Brod u boci

Iza mojih ledja...

Uz soljicu kafe.

Po lepo osveteljenim stanovima.

Pricaju o meni.

Drugacija.

Ne uklapa se.

Nije nalik njima.

Uz lazne osmehe,

prevrtanje ocima,

podmukli kikot.

Moral.

Sude.

Radosni sa mislju,

da ce njihove sterilne zivote

udarci mimoici...

Hrane se pohlepno.

Savetuju.

Oblace svecano ruho svetaca.

Ono za posebne prilike.

Koje se iznosi pred svet

zajedno sa novom cinijom za voce.

Ruho postenih zena.

Domacica.

Majki.

Mere svoju srecu

mojom nesrecom.

Svoju sigurnu luku

mojim cunamijem.

Bestidnica.

Besna.

Ona koja se drznula.

Iskrenost se ne prasta nikada...

Gledaju taj moj oklop koji im pruzam.

Cude se.

Nagadjaju moju proslost.

Moj zivot.

Misle da me poznaju.

Zeleli bi da se uzdignu iznad,

da me sazaljevaju...

Ali zaoka u grudima im ne dozvoljava.

Zbog mog prkosnog osmeha.

Inata.

I besni su zbog toga.

Tako drugacija.

Zatim...

Sa prvim sumrakom,

i prljavim soljicama kafe,

ostacima hrane...

Odlaze.

Svako na svoju stranu.

Svojim zivotima.

Svojim mislima.

Svojoj strani kreveta.

Sa sobom.

Sami.

Ostaju.

To im je najgora kazna.

Baš želim da napišem boemsku...

Pravu boemsku,

prašnjavu od kariranog kafanskog stolnjaka,

sa flekama od prosutog vina,

mrvicama starog hleba

i ostacima ljusaka od kuvanih jaja.

Kafanskog crvenog kariranog

na koji je još uvek utisnuta štikla

neke dame koju je ponela pesma,

pa se popela na taj isti kafanski astal.

Sa otiskom penkala pisca

koji je na salveti baš za tim stolom

napisao svoju prvu boemsku

koja je sve godine čučala u njemu,

kezila mu se u lice sa dna čaše,

sa dna flaše

one najgore jeftine rakije,

mučenice koju nikad nije uspeo

ispiti do dna..

I onda iznenada.

pred  svitanje...ugleda nju.

Čistu i sjajnu,

kako se rađa sa novim jutrom.

Boemska...

 by UnaJedina i Sanjarenja

(Zahvaljujem se od srca mojoj dragoj Sanjarenja,bez koje nista od ovoga ne bi postojalo).

Bilo je hladno zimsko jutro. Nedaleko od ulaza u podzemnu železnicu u Vašingtonu jedan čovek je svirao violinu. Izveo je šest kompozicija Johana Sebastijana Baha za 43 minuta. Za to vreme, pored njega je prošlo nešto više od hiljadu ljudi. Većina njih žurila je ka svom radnom mestu.

Tri minuta nakon što je počeo da svira, primetio ga je jedan sredovečni čovek i usporio korak, pogledao muzičara, pa u svoj sat i otišao. Minut kasnije, violinista je dobio prvu napojnicu. Jedna žena je, i ne osvrćući se ka njemu, u kutiju od instrumenta ubacila nekoliko kovanica. Nedugo potom, jedan mladić se naslonio na zid preko puta violiniste i odslušao deo Bahove partite u D-molu. Naglo je pogledao na sat i užurbanim korakom nastavio ka željenom cilju. Bilo je očigledno da je kasnio na posao.

Zatim je naišao jedan trogodišnji dečak koji je, iako ga je majka požurivala, zastao i pažljivo promatrao violinistu. Nije se opirao kada ga je majka povukla za ruku, već je mirno nastavio dalje, ne skrećući pogled sa muzičara. I nekoliko druge dece je primetilo violinistu, ali su ih roditelji, i to bez izuzetka, primorali da krenu dalje.

Tokom 43 minuta, koliko je svirao tokom jutarnje špice u metrou, samo šest osoba nakratko je stalo i poslušalo muziku. Dvadesetak ljudi mu je dalo novac, ali niko od njih nije imao vremena ni želje da čuje šta svira. Violinista je zaradio 32 dolara i 17 centi.

Niko nije primijetio kada je prestao da svira. Nije se čuo aplauz niti ijedan znak zahvalnosti. Niko ga čak nije ni prepoznao, a bio je jedan od najboljih svetskih violinista.

Džošua Bel je tog hladnog januarskog jutra na Stradivarijevoj violini, vrijednoj 3,5 miliona dolara, odsvirao najkomplikovanije muzičko delo ikada napisano. Samo tri dana ranije, Bel je nastupio u prepunoj sali čuvene bostonske dvorane. Koncert je bio unapred rasprodat, iako je najjeftinija karta bila skoro 100 dolara.

Ovo je istinita priča. Belov nastup u metrou organizovalo je nekoliko novinara uglednog američkog lista “Vašington post” kako bi saznali nešto više o ukusu i prioritetima svojih sugrađana i na osnovu toga utvrdili kolika je zaista moć njihovog opažanja. Jer, ako nemamo vremena da stanemo i poslušamo svetski poznatog violinistu dok izvodi jedno od najboljih muzičkih dela, koliko drugih lepih stvari propuštamo u životu?

Britanski pisac Džon Lejn, autor bestselera „Lepota beskraja: Umetnost svakodnevnog života“, smatra da je glavni problem savremenog društva nedostatak percepcije lepote koja nas okružuje. On tvrdi da ljudi mogu da je prepoznaju, ali im, u svakodnevnoj borbi za boljim životom, postaje nevažna i daleka.

“Danas, nažalost, pogrešni prioriteti zasenjuju lepotu življenja”, kaže Lejn.

Za razliku od njega, novinar Džin Vejngarten, koji je i inicirao ovaj eksperiment, upotrebio je Kantovu teoriju o lepoti i zaključio da ljudi opažaju univerzalno lepo samo u optimalnim uslovima. On, naime, smatra da bi se ti isti ljudi, ukoliko bi samoinicijativno prisustvovali Belovom koncertu, bez dvoumljenja divili njegovoj virtuoznosti. To je potvrdio i njemački muzikolog Teodor Adorno, rekavši da će nam se uvek više svideti koncert, za koji smo uredno platili ulaznicu, nego muzika koju smo tom prilikom čuli.

Ujutru uz prvu solju nes kafe...

dok palim svoj racunar da vidim sta se desava u Blogogradu...

 i kako nas cuva Andjeo Cuvar...

i kome je danas svojom paznjom ulepsala dan...

i ucinila da se oseti vrednim i srecnim...

Ko je ona?

Znam da voli ples.

I bele ruze...

Da najvise na svetu voli svoja dva mala potomka,za koje zivi i dise.

A da je zahvaljujuci njoj na svet doslo mnogo srecnih i zdravih mladunaca.

Da je okruzena sa mnogo prijatelja koji je vole...

Da uziva u citanju,sama pise, a bogami je i inspiracija nekim pesnicima...

Dama koja hrabro koraca kroz zivot,glave visoko podignute...

Uziva u putovanjima...

dobroj hrani,pa je i odlicna kuvarica...

sladoledu u lepom drustvu...

i tamburasima na uvce...

Sta god joj zivot donese,nikada se ne predaje...

I kad je zivot surovo samara,kad je umorna i dodje joj da vristi na ceo svet...

i potreban joj je neko da je utesi i zastiti od celog sveta...

a da to ne bude samo mali mis koga ce morati da nosi na ledjima...

Nego pravi i dostojan saputnik...

Koji ce je drzati kao malo vode na dlanu...

Jer ona zasluzuje samo najbolje...

Ona je dobar covek.

Divna zena sa osmehom deteta.

Plemenita  dusa.

Andjeo cuvar i prva Dama Bloga.

Sigurna sam da je svakome ovde pruzila toplu rec podrske i dobrodoslice.

Nasa draga...

Sanjarenja.

Jeste li čuli za pesnika Branka Miljkovića?

"...Budim je zbog zore, zbog ljubavi, zbog sebe, zbog drugih...
Budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
Sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
Ta žena sa rukama deteta koju volim
To dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim
Uzalud, uzalud, uzalud, uzalud
Je budim
Jer će se probuditi drukčija i nova
Uzalud je budim..."

Znam reci koje ostavljaju bez daha.A da li ce na vas ovo ostaviti utisak,njegovo pismo napisano prijatelju...

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb

Na kraju samo da dodam neke podatke o njegovom životu.

"Noć između 12. i 13. veljače 1961 godine, našla je tijelo srpskog pjesnika Branka Miljkovića obješenog o drvo u parku u centru Zagreba, u kojem je živio duže vremena. U vrijeme smrti imao je 27 godina. Službeni nalazi govore da je bilo samoubojstvo. Do danas, ne postoji konkretan zaključak o njegovoj smrti."

Da li ste nekada culi ovu pricu?Mene je sledila,i moram da je ispricam onima koji je nisu culi.

Posveceno mojim saborcima protiv vetrenjaca,koji uprkos svemu idu putem kojim ih srce vodi...

Kazu da nije moguce pripitomiti vuka...
Jednom je covek nasao mladunce staro tek nekoliko dana,lovci mu behose ubili majku,i taj se covek sazali,uzme malog vuka i odgaji ga sa svojim psima,kojih na imanju tog coveka bese sest.Vuk odraste stasit i snazan ali ne krvolocan,pokacio bi se on tu i tamo sa psima,ali vise kroz igru,nikad zbog hrane ili sklonista.I zivot mu bi uz coveka prilicno udoban,bio je veran i voljen,okruzen prijateljstvom i kiselo-slatkim osecajem sigurnosti.

Nikada ga covek nije izneverio,ni u ljutni ga nije cusnuo ni udario,bese ga prilicno zavoleo.
Kad navrsi drugu godinu,vuk poce da se oseca cudno,nije ga ispunjavala igra sa psima,malo je jeo,gotovo nista,postade mu covekov dodir nepozeljan,iako je ranije uzivao,lizuci ruke koje ga miluju.
Dane je provodio nervozno setajuci uz ogradu iako joj ranije nije smeo ni prici.

Poce da zavija na mesec...

Covek se silno razalosti kada shvati da vuk nije vise srecan na njegovom imanju,te mu poce spremati od kokosi do prepelice za jelo,mekane duseke od slame poce podmetati pod njega dok spava,mekom vunom ovcijom ga je pokrivao i sve od sebe davao da mu ugodi...uzalud...

Vuk jos glasnije cu zov svoje prirode i jos glasnije poce da zavija na mesec.
Iz straha da vuk ne pobegne u sume-covek ga zatvori...zatvori ga u svoje stale i zaveza na lanac,zazida prozore i ostavi samo malu supljinu ispod vrata da mu dotura vodu i meso.

Prva noc je bila najgora...Vuk je jos zalosnije zavijao u strahu da mu je neko ukrao mesec,nenaviknut na lance i ne shvatajuci sta mu se desilo,bese se silno ispovredjivao,ogulio kozu oko vrata i sape,pet zuba mu osta na lancima a oci oslepese,dal od mraka ili tuge ili po malo od oboje.

Zavijao je tako glasno i tako tuzno da su ga culi i u susednom selu,ptice pobegose sa grana,kokosi se sakrise u senu,suma zamre,zivot zastade.

Druge noci vuk izmucen i umoran,promuklog glasa,pade.Trece noci se nije ni cuo,a kad se ne oglasi ni cetvrte noci,covek otvori stalu i nadje vuka mrtvog kako lezi ulepljen od svoje krvi...

Sa sopstvenim srcem zagrizenim u zubima.

Kisa...

Zivot je kao kisa.

Dolazi kao kisa.

Nestaje sa kisom...

Topla kisa koja pada na obraze

Kosu ...

Kisa koju primamo ispruzenih dlanova

Ne gore.

Kisa na kojoj kisnemo

dok strpljivo cekamo na sunce.

Sunce.

Prvo zubato sunce,koje iznenadi sa jutrom,

koje obasja i ogreje nam Dusu.

Blaga letnja kisa.

Kisa koja  osvezi nakon dugih zaparnih dana.

Kisa.

Ceo je zivot poput kise...

Ljubav koja nas zadesi

Iznenada...

Promeni nam zivot

Kada smo suvi kao zemlja ispucala

i desi se Ona.

Kisa.

Kisa koja ceka da se oprane kosulje na striku

Potpuno osuse...

Da sa novim svetlim sandalama

Krenemo u setnju...

Da izadjemo iz frizerskog salona pravo na sastanak

Bez kisobrana...

I iz vedra neba.

Kao nepozvan gost...

Kisa.

Dogodi se nesto...

Dok sedimo zagledani u maglu.

I memlu.

Dok krvarimo nad ostrim ivicama 

Zivota.

Dok navlacimo oklop

Na ranjenu i zagnojenu dusu.

Dogodi se Kisa.

Niotkuda.

Jos uvek zagledana u nebo...

Ne ocekujem pljusak.

Ne zudim za kisama monsunskim.

Jedna mi je Kap dovoljna.

Dugo vec pokusavam da pronadjem posao.U zemlji Srbiji.Na brdovitom Balkanu.

Sa diplomom u ruci,savrsenim znanjem engleskog uz odlican rad na racunaru.Saljem CV,obijam pragove firmi.

Da razjasnim.

Nemam uticajne roditelje,prijatelje niti rodjake da me uvale.

Nisam clan ni jedne politicke stranke.

Nemam mocnog svalera da me privali kod nekog svog duznika.

Kako sam samo naivno verovala da je moguce sve posteno i po zasluzi.Posteno uzeti diplomu,biti vredan i savestan,prijaviti se na biro i uredno pratiti  sve oglase za nova radna mesta.

Nisam od onih koji otaljavaju,izvlace se,gledaju na sat kad je vreme pauze ili kraj radnog vremena.Ocigledno da ovakvi kao ja najgore prolaze u zivotu.Moras biti lazljiv,bezobrazan,i imati obraz kao djon.

Na koliko sam samo razgovora bila.Ti razgovori i testiranja su tek prica za sebe.Gledam devojke bez manira,gore od sebe,nesposobnije.Budu primljene.Nekada me i ne obaveste o ishodu.Nekada prodjem,i bas kad se ponadam da ce se nesto promeniti,provuce se neko drugi.

Devojke koje se ocenjuju kao meso u nekim firmama.Omalovazavaju.Tretiraju kao poslednje smece.Procenjuju te cesto polupismene sekretarice,sto puta gore od tebe.

U jednoj renomiranoj firmi sekretarici je potreban asistent i razgovara sa nama nadmeno.Gledam je sa crnom olovkom oivicenom oko usta,jeftinim dekolteom do pupka i krestavim neprijatnim glasom.Pogledam na racunar na kojem radi,tj. nabada svojim crnim spicastim kandzama i vidim da je ekran izlepljen papiricima podsetnicima gde joj je veliko slovo,gde Alt,Ctrl...Zemljo otvori se da propadnem...

I onda se pitaju zasto u ovoj zemlji ne ide sve kako treba,zasto lose posluju,zasto ne mogu da napreduju,zasto su tu gde su...Krive sve ostale,a niko da sredi stanje u svojoj kuci i svom sopstvenom dvoristu.

Red,rad,postovanje i vrednosti.Reci koje su odavno izbrisane iz vokabulara.

Nedavno sam konkurisala u jednoj osiguravajucoj kuci.

Cao dan su nas testirali...test inteligencije,licnosti,engleski jezik,na kraju razgovor sa direktorom lice u lice.Kazu obavestice nas.

Nakon dva dana zvoni mi telefon.Prepoznam odmah da je njihov broj.

-"Dobar dan,zovem iz te i te firme,pre neki dan smo razgovarali sa tobom oko posla."

-"Dobar dan izvolite",kazem.

Muski glas,predpostavljam da je to direktor sa kojim sam razgovarala.

-"Pa zovem da ti kazem da si primljena,i da te obavestimo kada ce da pocne obuka pre pocetka rada."

-"Hvala mnogo",kazem,"na raspolaganju sam Vam samo mi javite kada i gde".

-"Ti si Backova devojka jel tako?" kaze muski glas.

Ja sledjena.Milon misli kroz glavu.Iznenadjena.Sokirana.Vidim svoju kulu nade koja polako propada u vodu.Nemam pojma ko je taj Backo,a kamoli da sam mu devojka.

Zbunjeno odgovaram,pokusavajuci da sacuvam mrvice dostojanstva i nade -"Izvinite,mozete da ponovite?"

-"Pa ti si Backova devojka,zena...sta vec...jel tako?"kaze sad zatecen muski glas.

-"Nisam",kazem ja poslednjim trzajima dostojanstva u glasu.

Cujem ga kako se komesa,lista neke papire...

-"Uh pa zabunio sam se,nista onda."

Prekine.

Stojim sekund ne znam da li da zaplacem.Ili da se smejem.Ili da dam oglas u novinama "Trazi se Backo!"

Ocigledno danas da bi nesto postigao treba ti jedan Backo.

Zbog Backa i Backovih smo danas gde smo...ma bolje da ne nastavim...

Nema svrhe,mnogo je to ukorenjeno ovde da bi se tek tako promenilo.Backove devojke danas odradjuju posao cekajuci pauze za kafu,turpijajuci nokte,cekajuci kraj radnog vremena i platu,koja im je uvek premalena.

Cekajuci i loveci nekog novog i jaceg Backa koji ce im obezbediti da ih oplodi ili im otvori butik pa da konacno mogu spavati pola dana,ili sopingovati dok im dadilje cuvaju decu.

Ne vredi reci trositi,nego pokupiti delice samopouzdanja i nastaviti se boriti.Za bolji zivot.Za neke druge vrednosti.

Ali kako god mi bude,mogu glavu da dignem visoko,jer sam samo svoja i nikada niko na mene nece moci staviti etiketu "Backova svojina".

I krenusmo u hram.Da se poklonimo Njoj.

Najvecoj.Zbog koje ujutru ustanemo iz kreveta.Zbog koje disemo.Postojimo.

Da pruzimo svoj skromni doprinos.Da kazemo vec ispricano.

Da ocutimo ono za sta ne postoji rec.Da otkinemo komad svoga srca i pruzimo onaj deo nas  koji nikada niko pre nije dao.Nasu ljubavnu pricu.

Krenusmo da se poklonimo Njoj.Sa raznih strana.Preruseni u pajace,lekare,nastavnike,planinare,boeme,studente,vojnike,pisce,cistace,muzikante, ludake i svestenike.

Na ulazu ostavljamo svoje maske.Spustamo oruzje.Skidamo sminku.Cistimo blato sa prljavih cipela.Odlazemo kapute.

Ulazimo.

Docekuje nas ona.U punom sjaju.Veceras je zvezda veceri.

Ljubav.

Gospodarica i robinja.Gresnica i svetica.Prosjakinja i lepotica.Smeh i tuga.Tama i Sjaj.

Sve su to njena lica.Vidjali ste ih zavisno sa koje strane duge ste posmatrali svoj odraz u ogledalu.

Kao njeni cuvari docekuju nas On i Ona.

On pomalo suzdrzan,da sacuva ozbiljnost datog trenutka.I da sakrije decaka u sebi pred poznatim licima koja ga posmatraju.I sude o njemu.Nije poneo svoj sesir.Ali je prosvercovao stit.Radi odbrane.

Ona...nasmejana,topla,srdacna.Obasjava prostoriju kao dostojan predstavnik Njenog Visocanstva.Ljubavi.Voljena je.Ni jedna zena ne moze toliko da isijava kao voljena zena.A ona to jeste.Nema oklop,nema stit.Ipak,samo ja mogu da osetim njen pogled srne...koji tako uspesno sakriva.Devojcica koja je naucila.Ipak cuva negde svoja tri trna da je brane od sveta...

Prilazimo.Pronalazimo svoj kutak.Gledamo jedni u druge krajickom oka...

Boze...pomislim...ko su ti ljudi?Odakle su dosli?Koga su oni nekada voleli,koliko su patili?Da li su srecni?Da li nocu placu u svojim krevetima?Ili piju vinjak u kafani?I cute.Pozelim da saznam pricu svakog od njih.Da li su uspeli dokuciti ljubav?Da li su tuzni?Da li su zatrovani zivotom koji ih je lomio?Ili su ipak sacuvali dusu?

Mi smo kao reka,kao mali potoci sto smo se slili te noci u more.Da otkinemo delic sebe i pruzimo kao dar ljubavi.Neko ce pruziti ranjeno srce.Koje krvari.A neko lazni deo jer srca nema.

Covek koji glasno priziva ljubav,prvi se oglasio.Udario na sva zvona.Cisto.Odlucno.Isklesane reci o ljubavi,izbrusene,sjajne.Kao da nije stvarna ta ljubav.

Zena koja zeli da se vrati u staru ulicu...da ozivi svoju ljubav.Koja se nada.

Promicu...siluete muskaraca i zena.Iskusni  znalac,cije reci kao mac seku vazduh u prostoriji.

Stidljivo se jave i oni koji su prvi put tu...osete se pozvanim da iskazu postovanje Njoj Velikoj.

Jer su voleli.I bili su odbaceni.

Mlada zena koja ne veruje vise pesnicima...

Mladic na kome je ljubav duboko utisnula zig epilepsije.

Poneka zena,koja je odavno zagubila ljubav negde izmedju opranih casa,skuvanih ruckova,i sasivenih dugmadi...dvoumi se da li da cita...jer poslednje reci ljubavi pisane su u studentskim danima.Ima li pravo?Dvoumi se...Pogleda u Nju,Cuvarku ljubavi koja je okupa osmehom i snagom i recima...Citaj,citaj ljubavnu...I ponovo izviri studentkinja,zablista iz prasine opeglanih kosulja i podgrejanih vecera.

Stari satiricar koji za inat nosi vedru zelenu boju dzempera.I on ima pravo da se oglasi...ako nista zbog velike ljubavi prema svom starom automobilu koga vozi jednom rukom...jer drugom drzi vrata da ne otpadnu...

Smenjuju se lica ljubavi.Svako otkida deo sebe i prilaze dok nas vodi topao glas nase Cuvarke Ljubavi uz neznu muziku iz pozadine.

Muzika koja nekog nosi na krilima.Ali nekome i zasmeta jer ne sluzi se njegova prica uz zvukove klavira.Necija tuga lepse zvuci uz tisinu.

Ljubav muskarca koja sjaji u krugu dvojke.

Preglasni...Jedva cujni...Poneko ponesen zanosom zagubio negde secanje o njoj...

Mladi covek koji pokunjeno pruza deo svog srca,jer mu fali njegova Inspiracija.Da ga inspirise.

Mlada zena,uplasena trnova ruzica koja velica svog princa...neka tuga,neki strah koji ne moze prikriti savrsenom pojavom.Nesto u njoj sto tera na razmisljanje.I ona daje komad sebe misleci da je bas to ljubav.Obozavanje drugog bica.

Jedan planinar,vizionar kome je svet lepse mesto za zivot kroz objektiv.Price obojene beharom i malim grafikama aktova.Potstaknut Cuvarkom Ljubavi.Daje delic potisnut iz nekog drugog zivota dok se sprema da osvoji vrhove i vulkane lepseg sveta obojenog  kaleidoskopom njegovog objektiva.

Nasmejana zena koja je Slusalac.Draga.Dobra.

Svako ima svoju pricu...Ja pruzam samo jedan Trenutak.Samo moj.

Otkidamo komad po komad...krunimo vece na izdisaju...

On,Cuvar ljubavi.Sa svojim stitom zbog ljubavi koja kao takva nema prijatelje.Ili retke.Koji se brani od strelica koje mu celo vece bacaju u lice...Male iglice koje su provukli kroz kapije hrama i kao decaci iz poslednje klupe dobacuju mu na casu knjizevnosti samo zato jer je pronasao nesto sta oni mozda nemaju.Hm...Bodljice zavisti koje su pratilac Ljubavi.Pruza deo duse, kao svoj prilog, odvazno,kao prkosni decak koji se pretvara da ga ne dotice sto mu se drugari podsmevaju jer je vezao pertlu jednoj garavoj maloj na velikom odmoru.

Na posletku...Ona.Cuvarka Ljubavi.Isijava toliko da uspe da zaslepi one koji nisu navikli.Na svetlost.Nju ne doticu strelice.Ona ne vidi poglede koji joj zavide.Zato jer ona nosi ruzicaste naocari kroz koje je svet lepo mesto,a kroz njih ne dopire tama.Ona se trudi da zadrzi pogled u ogledalu,i osmeh koji ju je docekao.Da ga zaledi.Sacuva.U ritmu rumbe.Otrgne od svih.Velika,mala devojcica  koja nikada nece odrasti ali i nikada nece ostariti.Ni posiveti.Ona je ruzicasta.

Kao Ljubav.

I razidjosmo se...neprimetno kao sto smo dosli.

Neki su uzeli svoje kapute,navukli ponovo maske pajaca,pijanaca,lutalica.Uzeli svoje oklope i kacige,strele i lukove...Neprimetno izasli.

Svako u svoj stvaran zivot.U kojem cekaju demoni i poneki andjeli cuvari koji nam cuvaju ledja.

Svako u svoju tugu,svoje probleme,draga lica ili poneki veseli repic koji ih srecno docekuje na vratima.Nekoga zagrli praznina.

Izgubismo se u mraku...ali sa istim sjajem koji isijava iz ociju.Da li je to sjaj zbog srece,ili toplog doma koji ceka,ili pak kafane,ili ogovaranja koja tek cekaju...e to je vec duga prica.

Razidjosmo se.

Ona je ostala.Ljubav.

Od nas samih zavisi da li ce krenuti za nama...

Cega se najvise plasite?

Buba i miseva?Mraka?

Samoce?Razocarenja?

Sta nam odredi cega cemo se u zivotu najvise plasiti?

Zivot sam nam odredi.

Citajuci malopre Roksanin clanak "Skromnost ili pogledaj dom svoj andjele",u kojem pise o onome sto ona kao normalna zena zeli...da putuje,da kupi sebi mekane rukavice,da priusti svojoj deci radosti...shvatim koliko toga i ja zelim u zivotu a svih ovih godina se i plasim da pozelim,jer u ovom zivotu koji me je zadesio ne usudjujem se da zelim nego se molim samo za goli zivot i zdravlje.

I stignem do svojih najvecih strahova.

Siromastvo.

Bolest.

Vreme danasnje...

Setam ulicama ovog grada i pozelim nove cipele.Gledam ih danima,cekam snizenja,skupljam pare odricuci se mnogih stvari.Napokon stojim u prodavnici,i kazem prodavcu:"Zapakujte ih,kupujem."

A onda mi pogled odluta na savrsen primerak zenske torbice.Sjajna je.Savrsena.Skupa.Znam da je neprakticna i da je sigurno necu nositi svaki dan,mozda par puta godisnje u nekoj prilici.Bukvalno mogu obuci na sebe obicnu vrecu,i uz takvu torbicu cu izgledati savrseno.Bas je onako zenska,slatka.Da je pojedes.Naravno ne mogu sebi da je priustim,ali ono zensko u meni ne moze da se zaustavi da je ne pozelim.

Izlazim na ulicu.Nosim cipele u kesi,i mislim kako cu jednog dana kupiti sebi takvu torbicu.Kad dodju bolji dani...Ubrzo zatim ugledam psetance koje smrznuto stoji scucureno uz neki ulaz.Ne mogu ga uzeti jer sam vec dva psa tako donela kuci.Sa ulice.I macku.Nema mesta,i svesna sam da ne mogu pomoci svima.Boli me taj izgovor koji imam,sto mu okrecem ledja i znam da ce najverovatnije tu i uginuti jer malo je dobrih dusa danas.Boli me uzasno...Hodam.

Kraj kontejnera stoji mali cigo,pretura i pronalazi pantalone.Po onoj cici zimi,prvo ih gleda,pa onda se okrece misleci da niko ne vidi,brzinski se skida,neku staru prljavu trenerku,i oblaci te panatolone.Ima najvise 7 ili 8 godina.Moj pogled je prikovan za njega,ne mogu odvojiti oci.Kad ih je obukao,savrseno mu stoje.Necije odbacene teget pantolone,od nekog deteta koje sada ima noviju i moderniju stvar.Oblaci te tudje pantalone.a onda mu se razvlaci osmeh na licu.U tom trenutku sretne moj pogled,i kaze mi na glas:"Taman su mi."

Gledam ga,zastanem i osmehnem se.

"Taman",ponovi on.

Klimnem glavom.

Bolno shvatim koliko je to poznat osecaj.

Vreme proslo.

Iz blagostanja i ususkanog zivota,ratni vihor me doveo u Srbiju.Majka,sestra i ja.Bez icega.Donela sam samo malu lutkicu koja staje na dlan.

Zvonis na vrata rodjaka.Kiselog osmeha te primaju njihove zene.Molis da ostanes.Pitaju te, te iste veceri da li ces ostati na dorucku ili ides pre dorucka.Znaju da nemas gde otici.Ali smetas.Nikom ne treba tudja muka.Odlazimo dostojanstveno.Druga tudja vrata,drugi rodjaci,tudji stanovi,tudji kreveti.Zivis goli zivot.

Zeljan si svega.Svega.Cekas na red ispred crvenog krsta za hranu.Roditelji,oboje sa fakultetskim diplomama, bore se za goli zivot i za nas dve.Otac koji rano ujutru odlazi da nosi vrece po gradilistu i da kopa kanale,majka koja cisti tudje kuce i prodaje krofne.

Ja koja hodam na prstima ujutru da ne probudim maminu ujnu,koja nas trpi samo zbog muza koji je rodjeni brat moje bake koja je umrla radjajuci moju majku,pa ne moze bas da nas nogom u dupe izbaci ali cekaju da odemo sto pre.

Odvodim sestru u obdaniste.Idem u skolu u kojoj sedim sama u klupi jer me svi zovu jadna izbeglica.Ni ime mi ne znaju.Ja sam bezlicna osoba koja za njih ne postoji.Zar da im kazem kako sam nekada zivela,i ko sam bila,da sam jela iz srebrne kasicice i proputovala najekskluzivnija mesta,da su mi baka i deda od oca bili ambasadori i da sam zivela pod staklenim zvonom.Voljena,mazena i pazena.

Necu naravno,jer ta devojcica ni za mene vise ne postoji.Ja ova i sada zavrsavam casove, uzimam sestru iz obdanista i idem sa njom u park u kome cu ostati ostatak dana dok nam ne dodju roditelji.Smetamo u tudjoj kuci.Tu cemo jesti kifle,tu cu pisati domaci,tu cu se igrati sa sestrom.Pravicu se da uzivam,i trudicu se da niko to ne primeti.Da nemamo gde.

Odlazak u crveni krst po garderobu.Tudju odbacenu garderobu.Strah da te neko na ulici ne prepozna u svojoj odbacenoj majici.Ili pantalonama.Mali cigo nije ni svestan koliko ga je samo razumela ta lepo doterana gospodjica.

Prve zime dobili smo svi porodicno neke stare crne kapute,kao jorgani,bez dugmadi.Isti,za odrasle ljude i decu.Ja sam za svoj uzela neke ukrasne zihernadle da ga zakopcam,ukrasila ga maramom,pretvarala se da je to najlepsi kaput koji postoji.

Kad je dosao roditeljski sastanak,mi deca stojimo na hodniku gledamo roditelje koji dolaze.Primecujem mog oca koji ponosno dolazi da cuje o svim peticama svoje cerke.Potrosen od teskog rada,obican fizikalac sa diplomom fakulteta.Za njih bednik.Ugledam na njemu onaj isti kaput koji nosim i ja.I shvatim kako ce celi razred videti da otac i ja imamo iste jadne kapute.

I sakrijem se.Krajickom oka vidim oca koji me sa nadom trazi.Stidim se svoje bede,jada,siromastva.

Da,stidim se svog oca.Tada u osmom razredu,znam da sam se sakrila u parku i plakala.Plakala po prvi put posle svega.Za sav jad.Za tu knedlu u grlu koju sam tako dugo nosila.Za krivicu sto sam se postidela oca najvise.Nikada me nista nije ubilo kao ta krivica.

Zelela sam tada samo da nikada vise ne nosim tudje stvari i da jednom odem u Mek Donalds i najedem se svega sto pozelim.

Mnogo je vode od tada proteklo...Ne nosim tudje stvari.Lepo zivim...

Ali...Otuda moj panican strah od siromastva,i zelja da uvek sebi nesto kupim.Nesto novo.Lepo.Moje.Valjda da operem sve one godine nemanja,onaj cemer i poniznost.

A opet osetim krivicu kad god nesto sebi kupim ili pozelim,kao onu torbicu...boli me da sam nezahvalna i da se negde neko muci kao ja onda...da bi za cenu te torbice nahranila nekoliko gladnih usta.A opet zensko sam,ima li lose nesto u tome da zelim????

Strah od bolesti.

Da... kad je polako nestajalo siromastvo,i kad su moji poceli da staju na svoje noge,da prodajemo rusevine preostale od rata i da se kucimo...dosle su bolesti mojih najblizih.Valjda je tako kad popusti stres i strah.E tada pozelis da si go i bos i gladan kad cvilis po bolnickim hodnicima,cekas ishode operacija i brines se o njima bolesnima.A nekako si dete.Molis se samo da ti roditelji prezive da ne ostanes sam.

Da li je jeres posle svega usuditi se sanjati?Zivi,zdravi,siti.Da li se smes usuditi pozeleti nesto?

Da li smes sanjati putovanja?Masaze?Skupe kreme i parfeme?Dobre pramenove?Firmiranu kvalitetnu garderobu s vremena na vreme?Lep komad nakita?Dobre cipele?Lepu torbicu?Dobro vino?Veceru pod svecama u poznatom restoranu?

Da li se smes usuditi u ovoj zemlji,na brdovitom Balkanu?Da li smes sanjati i zeleti bilo sta drugo osim krova nad glavom i suvog hleba a da ne bacis kamenje na Boga i ne izazoves ponovo sudbinu?

Da li smes?

Postenog nalazaca molim
da uputi na moju adresu,
ako nekad, negde, pronadje,
na bilo kom kraju sveta,
u bilo kojem godisnjem dobu,
u bilo kojem zivotu..

Trebam taj momenat.
Zelim da mi se vrati.
Da ga osetim.
Na trenutak.
Nas dvoje.

Kakvi smo bili...

Negde ima nasih tragova
kraj reke
ispod mosta...
Gde me ljubio
disao za mene.
Očima mi crtao osmeh na licu.

Uzeo mi dusu nepovratno.

Ima negde...srce moje
koje nije vise moje...
I izbledele boje na njemu
bez kojih ga vise ne zelim natrag.