Vukovi se prepoznaju
"Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar, čiji pogled gasne u magli i memli, živio sam kao usput, ko da sanjam, kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji..."
Odavno vec gledam stranca u ogledalu.Prolazimo jedna pokraj druge ne okrznuvsi se ni pogledom.
Ne prepoznajem je.Odavno je vise ne prepoznajem.Snazna je,nasmejana je,zraci.Ljudi vole da su u njenom prisustvu.Vole da upijaju njenu energiju,kao duhovi tame kojima treba malo svetlosti.Psi kojima je svakodnevno okruzena,koji je prate zeleci da otkinu malo njenog belog mesa,da osete njenu krv,miris,suze.Da se osete nadmocnim nad njom.Okruzuju je na svakom njenom koraku.Ali ne smeju da pridju.Plasi ih ono vucije u njoj.A tako bi rado da je privezu na lance,da postane ista kao oni.Laju joj podmuklo iza ledja,cvile ponizno,masu svojim repovima...
Zna da ne moze da im veruje.Retko kome ona veruje,na prste jedne ruke ne moze da ih pobroji.
Ako mislite da nju neko poznaje,grdno se vara.Poznaju samo onaj delic nje koji im ona dopusti da vide.Svakom po zasluzi.Ne prasta izdaje.Ne priznaje slabice.Nepoznate su joj reci odustajanje...nema povlacenja,nema predaje.Ceo svoj zivot je ona ta koja mora biti jaka.Naucila je vec sa psima,predvidivi su,snazni su kad laju na lancu,imaju hrabrost da reze samo kad im okrene ledja...povlace se na prvu prepreku,podvijaju repove,skrivaju se iza nje.Odlaze u kucicu kad ih pogleda u oci i pokaze prstom.Svi psi su isti.Navikli na komande i lanac,na pseci zivot za kucicu,hranu i vodu.Da odu kad im kazes da odu.Dodju kad ih pozoves.Za neznost samo kad ih gospodar pozove.Po zasluzi.
Vukovi su drugaciji.Za ceo svoj zivot,lutanja po ovoj planeti mogu sa sigurnoscu reci da susretoh mnogo Vucica,poput mene.A ni jednog Vuka.Ponekad kad mi se ucini da mogu osetiti...jer Vukovi se osete medjusobno,ali samo moja varka daje im obrise Vucijeg...jos jedan pas.Avlijaner,Zlatni retriver,Hrt,Pit Bul,ponekad Vucijak,Pudlica...psece u njima je daleko od vucijeg.I uvek imaju izgovor zbog cega nisu Vukovi.
Da,surova sam.Priznajem.Moji prijatelji me vole,jer sam kao prijatelj najbolja i najvise dam sebe.Zbog prijatelja umem da se pretvaram u psa,da im budem bliza.Pravi prijatelji cene ono vucije u meni,ne pokusavajuci da me napadaju iza ledja,razoruzanu.Zbog toga imam jako malo prijatelja.
Surova sam.Zivot me je napravio takvom.Ceo svoj zivot bila sam okruzena smrcu,bolestima,strahom,ponizenjem,nepravdom,siromastvom.Psima koji su me tako slabu dok sam lezala na zemlji besomucno ujedali.Usudi li se onda neko pitati me zasto ne verujem ljudima?Ja sam umirala na dnu mracnog tunela,skapavala kao pseto,cvilela...nikog nije bilo da me cuje.
A onda se rodio Vuk.Stranac u meni.Vucica.
Da,jesam surova,ali nemam drugog izbora.Obecala sam sebi da necu dozvoliti nikome da me povredi,pa na prvi korak prema meni koji osetim kao pretnju,ja povredim prva.Cesto ne misleci ono sto govorim,ono sto cinim...ponekad povredim one koji to ne zasluzuju.Valjda neduzni cesto i plate ceh necije tudje surovosti...ali vec bude prekasno.Nisam naucila da trazim oprostaj,ne umem,valjda ono vucije u meni se jos uvek plasi da ako pridjem onom o koga sam se ogresila,ako trazim drugu sansu...da ce mi prvom sledecom prilikom zabosti noz u ledja,da mi se osveti za moju okrutnost.Tesko je ponovo zakoraciti u istu reku,pokusati ponovo plivati,kad je ta reka vec protekla,reci su izgovorene...i nema povratka...
Da,surova sam.Oni koji nisu moji prijatelji mene mrze iz dna duse,raduju se mojim neuspesima,pricaju mi iza ledja,podmecu nogu.Kukavicki napadaju,pa uvek moram biti na oprezu.Ali ne plase mene psi...
Valjda pokusavam svakim danom po malo da budem bolji covek,nesto sto u ovom realnom svetu vec odavno nisam.Daleko sam od svetice,moralne devojke,vernice,ispravne i casne osobe.Znate lepo je biti ispravan,poput Popaja,heroj koji prica o idealima i bori se za te ideale.
Svi mi bi hteli da budemo ispravni ljudi...ali u medjuvremenu nam se dogodi zivot.
Zivot,u kome smo najcesce primorani da se borimo za goli opstanak,da postanemo po potrebi i stranci,i vukovi,i gresnici,kurve,svetice,domacice,devojcice,kucke,ratnici,osvetnici...po potrebi.
Kako nam zivot namesti u tom momentu.
Da povredimo da ne bi bili povredjeni,da lazemo,da se cuvamo od tama.Znate li kako je to kad umirete?Znate li kako je kad vam neko umre na rukama?Znate li kako je kad vam neko kome verujete zabije noz u ledja?Znate li kako je kad ne znate gde cete prespavati?Znate li kako je biti gladan?
Kazete sebi onda,nikad vise.Nikad vise necu lezati na samrtnickoj postelji,nikad gledati smrti u oci,nikada necu ponovo biti jadna,bedna i gladna.Prodana,izdana,ponizena.Nikad vise.
Ja nisam od onih reka kraj cijih obala mozete naci spokoj i odmor,ja zapljuskujem i plavim i uvek morate biti spremni za seobu,nikada se opustiti.Znate vec kakva je reka Una u celom svom toku.Predugo sam bila zatvorena branom,izgubila sebe.Da,uzasavaju me brane,ne volim miran tok kroz ravnicu,guse me zatvoreni prostori,svakodnevni rituali.A da sam mirna,pitka,krotka i srecna...nikada i ne bih postala pisac.Cudan je to soj ljudi.Proklet nekim posebnim prokletstvom.Vukovi i ljudi u jednoj istoj kozi.Ne mozemo da nadjemo utociste ni spokoj...
Nek mi oproste svi koje sam povredila,o koje sam se ogresila...tesko je shvatiti vuka u meni.Mogao bi osetiti moje prokletstvo samo vuk...jer vukovi se osete medjusobno.
"Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.
Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom...Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.Stvarno i dalje verujem da ono, sto je vucje, ne moze u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja.Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.Poznaje se na meni. Vidim u psecim ocima. Vidim kako me vide. Vec ulaze u mene. Vec lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duse.Gladni su vucjeg u meni. Muci ih da shvate sta nosim, cime mislim i volim, sanjam, cekam i nalazim...
Prate me kao i vuka. Opkoljavaju u svitanje i zovu druge pse. Misle da cuvam tajnu kako se biva nad drugima visi snagom i umom.Lako je meni sa psima.Ali naslednik vuka i sam je divljac van zakona. Dizu na mene potere i cekaju me u zasedi isti oni pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. Sad sam ja na nisanu.Neko ce ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svraticu da vidim ko ce.Svraticu, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim, da sam ikada ovuda prolazio i sanjao."