Brod u boci

Kada dodje tmuran dan

Kada nemam miran san

Uzmem solju kafe nes

Da ublazim ja svoj stres

I zaboravim na bes.

Tad ukljucim virtuelnu spravu

Da odmorim malo glavu

Jer tamo nije sve crno ili belo

To je nase Blog selo.

A selo ko i svako drugo selo...

Okuplja se drustvo celo

Ima nas sa svih strana

Stara Juga za nas je premala.

Raznog sveta ovde ima...

Snalazljivci.

Lazljivci.

Grabljivci.

Carobnjaci.

Poneki pesnik ovde zaluta.

Nas pronadje i onaj skrenuo sa puta.

Plesaci.

Udvaraci.

Stihoklepci.

Depresivci.

Zlobnici.

Pajaci.

Ludaci.

Sve su to moji stari znalci.

Pa pametnjakovici.

Dosadnjakovici.

Svetice.

Gresnice.

Svetske putnice.

Domacice.

Smaracice.

Zavodnici ocvali.

Pupoljci tek procvali.

Neizlecivi romantici.

Ribolovci.

Usamljena srca.

Pogledajte to sarenilo

Od razlicitosti nas blog vrca!

Dok god je ovde dobrih ljudi

Kakve god im bile cudi

Dolazicu u Blogogradsko selo

I trazicu dobre ljude

Mogu slobodno da mi sude

Iza ledja da me kude

Pa da mi pljunu pod prozor.

Nek me stave i na stub srama

Ja ostajem ovde s vama.

Posveceno svim dobronamernim ljudima naseg bloga sa kojima cu uvek ovako virtuelno sa zadovoljstvom popiti svoju nes kafu.

Nisam mogla da odolim da ovu reklamu ne podelim sa vama.

Kao ljubitelj lepih parfema i umetnosti,ovo nije moglo da mi se ne dopadne.Romanticno a toliku snagu ima u sebi,ko bi rekao da je samo reklama za dobro poznat parfem u kojem se svojevremeno spavala po meni najlepsa zena svih vremena koja je bila i najtuznije bice na svetu...Marilyn Monroe.

Ne znam uvek je budila neku tugu i dirljivost u meni,iako je bila toliko lepa,sexipilna i fatalna,ja sam u njoj mogla videti samo uplasenu devojcicu.Oci srne.

I ova divna glumica iz spota Audrey Tatou me podseca na progonjenu srnu.Istinska neznost i lepota.

Pitam se samo gde se izgubila takva lepota,i kako je primat uzela napadnost pomesana sa plastikom i kicom.Ali sta ja tu znam,zar ne?

Koliko miris govori o nama samima?Nekada su se zivotinje privlacile i odbijale po mirisu.I sa ljudima je tako, inace ne bi toliko posla imala industrija parfema.Ipak koliko god da mi prija neki lep parfem,smatram da je najvazniji miris koze koji imamo,negovanost,cistoca.

Nema ni nista gore nego kad u prolazu osetim neki prejak parfem koji sluzi da bi zamaskirao miris znoja.Povraca mi se od jakih mirisa.

Da li je moguce po mirisu prepoznati da li ce nam se dopasti neki muskarac?Ili muskarcu zena?

Kod mene je potvrdno.Mnoge zene na muskarcima primete,ne znam ti ni ja sta...

Ja primetim ruke.Pa oci.Zatim osetim miris.

Pitam se koji parfem vole blogeri i blogerke?

Ispod piljevine

ostataka zivota...

Izneverenih ocekivanja.

Porusenih snova.

Svega onoga za cime smo zudeli,

a kroz prste nam je kao pesak izmaklo...

Nas kakvi smo hteli postati.

A nismo.

Ispod svih tih nanosa farbe,

kojima smo crtali hrabrost na licu.

Okamenjenih suza,

koje su nam kao fosili okovali dusu.

Ispod slojeva samoobmane.

Svih nasih pogresnih izbora...

Pogresnih puteva kojima smo krenuli.

Pogresnih ljudi.

Za koje smo verovali da su pravi...

A nisu bili.

Ispod sve te pleve...

Prividnog zivota...

Ja pronadjoh njega.

Moju svetlost.

Dusu moju.

Zrnce nade.

U mom zivotu je postojao jedan Svitac.

Obasjao mi je zivot.Promenio me nepovratno.Meni je bio potreban prijatelj,njemu sam bila potrebna vise od prijatelja.Povredila sam ga.

Otisao je zauvek iz mog zivota.Prekinuo svaki kontakt sa mnom.

Zbog njega sam pocela pisati na ovom blogu.Nesto kao iskupljenje,trazenje oprosta za koji sam unapred znala da ga nikada necu dobiti.Nikada ga nisam ni dobila.

Sve ima svoje.Ovaj blog je prerastao u nesto,sto je promenilo daljnji tok mog zivota.Svitac je,eto,i ne znajuci,dalje osvetlio moj zivot.Ne znam ni da li je ikada procitao sve ove moje redove.

Molim se Bogu da je dobro.Da je pronasao svoj put,da je nastavio dalje sa svojom muzikom.Da je pronasao sebi dobru zenu,sa kojom ce lezati u hladu svoje lipe.Da ce uvek ostati decak u srcu.

Moj svitac.

Ovo je poslednje sto je napisao pre nego sto je nestao iz mog zivota.Mnogo je vode proteklo od tada...

"Moj prijatelj se razboleo.

Svedok mi je Bog.

Nedelju dana nista ne jede,ne pije ni vode,prima inekcije.

A ja ne znam sta reci veterinaru.

Promena vremena.Zajednicka konstatacija.

S obzirom na moj silazak u grad juce,nakon njegovog ozdravljenja,pomalo i prilaskom jednog deteta,sa imenom...od koga sam se hteo onesvestiti...na sred grada.

Nakon njenog pozdravljanja sa mojim prijateljem,nastavljam da se borim...

I ne predajem se.

Molim Boga da se sretnem u zivotu nekada,sa meni jedino potrebnom osobom."

Ovim zavrsavam sa poglavljem Svitac u mom zivotu,i mom pisanju.

Trazim pomilovanje.Mozda ga jednog dana i dobijem.

Svitac...

Na ovom svetu,gde se i ne broji nista,

sto nema zig,meru i cenu...

Usrecuje me vec to sto postojis.

Uprkos svemu.

"Ne bih da zvucim pogresno, al` mlogo toga znam i malo je mesta ovde da kazem svoje misljenje, ali po meni, naaaajveci ukrasi jedne zene su: osmeh, sjaj u ocima i da je voljeta. Eto."

Ovo je napisao Baladasevic kao komentar na post "Za koga se zene doteruju".

Zamislih se.Potpuno je u pravu.Misao stoleca,i cinjenica je da su zaista najveci ukrasi jedne zene njen osmeh,sjaj u ocima i da je voljena zena.

Setih se jednog opisa iz knjige Ljiljane Habjanovic Djurovic koja je tako lepo rekla na ovu temu,tako da bi svaki moj komentar bio suvisan.

"Samo voljena zena sme da pita i zahteva,da prebacuje i kori.Da se nestasno igra i koketuje sa bolom.Koketerija nevoljene zene je ruzna groteska,njeni zahtevi su nasilje,prekori placno moljakanje.Onaj ko trazi u ime svoje neuzvracene ljubavi,prlja i sebe i tu ljubav vukuci je kroz blato ponizenja."

Na temu lepote zena,mnogo toga se reklo.Razmisljam koju fotografiju da stavim na ovaj clanak.

I istog trenutka znam.

Predivna zena.Meni najdraza kao Megi Macka na usijanom limenom krovu...

Najlepsa zena svih vremena po mom ukusu.

Snazna zena.Inspiracija.Sa sjajem u prelepim ljubicastim ocima.

In Memoriam.

Elizabeth Taylor

Jednom davno,u osnovnoj skoli,imali smo temu da napisemo za pismeni zadatak sastav sa temom Moj deda.Ne secam se dobro sta sam napisala,ali znam da sam tada kao odlican ucenik,dobila cetvorku,sa komentarom svoje nastavnice da sam o svom dedi mogla toliko toga vise da kazem.

Tada nisam razumela.

Moj deda.

Brkati crni muskarac,jako visok kao sto i prilici muskarcima iz kamenitih predela odakle je potekao.Kada je on ulazio u prostoriju,svaki razgovor je zamirao.Njegova se rec slusala bez daha,bez pogovora.Tada je imao dva unuka,a onda sam dosla ja...devojcica.Posle ih je bilo jos unucadi,neki ga nazalost nisu ni upoznali.

Drugacija od te krvi,tamnokosih i krupnih,povukla na majku,nezna kao pahuljica,plava,prozirna.

Ko je bio moj deda u to vreme?Ni dan danas ne znam potpuno.

Znam da je bio obrazovan,da je radio za drzavnu sluzbu u to vreme.Ziveo u raznim stranim zemljama,gde su mu se radjala deca i gde je sluzbovao u ambasadama.

U trecoj zemlji,rodio se moj otac i tu su ostali da zive.

On i baka.Sreli su je preko posla,posto je i ona radila slican posao.Bila je to ljubav na prvi pogled.Fatalna.Zbog koje je ona ostavila dotadasnjeg verenika,skandal za to vreme,i udala se za moga dedu.Zatim su sa sluzbom putovali po raznim zemljama Evrope,i u svakoj im se rodilo po jedno dete.

Ko je bio on u vreme dok sam bila devojcica,koliki je ugled imao,koliku moc ne znam.Uvek je bio doteran,u besprekornom odelu,nikada drugacije nije izasao na ulicu.Sa sesirom.Znam da su mu se svi javljali spustanjem glave,retko ko je prilazio da se rukuje.Svugde je imao pristup,svi su ga pozivali,svi mu dolazili na noge.Igrao je sah sa mojim direktorom skole.Odlucivao o dodeli stanarskih prava,verujem da je ucinio i toj mojoj nastavnici koja mi je na pismenom zadatku dala cetvorku,valjda sokirana i zgrozena koliko sam malo ispricala o svom dedi.

Istina je,da sam ja samo toliko i znala o njemu.I danas nakon toliko godina,pamtim samo trenutke  provedene sa njim.Obrise.Boje.Ostalo je sve nebitno.

Svaki dan me vodio na bocanje,to su znate one kugle koje se bacaju po zemlji,neki ih zovu balote...ili kako vec.Sa njegovim drugarima sam sedela i satima gledala kako se bocaju.

A onda me je vodio na sladoled.

Moji su besneli kad me odvede,i ne vrati me na vreme,i pokvari mi rucak sladoledom koga sam sa njim jela koliko god sam mogla pojesti.Obozavao je sladoled.

Secam se reke.Pecanja.Kamenjara i krsa iz kojeg je potekao,gde je najvise voleo da ode.Imali smo tamo kucu,vinograde gde je pravio vino,vocnjake,smokve...Jako sam volela tamo da idem.

Vodio me na pecanje.Napravio mi je jedan mali drveni stap,sa zeleno crvenim plovkom i rekao mi da je samo moj.Cuvala sam ga iza vrata jedne barake u kojoj je stajao alat i svakakve sitnice.

Osecaj reke.Miris reke.Miris zemlje pokraj reke iz koje sam hrabro vadila gliste i stavljala ih na udicu,nikada ne otkrivajuci da sam devojcica i da se plasim ili gadim.I stvarno nisam.Nikada.Uzivala sam u svakom trenutku.Most koji je prolazio iznad te reke,strma staza kojom smo se spustali...Osecaj mira i spokoja,tisine dok gledas u vodu i plovak.I navala adrenalina kad se zeleno crvena mrlja plovka izgubi u dubini vode.Kad izvuces ribu.

Govorio mi je da uvek moram biti svoja i da ne smem nikada zavisiti ni od jednog muskarca.Da ce mi on kupiti auto cim napunim 18.godina i da odmah moram voziti.Nikakva sivaca masina ne dolazi u obzir.Da nikada ne smem dozvoliti da neko digne ruku na mene."On tebe samarom,ti njega sakom u glavu,i okreni se i idi",govorio mi je.Glavu uvek visoko drzi,ne dozvoli nikom da te unizi.Sve se u zivotu da oprati,osim prljavog obraza.

Nema plakanja.Nema odustajanja.Nemam ja dzaba njegovu krv.

Retki trenutci provedeni sa njim,kad ga ukradem od mnostva obaveza i drugih ljudi koji su uvek opsedali njegovu kucu.

Naucio me je da je normalno sto jedem iz srebrne kasicice ali da uvek moram da budem jednostavna i skromna.Da nikome ne dam na sebe.Da uzivam u malim,svakodnevnim,jednostavnim stvarima.Da cenim ljude po tome da li su dobri i ispravni ili nisu.Da je najvece bogatstvo ono sto nosimo u dusi.

Od svega najvise pamtim reku.Pecanje.Staru tresnju ispod koje smo sedeli.Prve smokve.Obrezivanje vinograda.Setnje,duge setnje po krsu i brdasce sa koga mi je pokazao sta je sve moje.

Dede vec odavno nema...Otisao je iznenada.Znam da sam bila jos u osnovnoj skoli,da su dosli po mene i rekli da je umro i da ne smem plakati da ne rastuzim baku.I nisam.Nisam nikad plakala.Bio bi ponosan na mene.

Odavno nema ni onog zivota,sve je nestalo u vihoru rata i uzasa koji su nas zahvatili.Cak ni njegovog groba vise nema,sve je to unisteno,izbrisano s lica zemlje kao da nikad nije ni postojalo.Ostalo je samo secanje.Moje secanje.Moja prica.

Mnogo je vode proteklo od tada.Novi zivot.Potpuno novi zivot.Zivot pocet od pocetka,sa dna.Ljudi koji su zaboravili ko je bio i sta je za njih ucinio.Najbliza rodbina koju je izvukao iz prasine.

Ja sam od njega ipak dobila ono sto je najvrednije.Naucio me je kako da budem covek.

Znam da me posmatra sa nekog oblaka,da se smeska,jede sladoled,i koliko god bila na pravom ili pogresnom putu,uvek navija za mene.

Njegova krv.

Hvala Talasu,koji me je inspirisao svojim blogom o ribolovcima i vratio mi neke davne uspomene koje sam negde potisnula u sebi.

Da li ste neki film pogledali nekoliko puta i svaki put plakali?Bas svaki put?

Postoje tri filma koja su nepovratno utisnula zig na moj zivot,na moje emocije.Nepovratno me promenili.

Svaki drugaciji na svoj nacin.U svakom toliko mene ima da boli.U raznim aspektima mog zivota.

Od devojcice.Preko devojke.Zene.

Prvi je dorucak kod Tifanija.Poslednja scena...uvek zaplacem.

Zatim...Prohujalo sa vihorom.Skarlet O Hara i njeno "Mislicu o tome sutra"...zatim ova scena uz koju uvek placem.Uvek.Nista vise necu reci,ali boli me uzasno.Nesto samo moje.

I na posletku jedan film,koji sam prvi put gledala kao dete.I plakala neutesno na poslednjoj sceni,isto koliko sam se u toku celog tog filma od srca smejala.Cini mi stari film koji samo ja pamtim i volim.Idemo dalje...sa Draganom Nikolicem kao uciteljem i njegovim ucenicima...

Najlepsi film ikada.Cista emocija.Gledala sam ga nebrojeno puta.I danas,posle toliko vremena placem kad gledam ovu zavrsnu scenu.Kao dete.Neutesno.Svaki put.

Dragi moji blogeri...kazu da nas odredjuju knjige koje citamo,muzika koju slusamo,filmovi koje volimo.Oboje nas odredjenim bojama,prikazu kakvi zaista jesmo.

Recite mi koja su tri omiljena filma vasih zivota uz koje placete svaki put?Posle kojih niste vise isti?

Dragi blogeri,vracamo se u osnovnu skolu i onako za neke doslo vreme da se osecaju kao tinejdzeri em se skrivaju dok duvane em im plate dodju ko dzeparac.

Dobih domaci zadatak od Mandraka u kom kaze ovako...

"p.s. zadatak dobih od sanjarenja56, sa riječima vodenica, sunce, vrba, leptir i grom prozivam nesanicu, unajedinu, stepskog, persefonu i roksanu."

Ja u dahu na taj izazov odgovorih ovako...

Dok sam jos bila dete
i mislila da je zivot
samo vodenica na malenom potoku
koja nosena snagom vetra
i lepotom sunca
vrti propelere nasih sudbina
pod snagom vode
u kojoj se ogleda
stara tuzna vrba.
Sve je bilo tako drugacije.
Lako.
A onda,jednoga dana...
Posegnula sam za leptirom,
cija su me sarena krila opcinila...
Pruzila sam ruku da ga dodirnem...
A onda umesto mekoce nezinih krila...
Osetila sam udar groma.
Posle toga vise nista nije bilo isto.
Ja nisam vise ista.
Rodila se Unajedina koja je postala borac protiv vetrenjaca.
I evo me ovde.

(P.S.Igrom slucaja i reci ovo je istinita prica )

Igru nastavljam dalje.

Reci su:MORE,STEPENICE,SUNCE,INAT,SNOVI,CEZNJA.

Prozvani su: sanjarenja,tanjana,marcoantonie,sanjam,roxana,gastrocity,behappy,

krilaandjela,baddancer,persefona,tezej.

Beograd.

Dan zena 8. Mart.

Spic kada svi idu sa posla.

Sedim u gradskom prevozu i idem da se vidim sa dve posebne dame.

Snazne zene.Zmajeve.Prvu damu bloga Sanjarenja.Predivnu Miru Kuglof.

U ovoj prici necu vam otkriti tajnu kako smo se lepo druzile.To je neka druga prica.Prica u kojoj Gospodin K. iako malo prica u strahu od mojih prodiranja u dusu,ne moze sakriti od mene svoje lepe manire i savrsenu paznju i beskrajnu ljubav i divljenje prema dami cije kese tako ponosno nosi i cuva.Kaput pridrzava.Kao malo dete ocarano slusa divne price voljene mu zene.

Ovo je neka druga prica...

Beogradske ulice.

Jedini dan kada u autobusu ili na ulici mozes videti zenu ili muskarca kako nosi cvet.

U jednoj zemlji,na brdovitom Balkanu,retkost je i sramota obradovati voljenu zenu,sestru,majku,baku bar jednim jedinim cvetom.

Namrgodjena lica koja kupuju taj cvet u celofanu od ulicnog prodavca,proklinjuci 8.mart,racunajuci koliko su kvota za te pare mogli odigrati.Kutiju cigareta kupiti.Dva litra soka.Ma pljeskavicu u somunu sa lukom pojesti ko ljudi.

"Eh te zene,eto im njihova emancipacija,kad ce one nama nesto kupiti?Glupo cvece koje moram nositi ko kreten po gradu.Jos treba neko da me vidi,da mi se podsmeva iz ledja.Trebaju me videti kako nosim glupi cvet kroz autobus ili kupujem parfem u parfimeriji,uzasno smrdi kad udjes tamo,pa cu kupiti bilo sta da skinem sa grbace.Ali muski cu izdrzati.Ovako premoren sa posla i gladan,odrobijacu taj 8.mart.Najradije bih ga prespavao."

Da,da eto malkice zavirih u mozak mnogih muskaraca danas.

Nazalost,vecina zena videce taj jedan cvet u celofanu samo na ovaj dan.Iako nametnut.Odradjen.Odrobijan.Sto puta proklinjan.To je njen jedan jedini cvet u godini.

Stavice ga u najlepsu vazu sto ima u kuci.Nasuti svezu vodu.Koju ce menjati svakog dana.Podrezivati stabljiku.Da sto duze potraje.Kad pocne da se susi,stavice u stranice omiljene knjige.Da je ispresuje.Da njom ostatak godine obelezava stranice knjige dok cita o uzbudljivim avanturama.

Toga dana hodace na prstima kad dodje sa posla da ne probudi muskarca,koji je taj isti cvet kao heroj iz rata doneo,pa spava vidajuci rane od bitke.Umoran od te teske i odgovorne obaveze.

Ona nece spavati,iako je radila isto,cak i vise nego on.Izvadice najlepsi komad mesa koji je cuvala u zamrzivacu.Ispeci ce krompir.Spremiti supu.Prirediti salatu koju on voli.Ponosno skuvati puding koji je mogla priustiti,razredjujuci mleko sa vodom,u nadi da on to nece primetiti.Mora se brinuti o kucnom budzetu.

Izvadice na astal novi stolnjak.Salvete koje su joj ostale od slave.

Naravno, on i deca ce dobiti lepe komade mesa,a ona ce lagati da drzi dijetu pa ce jesti samo krompir.Krisom ce posle pojesti ono sto je ostalo od dece,masniji deo mesa koji deca ne vole.

Kao pehar ce nakon rucka izneti puding podeljen na tri dela...ona pogodite,drzi dijetu naravno!

Ranjenik ce primiti cinijicu pudinga uz komentar zar nije mogla spremiti kolac,a on se toliko zrtvovao zbog nje danas.Prave zene sigurno u drugim kucama daju svojim muzevima kolace toga dana.Naravno smazace puding u dahu.Pa ce zadremati uz utakmicu,gundjajuci kako je za taj prokleti cvet mogao uraditi jos neku kombinaciju viska,jer danas eto igra Arsenal...bar siguricu da je imao.

Ona ce ogrebati ostatak pudinga sa dna serpe.Da se zasladi.Oprace sudove.Uredno ce vrati novi stolnjak da ceka nove prilike.Stavice vaznu sa dragocenim cvetom na sredinu stola.Nezno ce ga dodirnuti vrhom prstiju.

Nesto samo njeno.Njen dan.Njen cvet zbog koga se  on,heroj, toliko morao potruditi i zrtvovati...

Nazalost ovako je izgledao dan mnogih zena danas.I mnogih mucenika i heroja danas.

Nametnuti dan.Nametnuti cvet.

Ali rucak koji se podrazumeva da ce se skuvati.

Dragi muskarci...nemojte se muciti.Ne dajte da vam se bilo sta namece.Jednostavno ako se tako osecate,prodjite pored cveta u celofanu kraj ulice.Uzasno bi bilo da vas komsija vidi.Ili jos gore drugar iz kladionice.Za te pare lepo odigrajte kombinaciju.Stanite kraj kioska i kupite pljeskavicu.U somunu.Sa puno luka.

Postedite je bar taj dan da kuva rucak.

Sve sto ne dolazi od zelje,iz srca i duse,sa inspiracijom i ljubavi bedna je groteska.Mucenje.Privid.Cemer.Sami sebi pljunemo u lice.

Ako nikada ne osetis sam,bez povoda, iz srca, da obradujes voljeno bice.Zenu.Majku.Sestru.Baku.Tetku.Nemoj ni danas.Budi dosledan sebi do kraja.Muskarcina.

...Ovo sto cu sada opisati,isto je stvaran dogadjaj iz zivota na brdovitom Balkanu kao i ovo prethodno napisano...

Vozim se u autobusu da se vidim sa dve posebne dame.Autobus prepun.Guzva.Uglavnom gledamo kroz prozor.Moju paznju privuce mladic koji nosi ogromnu korpu u kojoj su, odokativno se vidi,101 ruza.Ruze crvene.Jedna bela strci prkosno.

Zastoj je pa autobus stoji u guzvi.Posmatram.Ne,ne ne posmatram vise njega nego zene oko mene da vidim reakciju.I sve poput mene gledaju ga zamisljeno.Sve oci su uprte u njega.

Nosi korpu ruza ulicom,izmedju automobila.Tu dragocenost kao suvo zlato.Znam kosta malo bogatstvo.Preterano u ovoj nasoj zemlji ponizenih,nezaposlenih i siromasnih.

"Ih lako je njemu,kupovao bih i ja da imam para",komentarise mladic koji vidi svoju devojku da gleda u taj prizor.Mladic inace sedi na sedistu,devojka stoji pokraj njega.Vidim da on nosi skupe Nike patike sa vazdusnim djonom.Najnoviji model.

Gledam ponovo mladica sa ruzama.Skakuce izmedju automobila.Skupljen po ovoj zimi u nekoj bednoj teksas jakni.Prilazi svom automobilu.Otvara zadnja vrata i polako stavlja korpu cveca na zadnje sediste.Automobil je drndavi jugo napola zardjao.Kosta kao patike onog mladica.Kao korpa te 101. ruze.

Pokusava da upali.

Autobus se polako udaljava.

Okrenem glavu i vidim kako i dalje vergla,dok mu nervozni vozaci sviraju da se skloni.

Sa mukom jugo se pali i polako isparkirava.

Desilo se to danas u Beogradu.U ulici Despota Stefana,bivsoj  29.Novembra.U 15 h.Na danasnji dan.

Nekako sam sigurna da ce taj mladic posvetiti paznju svojoj dragoj svaki dan a ne samo danas.Podelice jednu kafu za poneti,ali on ce od toga napraviti paznju.Izvuci ce iz dzepa cokoladicu Zivotinjsko carstvo kad se ona bude smrzavala cekajuci ga da upali tog jugica.Reci ce joj da je lepa kad bude prehladjena,tuzna u pocepanoj trenerci.Skuvace joj supu iz kesice i ispeci jaja na oko kad se umorna i gladna dovuce sa posla.Pokrice je cebetom kad zaspi na kaucu i iskljucice sve zvuke telefona da je neko ne probudi.

Zagrlice je sledece godine na ovaj dan i izvadice dve pljeskavice,jedino kupljeno na taj famozni 8.mart.Pojesce te pljeskavice i ususkati se na kaucu kao da ceo svet ne postoji oko njih.

Samo u takvom svetu ja umem da zivim,i dok god sanjam snove o takvom zivotu umecu ujutru da ustanem iz kreveta.

Hvala nepoznatom mladicu koji mi je danas izmamio osmeh na lice.

Hvala divnim damama i jednom gospodinu koji su mi ulepsali dan svojim drustvom.

Prodje i taj 8.mart.

Idem da skuvam caj,pojedem parce kuglofa koje sam dobila na poklon danas.

Srecna sam.

Uprkos svemu...tako je divno biti zena.I nije mi potreban muskarac da bih se osecala posebno i cenjeno.