Brod u boci

Medju ljudima

Poezija — Autor unajedina @ 20:29

Budim se.
Tuširam se.
Crtam po neku ratničku boju na lice.
Da zavaram slabiće.
Obuvam visoke potpetice.
Da udaljim plašljive.
U hodu pijem kafu.
Stavljam slušalice u uši.
Da isključim spoljni svet.
Ne posmatram više.
Ne pišem.
Ne čujem.
Ne vidim.
Ne govorim.
Kao onaj majmun.
Stavljam sunčane naočare.
Da sakrijem oči.
Od sunca.
Od senki.
Njega ostavljam.
Ne iznosim ga više među ljude.


Srce.

 

 

 


Pajaco

Zivot — Autor unajedina @ 13:25

I zakoračih na pozornicu.

U cirkusku šatru.

Pod svetla pozornice.

Koračam bojažljivo,kao da ne pripadam tom svetu,a pripadam...

Sve ima svoje.

Svako svoj razlog.

Gurnut si u duboku provaliju,pa se drži jednom rukom viseći na ivici ili se baci...bez razmišljanja.Povratka nema.

Ja hodam po žici iznad provalije.

Plašljivo,neiskusno...ali činim to hrabro,kao da sam ceo život samo to radila,kao da jedino to i umem.

Bar sam to uvek mogla.Da zavaram trag.

Slonovi i krotitelji lavova,bradate i debele žene,bljuvači vatre,klovnovi,mudraci, čarobnjaci, vračare i čarobne kugle,svakakve moralne nakaze mi se keze u lice,uvlače me pod svoju šatru.Zovu me i mame.

Ljudi i zveri.

Zveri i ljudi.

Krote jedni druge,dok im ne dosadi pa krvnički rastrgnu ono drugo.

Lav koji je udavio svoga krotitelja,krotitelj koji je umorio svoga lava.

Sve za gledanost,za prodate ulaznice.

Nema tu emocija,ljubavi...samo svetla pozornice i magične reči pod cirkuskom šatrom...Došao je cirkus u vaš lepi grad.Šarene laže i svetla koja zaslepe.

Varka.

...i koračala je cirkuska jahačica u svom haljetku,sišla je sa žice kada su se ugasila svetla pozornice.Zavirivala je znatiželjno pod tuđe šatre...tražeći.A nista tražila nije.Tada još uvek nije znala da je znatiželja ubila mačku.

Zvuci i boje nekih dalekih svetova...ništa nije moglo da je dodirne,jer ona je odavno došla iz Oza u koji je otišla kao Doroti a vratila se kao Limeni.Bez srca.Kao Lav.Bez hrabrosti.

Njihove boje za nju su imale samo nijansu sive...prazne i obične...muzika njihovih srca joj je zvučala kao tužan zveket ključeva bačenih u bunar...koji se gubi u daljini.

Njihovi obrisi su se krivili u njenim ogledalima,čineći da i najlepši od njih pred njom dobijaju obrise smešnih groteski.Nevidljivi ljudi koje nije primećivala.

Odjednom on.Onaj i onakav.

Lutkica na žici veštog maga.Prava živa lutka u rukama Maestra lično.

I Varljivo leto u kojem je bezbrižno delila sokić na slamku,menjala klikere...srce i dušu.Ne štedeći se.Verujući.Zaspala uljuljkana belim lažima na toplim obalama mora.Kao jedrenjak,prepustila se moru i vetrovima.Pučini.Mali remorker koji je poželeo otvoreno more.

Probudila se iznenada.Odbačena i gola na ledenim santama Aljaske.Jadna i bedna i svojoj nagosti.U izdaji.Porazu.Sama.

Pokraj nje je ležao lutak,kojeg bez veštih moći Maestra nije vise želela.Bez njega je bio prazan i jadan i bedan.Tuđi.Jedan od milion lutaka sličnih njemu.Lepo lice i telo bez sadržaja.Bez ono malo duše,izgledao je nebitan...nikada ga takvog ne bi odnela kući.Stavila ga pokraj svoga Komodora i Tornja u Pizi.Ništa više nije imalo smisla.Lepi lutak koji je bez ono malo duše koju mu je davao Maestro,izgubio sve svoje čari i boje.Takvog ga nije želela.Želela je samo onaj osećaj,ono nešto nepostojeće...onu varku koju je znala da ne može da ima.Nikada.Glas koji je slušala u magli.Jer samo joj je on i bio važan.Uprkos svemu.

Uprkos svemu.

Platila je konačno za sve svoje greške.

Ko se mača lati...od mača i strada.

Izvadila je ono malo srca ludog...ličilo joj je na uginulog vrabca,koji je udarajući u zidove stvarnosti,jednog jutra samo pao.Izgledao joj je tako mali i bespomoćan...njeno srce blentavo i ludo koje joj je ,kao najveći kvar u njoj...toliko nesreće donelo.Koje je mnogima...toliko nesreće donelo.

Biće joj bolje bez njega.Bez srca.Konačno je i ona naučila lekciju.

Vreme je bilo.

Prešla sam preko zgaženog vrabca,preko praznog lutka kao preko neograđenog travnjaka na kome nikada više neće narasti trava,jer jednom ugažen put ostaje za sve ostale koji će tuda proći,ostavljajuću uhodanu stazu.

U daljini sam čula glas svog Dželata...tuđinca kome sam sletela na dlan da me dodirne i pomazi,a koji me je smrvio.Porazio mojim spostvenim oružjem.Dželata kojeg i pored svega nisam umela da mrzim.Čak šta više...još sam ga više cenila i osetila svojim...Tog i Takvog.Nešto samo moje.Crni i beli vuk u meni.Crni i beli vuk u njemu.

Crkvena zvona su zvonila nemilosrdno pozivajući na molitvu,na ispovest,na oprost grehova.Na spas.Nisam ušla.Zbog njega Ovog i Ovakvog.Odavno prokletog,kao što sam i sama.Ili smo smo možda spaseni u ovom svom prokletstvu?Jer imala bih svašta reći onom Crnom čoveku gore.Zbog njega,nepostojećeg Maestra,bih otišla tamo na Ispoved...ali se ispovedala ne bih.Jer ja bih njemu pričala,prokosila mu,tražila,zahtevala...samo da spase mog Dželata.

Prošla sam stazom kojom se prolazi samo jednom u životu.

Koračam još uvek kao da idem...

A vrištala bih,bespomoćno bih vrištala...i nikad spokoja pronašla ne bih.Dok god me ima.Dok postojim,u bilo kojem obliku,i životu.

I krenula sam za glasom koji sam čula u daljini...Glasom kojim je nekada pričala lutka na konopcima veštog Dželata.Mog.Jedinim šta je vredelo...i nakon svega.Uprkos svemu.

Krenula sam kuda me srce vodi,ono što je ostalo od njega, vrabca ludog...ono malo perja i kandžica.

Jer ja drugačije ne umem.

Konačan poraz?

Ili spas?

 ...I ostala je da gleda na pučinu mala Cirkuska jahačica,najveštiji prevarant medju lopovima,artista na žici...Bez zaštitne mreže.

Prošla sam pokraj nje ne okrznuvši je.Još jednom sam popravila masku na licu,crveni nos je bio tu,nacrtan osmeh.Izašla sam na pozornicu.

Uzela svoj maleni bicikl a pod šatrom je zagrmeo smeh.

Tako je uvek kad ja nastupam.

Ja donosim razbibrigu i sreću.

Ja sam privatni pajac za osmehe.

Zabavlja vas,samo danas...El Pajaco lično.

Dobro veče Dame i Gospodo...uživajte u još jednoj predstavi za šaku srebrnjaka i lažnu nadu.Samo za vas ću dozvoliti da mi lepe torte u lice,samo zbog vas ću zapinjati i padati,voziti bicikl i družiti se sa majmunima.Samo zbog vas ću ulaziti u kavez sa lavovima,samo zbog vas ću crtati osmeh na licu i stavljati crveni nos.Samo zbog vas ću staviti metu na čelo i dati vam noževe kad se zavrti točak.

Limena koja traži srce.

Lav koji traži hrabrost.

A iznad svega toga Život.

Bolje nije moglo.  

                                                                      


Cirkuska jahacica

Ljubav — Autor unajedina @ 14:43

Ja imam stotinu lica.
Po želji.
Kako mi se hoće.
Oblačim ih zavisno od oblačnih,i sunčanih dana...
Kako mi se ćefne.
Može mi se.
U meni su se sakrile sve tvoje čežnje,
tvoji neostvareni snovi...
Čini ti se ako pružiš ruku,
tu sam...na dohvat ruke.
Samo ako dovoljno jako poželiš,
možes me dodirnuti,osetiti...tako ti se čini.
Da,samo ti se čini.
Varke su čudne igračkice,zamagle ti vid
i učine da ti se zavrti u glavi kao kada siđeš sa ringišpila.
Sujeta je poput opijuma koji ti zamrzne misli,
i kada se probudiš shvatiš da se ceo jedan svet oko tebe,
srušio kao kula od karata koju si gradio...iako si znao.
Od početka si znao.
I nikada više nećeš srce svoje,
nekoj neznanki...
Nikada više,tako ludo,blesavo,dečački.
Nikome.
Nikada.
Ko se jednom opeče...

Jer ja imam stotinu lica...takva sam.
Sa loše podeljenim kartama,
sa kojima ceo život blefiram.
Sa licem deteta,pajaca,zavodnice,
sa blentavim osmehom,izrazom velike tuge,
ja sam i snažna,i slaba,svetica i loša,
a često ispadnem najgora.
Moje je srce postalo stena,
okamenilo nakon nataloženih suza,
ja sam najveća dvorska luda,
ja sam mali ludi vrabac,
zeleni žabac koji pije sokić na uglu,
u starim pocepanim starkama,
jer hoće mi se tako...
I nisam više žabac kad prodjem ulicom,
onako kako ja umem,sa stavom,
i najvišim potpeticama,
zakoračim tamo gde svaki žamor zamre,
gde drugi počinju da krekeću,
gde se ostale pretvore u ovčice koje bleje,
nebitne i male...pokraj mene.
Jer eto,može mi se tako.

Svoju sudbinu nosim kao prokletstvo,
da povredim svakoga ko se drzne da me zavoli,
da me poželi samo za sebe...
Moji su dani godine,ja nemam zemljske snove,
ja u ovoj dimenziji odavno nisam...
Brzo mi dosadi.
Brzo se zasitim.
Gore mi cipele,zovu me daljine.
Ubija me navika,guše me tuđa očekivanja.

Ne mogu da se skrasim.        

Da zastanem.

Da ostanem.

Nikada.

Ja sam ona koja se ne zaboravlja,tu sam da ti prstom naslikam osmeh na licu,da ti ojačam krila za let...da te učim kako se vozi bicikl,i kad osetiš vetar na licu,kad osetiš točak kako teraš...okreneš se...i nema me više.Voziš sam na krilima zmaja.Kao pravi veliki dečak.

Da možeš sve ispočetka...da li bi se usudio?Drznuo?Imao herca?Da li bi ikada više tako blesavo,dečački...samo srcem?

Ili bi zastao...okrznuo me ramenom dok se mimoilazimo...u prolazu?

Znao si to na samom početku.Sve si znao.A upao si kao medved u veštu zamku lovca.Dok si sve vreme bio slobodan,širom otvorenih vrata,mogao si da odeš,da se okreneš,da mi ni ime nikada ne zapamtiš.Nikada da se ne osvrneš.

Žena koje nema.

Koja nosi ime reke.

Nepostojeća Una...u nepostojećem svetu.

Sa ono malo duše koju nosi kao prokletstvo,žigosana od rodjenja,da bude drugačija,da je ceo život gledaju kao sedmo svetsko čudo.

I traže kvar.

A sve je tako jednostavno.

Tako jednostavno i prosto u svojoj komplikovanosti.

Nikada ne veruj ženi koja laže...ili možda govori istinu...

Kockice su rasute po stolu...složiti mozaik.

Da li sam samo vešti prevarant,koji ume da se podvuče pod kožu,ona na koju su vas majke ceo život upozoravale,ona kojoj se može...ona koja ne traži i ne pita...nikada?Ona koja uvek mora da ode?Drugačija.Sama.Svoja.Ona kojoj je "Glad beskrajna a ruke večno prazne."

Ili sam samo privatni pajac za osmehe,remorker koji ceo zivot vuče velike brodove na pučinu,ludi vrabac koji udara glavom u zidove...samo uplašena devojčica...ispod svih maski kojima skrivam lice,štiteći se od gladnih koji su željni moga belog mesa,dok čekaju ispod žice na kojoj koračam u haljetku cirkuske jahačice?Da se spotaknem.

Ona koja po žici hoda zatvorenih očiju.Da li bi za takvu stavio jabuku na glavu...kao metu...i dao joj oružje u ruke?

Složiti mozaik.

 

"Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim čisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plucima... u stvari,
Ne treba mi niko
Medutim,
treba mi neko ko sriče azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno biće
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...
Niko mi ne treba
Treba mi neko ko voli decu
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi, u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko je procitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu u Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko počinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao mačka i otvara
žute zenice u ponoć,
neko ko ne kaže ništa
čak ko ne postoji, u stvari i zaista,
Niko mi ne treba
Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko plače usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko cisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari
Ne treba mi niko
kome mnogo trebam...
Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posude,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
ucitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,
Niko mi ne treba...
niko baš toliko, toliko
toliko...

kao Ti."


Otkud ti ko sudbina...

Zivot — Autor unajedina @ 09:31

"Vikont: Često se pitam kako ste uspeli da postanete takva.

Markiza: Nisam imala izbora, zar ne?

Ja sam žena. Žene moraju biti daleko sposobnije od muškaraca. Možete uništiti naš ugled i naše živote sa svega par odabranih reči. I onda, naravno da sam morala izmisliti ne samo sebe... nego i načine za izlaz o kojima niko pre nije ni razmišljao.

I uspela sam zato što sam oduvek znala da sam rođena da dominiram vašim polom i osvetim moj.

Kada sam ušla u društvo, bilo mi je 15 godina. Znala sam da mi je uloga, na koju sam bila osuđena prvenstveno da ćutim i činim ono što mi je rečeno, dala savršenu priliku da slušam i posmatram. Ne ono što bi mi ljudi rekli...već sve ono što bi pokušali prikriti.

Uvežbavala sam odstojanje. Naučila sam kako da izgledam veselo dok bih ispod stola štipala ruke do bola. Postala sam... majstor obmane.

Nisam žudila za zabavom već za znanjem. Savetovala sam se s najstrožim moralistima o tome kako se ponašati.

Filozofima, da bih znala šta misliti.

Čak i romanopiscima, ne bih li otkrila šta sebi mogu dopustiti.

Na kraju sam sve to pomešala u jedno vrlo jednostavno načelo... pobedi ili umri.

Vikont: Vi ste, dakle, nepogrešivi?

Markiza: Ako želim muškarca, imam ga. Ali ako želi da se hvali, otkriće da ne može. To je cela priča.

Vikont: Bila je to i naša priča?

Markiza: Želela sam vas pre nego što smo se uopšte upoznali. Moje samopoštovanje je to zahtevalo. Kada ste počeli sa udvaranjem, tako sam vas želela. To je ujedno bio i jedini put kada je požuda bila jača od mene." 

 

                     

Ja,devojka sa imenom reke, ne plasim se da priznam da volim Harijeve pesme...eto za zapisnik.

I da sam ,ispod povrsine, kad se zagrebe ovaj ratnik,koji samo prezivljava u ovom i ovakvom svetu,nezna i romanticna.

Borim se iako su mi razapete strele prekrile sunce,borim se u hladovini.

Jesi li ti stvarno mislio da ja necu imati herca da ovo izjavim?

"S njima necu biti mlad,ne ovako kao sad..."



Pravih se reci uvek kasno setim

Ljubav — Autor unajedina @ 21:59

 

...odgovor znam kad ostanem sam.

 

 

 

 

 

Jednom od sinova bludnih...sto cuva noc od budnih.
Onom i onakvom.

Pazi sta zelis!

Zivot — Autor unajedina @ 11:45

Reci Bogu da imas plan...

Gori asfalt u Beogradu,svi negde otisli,mozak mi prze fotografije plaza,mora,letovanja sto mojih prijatelja,sto poznanika,sto onih drugih,kojima me zasipaju utrkucjuci se ko je bio na lepsem mestu.Nervira me sve to.

Pravim plan o zenskom letovanju,bez muskaraca,daleko od svega.Pobeci...Pobeci od svega i svih.Nalazimo destinaciju,rezervisemo...Tri zene.

Besna sam jer nisam resila nista oko svog zivota,stojim u mestu,nemam posao i shvatam da ce mi i ovo letovanje biti samo izgovor,nesto sto mi nece pruziti ni odmor,ni mir,ni spokoj...Ali bar cu disati morski vazduh,plivati,lezati na plazi,citati knjigu.

A  na konstataciju jednog prijatelja,kako je lepo sto idem na more,prkosno odgovaram da bih radije sedela u vreloj kancelariji,na svom poslu i kukala kako nekoliko godina uzastopno nemam vremema da odem da more.Eto dotle doslo.Do usiju.

Umorna od ljudi,od obecanja,od muskaraca narocito umorna.Od zivota ovakvog umorna.

"Sresces nekog dasu tamo sigurno,nekog fatalnog..."

"Ma ima da se izolujem,ne zelim da vidim ni jednog muskog stvora,i ronioca ako vidim da mi prilazi ima da ga gadjam harpunom.Naravno prethodno cu ga upozoriti da ne prilazi,nisam bas tolika varvarka odmah da gadjam."

Osecam se kao igracica na zici koju zedni i gladni cekaju da padne,a svaki se nada bas u njegove snazne ruke.

E pa ne padam.Ostajem cvrsto na zici.A vi samo gledajte.

Pronaci u svemu nesto dobro...mislim na more...odbrojavam dane...More,More...vec se vidim tamo.

Pravim spisak.

Knjiga...kupujem 1Q84 Haruki Murakami...dva dela...oduvek sam zelela da procitam.

Ostale stvari popisujem.

Kupaci kostim komada 2.Bikini jednostavan beli,donji deo da se vezuje na bokovima.Drugi mornarski belo,teget...minimalan.Zivela sloboda.

Zelela sam da uradim i malenu tetovazu na boku,malu,malecku...sad je vec kasno,ne preporucuje se pred sunce,em se plasim igle,em sam brat bratu matora sa svoje 32 za takav eksperiment...ali nista nije iskljuceno.Ovog leta nista...Tatoo otpao.

Haljinice...za plazu...zelim belo,belo...na preplanulo telo belo najlepse ide,jednostavne ciste linije.Znaci haljinice pod must have.Bele.

Teksas sorc,teksas suknjica.

Mleko za suncanje,mleko posle suncanja.Visok faktor...dovoljno sam iskusna da znam da je pod obavezno cuvati kozu od sunca.

Depilacija,nokti...one sitne stvarcice da se osetis kao zena.

Spisak napravljen...kanim se krenuti u trosak i pripremu...otkucavaju mi poslednji dani pred put.

A onda telefonski poziv.

"Dodjite sutra na razgovor za posao".

Unapred ubedjena da nista od toga nema,poucena iskustvom,krecem na razgovor ali sam vec isplanirala da nakon toga svracam da kupujem stvarcice za more.

Razgovor uspesan.Testiranje.Firma odlicna.

"Javicemo vam sutra."

Odlazim kuci u soku plaseci se bilo kome da kazem.Naucena da se ne smem ni radovati,jer uvek cekam nesto da me tresne po glavi.Iz prikrajka,cekam da mi iskrsne neki Backo,neki problem,neka prepreka...navikla sam na to.Nisam navikla na lepe stvari.

Sutra.

"Dobar dan,dodjite da se dogovorimo oko plate i formalnosti.Primljeni ste.Pocinjete odmah u ponedeljak."

Formalnosti utvrdjene.Sve je zavrseno.Kratko,brzo,efikasno.

Hvatam sebe kako nakon razgovora trcim u kupovinu...jer sam svesna da nemam mnogo od poslovne garderobe...

Otkazujem put,kartu,sve...

Moje bele bikinije zamenise bele kosulje...

Haljinice za plazu se pretvorise u poslovne cigaret pantalone,teksas sorcevi i suknjice se produzise u fine suknje do kolena,japanke u potpetice...gledam sebe u kabini za presvlacenje,ne prepoznajem se.Ozbiljan izraz lica.Skoro pa da i nisam prevarant i deriste,da sam ozbiljna zena.Moje majice sa Zvoncicom,Garfildom,Strumfetom i Dambom zamenise kulturni topovi i sakoi...za jedan trenutak se sve preokrenu.

Reci Bogu da imas plan...da ga nasmejes. :))

Hvata me panika dok se spremam za posao,imam ludacku frku i tremu da li cu se snaci,da li cu se uklopiti,da li cu nauciti,strah da cu nesto zabrljati,milion pitanja i scenaria u glavi...ali onaj dobar osecaj u stomaku.Dobar osecaj.Da ce biti dobro.Da mora biti dobro.

Pazi sta zelis,moze ti se ostvariti...pomisljam dok trcim sa svojim kosuljama belim,i gledam krajickom oka devojke koje probavaju bikinije za plazu.

One jednostavne bele...sto se vezuju na bokovima malenim tracicama...Neka ih,nek me cekaju za sledecu godinu.

Cuda su moguca,verujte kad vam ja kazem.Ali uvek pre nego sto nesto pozelite,dobro pazite sta cete pozeleti...i kako cete se snaci sa tim kada vam se ostvari.

 

 


Tuzna sam

Zivot — Autor unajedina @ 13:00

Tuzna sam jer Blog.rs nije vise mesto koje prepoznajem i volim!

Tuzna sam jer nije vise mirna oaza u koju mozemo da pobegnemo da pronadjemo utociste od surove stvarnosti koja nas svakodnevno samara.

Tuzna sam jer ovo nije vise moj omiljeni kafic u koji pozelim da svratim sa svojom crvenom soljom nes kafe koju spustim kraj racunara komodora 64 :),na brda sveski i knjiga koji su se tu nakrivili kao toranj u Pizi...Prkosno.

Tuzna sam jer ovde vise ne srecem mnoge drage ljude koje sam uzivala da citam...Mandrakove carobnjacke price kojima nas vraca u svet Branka Copica,putopise Sanjarenja,ljubavnu poeziju Stepskog Vuka spevanu iz porodicne idile kraj Dunava,saveti Anne,Domacicino Prijatno!,dobri duh Casper,fantasticne price VukaPanonskog posle kojih nepovratno vise niste isti,razmisljanja jedne snazne zene Roksane,Pricalicina ucenja o veri,Nastasjine recepte,Izabellina muzika kojom mnogo govori,Poluuspavanku,pricu o ugrozenim i ponizenim koje je pricala Tanjanakic,fali mi i Behappyn Slovak,Mesecinine tuge,recepti Mire Kuglof,genijalnost Sukija,politicki osvrt Janakisa,Filmetric i njegovi filmovi,pesmice od Vesele,Tuzna,Vila,Pinokio,vasiona za sebe koju nam otvara mag Gasstrocity,zanimljive do bola price Bezimene u svim njenim izdanjima koje gutam,komentari Baladasevica i Jovana s.s.,Spiderove lucidne price koje nose dubinu,otmenost Vesnebalte dok prica o vinima,Suncicina borba za malenog sina jedne samohrane majke,Spinnerovi postovi o ljudskosti,o brizi o starima,Merkurove najlepse fotografije sa poukama od kojih mi suze krenu,Baddancerove plesne price,Didiland sa svojom britkoscu i genijalnim pricama...

Tuzna sam jer ovaj blog nije vise mesto u koje pozelim da svratim,da dusu obogatim i oplemenim.Shvatila sam da je nekada najbolje povuci se.Objavila Posmrtni mars klovnova,sa kojim sam pokusala reci kako se osecam,da sam tuzna,da sam jako tuzna.

Svesna sam da je bolje da sam ocutala,da cu ovim postom izazvati svakave reakcije,da ce zasuti drvlje i kamenje na mene ocekujuci da zauzmem stranu,da biram da li sam vestica ili nisam,da pljunem ili da polizem.

Istina je takva da nju vidi i zeli da vidi svako onako kako zeli,po sebi samom.Niko od nas nije savrsen pa tako i Didiland i Tanjana imaju svoje vrline i mane.

Kao sto ih imam ja,neko voli da me procita,nekoga iritira "Unajedina koja zeli da je dobra sa svima".

Moj nacin borbe je uvek bio i bice drugaciji.Ja se borim na svoj nacin,ne dozvoljavam nikome nikada da me uteruje u red,u vrstu,da me procenjuje,da me pribija uza zid.Nikome.Da me poziva na rec i disiplinu kao da sam neko dete.Nikada se necu nikome pravdati za nesto sto radim ili ne radim,narocito ne ovde.Ko me prihvata takvu kakva sam super,ko ne...njegov problem.

Naravno da vidim ono sto vide i drugi.

Tanjana me nikada nije uvredila,nikada mi nista lose nije rekla,ona je takva kakva je,svojeglava,voli dramu i zaplet,voli da dize prasinu,licno mi smeta sto nas je ovde sve nazvala ludacima prisvojivsi i odvojivsi one koji nisu vestice.E ja ne dam...sve ih prisvajam kao svoje,svi su zajedno deo ovog Bloga,ne dam da ih iko prisvaja na ovu ili onu stranu.Mi ovde imamo samo jedni druge,i moramo da se tolerisemo sa vrlinama i manama,jer ovde je najvaznija pisana rec.Ono sto ostavi traga.Ono sto jedni drugima damo.Tanjanin i moj odnos je takav da se jednostavno sto kaze nas narod nit' mirisemo nit' ne mirisemo...poznati su mi njeni momenti "princeze nemira",kako sebe naziva, kad podigne prasinu,ali ja sam to oduvek ignorisala smatrajuci da je to najbolji moguci nacin.

Didi je sjajan pisac.Tu nema spora.Sjajan.To je ovde najbitnije.Sa druge strane je teska kao crna zemlja,zivot ju je naucio na to,naucena da bude fajterka,da brani svoje.Pre neki dan sam i sama osetila na sebi izliv njenog besa,koji smatram da nisam nicim uzrokovala.Optuzila me je da sam Malecka koja pokusava sa svima ostati dobra,isticuci mi kako se ona borila protiv Misa za koga sam ja smatrala da je napao nju i Sanjarenja jako maligno,mene vise benigno,ali sam reagovala,stavivsi metu samo za njega,ne zeleci da vise dajem komentare o tome,jer smatram da nemam pravo Blog zatrpati time.Ako ucinimo nesto za nekoga,pa odmah zatim gledamo koju cemo protivuslugu dobiti...onda nismo dali nego prodali.Bila sam zatecena i jako povredjena,iako shvatam njenu reakciju.Ima pravo na nju.Nisam se naljutila jer sam bila svesna jedne Andriceve mudrosti:

‎''Čuvajte se ugroženih ljudi i ljudi koji misle da su ugroženi. Oni osećaju potrebu da se štite i brane, i zbog toga često i neočekivano i podmuklo napadaju.''

I meni samoj su uzimali cele postove...ali cele postove i objavljivali kao svoje,cak sam i na ovom blogu pronasla ceo svoj post Huk kod jedne druge blogerke...moji clanci su uzimani i stavljani pod svoje ime na nekim odvratnim sajtovima.Kakva je bila moja reakcija?Bila sam besna,povredjena,pozalila sam se jednom prijatelju cije misljenje cenim mnogo,pokusavsi da mu objasnim na ovaj nacin"Da li bi se ti ljutio kada bi neko ukrao tvoje auto,da li bi bio besan."

"Ne ako sam ostavio kljuceve u njemu", rekao je on.

I u pravu je.

Ovo je javno mesto,javni servis,kada smo pristali na to da da javno objavljujemo napisano,morali smo pristati na rizik da to bude zloupotrebljeno,ukradeno,skrnavljeno.

Takav je zivot.Nema garancije na ovome svetu,ako zelis da sacuvas svoje,nemoj ga objavljivati javno,ili ga zastiti, postoji Pravo intelektualne svojine i nacini kojima je Zakon sve to lepo uredio.Koliko para toliko muzike.

Da,osudjujem kradju.Svako normalan osudjuje kradju.

Takodje osudjujem kada neko radi svog samoljublja,prkosa,inata istakne sebe u prvi plan stavljajuci sve nas u poziciju nemih posmatraca,koji ne zele vise da dolaze a jos manje da pisu na ovakvom mestu.

Vidimo svi mi sta se desava,Didi ti si sjajan pisac,necu da ti dozvolim da gubis energiju na ovo,pa vidis li da nema smisla,da samo hranis necijeg crnog vuka,budi svesna da tvoje reci ostavljaju traga na citaoce,da ce mnogi pozeleti da te citiraju,kao sto citiraju mnoge dobre pisce,a ako to isto objave kao svoje onda to govori o njima samima a ne o tebi,treba da ti laska.Budi svesna koliko vredis,greota je takvoga dara da i minut potrosis na trivijalne stvari,umesto da pises ono sto ti je Bog dao da pises,nemoj da dozvolis nikada vise da potrosis ni jedan jedini dan svog zivota na nesto sto nema smisla i sto nije vredno.

Sujeta.Cudna igrackica.Da sam imalo sujetna,trebalo bi da me boli uvo,jer nisi imala pravo sa mnom onako da pricas kako jesi,iako si mozda bila u pravu,ili nisi...moras imati meru,povredila si me...ja tebe prihvatam tako opicenu,strastvenu i jaku...prihvati i mene kao vrapcica koji zeli da oboji svet lepsim bojama,"ovako pijana od snova i prokleta od poverenja"...

Tuzna sam.

Zelim svoj Blog.rs natrag.Ne smemo dozvoliti  da zaista ispade da smo mentalna institucija,ludnica puna ludaka,kako nas neko naziva.

Vazan je talenat.Slovo.Rec.Recenica.Gladna sam i zedna da citam dobre tekstove na blogu,da placem na vasim stranicama,da mi izmamite osmeh,da kazem da ste MOJI,da je ovaj blog MOJA KUCA,NASA KUCA koju nikome ne damo!!!

Stavimo ovu nasu malu porodicu na prvo mesto,ispred nas samih,nasih povredjenih sujeta,nasih gresaka,nasih bolovanja,nasih tuga.

Ovih dana smo svi mi tuzni.Tuzni smo,jer ne prepoznajemo sopstveni DOM u koji smo bezali od ovog prljavog sveta.Necu nista vise komentarisati,jer sam rekla sve sto sam mislila i osecala.Vreme je godisnjih odmora,zato mnogi retko svracaju,pa cu i ja ovih dana otputovati.

Ali zelim da znam da putujem da bih se vratila kuci,u siguran dom ljudi koje VOLIM I POSTUJEM,mesto gde cemo docekati jesen i zimu,gde cemo plakati i smejati se zajedno.Trebamo jedni druge u ova sugava vremena.

Pokazimo da nismo brod koji tone,krenimo u radnu akciju kao u ona dobra stara vremena,kada je sve izgledalo tako lepo i moguce,kada smo ostavljali svoje kuce i svoj zivot i kretali u radnim uniformama da gradimo pruge i mostove.

Zelim da,kad se vratim, zateknem svoju kucu,a ne zgariste.Na vama je!Nek svako pocne po malo od sebe.Korak po korak.Izdignimo se iznad primitivizma i slabosti.Ignorisimo Glupost!

Budimo ljudi.

Volim vas.

Unajedina

"Nije mi žao
što sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za života čeka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar
put oblaka i ptica.

Ja sam večito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica...

Vi možda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napišem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah..."


Posmrtni mars klovnova

Zivot — Autor unajedina @ 16:07

Kad umrem
bar sam siguran:
niko se neće dovući da mi pljune u lice.

Svi ćete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.

Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zločinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.

Smrt je - pomilovanje.

Smrt je najpristojniji način da se ode
bez pozdrava,
bez obećanja,
na miru.

Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duše trava vetrove ištu.

Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju čovekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas čita,
čita,
kao da ste odjednom postali vrlo važna izložba
ili premijera u pozorištu.

Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek miriše samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,
uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrušano veče
sasušeno i tamno kao pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otečen,
i ako sve to baš mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude.

Gledaću kako sunce nagriza drveću ruke
pa su dlanovi lišća ranjavi i krti,
a mostovi tegle na leđima topli vetar
što prve kiše najavljuje.

I ako već svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
učiniću to odjednom,
ne poštujući priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da doživim taj mrak
što mi se u zenice strmoglavljuje.

I smeškajući se,
a neću objasniti zašto se smeškam
i šta osećam
dok mi se u raznobojnim klikerima očiju
hiljadu svetlosti menja.

Morate već jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsećam
ovako pijan od snova i proklet od poverenja.

Posle mene slobodno dišite
i vi sa rukama od crepa,
i vi sa rukama od kolača.

I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
- nikad me nećete stići
jer bio sam drukčija prizma.

Ja sam
ispred nosa svih vrlo poštovanih pronalazača
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.

Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi išao da onjušim oblake
i prvi se namršten vratio.

I sad znam
da je mudrije učiniti korak van sebe
nego proći milione kilometara
u svojim grudima.

Inače,
bio sam pomalo vanbračno zaljubljen
u vetrenjače
i stanične restoracije
i pošteno sam,
čini mi se,
platio,
kiriju što sam živeo međ ljudima.

Nije mi žao
što sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za života čeka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar
put oblaka i ptica.

Ja sam večito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane čelenke o zid,
možda će se iz toga izleći nekakvi dani.

Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na baštovanski kurs,
možda ćemo naučiti
na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zbilja više ničega nije žao
i neću urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nišani
- na mene prstom ne nanišani.

Pljujem ja pomalo na vas,
nadmeni budući.

Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na šta bi ličio
vaš okupani,
puderom posuti,
razmaženi svet.

Kad umrem,
samo će mi biti zao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
naročitog smisla i značenja.

A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od životnog šegačenja.

I neka sve prođe bez molitvi
i rodoljublja.
Uličarkama
donji veš od kaluđeričkih riza!

Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonačelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.

Cirkusi su bili moja najveća ljubav
i moj najveći patriotizam,
i rađao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.

Vi možda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napišem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.

Bio sam razapeta čelična žica
između bivših koji sve lepo veruju
i budućih koji u svemu traže trik.

Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kišobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.

Kažite hvala što se nisam prekinuo
i zgrušao vreme u crven krik.

Hoću da čujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim šatorima neba
naduvenim od riđih vetrova što oluju obećavaju.

Jer pošteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijaše koji su se zbog vas izmotavali,
iako su mogli da siđu u publiku
i da za svoje pare psuju i obožavaju.

Ako sve to mora da bude u nekakvo proleće,
- neka bude.
Belo od kiša
proleće je tek okrečena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.

Zalepite mi usput na čelo jedan list
i ništa više,
- ako se razumemo.

Ostalo može da ostane kao i kad sam disao.
Neka se lepršaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva nož u vrat,
i neko nekom i dalje šapuće: draga.

Neka izgleda kao da sam se vrlo učtivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki drugi smisao.

U desetoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.

Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrijte lice
ako vam smeta moja budalasta maska.

I čegrtaljke u šake,
a onda:

orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulične svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.

Zar ne primećujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama će od našeg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
naša poslednja naivna šala,
poslednja salva crnog snega
po vašim licima sivim.

I ko zna,
mozda ćemo samo svoju prazninu dati na čuvanje
grobovima,
a mi ćemo ostati da se cerimo i naričemo
ovde negde u travi,
ovde negde u lišću,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno živi.

Mika Antic

 


Dama Srce,Pub i Joker

Zivot — Autor unajedina @ 16:50

Hiljadu zasto.

Ne kao pitanje...nego kao pakt sklopljen s sudbinom.

Hiljadu zato.

Zbog kofera koji nosimo sa sobom.

Zbog onoga...u medjuvremenu nam se desio zivot.

Zbog komada duse otkinutog i ostavljenog.

Kao zalog.

Kao zavet.

Kao prokletstvo.

 

Kao kad se sudare dva rogata na brvnu,

pa ostanu tako...isprepletenih rogova.

Ne znajuci kuda dalje,ni kako.

Kao srndac izleteo na cestu...na crveno...

pa stoji ukopan u mestu,

zaledjenog pogleda u farove...

koji su mu sve blize,i blize...

Uprkos strahu,on i dalje stoji tu...zatecen.

Kao onaj koji stoji sa jabukom na glavi,

ispred strelca koji u rukama drzi odapet luk sa strelom,

gleda ga u oci ne plaseci se...iako ima sve razloge da se plasi.

Da li ce strelac ispaliti strelu?

Da li ce pogoditi jabuku?

Da li ce promasiti?Ili pogoditi?

Ali ne jabuku.

Da li ce se farovi zaustaviti na tik ispred srndaca...

koji ce nakon toga ponovo otrcati u sumu?

Ili nece?

Da li ce rogati rasplesti svoje rogove na brvnu?

Ili ce pasti zajedno u vodu?

Da li ce jedno drugo potopiti na dno,

ili ce isplivati zajedno na obalu?

Da li ce mozda jedan drugom otkinuti glavu?

Da li ste se nekada kockali?

Na sta bi ste se kladili?

Sve ili nista sa pokeraskim izrazom lica...Crveno ili crno. 

Dama Srce?Pub?

Joker u rukavu?

Alea iacta est.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

           

 

 

 

 

 

 

"Ako možeš da sabereš sve što imaš

i jednim zamahom staviš sve na kocku,

izgubiš, i ponovo počneš da stičeš

i nikad nijednom riječi ne pomeneš svoj gubitak..."

 


Dunja

Zivot — Autor unajedina @ 14:00

 

Mladjahni Verter sa zvezdama u ocima,talentovano,dobro,casno celjade koje nosi neku duboku tugu kao prokletstvo,sam medju ljudima,samo svoj...eto moze mu se tako.

Babina Dunja sa ormara koja pamti detinjstvo,decak sa crvenom kapom,koji je navukao osmeh i ponos na lice svojoj babi,iznenadnim dolaskom u danima kokuznih vremena.Onaj koji ume da razume,da oseti,sa usadjenim vrednostima u genetski kod,zigosan od strane svojih predaka.

Don Huan neodoljiv sa osmehom decaka u kojeg su zaljubljene sve devojcice iz razreda,dok mu klikeri ispadaju iz dzepova,staklenci,porcelaneri,glogeri... on koji deli poslednje mrvice sendvica sa drugaricom iz klupe,sa kojom pije jedan sokic na istu izgrickanu slamcicu,najbolji prijatelj koji stavlja na glavu jabuku.

Boza zvani Pub koji ima herca da povuce damu na 18. menjajuci majice svakodnevno,ljubitelj lepih kosulja na delikatne dugmice po kojima klize njegovi prsti,dukserica sa kapuljacom da ga greju u dane zimske,majica na bretele na koje racuna u dugo toplo leto,one cije bretele lako skliznu sa ramena...bela pamucna majica koja mirise na cisto uflekana od argete pastete u kojoj voli da spava.

Hasta siempre El Comandante...sa kljucevima bacenim u duboke okeane,teretnjak ciji brod ne moze povuci mali Remorker.

Spartanac koji se bori pod nebom cije sunce su prekrile strele ispaljene od protivnika,Spartanac koji se bori u hladu.Recite mu da ako udjete na njegovu teritoriju,spalicete mu gradove i tvrdjave...a on ce vam samo reci...Ako.

Vjetar koji se vezat ne moze.Nikada.Onaj kome je je glad beskrajna a ruke vecno prazne,koji tugu ostavlja pod prozorima napustenih zena.

Medjed koji je upao u zamku vestog lovca.

Mrmot koji je posmatrao vevericu ispod njenog drveta,pa besan sto ne obraca paznju na njega,uzeo sa zemlje orah,zafljacio ga i pogodio je direkt u glavu...a danas su najbolji prijatelji.Veverica i Mrmot,koji treniraju fudbal na male golice,dok je Mrmot uci kako se postaje bolji igrac i kako je vaznije postici pogodak nego rizikovati u zelji da zavuces golcinu kroz ruke golmana i to petom.Veverica koja deli sa njim svoj sokic na slamcicu,i daje mu mrvice preostale od sendvica koji su drugi vec odavno pojeli.Uzivaju u svetu koji su stvorili za sebe,svesni da ce svako nastaviti svojim putem...jednog dana.Jer suma je tesko i opasno mesto za zivot.

Ovo sam sanjala,dok sam se radovala Komodoru,dok sam drzala nesto crveno na krivom tornju u Pizi,lezala na knjigama i papirima koji su bili moje more,rasirenih nogu i ruku kao da lebdim,sanjala budna bez moci da ovaj san sebi razjasnim,reci nabacane bez reda i smisla kao fotografije rasute po stolu,kao delici slagalice,svet posmatran kroz prizor kaledoskopa,kroz koji vidim Matorog jarca i Magaricu.

Najgori od sve dece u ova sugava vremena.

A onda sam se probudila...opet sam svasta sanjala.Malo mi je i to,nego sam Glupson nesposoban da protumaci san,a jos veci jer sam ovo objavila,pa se slobodno pravite kao da niste ni procitali.

No need to ask...


Zena s knjigom

Zivot — Autor unajedina @ 12:30

 

"Muž i  žena odluče otići na odmor na jezero poznato kao meka i raj za ribolovce. Muž obožava u ribolov izaći u cik zore, a njegova žena
obožava u miru čitati knjige.

Jednog  jutra se muž posle nekoliko sati ribolova vratio i odlučio
malo  odmoriti, a žena je tada odlučila da se sama izveze malo čamcem
na  jezero, premda se na njemu sama baš i nije najbolje snalazila.
Upali  motor i izveze čamac na jedno usamljeno mesto, baci sidro,
Izvadi  knjigu i nastavi uživati u tišini i čitati svoju knjigu.

Tuda naiđe ribolovni inspektor u svom čamcu, pristane uz ženin čamac i
kaže:
- Dobro jutro gospođo. Što to radite?

-  Čitam knjigu - odgovori ona (i pomisli: zar to nije  očigledno?)

- Nalazite se na delu jezera rezervisanom za sportski ribolov -
obavesti je inspektor.

- Žao mi je  gospodine, ali ja ne pecam. Ja samo sedim u čamcu i čitam
knjigu.

- Da, ali u čamcu imate sav pribor potreban za pecanje i što se mene
tiče, mogli bi sa pecanjem otpočeti svakog trenutka. Bit ću primoran
povesti vas sa sobom do stanice i protiv vas podneti prijavu - reče
on.

- Ako vi to zaista i napravite, onda znajte da ću i ja protiv vas
podneti prijavu, ali zbog silovanja, odgovori mu žena.

- Ali, pa ja vas nisam niti dotakao! -  reče inspektor.

- Da, ali vi za to imate sav potreban pribor i što se mene tiče, mogli
bi sa tim otpočeti svakog trenutka...

-  Doviđenja gospođo i uživajte u ovom lepom  danu...


POUKA:

Ne  ulazi u raspravu sa ženom koja čita. Vrlo je verovatno da ona
zna i misliti."

 

 


Leto i horoskop

Zivot — Autor unajedina @ 13:25

Preuzeh sa jednog sajta,nisam mogla da odolim,pa pozeleh da podelim sa dragim mi blogerima.

Sunce,leto,plaza...ima li nesto lepse?

Da li ste se prepoznali u ovim karakteristikama,kako prepoznati na prvi pogled neki znak na plazi?Drzim da ce biti zanimljivo.

Lep dan zelim svima koliko vas ima,i koliko vas je preostalo na blogu u ove letnje dane odmora,kada bi svi radije smugnuli negde u prirodu...

KAKO IH PREPOZNATI NA PRVI POGLED NA PLAŽI

OVAN

Muškarac Ovan je obično bučan, visok, ponosan na svoj izgled, privlači pažnju, nosi ronilačku opemu, šepuri se u gliseru, ističe bicepse. Ako je intelektualan miran tip, zaklanja se iza tamnih naočara, čita knjigu u hladu, a sve pomno prati šta se dešava oko njega.

Žena Ovan - Ako pripada damskom, glamuroznom tipu Ovna nosi veliki šešir, tamne moderne naočari, seksi kupaći kostim. Gunđa što joj visoke štikle na najmodernijim nanulama upadaju u šljunak. Ukoliko je sportski dečački tip Ovna, odmah uleće u vodu iz koje ne izlazi satima.

BIK

Muškarac Bik nosi pod miškom gomilu nepotrebnih rekvizita, obavezno nešto gricka leškareći u ležaljci i dvoumi se da li da uđe u vodu. Pre završi u kafiću, nego u vodi.

Žena Bik dolazi na plažu sa sveže feniranom kosom, velikim minđušama, velikom modernom torbom i peškirom boje smaragda. Bira hladovinu, liže sladoled od jagode, polagano prilazi vodi, proverava koliko je topla vrhom prstiju, vraća se u ležaljku i ulazi tek iz trećeg pokušaja.

BLIZANCI

Muškarac Blizanac – Pevuši dok sluša muziku na mobilnom, klima se dok hoda, ponaša se kao da ne zna gde se našao ni gde je pošao, seda bilo gde, otpliva jednom i odlazi dalje. Ako je u srednjim godinama dolazi sa gomilom novina pod miškom, a onda se upusti u bučan razgovor sa prvim do koga sedne, a novine i ne pogleda.

Žena Blizanac – Odmah se upušta u ćaskanje sa bilo kim, druželjubiva, oko sebe napravi gomilu haosa, razbaca stvari, ne zna gde joj je šta, stalno nešto pretura po torbi. Mobilini zaboravi da uključi ili joj je ispražnjen, a ako joj radi, non stop joj zvoni i sa nekim priča.

RAK 

Muškarac Rak - Mladi Rak uleće pravo u vodu ili leškari pored same vode, svaki čas zaroni i legne na pesak, čak mu ne treba ni prostirka. Raspoložen je i kada je sam i kada je s društvom. Sredovečni Rak nikada ne dolazi sam, obično u društvu partnerke kao da dolazi po kazni, traži pogledom neki kafić gde što pre šmugne da ga ona ni ne vidi.

Žena Rak – Ma u kojim da je godinama, kako vidi vodu njoj se popravi raspoloženje.Vrlo smišljeno bira mesto gde joj je najudobnije, najbolji pogled, najveća hladovina, mora sve da ima na dohvat ruke, ali se uglavnom odmah bućne u vodu i ne izlazi satima. Obavezno nešto gricka ili pije sokove.

LAV

Muškarac Lav - Bira mesto gde će svi da vide kako je dobro građen, bučan je, sve komentariše, organizuje društvene igre, ima bezbroj ideja kako da se osmisli vreme na plaži.Voli dugo da pliva ili da vozi čamac.

Ona - Po svaku cenu privlači pažnju, kikoće se, vesela, gleda da li je primećena u najmodernijem kostimu, sa velikim naušnicama, kosu digne u atraktivnu punđu ili rep koju teatralno pusti da pada niz leđa kada izađe iz vode.

DEVICA

On – I ako je mlad i ako je sredovečan ne obožava vrućinu i pre bi išao na pecanje ili u kafić, nego u gomilu sveta. Nosi minimalno stvari sa sobom, ako je sam, a ako je sa porodicom, ne vidi se od rekvizita, stalno nešto   popravlja na foto aparatu ili mp3 plejeru, uglavnom izbegava da ulazi u vodu.

Ona – Ako je mlada, ponaša se kao da je zalutala na pogrešno mesto, ako nema prijatno društvo, njoj je dosadno. Može danima da sedi na plaži, a da ne uđe u vodu već samo da leškari u hladovini i da nešto čita. Ako je u srednjim godinama smeta joj vrućina, nijedno mesto joj nije potaman, komentariše sve što je nervira.

VAGA

Muškarac Vaga uglavnom i nije na samoj plaži, nego u najotmenijem kafiću posmatra šta se dešava, eventualno se reši i da uđe u vodu. Pomno analizira pripadnice ženskog pola i prilazi im diskretno sa mnogo rafiniranosti.

Žena Vaga gazi po pesku kao po jajima, traži gde je najčistija voda i najčistije mesto gde bi sela. Voli da razgovara sa nepoznatima, ali zadržava potrebnu distancu. Nosi izrazito seksi kupaći kostim u roze boji ili šareni u pastelnim tonovima.

ŠKORPIJA

Muškarac Škorpija uleće u vodu da se rashladi, jer je pre toga obično popio bar tri – četiri krigle piva, pliva daleko, nikoga ne gleda dok se ne otrezni. Često se može videti sa kačketom na nekoj jahti ili u čamcu u društvu, veseo i raspoložen.

Žena Škorpija  pliva dok se ne izmori, na sebi uglavnom ima kostim tamne boje, seksi, ali jednostavan. Odmah je svi primete, jer zrači harizmom, ima atraktivnu firzuru, tašnu i nanule, moguće kostim sa tigrastom šarom.

STRELAC

Muškarac Strelac uglavnom je na nekom čamcu, voze ga drugi ili se šepuri po nekoj palubi otmene jahte. Ima seksi bermude, švrlja pogledom okolo i uživa gledajući zgodne devojke, ma s kim da je.

Žena Strelac pričljiva, puši, pušta muziku, povremeno uđe u vodu, tek reda radi ili satima iz nje ne izlazi, flertuje i koketuje, krajnje bezbedno, sklapa nova prijateljstva, bučna je i simpatična.

JARAC 

Muškarac Jarac sedi, posmatra sve oko sebe namrgođen, ako je gužva, retko ulazi u vodu. U društvu je porodice, najboljeg prijatelja, organizovan i trudi se da mu bude prijatno. Kupuje kuvani kukurz, krofne, sladoled, sve što mu ponude.

Žena Jarac ne podnosi vrućinu, proverava šminku, nosi veliki šešir i tamne naočari da je niko ne bi prepoznao, ponaša se kao zločinac kome su svi za petama. Bira sam kraj plaže gde nema gužve, stoji u plićaku satima, besna što joj je voda hladna, a njoj se pliva.

VODOLIJA 

Muškarac Vodolija - Ako je slobodan, zadovoljno se isteže i leškari na peškiru, a ispod naočara motri na sve oko sebe. Traži pogledom zgodne devojke kojima slobodno prilazi. Ukoliko je s porodicom, jedva izdržava razgovor sa suprugom, decom, sve ga nervira, uglavnom ode daleko da pliva i decu ostavi ženi.

Žena Vodolija isto se ponaša i kada je slobodna i ako ima porodicu. Dolazi sa bučnim društvom, zajedno se kupaju, galame, deluje veselo i razdragano i pokušava da se lepo zabavi. Nije naporna, ali često ne podnosi vrućinu i pije mnogo kafe od koje joj je još gore.

RIBE

Muškarac Riba je tih, ispija neko piće, leškari na peškiru, dolazi kada uglavnom nema nikoga ili rano ujutru da gleda izlazak sunca ili kasno posle podne pri zalasku, često slika ili sluša muziku na mp3 plejeru. Ponekad i uđe u vodu.

Žena Riba obožava da pliva, ode tako daleko da ju je teško pogledom pratiti. Ne voli da komunicira sa okolinom. Vrlo je atraktivna, kakav god da ima kostim, privlači pažnju i svi je primete. Čak i ako ima partnera, nesvesno koketuje sa drugima.


O misevima, konjima i lavovima

Zivot — Autor unajedina @ 14:30

Dodju dani kad shvatis da si niko i nista,da nista svoje nemas,osvrnes se za godinama koje su nepovratno prosle,godinama koje si trampila za sarenu lazu,skines naocare kroz koje si godinama gledala misa,zeleci da vidis bar konja ako ne lava.

A mis uvek ostane samo mis,ma sta vi ucinile,sta god uradile za njega.

Konj ostane konj...a za lava odmah nekako znas kad je lav.I bez cvikera.

Drage moje mlade devojke i devojcice,budite pametne,uvek mucnite svojom lepom pametnom glavicom.Uvek gledajte prvo sebe.Prvo sebe pa sve ostale.

Zajebite ono sto vam godinama pricaju,zajebite bajke o skromnoj Pepeljugi,jer cete zavrsiti u jos vecem pepelu cekajuci da neko skine vase prnje i dronjke,zajebite to da ce ceniti vasu skromnost.Glavu dignite uvek visoko i same od sebe stvarajte princeze.Svako jutro kad se probudite same sebe nacinite princezom,posegnite za svojim planovima i snovima,jurite ideale.

Nikada nemojte da zrtvujete snove zbog nekog muskarca,jer ako vam taj dozvoli da se zbog njega odreknete bilo kojeg sna,znajte da on nije pravi za vas.Samo je jedan od mnogih koji zeli da vam zabrani da sanjate,da budete samostalne,zeleci da vas zatvori u kucu i pretvori vas u domacicu.

Onaj koji dozvoljava da se zbog njega odreknete sebe same,da zbog njega napustite skolovanje,da promenite posao,da date otkaz,koji ce vam govoriti koja prijateljica nije za vas,zbog koga cete poceti meriti svoje reci,menjati svoj karakter,frizera,navike,koji ce vam zamerati kako se oblacite,skracujuci vam suknju i jezik,ucutkujuci vas sve cesce,prekidajuci vas smeh na pola...ne vredi ni pisljiva boba.

Zbog njega cete vremenom postati bezlicna krpa,izgubicete drugove i drugarice,udaljicete se od sopstvenih roditelja i porodice.Uzimace od vas ne dajuci vam nista zauzvrat.

Kad pruzite prst,uvek ce mu biti malo,trazice celu ruku da je otrgne.Da je iscupa.Dusu da vam iscedi na slamcicu,onako na kvarnjaka,na finjaka,kurvinski,pod plastom obmane i sa maskom.

Onaj koji zeli da vas menja,koji zeli da vas izliva po svom kalupu,kalupu svojih kompleksa,sto Edipovog sto zivotnog,a ipak nikada necete biti dovoljno dobre kao njegova baba,majka,bivsa devojka,zena nekog njegovog prijatelja.Uvek ce vam vagati,prigovarati,svirati na jedan instrument da izvinete...(fini slobodno nek ne citaju dalje.)

Znacete da je pravi,onda kad vas prihvati onakvu kakva ste,volece vase mane isto kao i vase vrline,podrzavace svaki vas san,uvek ce vam davati krila,uzdizace vas iznad svakoga i svih.Ako toga nema u samom pocetku,trci Lola trci...udaraj se nogama u guzicu dok budes bezala.

Najveca je zabluda da mozete promeniti muskarca.

Muskarci se ne menjaju nikada!

Oni su onakvi kakvi su,nece se pomeriti ni za pedalj,dok ste u zabludi shvatacete polako kako ste vi jedine tu koje se menjaju.

Znaci,ili pukovnik ili pokojnik,ono sto vidite i osetite na prvu loptu,to je ono sto ce ostati za sva vremena.

Svaleri ce zauvek ostati svaleri,mamini sinovi mamini sinovi,nasilnici ce uvek ostati nasilnici,stipse zauvek stipse,jajare jajare,lenstine i nesposobnjakovice nikada nista nece pokrenuti,jedino cete mozda vi podmetnuti svoju grbacu radeci i rintajuci,pa ce vam se godinama ta njegova osobina decaka i derista ogaditi kad dodju racuni na naplatu,kad dodje prvi u mesecu a kirija za stan mora da se plati...a on lezi i fantazira o avionima i kamionima,dok vi polako shvatate da zivite sa buzdovanom.

Ako kojim slucajem osetite sazaljenje prema istom,e tada narocito bezite glavom bez obzira.Ako osecate peckanje sazaljenja za njegov nesrecan zivot,za njegove decacke gluposti na koje se izvlaci teskim i nesrecnim detinjstvom,pa dok sedite sa njim u drustvu sa samosvesnim i zrelim muskarcima koji imaju cilj u zivotu,vi se nekako osetite kao majka na roditeljskom sastanku koja je dovela svoje cedo.

Nenormalan je osecaj jedne normalne zene prema normalnom muskarcu sazaljenje.To nije u prirodi odnosa gde muskarac treba biti vodja copora,stabilan i hrabar koji treba da stiti svoju pecinu i svoju zenku i mladunce.Jer uz vodju copora mozete na posletku biti samo zena,a uz doticnog derana cete biti ceo zivot i muskarac i zena,a majka najvise.

Rekla sam sebi,kad sledeci put osetim sazaljenje prema nekom muskarcu,kad ja budem ta koja ce ga vuci za rukav da se obrije,da zameni smrdljivu majicu novom,da ode da se osisa,da kupi sebi nove patike jer su mu se ove raspale...a on je eto navikao da je majka to ceo zivot radila za njega,naravno i gace mu kupujuci...e tada cu lepo sama sebi roditi dete.

Jer za takav osecaj golicanja majcinskog instinkta,znak je da sutnete doticnog,i da stavite prst na celo sta vama zaista treba.

Onaj koji jednom podigne ruku na vas,ma koliko posle patetisao,plakao,cvileo,zapomagao...ucinice to ponovo.Jednom nasilnik,pa i prema drugima,uvek nasilnik,onda ne mozete ocekivati da ce prema vama biti nezan.

Uvrstila bih tu i moralne nasilnike,koji vam svakodnevno siluju um i razum,mrcvareci vas i ubijajuci vas na finjaka dok glumi briznost i moralnost.

Svaleri i ljubavnici su tek prica za sebe,onaj ko voli malo sa strane...uvek ce vam iza ledja malo sa strane.Mozete biti Andjelina Dzoli,od jutra do mraka u cipkastom crnom donjem rublju,mozete mu svaki dan servirati Tiramisu na tacni...jace od njega je da ce negde otici da jede usecerenu jabuku,i to onu budjavu sto se prodaje na zeleznickoj stanici.

Znaci sto u izlogu to i u radnji,to cete ceo zivot morati nositi kao prokletstvo,ziveci u naivnom uverenju da cete jednog dana nesto moci promeniti.Promenicete samo sebe,izgubicete najlepse godine svog zivota.

Ajde sada o strahu da ne ostanete same.Plasite se da cete ostati same,pa se hvatate za bilo sta zbog zlobnih prica iza ledja da nemate momka,da cete ostati baba devojke,da cete sledeci put mozda naci gorega,da se nikada necete udati i da cete ostati usedelica.

Ma zajebite to.

Pocnite malo vise da cenite sebe,uzdignite se iznad svega i iznad svih,jer dok provodite vreme kraj pogresnog,e tek onda gubite svaku verovatnocu da cete mozda negde,nekad upoznati vasu drugu polovinu...znate ona prica da svako traga za svojom srodnom dusom.

Ne spajajte se sa pogresnima,kad ne klikne odmah,nece kliknuti nikada.Birajte samo najbolje za sebe,nemojte uzimati trule vocke koje vam padaju ispred nogu,budite strpljive da mozda sacekate one na visim granama da sazru,pa skupite hrabrost da posegnete za njima.

Trula vocka ce uvek ostati trula vocka.

I bezite dok vam ne bude kasno,a nikada nije kasno pobeci...jedan zivot imamo.

A sad o laznim moralistima,zlobnicima,onima koji ce ove reci i onu koja se drznula razapeti na lomacu,glumeci moralne i ispravne ljude.Moj odgovor im je...da naprdjuju.

Vecina njih zivi osrednji zivot,zamenili snove i ideale za oprane gace i skuvan pasulj,dok tamo negde imaju tihu patnju,svoje virtuelne ljubavi,svoje ljubavnice,svoje Barbare i Ines...za kojima ceznu dok im krotka i draga zena ujutru sprema omlet sa sunkom.Domacom naravno.A oni glume vecne mudrace,Don Huane,Revolucionare.

A sada o izuzecima.O divnim casnim i postenim muskarcima,o ispravnim i vrednim dobrim ljudima,koji su pronasli svoju srecu,koji istinski i iskreno vole i ljube svoje drage zene i devojke,koji im snove pretvaraju u javu,koji se smeju zajedno,placu zajedno,uzivaju zajedno,dele poslednju mrvicu hleba ne plaseci se ni sutrasnjice,ni ljudi,ni Boga...nicega.Koji se smeju zajedno,od srca,vode bitku jastucima u sitne sate dok ih ne prekinu komsije lupajuci im u radijator,jer ih je probudio njihov glasni kikot.Deca koja se radjaju u takvim ljubavima,kao sto kaze Anna,divna Anna...

"Ljubav je osecanje trezvenosti i zrelosti...stamenosti,zasticenosti sa obe strane...a opet tako mekana,mirisljava i paperjasta da pozelis da njome pokrijes sopstvenu decu ne bi li ona zapamtila osecaj i trazila bas to u nekom drugom...kada shvate da im je korak prevelik za nase gnezdo."

Zbog ljubavi.

Zbog trezvenosti i zasticenosti.

Zbog paperjastog pokrivanja svoje dece.

Zbog gnezda.

Zbog ovog jedinog zivota koji imamo,jer upamtite nikada necete biti mladje nego sto ste danas.

Zbog snova i ideala,zbog kofera ljubavi koji nosite.

Ne spustajte ga pred bilo koju kapiju,pred bilo ciji prag.

Uvek sanjajte,trazite tragajte...ne mozete otkriti okeane dok god se plasite napustiti obalu.

Dok god se grcevito drzite za brod koji je odavno potonuo,koji nema jedra.

Zbog svega toga se drznuh napisati sve ovo.

Najakse je cutati,ne zameriti se nikome...biti u senci,biti neutralan,ne strcati.

Ja strcim,pa sam spremna na vetrove da me sibaju,da me lome,da me osudjuju...dok god bude vazduha u ovim plucima i ovo malo duse u meni...uvek cu se zaletati na vetrenjace.

Ja Ludi Vrabac

Kome niko nikada nije uspeo oduzeti snove o...

Koji ce do poslednjeg dana ziveti samo po zapovesti svoga...

 

 

 

 


Malo neznosti u ova sugava vremena

Ljubav — Autor unajedina @ 11:30

"D-moll je ponovo vršljao po stanu...
Pobegao je, zacuvši kljuc u bravi, ali sam zatekao njene sitnice, kojima se dotle igrao, i ostavio ih razbacane, kao kockice, svud po sobi.
Ne. Nje nije bilo...
Za sve ove godine smislio sam izgovora za deset života, ali ni jedan se nije uklapao. Ta praznina je ipak bila za dva broja veca od svih prethodnih.
Osam, nula dva...
Neko mi je rekao da grešim što cekam da stvari same naidu, ali to i nije tako loš sistem.
Jedino ih treba cekati na pravom mestu.
Da. Tu je moja frka...
Minuti su kapljali kao stalaktiti, i pod njihovim teretom kazaljka je potonula do dna.
Pola devet...
Zvono na vratima mi je vratilo samopouzdanje.
Sa strahom sam primetio da mi se maska ravnodušnosti ponovo lepi na lice. Zar je moguce da sam baš toliki idiot?
U hodniku nije bilo nikog...

Uvek je mirisala na Milano...
Prepoznavši njen parfem na stepeništu, zastao sam uplašen da je možda upravo otišla.
Ne, nije...
Pakovala je svoje stvari.
Pogledala me je preko ramena, i zadrhtala kao košuta, zatecena "in flagranti" sa mojim plavim puloverom prislonjenim na grudi.
Smislio sam hiljadu stvari koje cu joj reci, a i ona je ponešto smislila, koliko je znam...
Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar.
Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila.
Zadivljujuce jednostavno...
- Samo sam htela da imam nešto tvoje... Zauvek...
Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvoncicu djurdevka.
Sretan sam ja momak...
Neki režiseri potroše citav život cekajuci takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime.
Hajde konju...
Reci joj...
Osetio sam da uglovi usana izmicu kontroli.
Želiš nešto moje? Zauvek?
- Da li bi prezime moglo da posluži?
Osmeh ju je ostavio bez daha na trenutak, ali je šmrknula i nastavila da slaže stvari.
Ali oboje smo znali da to više nije potrebno.
Zagrlio sam je, s ledja, privila se uz mene i pritisnula mi ruke sa svoje obe.
- Necu da se mešam, Rida, ali trebace ti neka veca torba. Moraceš i mene da spakuješ ako zaista misliš da odeš odavde...

 

"Spusti svetla... Oduzmi gas...
Smešnih stvari se bojimo...
Misliš da neko pita za nas?
Kao da ne postojimo..."

Stavi misli u prazan hod. Stresi zvezde ko dudove. I polako nasuci brod na te plišane sprudove...
Dovraga...
Nikad mi nece poverovati da sam to napisao njoj, deset godina pre nego što sam je sreo...
Pogodila je o cemu sam razmišljao...
Još jedna slucajnost?


 

Slušala je moje srce, naslonivši mi glavu na grudi, kao mali Indijanac na zemlju.
Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prstice, smirene na mom desnom ramenu.
- Radi li?
Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je ucinila posle nekog vremena.
Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo. A narocito kucka tu. U tvojoj sobi...
Pajaci su me zabezeknuto gledali.
U redu je, momci. Volim ovu devojku. Ne brinite ništa..."

 

Tri Posleratna Druga,Djordje Balasevic

 

 


Rasprodaja

Zivot — Autor unajedina @ 16:20

Rasprodajem...sve trice i kucine u koje su se uplele moje godine.

Koje su progutale moje snove.

Gospodju Varku i Plemkinju Nadu.

Gospodina Ideala...Ratnika Zabludu.

Rasprodaje se jedna malena lutkica,sto stane na dlan.

Svi klikeri se rasprodaju...i porcelanci se narocito rasprodaju.

Rasprodaje se svila sa koze,otisci prstiju,oziljci na dusi.

Pajac koji deli besplatne osmehe.

Malena igracica sto na vrhovima prstiju nespretno plese po zici...dok gladni i zedni njenog belog mesa cekaju ispod.

Rasprodaje se ludost Vrabca,hrabrost Jurisnika na Vetrenjace,snaga Malog Remorkera.

Ko ponudi vise,jos malo pa prodato.

Rasprodaja snova,dalekih zemalja u koje htedoh pobeci...a nisam nikada.Uz njih gratis dobijate pogled sa Ajfelovog tornja.Kao privezak.

Svaki leptiric u stomaku,glad i zudnju,neznost i greh...rasprodajem.Tuga vam nekako dodje uz to kao nesto sto pripada.Kao omeksivac uz prasak za ves.

Crne noci i bele zore,dodire,krevete,poljupce,uzdahe,saputanja.I budjenja.Jos malo pa nestalo.

Sve svice koji su osvetlili moj zivot,koji su uzimali,zahtevali,ocekivali,sudili.

Ciji su fenjeri bili isuvise slabi da osvetle moje Noci.Sve pse koji su lajali,koji su zavijali na mesec mojih belih noci.Koji su se plasili onog Vucijeg u meni.

Vagu koja meri ljubav,ali koja vara,kako mi rece neko,neko ko nema pravo da mi sudi.Sve kljuceve bacene na dno dubokih okeana,kojima se otvaraju vrata iz kojih pokulja uzas,strah i samoca.

Rasprodajem.

Tri psa sa okicama smedjim,jedno mjau koje je prezivelo sa mnom potope.Suza.

Svako slovo,svaku rec,svaku recenicu bednog piskarala.Citat svaki.Svaku procitanu i neprocitanu knjigu,svaki zvuk,svaki takt muzike koji je podsecao na lupanje srca.

Reku planinsku koja plavi svakog koji se isuvise priblizi njenim obalama,reku koja nosi ime one koja nije nikad Druga.Nikad nikome Prva.Uvek i samo Jedna Jedina.

Sve je to na prodaju!

Deriste,Glupsona i Magaricu posebno prodajem.Uz nju dobijate jednu Lotte, junakinju iz knjige za kojom je jadikovao Mladi Verter.

Sokice koji se piju zajednicki na slamcicu.

Zenu bez imena.

Sve karte u rukama koje su se nesigurno drzale,pogresne poteze zbog kojih su krupijei zadovoljno trljali ruke,svaki los blef,hazardersko srljanje sa samo jednim parom Dama.Srce.

Damu na 18 koju je povukao Boza zvani Pub.

Babinu Dunju sa ormara.

Ko ponudi vise...

Rasprodaja i ono malo duse sto je preostalo.Neznosti i svile izbledele na Suncu koje je nemilosrdno przilo.Predugo sam u sunce gledala pa oslepela,a isto sam sve ove godine nosila u sebi.Samo sto to nisam znala.

Sve Godine koje su pojeli skakavci,Zelene coje iskusnih kockara,Znakove pokraj puta koje sam zelela da vidim,a bili su zabluda...Sve Proklete avlije koje sam presla ostavljajuci na njihovom pragu kofer ljubavi i snova.Sve Tvrdjave u meni koje su Ratnici svetlosti zeleli da osvoje...i da zabodu belu zastavicu.Moje predaje.Tisine koje uslede nakon toga...

Sve Poslednje vecere koje su se hladile za mamine sinove,sve Zlocine i Kazne koje su usledili kao neminovnost.Sve Drine krive i njihove cuprije koje sam zelela ispraviti,svakog Majstora koji je zeleo od mene napraviti Margaritu,svo Cvece zla koje sam dobila kao poklon dok su mi kao Albatrosu na palubi kresali krila,dok su gusili krike i vuciju prirodu Stepskog vuka,dok su terali na baobab mog Malog Princa...i ruzu njegovu...i lisicu.

Rasprodajem.

 

Kad ostanem u praznoj sobi,okrecicu zidove u belo.Gola i bosa naslonicu se na zid.Bicu umorna i ranjiva,sigurno ce me biti tako lako polomiti,a jos lakse rasplakati.ali bicu jaca nego ikad.Otvoricu prozor...tamo u daljini mirise sloboda,mirise kao hladan vazduh sto jurne u prostoriju nakon kise.Kao miris prvih divljih ljubicica,miris mora i soli,miris plime i oseke.

I moje prvo budjenje nakon rasprodaje...

 

Da li cu konacno prepoznati svoj odraz o ogledalu?

 

 

 

   

"Gospode,kad budem umirala,daj mi snage da zaurlam sto jace,neka to cuje svet."


Powered by blog.rs