Brod u boci

Kakvu planetu ostavljamo u nasledje nasim potomcima?

Covek,kako to tuzno zvuci.

Pogledati snimak zbog predivne muzike(koju mi je otkrila draga osoba)i fascinantnih snimaka.

Garantujem da ce vam podici energiju!

"Zasto ne napises nesto o meni?",pitala je.

Niko iz mog okruzenja pojma nema da pisem.Niko ne zna za ovaj blog.Jedino moja najbolja prijateljica M.

I ona.Moja sestra.

Maleni smotuljak koji sam ja iznela iz bolnice.Bio je pretopao junski dan,sunce je nemilosrdno przilo kad je stigla na svet.Valjda zbog toga toliko i voli sunce,pa se kao guster pocne suncati sa prvim prolecnim zracima sunca.

Zelela sam sestru.Sanjala sam sestru.Preklinjala sam za sestru.Nakon 9.godina stigla je na svet.Moja sestra.Moje cudo.

Moja sestra u nosiljci kraj mene,na zadnjem sedistu dok je vozimo iz bolnice prvi put kuci.Moja sestra koja me gleda velikim smedjim ocima dok je kupam.Presvlacim.Moja prva prava ziva lutka koju sam imala dok su moje drugarice skupljale plasticne.Samo moja.

Moja sestra koja prohodava na igralistu ispred nasih zgrada.Moja sestra koju ucim prve pesmice.Moja sestra nad kojom bdim dok spava.Dok se igra sa drugom decom.Moja sestra koju stezem jako uz sebe dok bezimo iz ratnog vihora.Samo da ona bude dobro.

Moja prva jutarnja molitva.Moja poslednja molitva pred spavanje.

Za nju.

Ona je moje neprospavane noci dok bdim kada je bolesna.Ili izadje sa mladicem koji vozi motor...pa se ne javlja na mobilni telefon.A onda se ljuti kad vidi 38. propustenih poziva i cuje moj uspaniceni glas.Ne shvata da je ona za mene onaj mali mrgud koji place i moli majku "Nemoj vuci palacinkaru..."

U izbeglistvu su roditelji radili sve da nas prehrane,izmedju ostalog pekli su i prodavali palacinke  na Adi.Ja sam je tada cuvala,bdila nad njom,malim petogodisnjim cudom.Znala je da roditelji odlaze kada su izvlacili palacinkaru...pa je zapomagala.

"Mamaaaaaa,tataaaaa nemoj vuci palacinkaruuuuuuuuuuuuu."

Moje cudo.Moj mrgud.Prgavo bice koje tako lako zaplace i digne sve na noge.

Prvi koraci mog cuda.Ja sam je naucila da hoda.

Moja sestra prvi dan u skoli.Haljinica sa kragnicom,nijanse roze boje.Ozbiljno lice od prvoga dana.Presavesno dete.

Savesna devojka.Moja beba.Sada je prelepa mlada zena.

Moj ponos.Jedina pred kojom mogu da se zastidim.Moja sestra.

Moj pubertetlija koji ujutru pusta jednu pesmu desetinu puta dok se sprema za skolu."Ti si andjeeeeeeoooooooo,a ja sam sleppppppppppp sto nista niiiiisam video...",sto mene izludi nacisto...Svako jutro,ista pesma,nasnimljena uzastopno na kaseti.

Najteze je pisati o onima koje volimo najvise.Valjda je svaka rec preslaba,ili ne postoji rec za tu emociju.

Najlepsi osmeh koji obasja celu kucu.Kad ode na more ili negde na odmor...prazna je kuca.Sve uspori,izbrisu se zvukovi,mirisi,zivot zamre.Nema ko da nas uvodi u red.Da nam objasnjava,zahteva.Da nas nasmejava.

Oduvek se znala izboriti za svoja prava i pravila.Za svoje mesto.Svoje izbore.Svoje ljubavi.Svoj zivot.Borac.Najbolja kcer.Najbolja sestra.Najbolji ucenik.Najbolji student.Sve tako lako.Uvek preskromna.Nikada trazila nemoguce.Moj ponos.

Moja sestra.Jedina na ovom svetu pred kojom se mogu postideti za svoje promasaje,slabosti.Jedina pred kojom se postidim sto nisam sestra koja je samostalna i moze joj finasijski pomoci.Kad pomislim na novac,pomislim na sve zvezde sa neba koje bih njoj zelela priustiti.Jedina koja od mene nikada nista nije zatrazila.Jedina pred kojom se postidim kad sam slaba,ocajna,sto me je videla u izdanju mog pada.Da li se razocarala?Da li sam necim ostavila neki oziljak na njenoj dusi?Jedina zbog koje zelim da zivim,da se borim,da zvezde dodirnem.Da mozda bude ponosna na mene jednog dana.

Zaista je pretesko pisati o onima koje volimo najvise.Priznajem da cesto ne mogu iskazati svoje emocije,ljudi cesto pomisle da sam hladna.a pred njom se tek zaledim,merim svaku rec,ne znam sta da joj kazem,sta da joj posavetujem.Jedino pred njom ostajem nedorecena.Nadam se nekako da je pametnija od mene,da ce joj Bog pokazati pravi put.Zastiti je.Uciniti je srecnom i voljenom.Potpunom.

Dusu bih dala za nju.Svaki organ,svaku kost,svaki dan svog zivota.Srce bih izvadila na zivo iz grudi.Moja dusa.Moje srce.Moja sestra.

Moje prijateljice odavno imaju decu.Iskreno,ja ih jos uvek nisam pozelela.Nisam osetila zelju,niti instinkt.Pomislim da nesto nije u redu sa mnom,gledam ih kako menjaju pelene,kako se brinu...

I nasmesim se.Savrseno je sve u redu sa mnom.Samo sam ja tu bebu imala mnogo pre njih.Moja beba je prelezala decije bolesti,zavrsava skolovanje,pa se sada brinem zbog nekih drugih stvari.Mala deca mala briga,velika deca velika briga.

Doci ce vreme i za neke druge price.Moram i ja valjda da odrastem.Moram odbolovati svoje decije bolesti.

Moja beba ima preko 20.godina.Odrasla je dovoljno da pocinjem da shvatam kako nam se uloge polako menjaju.Vidim brigu u njenim ocima.Da me zastiti.Cita ove moje redove ovde...pa kaze da sam je ponekad rasplakala.Kaze da je ponosna na mene.Jednom me je pozvala na telefon i rekla "Sestro procitala sam.Ponosna sam na tebe.Puno te volim."

Moja sestra.

Moja prva ziva lutka.

Cudo moje.

Zbog koje najvise jurisam na vetrenjace,jer zelim da bude ponosna na mene jednog dana.Zbog nje pazim na svoje korake,svoje odluke.

Covek je veci od mene.Predivno bice kakvo ja nikada necu biti.Omiljena kod dece,kod zivotinja,kod prijatelja.Kod zena.I muskaraca.Nikada senka njena necu moci da budem.Ono sto ja pisem,ona to jeste.

Danas sedim kod mojih sa kucom.Kuca spava,a onda skace iz sna i trci prema kapiji.Nakon minut ulazi moja sestra.Osetila je.Mene nikada tako ne oseti,sta god da joj pruzim.Nju je nemoguce ne voleti.

Moja ljubav.

Moje cudo.

Mrgud moj.

Moje mezimce.

Moja sestra.

Eto napisala sam...

Nikada ljude nisam procenjivala ocima,niti sam slusala ono sto mi pricaju uvijeno u oblandu kurtoazije,zamaskirano u celofan.Sa masnom.

Nekako sam osecala i procenjivala srcem.Svakoga.

Nikada me taj osecaj nije prevario.

Postoje ljudi koji udju u nase zivote,koje nekom neobjasnjivom silom ne mozemo da podnesemo u svom prisustvu.Znate li taj osecaj?Nesto u njima vas iritira i podize vam zeludac,koliko god se trudili da vidite dobro u njima.

Smeskaju vam se.Laskaju vam.Imaju oreol oko glave,a u vama bude neobjasnjiv osecaj odbojnosti.Neopisivo nesto.

Upoznala sam jedne godine,za svoj rodjendan,devojku jednog rodjaka.Sva divna i fina,pridruzila se nasem drustvu.Inace sam slaba na sve nezasticene,sto ljude sto zivotinje,pa sam je osetila kao novopridoslicu trudeci se da joj boravak ucinim sto prijatnijim,zao mi je bilo sto nikoga ne poznaje.Pravila sam klovna od sebe,sto cesto imam obicaj,da bih nasmejala ljude i razveselila ih.

Gruba devojka,izrazito muskih crta lica,koje prekriva napadnom zenskom odecom,dugom do belila izblajnhanom kosom,dugim plasticnim noktima sa sarama i slicicama,visokim stiklama.Kao da zeli da vristi,pogledajte me,ja sam zena.Zensko.

Osoba koja ne isijava ni jednu emociju,ni malo topline,neznosti,ljudskosti.Ni mrvicu zenstvenosti.Niti jednu lepu rec nema ni za koga,sem za sebe samu.Same hvalospeve,hvalite me moja mila usta...

Koliko god bila slatkoreciva i fina njen glas,stav,prica...izazivali su u meni alergijske reakcije.

Da bih izbegla svaku alergiju,odlicila sam da je izbegavam i da se trudim da o njoj stvorim lepo misljenje.Govorila sam sebi da je stigla iz malog mesta,da se bori za svoje mesto pod suncem,da moram pronaci nacina da vidim u njoj lepotu i dobrotu.

Dala sve od sebe,verujte mi na rec.Casna pionirska.

Ne mozete da ne osetite tu agresivnost u njoj,to vecito takmicenje sa svima,to previsoko misljenje koje ona ima o sebi.Da li je moguce da postoje takvi ljudi,sa tolikim ambicijama,koji gaze sve ispred sebe?Kao robot/cilj/ostvarenje cilja.

Trandzolina.Prva asocijacija kad je ugledam.Ne mogu pobeci od tog utiska jer nju najbolje opisuje.Zamaskirana puderom, sljokicama,stiklicama,karnerima,masnicama svim onim sto muskarci misle da trebaju da nose da bi podsecali na zene.

U svakoj prici ona je najbolja.Najuspesnija.Najzgodnija.Najpametnija.Slika se u kancelariji svog direktora pa onda na fejs okaci slike ispod kojih pise "Buduca direktorka".Reci kao sto su karijera,direktor,uspeh, cine da raste kao kvasac.Oci joj dobiju neki cudni sjaj,ludacki,onako malecne,sitne zasjaje kao kod zmije kad ugleda plen,a onda agresivno upada u svaki razgovor koristeci termine da ti se mozak zavrti koliko je smesno.Sto je najgore ona je ta koja o drugim devojkama govori da su debele,zapustene,glupe,neuspesne.Da li ta devojka ima ogledalo,ne mogu a da se zapitam,pre nego sto kaze nesto ruzno o nekome,da li se ona samo pogleda u ogledalo?Sujeta je zaista cudo.

Ja pa ja.Ja sam ovo.Ja cu ovo.Tolika agresivnost da nametne svoje stavove,da se uvuce u svaki razgovor kojim se sebe uzdignuti a sagovornika poniziti.

Prodje tako vreme.Nasa trandzolina ostvaruje svoje ciljeve.Ne placa vise podstanarski stan koji je delila sa cimerkama.Uselila se kod decka(doticnog rodjaka kome je bila  prva devojka).Vencanicu iznajmila jos u septembru,iako je svadba zakazana krajem godine.Kuva joj i sprema majka doticnog,dok ona sada moze voditi racuna samo o sebi i trositi samo na sebe.Ambicije su cudo.

Upoznam jednom njenu majku,cuvenu "direktorku" iz njihovog malog mesta o kojoj je pricala hvalospeve.U crvenom kompletu,plasticnom,sjajnom.Stiklicama sa sve masnom.Nalakirana pundja sa sve cvetom u kosi.Prvi njen kontakt sa mnom agresija,zasipa me gomilom pitanja...kad ces da se udas,gde radis,cime ti se bave roditelji odmeravajuci me onako ispod oka od glave do pete.Cilj je poniziti svakog da bi uzdigla svoju cerku.Svakog oslovljava sa srce,duso,sreco svojim krestavim glasom.Sve bi da cuje,sve bi da zna,svakoj je corbi mirodjija.Najznanimljivija je kad pocne pricati o sebi,i kako je ona nekada bila direktorka u toj malenoj varosici.U tom trenutku,doticna skace na nege,kao da je zacula himnu,ili ju je neko ubo iglom,stoji odajuci sebi pocast da izgleda velika,ali bas svaki put kad zapocne tu temu.Takvo nesto se izgovara u jednom dahu,u stavu mirno i uspravno.Pa ti prosto bude neprijatno,da li i ti ustanes sirotoj da joj odas pocast?

Osetim se kao dete na casu koje propituju.Agresivnost u njihovoj prici,nepristojno ispitivanje ljudi,nadmenost,hvalisavost.Praziluk iz dupeta.Pokondirene tikve.

Zatim u celom tom drustvu od oko 20 ljudi majka se obrati jednom pripitom starijem komsiji koji zivi u blizini gde njena kcerka gnezdo gradi,prijatelju mladicevih roditelja...I kaze ona ovako nepoznatom coveku..."Komsija zaduzujem vas  da ubuduce svaki dan pitate mladence kada ce da dobiju bebu i uticite na moju kcerku da prestane da pije male plave antibebi pilulice."

Muk.Sta je htela reci,samo ona zna,uspesna "direktorka" zacementirane pundje.Sa plasticnim cvetom u kosi.Valjda da je to novi cilj,ili pak da njena kcerka svakako moze radjati decu ali sprecavaju je te plave pilulice.Kad vec hvalis svog konja na sva usta ga hvali.Pored takve majke ne treba ti PR.

Koliko god upoznajem ljude uvek ce me iznenadjivati neobjasnjivoscu svojih postupaka.Gledam tog rodjaka,koji se osusio,nekako ostario,propao...zagledan cuti i ceprka se neprestano nesto po kosi.Zamenjene uloge muskarca i zene.Ona govori umesto njega.Odlucuje umesto njega.Uporno mu govori pred svima kako je srecan sto je dobio fantasticnu zenu,super zenu.Valjda uporno ponavljanje natera ljude i da poveruju.Mozda i mene natera,eto ja u svakome mogu pronaci nesto lepo,ako nista da isijava iz duse.

Pa pogledam jos jednom.Rosavo lice.Sitne zmijske oci koje se ne vide,naslucijes samo dva razreza.Ogroman nos.Izblajnhana ostecena bela kosa.Dzaba.Trandzolina.Tek kad izbaci otrove iz sebe...prava pravcata.

Retko srecem doticnu,inace oduvek izbegavam ljude koji mi ne prijaju.Znam da svako ima pravo na svoj zivot,i necu ja biti ta koja ce je ugledati svako jutro kad se probudi.

Kad je slucajno sretnem,dam sve od sebe da zaboravim na predrasude.Da joj dam sansu.Jace od mene.Neki ljudi valjda izazivaju takvu reakciju u nama i tome nema povratka.

Trandzolina je zena za ova vremena.Obraz ko djon.Gazi sve pred sobom,omalovazavajuci sve druge na nacin zavijen u celofan,da bi uzdigla sebe.Robot bez emocija.

Na posletku...zao mi je Trandzoline.

Uvek sam najvise mrzela Praziluk iz dupeta.Pokondirene tikve.Vasar tastine.Pakost u ljudima.Komplekse koji ih teraju da uzdizu sebe iznad svih.Da svoju snagu grade unizavanjem drugih,svoju srecu nasladjivanjem nad tudjom nesrecom.

Okrznem se cesto sa ljudima poput nje,nekako ih izbegavam ne dozvoljavajuci im da mi dopru do zivota.I shvatim da postoji neka hemija u takvim ljudima koja ce uvek u nama izazivati alergijske reakcije.Takav je zivot.

Sve se u zivotu da operisati,kupiti promeniti.Pa skoro sve...

Ono sto ti niko ne moze dati je ono malo duse...a ono sto ti niko ne moze odstraniti je svakako Praziluk iz dupeta.

Verujem da se svako od vas u zivotu susreo sa slicnima?

 "Dok sam zurila u njega, shvatila sam da ga mrzim onoliko koliko samo žena može mrzeti muškarca, a rob gospodara. I znala sam po njegovim očima da me se boji onoliko koliko se muškarac može bojati žene, a gospodar roba......"

"Žena na nultoj tački"
Naual el Saadaui