Brod u boci

Laku noc

Ljubav — Autor unajedina @ 19:56

Zaspala je...
...
Čula su naelektrisala vrhove prstiju kojima sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena tragajući uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju sam mislio da umire kada te obuzme, i da se više ne može vratiti ako je jednom preboli?.

Da, žel'o sam je. Još kako sam je želeo...

Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspešno pokušavao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u čudni raspored sićušnih mladeža na tilu vitkih leđa...

I trgao se. Uplašen...

Koliko na njoj ima tajnih mesta koje bih želeo da poljubim?

Ali, ne sad. Jednom. Možda...
...
Lepo sanjaj, mali mišu... Ko zna da li ćeš mi ikad više biti tako blizu? Možda ću se kajati, možda ću jednom morati da se napijem svaki put kad se setim ove noći...

Neka...
...
Laku noć, njene pospane oči...

Balasevic Dj.

 

 

Usetao je i januar u moj zivot.Nekako nema da bilo sta izustim,kazem,samo citam,slusam muziku i nalazim neki svoj mir.Pokusavam da se izolujem od ljudi,losih ljudih narocito,cuvam svoju ljudskost za one koji se vode ljudskoscu.Znam da je takvih danas malo,da su dragoceni i retki,ali trudim se da jos uvek osetim plemenite duse.Tuga me je nekako uhvatila iznenada.Ona uvek tako dodje.Radost me nikada nije tako iznenadila,ona uvek skrto i pomalo daje.Tuga,nemiri,strahovi...Ucaurena sam u svoje nemire.Stisli me dani beznadja.Rastrzana izmedju zelja i mogucnosti.Previse slaba da promenim.Ma ni da razmisljam ne mogu.Samo zastala u mestu i cekam...Nesto.Ne znam sta cekam,ali znam da cekam to nesto.Neki dobar vetar.Dogadjaj.Razum i srce.Kod mene u vecitom sukobu.Oba prejaki suparnici.Mocni.

Nema.Cutim.Ne pisem.Disem.Umesto mene malo panonskog mornara...Mozda cu se kajati... 

 


Laz

Ljubav — Autor unajedina @ 00:17


Mahnula je, šmirajući iznenađenje, uzvratio sam uzdržano, kažiprstom uperenim u baš pristiglu čašu, pokazujući da nemam nameru da se mičem od šanka...
Što li sam je toliko i tražio, kog vraga? Bilo je jasno da ću je izgubiti ako je pronađem...
Evo me... Dolazim tamo...
Provukla se kroz gužvu naizgled lako (kao da se priseća polke?), gaseći cipelicama neke zamišljene pikavce na podnom mozaiku, ali ja sam znao kako joj teško pada tih par koraka ka meni. U zadnji čas sam odlučio da ipak ne kažem glasno da ih je možda prekasno napravila? Rastojanje između ,nas definitivno se više nije moglo preći tek tako, prostim svakodnevnim koracima...
Nisi bio kod kuće?
Nisam...

Zvala sam te oko osam. Pola devet. Tu negde...
Poljubila me je službeno, kao da mi uručuje ručni sat za dvadeset i pet godina provedenih u Firmi, pokušala je da izdrži moj pogled potpuno smireno, ali nešto je iznenada poplašilo par lastavica pritajenih u njenim trepuškama...
O da, lagala je, još kako...
Jednom, kad je zadremala, preturajući joj krišom po recima, kao po tašni, slučajno sam nabasao na neke male, nepotrebne laži, i te noći je tamna senka slutnje prvi put nadletela moje snove.
Znao sam da to uzima jednom za uvek, Laž je teška droga, sa te igle se još niko nije skinuo..


Balasevic


Dodir svile

Ljubav — Autor unajedina @ 10:50
Đorđe Balašević - Dodir svile

Puls mi se polagacko vraćao kući, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu još začuli odjeci njegovih sve tisih i mirnijih koraka. Legao sam na ledja, siroko raširivši ruke, pokušavajući da što ravnomernije rasporedim mehur praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti dio mene, pomislih, ne mogavši da zamislim koji.
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne.
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve redje usudjujem da zaronim u sebe.
Jer tamo zagluvim.
Oči se prepune do vrha.
I suze se začas raspu kao pokidane biserne niske.
Po sobi.
Po meni.
Po citavom svetu.
I ne mogu ih skupiti do jutra."

Protiv sebe

Ljubav — Autor unajedina @ 10:03

Težak san, tihi korak
mrtav mrak, curi oblak,
beskućnik koji traži
zbir znakova po prašumi.

A tvoje ruke su nežne,
lako spuštaš ih na mene,
tvoje reči su jasne,
samo treba da ti verujem i proći ce.

Ja ih nikad ne bih sanjao,
ali neko tera me na to.

Nemam izvor svetlosti,
na vidiku samo mrak.
Crna krpa preko očiju,
ja se plašim da je skinem.

Nema razloga za bolji svet,
sve što smislim stvorim ga za sebe,
al' protiv sebe...

Ja dobro znam šta radim,
al' ne znam zbog čega
sve dobija drugu boju i miris.
Koliko puta sam krenuo iz početka
i stigao do istog prokletog mesta.

Moje vreme prolazi
i nemam ga još mnogo.
Moje vreme prolazi,
a ništa nisam stigao da naplatim.

Strah ili strepnja,
kradem ti misli,
radim protiv sebe.

     Block Out

 

 

 

Ceo zivot protiv sebe.Protiv sebe.Obziri.Navike.Protiv sebe.

Svet koji nisam birala.Tecem kao reka.Protiv sebe.

Ustajem i navlacim masku klovna,ja sam privatni za osmehe.Protiv sebe.

Dajem zagrljaje,i reci utehe.Imam oklop srednjovekovnog ratnika.Ja moram biti jaka.Uvek.Protiv sebe.

Ja sam cuvar svetlosti,da se ne ugasi,grejem hladna srca i dajem im nadu.Vratim im sjaj u ocima.Ja sam prekidac za paljenje svetla.Protiv sebe.

Ja podizem posrnule,kad ne mogu dalje,umem da ih podignem,i dam im nadu da istraju,da idu dalje.Ja sam privatni za resavanje problema.Protiv sebe.

Ja palim ugasenu vatru,iz pepela stvaram zar,od ledene vode stvaram onu kljucalu.Ja sam ta koja to moram.Jedina koja mogu nemoguce.Kad svi drugi padnu,ja stojim,i vucem ih na povrsinu.Kao remorker.Protiv sebe.

Ja umem sebe uhvatiti za kragnu,i izvuci iz mutne vode,kad potonem,kad nikog nema,razbeze se slabici,i kada bih najradije ostala dole.Ja sam svoj sopstveni pojas za spasavanje.Protiv sebe.

Ja umem da pricam,moje reci lece,moji dodiri vracaju zivot.Ja ne umem drugacija da budem.Ali ja ne umem da slusam,tudje reci ne dopiru do mene.Okrznu se o moj okop,i ja dalje po svom.Protiv sebe.

Ja sam stvorila svoj svet.Krug srecnih ljudi.Ja ne mogu da budem slaba.Ja nemam luksuz da budem bolesna,umorna.Ja ne placem.Ja ne smem da kazem-Ne mogu vise.Ja ne mogu da imam ni grc na licu.Ja nosim ime reke.Vrele krvi,vaznih predaka.Ja sam jedina unuka.Ja sam borac.Rodjena na kamenu,a to nisu mrljavi.

Zivot koji zivim,gradim ga za sebe.Al protiv sebe.

Protiv sebe.

     UnaJedina


Dobijam,zbog boje zita...

Ljubav — Autor unajedina @ 15:36

Tada se pojavi lisica:
-Dobar dan, rece lisica.
-Dobar dan, uctivo odgovori mali princ koji se okrete, ali ne vide nista.


-Evo me ovde, rece jedan glas, pod jabukom...
-Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lepa...
-Ja sam lisica, rece lisica.
-Hodi da se igramo, predlozi joj mali princ. Tako sam tuzan...
-Ne mogu da se ugram sa tobom, rece lisica. Nisam pripitomljena.
-Ah! izvini, rece mali princ.
A onda razmislivsi dodade:
-Sta to znaci "pripitomiti"?
-Ti nisi odavde, rece lisica, sta trazis?
-Trazim ljude rece mali princ. Sta znaci to pripitomiti.
-Ljudi imaju puske, rece lisica, i oni love. To je prilicno nezgodno! Ali oni gaje i kokosi. Po tome su zanimljivi. Trazis li kokosi?


-Ne, rece mali princ. Trazim prijatelje. Sta znaci to "pripitomiti"?
-To je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To znaci "stvoriti veze..."
-Stvoriti veze?
-Naravno, rece lisica. Ti si za mene samo mali decak slican stotinama hiljada drugih drugih decaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slicna stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomis bicemo potrebni jedno drugom. Ti ces za mene biti jedini na svetu. Ja cu za tebe biti jedina na svetu...
-Pocinjem da shvatam, rece mali princ. Postoji jedna ruza.... mislim da me je pripitomila...
-To je moguce, rece lisica. Cega sve nema na Zemlji...
-Ah! to nije na Zemlji rece mali princ.
Lisica je izgledala vrlo radoznala:
-Na nekoj drugoj planeti?
-Da.
-Ima li lovaca na toj planeti?
-Ne.
-Gle, pa to je zanimljivo! A kokosi?
-Ne.
-Nista nije savrseno, uzdahnu lisica.
Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:
-Moj zivot je jednolik. Ja lovim kokosi, ljudi love mene. Sve kokosi su slicne, i svi ljudi su slicni. Meni je, dakle, pomalo dosadno. Ali, ako me ti pripitomis, moj zivot ce biti kao obasjan suncem. Upoznacu bat koraka koji ce biti drukciji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoj ce me kao muzika pozivati da izadjem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidis li tamo dole, polja puna zita? Ja ne jedem hleb. Za mene zito ne predstavlja nista. Zitna polja ne podsecaju me ni na sta. A to je zalosno! Ali ti imas kosu boje zlata. Bice divno kada me pripitomis! Zito, koje je pozlaceno, podsecace me na tebe. I ja cu voleti sum vetra u zitu...
Lisica ucuta i dugo gledase malog princa:
-Molim te... pripitomi me, rece ona.
-Vrle rado, rece mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronadem prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.
-Covek poznaje samo one stvari koje pripitomi, rece lisica. Ljudi nemaju vise vremena da bilo sta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi vise nemaju prijatelja. Ako hoces prijatelja, pripitomi me!
-Sta treba da radim? upita mali princ.
-Treba da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ces sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledacu te krajickom oka, a ti neces nista govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, sesces malo blize....
Sutradan mali princ ponovo dodje.
-Bilo bi bolje da si dosao u isto vreme, rece lisica. Ako dolazis, na primer, u cetiri sata popodne, ja cu biti srecna vec od tri sata.


Ukoliko vreme bude odmicalo, bicu sve srecnija. U cetiri sata bicu uzbudjena i uznemirena; upoznacu cenu srece! Ali ako budes dolazio kad ti padne na pamet, nikada necu znati za koji cas da spemim svoje srce... Potrebni su citavi obredi za to.
-Sta je to obred? upita mali princ.
-I to je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To je ono sto cini da se jedan dan razlikuje od drugog, jedan cas od drugih casova. Kod mojih lovaca, na primer postoji jedan obred. Oni cetvrtkom igraju sa seoskim devojkama. Cetvrtak je, dakle, divan dan! Idem u setnju cak do vinograda. Kad bi lovci igrali kad im padne na pamet, svi bi dani licili jedan na drugi, i ja ne bih uopste imala odmora.
Tako mali princ pripitomi lisicu. A kad se dan rastanka priblizi:
-Ah! rece lisica... Plakacu.
-Sama si kriva, rece mali princ, nisam ti zeleo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomim.
-Naravno, rece lisica.
-Ali ti ces plakati, rece mali princ.
-Naravno, rece lisica.
-Znaci, time nista ne dobijas!
-Dobijam, rece lisica, zbog boje zita.
Zatim dodade:
-Idi, pogledaj ponovo ruze. Shvatices da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kazes zbogom, a ja cu ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruze.
-Vi uopste ne licite na moju ruzu, vi jos nista ne znacite, rece im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao sto je bila moja lisica. Bila je to obicna lisica slicna stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruze su se osecale veoma nelagodno.
-Lepe ste, ali ste prazne, rece im on jos. Covek ne moze da umre za vas. Naravno, obican prolaznik poverovao bi da moja ruza lici na vas. Ali ona sama znacajnija je od svih vas zajedno zato sto sam ja nju zavoleo. Zato sto sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato sto sam njoj napravio zaklon. Zato sto sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato sto sam nju slusao kako se zali, hvalise ili kako ponekad cuti. Zato sto je to tvoja ruza.
I on se vrati lisici.
-Zbogom, rece joj on...
-Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: covek samo srcem dobro vidi. Sustina se ocima ne da sagledati.
-Sustina se ocima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
-Vreme koje su ulozio oko tvoje ruze cini tu ruzu tako dragocenom.
-Vreme koje sam ulozio oko moje ruze... rece mali princ da bi zapamtio.
-Ljudi su zaboravili tu istinu, rece lisica. Ali ti ne treba da zaboravis. Ti si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ruzu.
-Ja sam odgovoran za svoju ruzu, ponovi mali princ da bi zapamtio.

                                                               Mali princ


A sta da radim?

Ljubav — Autor unajedina @ 20:02

Ljudske usne sapucu
suljaj se ti kradom...
Izbjegavaj nevolje
skinut ce ti glavu.

Pazi kako hodas.Pazi kako zivis.Pazi kako pricas.Sta ce ljudi reci.Uklopi se.Nemoj da strcis.Skinut ce ti glavu.

Kako na vas deluju ove reci?Na mene isto kao na bika crvena marama.

Tek onda hocu uinat.Inat.Ja mimo sveta.Ja uvek protiv nepravde.Kalimero.Jace od mene.Zalecem se na vetrenjace,pa to ti je.Jos kao dete sam stitila slabije,ponizene,sakupljala povredjene zivotinje sa ulice,ma radim to i dan danas,jednostavno ne mogu da okrenem glavu.Ne mogu.

Ne mogu da prodjem,tek tako kao da nista nije bilo,ne mogu a da ne pomognem nekome kome je pomoc potrebna.Dan danas skupljam zivotinje sa ulice,dan danas u drustvu jedina ja sam u stanju da skocim za vrat nekom alfa dominantnom kretenu koji ponizava drugog da bi sebi digao cenu,i dok svi ostali cute,ja ne mogu da progutam knedlu,pa to ti je...Izbacim svoja tri trna,pa sta bude.Ili pukovnik.Ili pokojnik.Nema sredine kod mene.

Svom najgorem dzelatu,cu sutra pruziti ruku,ako pati,ne mogu da okrenem glavu kad vidim neku nepravdu,ne mogu da zivim sa tim kako zivi vecina,sa motom gledaj svoja posla,ne mesaj se.

Jednom u sred gradskog prevoza,neki manijak koji je napao neku devojku,ma devojcicu,ostatak ljudi u autobusu,kome to moze biti cerka,unuka,sestra,okrenuo glavu.Izmicu se ljudi.Ne zele da vide,ne zele da cuju.Idu u svoj svet,ne dotice ih tudja nevolja.Jedina ja koja prilazim u pomoc izgubljenoj devojci,koja je u soku.Niko drugi.Svaki dan sve vise takvih situacija,ljudi preskacu ljude kojima pozli na ulici.I idu svojim poslom.Ne dotice ih.

Jedna moja drugarica,krenula na posao,rano ujutru,i pozli joj,onesvesti se u autobusu.Kaze ona,covece dolazim sebi posle nekog vremena,i provalim da lezim sama na nekoj travi,na stanici,sama.Ljudi su je izneli i ostavili tako.Svako zuri.

Ja ne mogu protiv sebe.Ne mogu samo da prodjem.Ne mogu da ne vidim.Da ne cujem.Da me ne dotakne tudja nesreca.Ne mogu da sedim sa nekim a posle mu pricam iza ledja.Ne mogu drugome da pozelim zlo.Niti da se radujem tudjoj nevolji.

Ne mogu na ulici da ne zastitim macku koju je napao pas.Ne mogu da gledam kako neko maltretira psa,samo da prodjem.Ne mogu a da ne pruzim ruku coveku.

Ne mogu nekome da ocutim,pa to ti je.Da pricam uvijeno u celofan.Nemam zeludac da se osmehujem kurti i murti,da klimam glavom na gluposti,po principu,na jedno ti udje na drugo izadje ali bar ces imati neku korist od toga.Ne mogu da budem kao vecina.Takva sam,nepopravljivo.Kazu mi,pa zar bas ti moras da ispravljas krive Drine,a ja kazem jebiga neko mora.

Zato kad cujem,izbjegavaj nevolje,skinut ce ti glavu...ja vidim crvenu maramu ispred nosa.A kad se umorim od borbe u strasnom velikom svetu,ja mala, zavucem se u svoj svet,i nista mi vise nije vazno,kao sto kaze Stulic,nasla sam dobar bend,zelim samo da sviram,da se otkacim,i to je sve...
 


Umire

Ljubav — Autor unajedina @ 13:02

Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne cita,
onaj koji ne slusa muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.

Lagano umire onaj koji unistava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvaca pomoc.

Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika,
postavljajuci si svaki dan ista ogranicenja,
onaj koji ne mjenja rutinu,
onaj koji se ne usudjuje odjenuti u novu boju,
i ne prica s onima koje ne poznaje.

Lagano umire onaj koji bjezi od starosti
i njenog vrela emocija;
onih koji daju sjaj ocima i napustenim srcima.

Lagano umire
onaj koji ne mjenja zivot kad nije zadovoljan
svoiim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne zeli odreci svoje sigurnosti radi nesigurnosti,
i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji si nece dozvoliti,
niti jednom u svojem zivotu,
da pobjegne od smislenih savjeta...

Zivi danas !
Reskiraj danas !
Ucini danas !
Ne dozvoli lagano umiranje !
Ne zaboravi biti sretan !

            Pablo Neruda

 

 

Koliko nas umire svakog dana?Koliko nas pocne da zivi zivot iz pocetka?

Ko moze reci za svoj zivot,toliko toga sam planirao,hteo,zeleo,a postao sam neka druga osoba,u nekom zivotu koji nisam hteo?Koji nije moj?

Ko moze reci za svoj zivot,zivim kako moram,ali jednog dana cu stisnuti petlju,i promenit,sve ce biti drugacije,jednog dana?

Ko moze reci,ja sam srecan covek,da mogu birati,nista ne bih drugacije,nisam nicega ostao zeljan,zedan,nisam izgubio veliku ljubav,jer ova pokraj mene je bas ona prava,za ceo zivot?

Ko moze reci,ovo nije zivot koji sam zeleo kao dete,sanjao sam velike stvari,velike ljubavi,gresio sam ali bas danas cu stisnuti petlju i promeniti sve?Danas je taj dan?

Ja sam Una.Znam da lagano umirem.Ali znam da je to samo privid.Skupljam snagu.Da ponovo budem ziva.Da ojacam.Da ne budem vise rob navika.Da putujem.Da krenem za svojim snovima.Vec je pocelo...jos nesigurno pipam stopalom novi prostor koji se pruza ispred mene.

Zastanem.Osluskujem.Njusim.Gledam.Osecam.Skupljam snagu.Hvatam dah kao da cu da zaronim.Jos malo.Da ojacam.Da mi malo porastu krila.Da uhvatim zalet.

Pa da skocim na glavu.U more.


Where have you been?

Ljubav — Autor unajedina @ 15:29

Where have you been?
Where are you going to?
I want to know what is new
I want to go with you
What have you seen?
What do you know that is new?
Where are you going to?
Because I want to go with you


Trenuci

Ljubav — Autor unajedina @ 10:56

Trenuci

Kad bih mogao ponovo proživjeti svoj život
Pokušao bih učiniti što više pogrešaka.
Ne bih toliko nastojao biti savršen, bio bih opušteniji.
Bio bih gluplji nego što sam bio,
U stvari, jako bih malo stvari uzimao ozbiljno.
Bio bih manje čistunac, više bih riskirao,
Više putovao, gledao više zalazaka sunca,
Penjao se na više vrhova, preplivao više rijeka,
Išao na više mjesta na kojima nikad nisam bio,
Jeo više sladoleda, a manje mahuna,
Imao više stvarnih problema, a manje izmišljenih.

Ja sam bio jedan od onih ljudi koji su živjeli razborito i
Promišljeno svaki trenutak svoga života.
Naravno da sam imao trenutaka radosti.
Ali kada bih se mogao vratiti unatrag,
Pokušao bih uvijek imati lijepe trenutke,
Jer se jedino od toga sastoji život, od trenutaka.
Kada bih se mogao vratiti unatrag, borio bih se
Da nikada ne izgubim "sada".

Ja sam bio jedan od onih koji nikada nisu nikuda išli
Bez termometra, termofora,
Kišobrana i padobrana.
Kada bih mogao ponovo živjeti, putovao bih manje opterećen.
Kada bih mogao ponovo živjeti, počeo bih hodati bos
Početkom proljeća i nastavio tako do kasno u jesen.
Provozao bih se više puta u kočijama, promatrao više svitanja,
Igrao se sa više djece...

Da imam ponovo život pred sobom.
Ali, već vidite, imam 85 godina i znam da umirem.

                                             Borhes


Kad nas ista tuga progoni stoljecima

Ljubav — Autor unajedina @ 23:10

Da li će me nekad tvoje ruke prepoznati

Da li će me nekad tvoje ruke prepoznati
kad u nama bude
već mnogo jeseni i zima
kad mi sjaj u oku izblijedi od kiša
i kad me možda više neće biti

Da li ćeš ponekad zaplakati noću
kad te sjeti davna zaboravljena pjesma

na sve ulice i restorane
sva ona mjesta koja ćeš pamtiti
po našoj nježnosti
i ljubavi u kristalnim prozorima
plavim maglama

Da li ćeš ponekad zaplakati
u prvi sumrak novog proljeća
u toj jedinoj preostaloj zraci
razbijenog sunca
kad osjetiš još jednom dodir moga dlana
kad me više možda neće biti

A sve će biti kao prije
i ona rijeka plava
i prozori tvoje sobe okrenuti daljinama
u koje smo htjeli

Da li ćeš me ipak zaboraviti
u predahu dviju ljubavi
a znaš da nam usne od istog poljupca boluju
i da nas ista tuga progoni stoljećima.


Željko Krznarić


Godine lavova,vina i makova...

Ljubav — Autor unajedina @ 11:09

Najbolje godine ovog zivota mog,
sjajne i rdjave
samo su kliznule k'o sila Dunava
pod senkom Tvrdjave.
Godine lavova, vina i makova
prosle su lagano,
k'o carski porucnik,
mlad i uobrazen, sa svojom draganom.

Al' marim ja,
to su samo kapi vremena
prosute k'o saka semena
po sirokoj njivi gospodnjoj.
O, marim ja,
gde su sada davni nemiri,
razigrani beli leptiri,
dani zvezda poklonjeni njoj, zauvek....

Veliki datumi, cekani,
cifrani kruzicem crvenim,
tiho su minuli k'o oblak pamucni
nad tornjem crkvenim.
Najbolje godine ovog zivota mog
prosle su podmuklo.
Malo sam zastao,
lose ih drustvo vec zauvek odvuklo.

Al' marim ja,
to su samo kapi vremena
prosute k'o saka semena
po sirokoj njivi gospodnjoj.
O, marim ja,
gde su sada davni nemiri,
razigrani beli leptiri,
vreme zvezda poklonjeno njoj, zauvek....

Bolje nije moglo...

 

 

Davni nemiri.Razigrani beli leptiri.Dani zvezda.Zauvek.

Veliki datumi.Vreme zvezda.

Najbolje godine ovog zivota mog.

Jel stvarno,bolje nije moglo?


Duboko u tebi

Ljubav — Autor unajedina @ 10:27

Duboko u tebi

mozda sam ostavio trag svjetla

u noci izmedju zidova.

Ni svi dobri ljudi.

Ni svi koje znas.

Ni bijeg od samoce

u koju se povlacis

(Kada provali ocaj)

Jedva da su dovoljni

pred surovom snagom

krajnjom i konacnom

Duboko u tebi strasti slamaju

I ono sto je preostalo

I ono sto ne postoji

Ceznju za smrcu

Zelju za opstankom

Zudnju za slobodom

I volju da se poklonis sudbini kao na dlanu.

Duboko u tebi tisucu dobosara

Fanfare iz daljine

Zastave na pola koplja

Koga oplakujes ljubavi moja?

Crno znamenje na licu svog dragog

Sjetu u rijecima.

Jednom u zivotu

dat cu da me zdrobi

Muskarac hladnog stiska

i celicnog pogleda.

Johny.Moj heroj iz djetinjstva.Posle njegove muzike ostaje tisina.Cujem samo lupanje sopstvenog srca.Zacutim.Moj heroj oduvijek.Danas.Zauvijek.

Negdje tamo jedna pticica,izgnana pod najezdom kerova,primitivaca,seljacina,dupelizaca.Sljama koji nas je preplavio.Vjetrenjaca protiv kojih se sa takvim zarom borim.Vrijeme kada su losi djaci svijetom zavladali.

Ali duboko u meni (a narocito kad iz mene provali ocaj),znam,osjecam da ljubav mora spasiti ovaj svijet.Da ce sve dobre duse i vrijedne stvari izaci iz tame,evo bar ovako mi pojedini koji provirujemo iz svojih pecina bar u ovaj virtuelni svijet,i dajemo jedni drugima neku toplinu,rijeci,stihove,muziku.Utjehu.Ljubav.Ljudskost.Covjek kako to gordo zvuci.

Johny.Moj heroj.Tamo negdje...A ovdje zuvijek-Bog!Bog je ziv.Njegove pjesme.Urezane zauvijek u mene.

Zelja za opstankom.

Zudnja za slobodom.


Sejn

Ljubav — Autor unajedina @ 12:17

Ja cijeli zivot sanjam

kako odlazim uz rijeku

starim parobrodom

koji vozi skitnice na zapad.

Dok zivim zivot

koji nisam birao sam

o suhom vjetru s juga

moja dusa sanja...

Zovem se Una.Ulazim u tridesetu.Nosim neisplakanu bol vecnog deteta.

Divlja u srcu.Vecito dete koje bi jos uvek da vozi biciklo po kisi.Da gledam strumpfove.

Da se zalecem na vetrenjace.Izbjeglica iz nekih tako bliskih a tako dalekih krajeva.

Sama i svoja.Izludjuju me navike,pravila,kompromisi.Ova ja kakva sam postala.Ni sama ne znam,kojim sam to putem krenula,na koje pogresno skretanje,koja pogresna odluka...

Ja sam pajac.Privatni pajac za osmehe i dobro raspolozenje.Smijehom strah pokrijem uvijek...

Ja sam uplaseno dete koje bi se nekada tako rado sakrilo u misju rupu,dok oluje ne prodju.

Ja sam borac.Uvek napred.Never,never,never give up.

Ja sam razum,brinem se o svima koje volim,stitim ih i glumim da sam jaka i odrasla.Uzmem njihov strah i ucinim da nestane.Dam im snagu i osmeh.

Ja sam srce,nekada se tako sklupcam na podu kupatila,kad me niko ne vidi,i dugo placem,znam svaku saru na tim plocicama,svaku pogresnu fugnu.Koja je deblja od predvidjene.

Ja sam ledena kraljica,ona za druge-lako je njoj,ima sve u zivotu,da nam je njen mozak da se odmorimo.Ja sam vestica koju treba kamenovati.Samo nema bezgresnih koji bi se usudili.

Ja imam svoja tri trna da me brane od sveta.

Ja pravim greske u zivotu,jer sam ziva,padnem i podignem se,i ceznem,tragam,idem dalje...

Najvise me moze dodirnuti ljudska dobrota.Jos uvek verujem da ce ljubav spasiti svet.

Poznajem najruznije lice coveka.Osetila sam ga.Dozivela na sopstvenoj kozi.

Jos uvek verujem u bajke.Uprkos svemu.Uinat.

Ja sam mimo svijeta.

 

 

...Ja znam da zivot na granici

je opasan i tvrd

al moje ime ovdje

od sad znaci pravda.

Izadji i bori se

ulica je prazna

al s prozora motre na nas.


ZRNCE LUDOSTI

Ljubav — Autor unajedina @ 13:25

          Ratnik svetlosti proucava vrlo pazljivo polozaj koji namerava da osvoji.

          Ma koliko njegov cilj bio tesko dostizan,uvek postoji neki

nacin da se savladaju prepreke.On istrazuje i druge moguce puteve,

ostri svoj mac,nastoji da ispuni svoje srce istrajnoscu

koja mu je neophodna da bi prihvatio izazov.

          Medjutim,kako dalje odmice,ratnik uvidja da postoje

teskoce na koje nije racunao.

         Ako bude cekao najpovoljniji trenutak,nikad se nece pomeriti

s mesta;potrebno mu je JEDNO ZRNCE LUDOSTI

da bi ucinio sledeci korak.

            Ratnik svetlosti uvek koristi i to zrnce ludosti.

Jer-u ratu i u ljubavi-nije moguce sve predvideti.


INATRC MLIF

Zivot — Autor unajedina @ 23:17

Totalno ponesena clankom blogerke behappy o omiljenom crtacu iz njene mladosti,zvizne me takav fles,da prosto moram napisati ove redove,i podeliti odusevljenje koje me je obuzelo.

Generacijo moja secate li se STRUMPFOVA?Koliko sam ih samo volela,ma koga zavaravam i danas sam luda za njima,narocito za zlim Gargamelom i njegovim crnim macorom Azraelom,sto je ucinilo da danas imam istu takvu crnu macku.Jao strumpfovi,mali plavi ljudi...

Ja pripadam generaciji koja polako ulazi u tridestu,a u biti sam jedno deriste koje nikada nece odrasti.Ljudi moji secate li se tog osecaja ciste,nevine,neiskvarene srece,sedite za tv ekranom u 7 i 15 i cekate da pocnu.Buljite u ekran,a trenuci su kao godine dugi u iscekivanju da ugledate spicu.Ma moze li se ista danas porediti sa tim osecanjem uzbudjenja,radosti?

Od silne srece,nestrpljenja buljite u ekran,kao da cete mislima ubrzati da sto pre pocne,i znate ta slova napamet,ma znate ih i od nazad kako se citaju,u pola noci da vas probude znate taj naziv da izgovorite od nazad.U pola noci.Ma znam ga i dan danas,u pola noci,da me polijete ledenom vodom ja cu vam reci sa osmehom na licu-INATRC MLIF.

I N A T R C       M L I F


«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13  Sledeći»

Powered by blog.rs