Drugacija
Iza mojih ledja...
Uz soljicu kafe.
Po lepo osveteljenim stanovima.
Pricaju o meni.
Drugacija.
Ne uklapa se.
Nije nalik njima.
Uz lazne osmehe,
prevrtanje ocima,
podmukli kikot.
Moral.
Sude.
Radosni sa mislju,
da ce njihove sterilne zivote
udarci mimoici...
Hrane se pohlepno.
Savetuju.
Oblace svecano ruho svetaca.
Ono za posebne prilike.
Koje se iznosi pred svet
zajedno sa novom cinijom za voce.
Ruho postenih zena.
Domacica.
Majki.
Mere svoju srecu
mojom nesrecom.
Svoju sigurnu luku
mojim cunamijem.
Bestidnica.
Besna.
Ona koja se drznula.
Iskrenost se ne prasta nikada...
Gledaju taj moj oklop koji im pruzam.
Cude se.
Nagadjaju moju proslost.
Moj zivot.
Misle da me poznaju.
Zeleli bi da se uzdignu iznad,
da me sazaljevaju...
Ali zaoka u grudima im ne dozvoljava.
Zbog mog prkosnog osmeha.
Inata.
I besni su zbog toga.
Tako drugacija.
Zatim...
Sa prvim sumrakom,
i prljavim soljicama kafe,
ostacima hrane...
Odlaze.
Svako na svoju stranu.
Svojim zivotima.
Svojim mislima.
Svojoj strani kreveta.
Sa sobom.
Sami.
Ostaju.
To im je najgora kazna.
