Hram ljubavi
I krenusmo u hram.Da se poklonimo Njoj.
Najvecoj.Zbog koje ujutru ustanemo iz kreveta.Zbog koje disemo.Postojimo.
Da pruzimo svoj skromni doprinos.Da kazemo vec ispricano.
Da ocutimo ono za sta ne postoji rec.Da otkinemo komad svoga srca i pruzimo onaj deo nas koji nikada niko pre nije dao.Nasu ljubavnu pricu.
Krenusmo da se poklonimo Njoj.Sa raznih strana.Preruseni u pajace,lekare,nastavnike,planinare,boeme,studente,vojnike,pisce,cistace,muzikante, ludake i svestenike.
Na ulazu ostavljamo svoje maske.Spustamo oruzje.Skidamo sminku.Cistimo blato sa prljavih cipela.Odlazemo kapute.
Ulazimo.
Docekuje nas ona.U punom sjaju.Veceras je zvezda veceri.
Ljubav.
Gospodarica i robinja.Gresnica i svetica.Prosjakinja i lepotica.Smeh i tuga.Tama i Sjaj.
Sve su to njena lica.Vidjali ste ih zavisno sa koje strane duge ste posmatrali svoj odraz u ogledalu.
Kao njeni cuvari docekuju nas On i Ona.
On pomalo suzdrzan,da sacuva ozbiljnost datog trenutka.I da sakrije decaka u sebi pred poznatim licima koja ga posmatraju.I sude o njemu.Nije poneo svoj sesir.Ali je prosvercovao stit.Radi odbrane.
Ona...nasmejana,topla,srdacna.Obasjava prostoriju kao dostojan predstavnik Njenog Visocanstva.Ljubavi.Voljena je.Ni jedna zena ne moze toliko da isijava kao voljena zena.A ona to jeste.Nema oklop,nema stit.Ipak,samo ja mogu da osetim njen pogled srne...koji tako uspesno sakriva.Devojcica koja je naucila.Ipak cuva negde svoja tri trna da je brane od sveta...
Prilazimo.Pronalazimo svoj kutak.Gledamo jedni u druge krajickom oka...
Boze...pomislim...ko su ti ljudi?Odakle su dosli?Koga su oni nekada voleli,koliko su patili?Da li su srecni?Da li nocu placu u svojim krevetima?Ili piju vinjak u kafani?I cute.Pozelim da saznam pricu svakog od njih.Da li su uspeli dokuciti ljubav?Da li su tuzni?Da li su zatrovani zivotom koji ih je lomio?Ili su ipak sacuvali dusu?
Mi smo kao reka,kao mali potoci sto smo se slili te noci u more.Da otkinemo delic sebe i pruzimo kao dar ljubavi.Neko ce pruziti ranjeno srce.Koje krvari.A neko lazni deo jer srca nema.
Covek koji glasno priziva ljubav,prvi se oglasio.Udario na sva zvona.Cisto.Odlucno.Isklesane reci o ljubavi,izbrusene,sjajne.Kao da nije stvarna ta ljubav.
Zena koja zeli da se vrati u staru ulicu...da ozivi svoju ljubav.Koja se nada.
Promicu...siluete muskaraca i zena.Iskusni znalac,cije reci kao mac seku vazduh u prostoriji.
Stidljivo se jave i oni koji su prvi put tu...osete se pozvanim da iskazu postovanje Njoj Velikoj.
Jer su voleli.I bili su odbaceni.
Mlada zena koja ne veruje vise pesnicima...
Mladic na kome je ljubav duboko utisnula zig epilepsije.
Poneka zena,koja je odavno zagubila ljubav negde izmedju opranih casa,skuvanih ruckova,i sasivenih dugmadi...dvoumi se da li da cita...jer poslednje reci ljubavi pisane su u studentskim danima.Ima li pravo?Dvoumi se...Pogleda u Nju,Cuvarku ljubavi koja je okupa osmehom i snagom i recima...Citaj,citaj ljubavnu...I ponovo izviri studentkinja,zablista iz prasine opeglanih kosulja i podgrejanih vecera.
Stari satiricar koji za inat nosi vedru zelenu boju dzempera.I on ima pravo da se oglasi...ako nista zbog velike ljubavi prema svom starom automobilu koga vozi jednom rukom...jer drugom drzi vrata da ne otpadnu...
Smenjuju se lica ljubavi.Svako otkida deo sebe i prilaze dok nas vodi topao glas nase Cuvarke Ljubavi uz neznu muziku iz pozadine.
Muzika koja nekog nosi na krilima.Ali nekome i zasmeta jer ne sluzi se njegova prica uz zvukove klavira.Necija tuga lepse zvuci uz tisinu.
Ljubav muskarca koja sjaji u krugu dvojke.
Preglasni...Jedva cujni...Poneko ponesen zanosom zagubio negde secanje o njoj...
Mladi covek koji pokunjeno pruza deo svog srca,jer mu fali njegova Inspiracija.Da ga inspirise.
Mlada zena,uplasena trnova ruzica koja velica svog princa...neka tuga,neki strah koji ne moze prikriti savrsenom pojavom.Nesto u njoj sto tera na razmisljanje.I ona daje komad sebe misleci da je bas to ljubav.Obozavanje drugog bica.
Jedan planinar,vizionar kome je svet lepse mesto za zivot kroz objektiv.Price obojene beharom i malim grafikama aktova.Potstaknut Cuvarkom Ljubavi.Daje delic potisnut iz nekog drugog zivota dok se sprema da osvoji vrhove i vulkane lepseg sveta obojenog kaleidoskopom njegovog objektiva.
Nasmejana zena koja je Slusalac.Draga.Dobra.
Svako ima svoju pricu...Ja pruzam samo jedan Trenutak.Samo moj.
Otkidamo komad po komad...krunimo vece na izdisaju...
On,Cuvar ljubavi.Sa svojim stitom zbog ljubavi koja kao takva nema prijatelje.Ili retke.Koji se brani od strelica koje mu celo vece bacaju u lice...Male iglice koje su provukli kroz kapije hrama i kao decaci iz poslednje klupe dobacuju mu na casu knjizevnosti samo zato jer je pronasao nesto sta oni mozda nemaju.Hm...Bodljice zavisti koje su pratilac Ljubavi.Pruza deo duse, kao svoj prilog, odvazno,kao prkosni decak koji se pretvara da ga ne dotice sto mu se drugari podsmevaju jer je vezao pertlu jednoj garavoj maloj na velikom odmoru.
Na posletku...Ona.Cuvarka Ljubavi.Isijava toliko da uspe da zaslepi one koji nisu navikli.Na svetlost.Nju ne doticu strelice.Ona ne vidi poglede koji joj zavide.Zato jer ona nosi ruzicaste naocari kroz koje je svet lepo mesto,a kroz njih ne dopire tama.Ona se trudi da zadrzi pogled u ogledalu,i osmeh koji ju je docekao.Da ga zaledi.Sacuva.U ritmu rumbe.Otrgne od svih.Velika,mala devojcica koja nikada nece odrasti ali i nikada nece ostariti.Ni posiveti.Ona je ruzicasta.
Kao Ljubav.
I razidjosmo se...neprimetno kao sto smo dosli.
Neki su uzeli svoje kapute,navukli ponovo maske pajaca,pijanaca,lutalica.Uzeli svoje oklope i kacige,strele i lukove...Neprimetno izasli.
Svako u svoj stvaran zivot.U kojem cekaju demoni i poneki andjeli cuvari koji nam cuvaju ledja.
Svako u svoju tugu,svoje probleme,draga lica ili poneki veseli repic koji ih srecno docekuje na vratima.Nekoga zagrli praznina.
Izgubismo se u mraku...ali sa istim sjajem koji isijava iz ociju.Da li je to sjaj zbog srece,ili toplog doma koji ceka,ili pak kafane,ili ogovaranja koja tek cekaju...e to je vec duga prica.
Razidjosmo se.
Ona je ostala.Ljubav.
Od nas samih zavisi da li ce krenuti za nama...
