Brod u boci

Jeste li čuli za pesnika Branka Miljkovića?

"...Budim je zbog zore, zbog ljubavi, zbog sebe, zbog drugih...
Budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
Sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
Ta žena sa rukama deteta koju volim
To dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim
Uzalud, uzalud, uzalud, uzalud
Je budim
Jer će se probuditi drukčija i nova
Uzalud je budim..."

Znam reci koje ostavljaju bez daha.A da li ce na vas ovo ostaviti utisak,njegovo pismo napisano prijatelju...

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb

Na kraju samo da dodam neke podatke o njegovom životu.

"Noć između 12. i 13. veljače 1961 godine, našla je tijelo srpskog pjesnika Branka Miljkovića obješenog o drvo u parku u centru Zagreba, u kojem je živio duže vremena. U vrijeme smrti imao je 27 godina. Službeni nalazi govore da je bilo samoubojstvo. Do danas, ne postoji konkretan zaključak o njegovoj smrti."

Da li ste nekada culi ovu pricu?Mene je sledila,i moram da je ispricam onima koji je nisu culi.

Posveceno mojim saborcima protiv vetrenjaca,koji uprkos svemu idu putem kojim ih srce vodi...

Kazu da nije moguce pripitomiti vuka...
Jednom je covek nasao mladunce staro tek nekoliko dana,lovci mu behose ubili majku,i taj se covek sazali,uzme malog vuka i odgaji ga sa svojim psima,kojih na imanju tog coveka bese sest.Vuk odraste stasit i snazan ali ne krvolocan,pokacio bi se on tu i tamo sa psima,ali vise kroz igru,nikad zbog hrane ili sklonista.I zivot mu bi uz coveka prilicno udoban,bio je veran i voljen,okruzen prijateljstvom i kiselo-slatkim osecajem sigurnosti.

Nikada ga covek nije izneverio,ni u ljutni ga nije cusnuo ni udario,bese ga prilicno zavoleo.
Kad navrsi drugu godinu,vuk poce da se oseca cudno,nije ga ispunjavala igra sa psima,malo je jeo,gotovo nista,postade mu covekov dodir nepozeljan,iako je ranije uzivao,lizuci ruke koje ga miluju.
Dane je provodio nervozno setajuci uz ogradu iako joj ranije nije smeo ni prici.

Poce da zavija na mesec...

Covek se silno razalosti kada shvati da vuk nije vise srecan na njegovom imanju,te mu poce spremati od kokosi do prepelice za jelo,mekane duseke od slame poce podmetati pod njega dok spava,mekom vunom ovcijom ga je pokrivao i sve od sebe davao da mu ugodi...uzalud...

Vuk jos glasnije cu zov svoje prirode i jos glasnije poce da zavija na mesec.
Iz straha da vuk ne pobegne u sume-covek ga zatvori...zatvori ga u svoje stale i zaveza na lanac,zazida prozore i ostavi samo malu supljinu ispod vrata da mu dotura vodu i meso.

Prva noc je bila najgora...Vuk je jos zalosnije zavijao u strahu da mu je neko ukrao mesec,nenaviknut na lance i ne shvatajuci sta mu se desilo,bese se silno ispovredjivao,ogulio kozu oko vrata i sape,pet zuba mu osta na lancima a oci oslepese,dal od mraka ili tuge ili po malo od oboje.

Zavijao je tako glasno i tako tuzno da su ga culi i u susednom selu,ptice pobegose sa grana,kokosi se sakrise u senu,suma zamre,zivot zastade.

Druge noci vuk izmucen i umoran,promuklog glasa,pade.Trece noci se nije ni cuo,a kad se ne oglasi ni cetvrte noci,covek otvori stalu i nadje vuka mrtvog kako lezi ulepljen od svoje krvi...

Sa sopstvenim srcem zagrizenim u zubima.