Preziveti sa vukovima
" Prolaznici me ne prepoznaju. Oni ne vide da sam ja vuk, zalutao u grad. Jedan sivi vuk, mužjak ili ženka, bez imena, bez godina starosti, vuk kojeg ne primećuju svi ti ravnodušni ljudi.
Plašim se gužve, i dok mi nozdrve drhte od gađenja, nespretno se mimoilazim sa ljudima koje srećem. Mrzim ljudsku kožu, i njen miris smrti.
Bila sam sasvim mala devojčica kada sam pobegla iz njihovog sveta. Zvali su me Miške...
Ti ljudi vide samo moju spoljašnjost. Videla sam smrt svuda, upoznala hladnoću i glad više nego što bi oni mogli i da zamisle. Živela sam među vukovima, postala sam i sama vuk, telom i duhom.
Zbog toga oni ne razumeju ovu ogromnu snagu kojom sam obdarena, tu neodoljivu potrebu da ujedam, ako me neko napadne, ovu glad koju ne uspevam da zadovoljim, i ovu divlju slobodu koju svuda tražim od kada su me zatvorili, a nikako da je pronađem. "
Preživeti sa vukovima - Miša Defoneska
U ovom nepostojećem svetu ja sam Una.
Nosim ime reke koja divlje teče i plavi sve kuda podivljala prođe. Ona koja nikada nije druga. Ni prva. Uvek i samo Jedna Jedina.
Život mi je prošao u čekanju. Čekanju života.
Čekajući da završim školu, čekajući da položim ispit, čekajući da završim fakultet, čekajući prazan autobus u kojem ću moći da sednem, čekajući uređenje doma, čekajući da se svaki muškarac koji je bio pokraj mene promeni, da se odbije od majčine sise, i stane uspravno pokraj mene. Čekajući da se zaposlim, da se osamostalim, čekajući da se oporavim od poraza, čekajući pravi trenutak da napustim svakog vinogradarskog puža, da ga zaštitim, ne povredim...
Čekajući da mi roditelji ozdrave, čekajući da mi prijatelji odboluju dečije bolesti, čekajući letovanja i mora koji su mi obećavali nove početke, čekajući jesen koja mi je donosila samo poraz.
To poražavajuće saznanje da sam, čekajući da počnem živeti život, prošla kroz taj isti život kao slepac, ne kušajući ga, ne živeći ga.
Dobra svima osim samoj sebi.
A onda se rodila Vučica.
Ne znam u koje je svitanje došla, kako je zaposela moje vene i moje misli, da li u trenutku dok sam nema od jecanja ležala na hladnim pločicama kupatila, ili dok sam puzala po podu, dok sam gutala knedle primajući noževe u leđa ljudi koje sam zvala svojim prijateljima, ili dok sam se suočavala sa slabićima koji su želeli da poseduju moje vreme, moje misli, i moje telo.
U ovom svetu ja sam Vučica. Surova i hladna.
Nedodirljiva.
Vučica sam i telom i duhom.
Ljušture bednih pojava koje susrećem vide samo moju spoljašnjost. Ne dozvoljavam im da priđu.
Ponekad me zavara privid mogućeg Vuka, koji bi razumeo ono vučije u meni, koji bi se drznuo da zavija na mesec, da prkosi, da se bori sa zverima danju, a noću da mi liže rane, ne plašeći se da mu priđem blizu, toliko blizu da se usudi da utone u san, osećajući moj dah na usnama, koji će udisati, dok me drži u rukama.
Privid traje kratko. U svitanje osetim slabost, ono ljudsko i bedno u njima. Zarijem im zube u vrat, i ostavim da iskrvare kraj puta, ni ne osvrćući će za njima.
Vukovi su dostojanstveni, njihov princip je da ubijaju samo da bi se nahranili, i da se odbrane. Naučila sam da se čuvam, zbog toga sam postala surova.
U ovom svetu, ja sam ona koju prezirete. O kojoj pričate, kojoj potajno zavidite. Umem da se podvučem pod kožu. Kad mi se hoće. Odbacujem slabe bez trunke sažaljenja, bez kajanja. Kao što u prirodi majke odbace slabe mladunce za koje znaju da neće opstati u ovom i ovakvom svetu, ne dajući im šansu.
Ušuškana u vašem svetu, samo vas posmatram. Okrećem glavu, ne želim ni da vidim, ni da čujem. Stare izlizane priče. Mrzi me da razgovaram. Ne ulazim u razgovore, okrećem glavu, ne zanimaju me njihove priče niti pokušaji da me osvoje.
Dosadni su. Prazni. Svi tako isti, tako bolno podsećaju jedan na drugoga. Smešni su mi, tako mali i tako predvidivi. Mogu da predvidim, bez greške, svaki njihov potez, svaku reč, svaki gest. Igram se sa njima kao mačka sa miševima.
Mrzi me da ih gledam, za njih sam samo plavuša koja nikada nije pročitala niti jednu knjigu. Ja ne znam ko je Selimović, niti Andrić.
Ja sam ona plastična lutkica, mala plavokosa devojčica koja nikad nije osetila bol i patnju. Borbu. Dajem im varku da mogu da me imaju, samo ako požele, jedna od mnogih, slična klonovima oko nje, savršeni oklop koji me brani od ljudi. Ne razgovaram sa njima, mrzi me.
Ne dozvoljavam da me upoznaju. Prođu pokraj mene oni koji imaju sreće, a ostanu kraj puta mali slabi primerci nekadašnjih slavnih predaka. Poraženi. A lepo sam im na samom početku rekla.
Razvodnjene krvi, genetike pomešane sa lošom lozom, nekadašnji potomci vitezova čija se krv razvodnila sa nepismenom ćerkom konjokradica, ili pretkinja nekadašnjih vitezova iz čije je utrobe izašao sramni potomak dezertera koji je čistio klozete i izdavao braću za šaku srebrnjaka.
Ne možete me razumeti.
Ja nisam poput vas, ja ne pripadam vašem svetu.
I nikada nećete razumeti ovo moje prokletstvo...
"...ovu ogromnu snagu kojom sam obdarena, tu neodoljivu potrebu da ujedam ako me neko napadne, ovu glad koju ne uspevam da zadovoljim i ovu divlju slobodu koju svuda tražim od kada su me zatvorili...a nikako da je pronađem."
Vuk koji jednom oseti drugog vuka, nikada više neće moći da legne sa ovčicom. To je najveće prokletstvo.
Lutam i tumaram ovim prostranstvima, tražeći svoj čopor, rasut pod ovom kapom nebeskom.
Da se možda i ja jednog dana vratim kući.
Među svoje.
