivnost u njihovoj prici,nepristojno ispitivanje ljudi,nadmenost,hvalisavost.Praziluk iz dupeta.Pokondirene tikve.

Zatim u celom tom drustvu od oko 20 ljudi majka se obrati jednom pripitom starijem komsiji koji zivi u blizini gde njena kcerka gnezdo gradi,prijatelju mladicevih roditelja...I kaze ona ovako nepoznatom coveku..."Komsija zaduzujem vas  da ubuduce svaki dan pitate mladence kada ce da dobiju bebu i uticite na moju kcerku da prestane da pije male plave antibebi pilulice."

Muk.Sta je htela reci,samo ona zna,uspesna "direktorka" zacementirane pundje.Sa plasticnim cvetom u kosi.Valjda da je to novi cilj,ili pak da njena kcerka svakako moze radjati decu ali sprecavaju je te plave pilulice.Kad vec hvalis svog konja na sva usta ga hvali.Pored takve majke ne treba ti PR.

Koliko god upoznajem ljude uvek ce me iznenadjivati neobjasnjivoscu svojih postupaka.Gledam tog rodjaka,koji se osusio,nekako ostario,propao...zagledan cuti i ceprka se neprestano nesto po kosi.Zamenjene uloge muskarca i zene.Ona govori umesto njega.Odlucuje umesto njega.Uporno mu govori pred svima kako je srecan sto je dobio fantasticnu zenu,super zenu.Valjda uporno ponavljanje natera ljude i da poveruju.Mozda i mene natera,eto ja u svakome mogu pronaci nesto lepo,ako nista da isijava iz duse.

Pa pogledam jos jednom.Rosavo lice.Sitne zmijske oci koje se ne vide,naslucijes samo dva razreza.Ogroman nos.Izblajnhana ostecena bela kosa.Dzaba.Trandzolina.Tek kad izbaci otrove iz sebe...prava pravcata.

Retko srecem doticnu,inace oduvek izbegavam ljude koji mi ne prijaju.Znam da svako ima pravo na svoj zivot,i necu ja biti ta koja ce je ugledati svako jutro kad se probudi.

Kad je slucajno sretnem,dam sve od sebe da zaboravim na predrasude.Da joj dam sansu.Jace od mene.Neki ljudi valjda izazivaju takvu reakciju u nama i tome nema povratka.

Trandzolina je zena za ova vremena.Obraz ko djon.Gazi sve pred sobom,omalovazavajuci sve druge na nacin zavijen u celofan,da bi uzdigla sebe.Robot bez emocija.

Na posletku...zao mi je Trandzoline.

Uvek sam najvise mrzela Praziluk iz dupeta.Pokondirene tikve.Vasar tastine.Pakost u ljudima.Komplekse koji ih teraju da uzdizu sebe iznad svih.Da svoju snagu grade unizavanjem drugih,svoju srecu nasladjivanjem nad tudjom nesrecom.

Okrznem se cesto sa ljudima poput nje,nekako ih izbegavam ne dozvoljavajuci im da mi dopru do zivota.I shvatim da postoji neka hemija u takvim ljudima koja ce uvek u nama izazivati alergijske reakcije.Takav je zivot.

Sve se u zivotu da operisati,kupiti promeniti.Pa skoro sve...

Ono sto ti niko ne moze dati je ono malo duse...a ono sto ti niko ne moze odstraniti je svakako Praziluk iz dupeta.

Verujem da se svako od vas u zivotu susreo sa slicnima?

 "Dok sam zurila u njega, shvatila sam da ga mrzim onoliko koliko samo žena može mrzeti muškarca, a rob gospodara. I znala sam po njegovim očima da me se boji onoliko koliko se muškarac može bojati žene, a gospodar roba......"

"Žena na nultoj tački"
Naual el Saadaui

Kada dodje tmuran dan

Kada nemam miran san

Uzmem solju kafe nes

Da ublazim ja svoj stres

I zaboravim na bes.

Tad ukljucim virtuelnu spravu

Da odmorim malo glavu

Jer tamo nije sve crno ili belo

To je nase Blog selo.

A selo ko i svako drugo selo...

Okuplja se drustvo celo

Ima nas sa svih strana

Stara Juga za nas je premala.

Raznog sveta ovde ima...

Snalazljivci.

Lazljivci.

Grabljivci.

Carobnjaci.

Poneki pesnik ovde zaluta.

Nas pronadje i onaj skrenuo sa puta.

Plesaci.

Udvaraci.

Stihoklepci.

Depresivci.

Zlobnici.

Pajaci.

Ludaci.

Sve su to moji stari znalci.

Pa pametnjakovici.

Dosadnjakovici.

Svetice.

Gresnice.

Svetske putnice.

Domacice.

Smaracice.

Zavodnici ocvali.

Pupoljci tek procvali.

Neizlecivi romantici.

Ribolovci.

Usamljena srca.

Pogledajte to sarenilo

Od razlicitosti nas blog vrca!

Dok god je ovde dobrih ljudi

Kakve god im bile cudi

Dolazicu u Blogogradsko selo

I trazicu dobre ljude

Mogu slobodno da mi sude

Iza ledja da me kude

Pa da mi pljunu pod prozor.

Nek me stave i na stub srama

Ja ostajem ovde s vama.

Posveceno svim dobronamernim ljudima naseg bloga sa kojima cu uvek ovako virtuelno sa zadovoljstvom popiti svoju nes kafu.

Nisam mogla da odolim da ovu reklamu ne podelim sa vama.

Kao ljubitelj lepih parfema i umetnosti,ovo nije moglo da mi se ne dopadne.Romanticno a toliku snagu ima u sebi,ko bi rekao da je samo reklama za dobro poznat parfem u kojem se svojevremeno spavala po meni najlepsa zena svih vremena koja je bila i najtuznije bice na svetu...Marilyn Monroe.

Ne znam uvek je budila neku tugu i dirljivost u meni,iako je bila toliko lepa,sexipilna i fatalna,ja sam u njoj mogla videti samo uplasenu devojcicu.Oci srne.

I ova divna glumica iz spota Audrey Tatou me podseca na progonjenu srnu.Istinska neznost i lepota.

Pitam se samo gde se izgubila takva lepota,i kako je primat uzela napadnost pomesana sa plastikom i kicom.Ali sta ja tu znam,zar ne?

Koliko miris govori o nama samima?Nekada su se zivotinje privlacile i odbijale po mirisu.I sa ljudima je tako, inace ne bi toliko posla imala industrija parfema.Ipak koliko god da mi prija neki lep parfem,smatram da je najvazniji miris koze koji imamo,negovanost,cistoca.

Nema ni nista gore nego kad u prolazu osetim neki prejak parfem koji sluzi da bi zamaskirao miris znoja.Povraca mi se od jakih mirisa.

Da li je moguce po mirisu prepoznati da li ce nam se dopasti neki muskarac?Ili muskarcu zena?

Kod mene je potvrdno.Mnoge zene na muskarcima primete,ne znam ti ni ja sta...

Ja primetim ruke.Pa oci.Zatim osetim miris.

Pitam se koji parfem vole blogeri i blogerke?

Ispod piljevine

ostataka zivota...

Izneverenih ocekivanja.

Porusenih snova.

Svega onoga za cime smo zudeli,

a kroz prste nam je kao pesak izmaklo...

Nas kakvi smo hteli postati.

A nismo.

Ispod svih tih nanosa farbe,

kojima smo crtali hrabrost na licu.

Okamenjenih suza,

koje su nam kao fosili okovali dusu.

Ispod slojeva samoobmane.

Svih nasih pogresnih izbora...

Pogresnih puteva kojima smo krenuli.

Pogresnih ljudi.

Za koje smo verovali da su pravi...

A nisu bili.

Ispod sve te pleve...

Prividnog zivota...

Ja pronadjoh njega.

Moju svetlost.

Dusu moju.

Zrnce nade.

U mom zivotu je postojao jedan Svitac.

Obasjao mi je zivot.Promenio me nepovratno.Meni je bio potreban prijatelj,njemu sam bila potrebna vise od prijatelja.Povredila sam ga.

Otisao je zauvek iz mog zivota.Prekinuo svaki kontakt sa mnom.

Zbog njega sam pocela pisati na ovom blogu.Nesto kao iskupljenje,trazenje oprosta za koji sam unapred znala da ga nikada necu dobiti.Nikada ga nisam ni dobila.

Sve ima svoje.Ovaj blog je prerastao u nesto,sto je promenilo daljnji tok mog zivota.Svitac je,eto,i ne znajuci,dalje osvetlio moj zivot.Ne znam ni da li je ikada procitao sve ove moje redove.

Molim se Bogu da je dobro.Da je pronasao svoj put,da je nastavio dalje sa svojom muzikom.Da je pronasao sebi dobru zenu,sa kojom ce lezati u hladu svoje lipe.Da ce uvek ostati decak u srcu.

Moj svitac.

Ovo je poslednje sto je napisao pre nego sto je nestao iz mog zivota.Mnogo je vode proteklo od tada...

"Moj prijatelj se razboleo.

Svedok mi je Bog.

Nedelju dana nista ne jede,ne pije ni vode,prima inekcije.

A ja ne znam sta reci veterinaru.

Promena vremena.Zajednicka konstatacija.

S obzirom na moj silazak u grad juce,nakon njegovog ozdravljenja,pomalo i prilaskom jednog deteta,sa imenom...od koga sam se hteo onesvestiti...na sred grada.

Nakon njenog pozdravljanja sa mojim prijateljem,nastavljam da se borim...

I ne predajem se.

Molim Boga da se sretnem u zivotu nekada,sa meni jedino potrebnom osobom."

Ovim zavrsavam sa poglavljem Svitac u mom zivotu,i mom pisanju.

Trazim pomilovanje.Mozda ga jednog dana i dobijem.

Svitac...

Na ovom svetu,gde se i ne broji nista,

sto nema zig,meru i cenu...

Usrecuje me vec to sto postojis.

Uprkos svemu.

"Ne bih da zvucim pogresno, al` mlogo toga znam i malo je mesta ovde da kazem svoje misljenje, ali po meni, naaaajveci ukrasi jedne zene su: osmeh, sjaj u ocima i da je voljeta. Eto."

Ovo je napisao Baladasevic kao komentar na post "Za koga se zene doteruju".

Zamislih se.Potpuno je u pravu.Misao stoleca,i cinjenica je da su zaista najveci ukrasi jedne zene njen osmeh,sjaj u ocima i da je voljena zena.

Setih se jednog opisa iz knjige Ljiljane Habjanovic Djurovic koja je tako lepo rekla na ovu temu,tako da bi svaki moj komentar bio suvisan.

"Samo voljena zena sme da pita i zahteva,da prebacuje i kori.Da se nestasno igra i koketuje sa bolom.Koketerija nevoljene zene je ruzna groteska,njeni zahtevi su nasilje,prekori placno moljakanje.Onaj ko trazi u ime svoje neuzvracene ljubavi,prlja i sebe i tu ljubav vukuci je kroz blato ponizenja."

Na temu lepote zena,mnogo toga se reklo.Razmisljam koju fotografiju da stavim na ovaj clanak.

I istog trenutka znam.

Predivna zena.Meni najdraza kao Megi Macka na usijanom limenom krovu...

Najlepsa zena svih vremena po mom ukusu.

Snazna zena.Inspiracija.Sa sjajem u prelepim ljubicastim ocima.

In Memoriam.

Elizabeth Taylor

Jednom davno,u osnovnoj skoli,imali smo temu da napisemo za pismeni zadatak sastav sa temom Moj deda.Ne secam se dobro sta sam napisala,ali znam da sam tada kao odlican ucenik,dobila cetvorku,sa komentarom svoje nastavnice da sam o svom dedi mogla toliko toga vise da kazem.

Tada nisam razumela.

Moj deda.

Brkati crni muskarac,jako visok kao sto i prilici muskarcima iz kamenitih predela odakle je potekao.Kada je on ulazio u prostoriju,svaki razgovor je zamirao.Njegova se rec slusala bez daha,bez pogovora.Tada je imao dva unuka,a onda sam dosla ja...devojcica.Posle ih je bilo jos unucadi,neki ga nazalost nisu ni upoznali.

Drugacija od te krvi,tamnokosih i krupnih,povukla na majku,nezna kao pahuljica,plava,prozirna.

Ko je bio moj deda u to vreme?Ni dan danas ne znam potpuno.

Znam da je bio obrazovan,da je radio za drzavnu sluzbu u to vreme.Ziveo u raznim stranim zemljama,gde su mu se radjala deca i gde je sluzbovao u ambasadama.

U trecoj zemlji,rodio se moj otac i tu su ostali da zive.

On i baka.Sreli su je preko posla,posto je i ona radila slican posao.Bila je to ljubav na prvi pogled.Fatalna.Zbog koje je ona ostavila dotadasnjeg verenika,skandal za to vreme,i udala se za moga dedu.Zatim su sa sluzbom putovali po raznim zemljama Evrope,i u svakoj im se rodilo po jedno dete.

Ko je bio on u vreme dok sam bila devojcica,koliki je ugled imao,koliku moc ne znam.Uvek je bio doteran,u besprekornom odelu,nikada drugacije nije izasao na ulicu.Sa sesirom.Znam da su mu se svi javljali spustanjem glave,retko ko je prilazio da se rukuje.Svugde je imao pristup,svi su ga pozivali,svi mu dolazili na noge.Igrao je sah sa mojim direktorom skole.Odlucivao o dodeli stanarskih prava,verujem da je ucinio i toj mojoj nastavnici koja mi je na pismenom zadatku dala cetvorku,valjda sokirana i zgrozena koliko sam malo ispricala o svom dedi.

Istina je,da sam ja samo toliko i znala o njemu.I danas nakon toliko godina,pamtim samo trenutke  provedene sa njim.Obrise.Boje.Ostalo je sve nebitno.

Svaki dan me vodio na bocanje,to su znate one kugle koje se bacaju po zemlji,neki ih zovu balote...ili kako vec.Sa njegovim drugarima sam sedela i satima gledala kako se bocaju.

A onda me je vodio na sladoled.

Moji su besneli kad me odvede,i ne vrati me na vreme,i pokvari mi rucak sladoledom koga sam sa njim jela koliko god sam mogla pojesti.Obozavao je sladoled.

Secam se reke.Pecanja.Kamenjara i krsa iz kojeg je potekao,gde je najvise voleo da ode.Imali smo tamo kucu,vinograde gde je pravio vino,vocnjake,smokve...Jako sam volela tamo da idem.

Vodio me na pecanje.Napravio mi je jedan mali drveni stap,sa zeleno crvenim plovkom i rekao mi da je samo moj.Cuvala sam ga iza vrata jedne barake u kojoj je stajao alat i svakakve sitnice.

Osecaj reke.Miris reke.Miris zemlje pokraj reke iz koje sam hrabro vadila gliste i stavljala ih na udicu,nikada ne otkrivajuci da sam devojcica i da se plasim ili gadim.I stvarno nisam.Nikada.Uzivala sam u svakom trenutku.Most koji je prolazio iznad te reke,strma staza kojom smo se spustali...Osecaj mira i spokoja,tisine dok gledas u vodu i plovak.I navala adrenalina kad se zeleno crvena mrlja plovka izgubi u dubini vode.Kad izvuces ribu.

Govorio mi je da uvek moram biti svoja i da ne smem nikada zavisiti ni od jednog muskarca.Da ce mi on kupiti auto cim napunim 18.godina i da odmah moram voziti.Nikakva sivaca masina ne dolazi u obzir.Da nikada ne smem dozvoliti da neko digne ruku na mene."On tebe samarom,ti njega sakom u glavu,i okreni se i idi",govorio mi je.Glavu uvek visoko drzi,ne dozvoli nikom da te unizi.Sve se u zivotu da oprati,osim prljavog obraza.

Nema plakanja.Nema odustajanja.Nemam ja dzaba njegovu krv.

Retki trenutci provedeni sa njim,kad ga ukradem od mnostva obaveza i drugih ljudi koji su uvek opsedali njegovu kucu.

Naucio me je da je normalno sto jedem iz srebrne kasicice ali da uvek moram da budem jednostavna i skromna.Da nikome ne dam na sebe.Da uzivam u malim,svakodnevnim,jednostavnim stvarima.Da cenim ljude po tome da li su dobri i ispravni ili nisu.Da je najvece bogatstvo ono sto nosimo u dusi.

Od svega najvise pamtim reku.Pecanje.Staru tresnju ispod koje smo sedeli.Prve smokve.Obrezivanje vinograda.Setnje,duge setnje po krsu i brdasce sa koga mi je pokazao sta je sve moje.

Dede vec odavno nema...Otisao je iznenada.Znam da sam bila jos u osnovnoj skoli,da su dosli po mene i rekli da je umro i da ne smem plakati da ne rastuzim baku.I nisam.Nisam nikad plakala.Bio bi ponosan na mene.

Odavno nema ni onog zivota,sve je nestalo u vihoru rata i uzasa koji su nas zahvatili.Cak ni njegovog groba vise nema,sve je to unisteno,izbrisano s lica zemlje kao da nikad nije ni postojalo.Ostalo je samo secanje.Moje secanje.Moja prica.

Mnogo je vode proteklo od tada.Novi zivot.Potpuno novi zivot.Zivot pocet od pocetka,sa dna.Ljudi koji su zaboravili ko je bio i sta je za njih ucinio.Najbliza rodbina koju je izvukao iz prasine.

Ja sam od njega ipak dobila ono sto je najvrednije.Naucio me je kako da budem covek.

Znam da me posmatra sa nekog oblaka,da se smeska,jede sladoled,i koliko god bila na pravom ili pogresnom putu,uvek navija za mene.

Njegova krv.

Hvala Talasu,koji me je inspirisao svojim blogom o ribolovcima i vratio mi neke davne uspomene koje sam negde potisnula u sebi.

Da li ste neki film pogledali nekoliko puta i svaki put plakali?Bas svaki put?

Postoje tri filma koja su nepovratno utisnula zig na moj zivot,na moje emocije.Nepovratno me promenili.

Svaki drugaciji na svoj nacin.U svakom toliko mene ima da boli.U raznim aspektima mog zivota.

Od devojcice.Preko devojke.Zene.

Prvi je dorucak kod Tifanija.Poslednja scena...uvek zaplacem.

Zatim...Prohujalo sa vihorom.Skarlet O Hara i njeno "Mislicu o tome sutra"...zatim ova scena uz koju uvek placem.Uvek.Nista vise necu reci,ali boli me uzasno.Nesto samo moje.

I na posletku jedan film,koji sam prvi put gledala kao dete.I plakala neutesno na poslednjoj sceni,isto koliko sam se u toku celog tog filma od srca smejala.Cini mi stari film koji samo ja pamtim i volim.Idemo dalje...sa Draganom Nikolicem kao uciteljem i njegovim ucenicima...

Najlepsi film ikada.Cista emocija.Gledala sam ga nebrojeno puta.I danas,posle toliko vremena placem kad gledam ovu zavrsnu scenu.Kao dete.Neutesno.Svaki put.

Dragi moji blogeri...kazu da nas odredjuju knjige koje citamo,muzika koju slusamo,filmovi koje volimo.Oboje nas odredjenim bojama,prikazu kakvi zaista jesmo.

Recite mi koja su tri omiljena filma vasih zivota uz koje placete svaki put?Posle kojih niste vise isti?

Dragi blogeri,vracamo se u osnovnu skolu i onako za neke doslo vreme da se osecaju kao tinejdzeri em se skrivaju dok duvane em im plate dodju ko dzeparac.

Dobih domaci zadatak od Mandraka u kom kaze ovako...

"p.s. zadatak dobih od sanjarenja56, sa riječima vodenica, sunce, vrba, leptir i grom prozivam nesanicu, unajedinu, stepskog, persefonu i roksanu."

Ja u dahu na taj izazov odgovorih ovako...

Dok sam jos bila dete
i mislila da je zivot
samo vodenica na malenom potoku
koja nosena snagom vetra
i lepotom sunca
vrti propelere nasih sudbina
pod snagom vode
u kojoj se ogleda
stara tuzna vrba.
Sve je bilo tako drugacije.
Lako.
A onda,jednoga dana...
Posegnula sam za leptirom,
cija su me sarena krila opcinila...
Pruzila sam ruku da ga dodirnem...
A onda umesto mekoce nezinih krila...
Osetila sam udar groma.
Posle toga vise nista nije bilo isto.
Ja nisam vise ista.
Rodila se Unajedina koja je postala borac protiv vetrenjaca.
I evo me ovde.

(P.S.Igrom slucaja i reci ovo je istinita prica )

Igru nastavljam dalje.

Reci su:MORE,STEPENICE,SUNCE,INAT,SNOVI,CEZNJA.

Prozvani su: sanjarenja,tanjana,marcoantonie,sanjam,roxana,gastrocity,behappy,

krilaandjela,baddancer,persefona,tezej.