Jednom davno,u osnovnoj skoli,imali smo temu da napisemo za pismeni zadatak sastav sa temom Moj deda.Ne secam se dobro sta sam napisala,ali znam da sam tada kao odlican ucenik,dobila cetvorku,sa komentarom svoje nastavnice da sam o svom dedi mogla toliko toga vise da kazem.
Tada nisam razumela.
Moj deda.
Brkati crni muskarac,jako visok kao sto i prilici muskarcima iz kamenitih predela odakle je potekao.Kada je on ulazio u prostoriju,svaki razgovor je zamirao.Njegova se rec slusala bez daha,bez pogovora.Tada je imao dva unuka,a onda sam dosla ja...devojcica.Posle ih je bilo jos unucadi,neki ga nazalost nisu ni upoznali.
Drugacija od te krvi,tamnokosih i krupnih,povukla na majku,nezna kao pahuljica,plava,prozirna.
Ko je bio moj deda u to vreme?Ni dan danas ne znam potpuno.
Znam da je bio obrazovan,da je radio za drzavnu sluzbu u to vreme.Ziveo u raznim stranim zemljama,gde su mu se radjala deca i gde je sluzbovao u ambasadama.
U trecoj zemlji,rodio se moj otac i tu su ostali da zive.
On i baka.Sreli su je preko posla,posto je i ona radila slican posao.Bila je to ljubav na prvi pogled.Fatalna.Zbog koje je ona ostavila dotadasnjeg verenika,skandal za to vreme,i udala se za moga dedu.Zatim su sa sluzbom putovali po raznim zemljama Evrope,i u svakoj im se rodilo po jedno dete.
Ko je bio on u vreme dok sam bila devojcica,koliki je ugled imao,koliku moc ne znam.Uvek je bio doteran,u besprekornom odelu,nikada drugacije nije izasao na ulicu.Sa sesirom.Znam da su mu se svi javljali spustanjem glave,retko ko je prilazio da se rukuje.Svugde je imao pristup,svi su ga pozivali,svi mu dolazili na noge.Igrao je sah sa mojim direktorom skole.Odlucivao o dodeli stanarskih prava,verujem da je ucinio i toj mojoj nastavnici koja mi je na pismenom zadatku dala cetvorku,valjda sokirana i zgrozena koliko sam malo ispricala o svom dedi.
Istina je,da sam ja samo toliko i znala o njemu.I danas nakon toliko godina,pamtim samo trenutke provedene sa njim.Obrise.Boje.Ostalo je sve nebitno.
Svaki dan me vodio na bocanje,to su znate one kugle koje se bacaju po zemlji,neki ih zovu balote...ili kako vec.Sa njegovim drugarima sam sedela i satima gledala kako se bocaju.
A onda me je vodio na sladoled.
Moji su besneli kad me odvede,i ne vrati me na vreme,i pokvari mi rucak sladoledom koga sam sa njim jela koliko god sam mogla pojesti.Obozavao je sladoled.
Secam se reke.Pecanja.Kamenjara i krsa iz kojeg je potekao,gde je najvise voleo da ode.Imali smo tamo kucu,vinograde gde je pravio vino,vocnjake,smokve...Jako sam volela tamo da idem.
Vodio me na pecanje.Napravio mi je jedan mali drveni stap,sa zeleno crvenim plovkom i rekao mi da je samo moj.Cuvala sam ga iza vrata jedne barake u kojoj je stajao alat i svakakve sitnice.
Osecaj reke.Miris reke.Miris zemlje pokraj reke iz koje sam hrabro vadila gliste i stavljala ih na udicu,nikada ne otkrivajuci da sam devojcica i da se plasim ili gadim.I stvarno nisam.Nikada.Uzivala sam u svakom trenutku.Most koji je prolazio iznad te reke,strma staza kojom smo se spustali...Osecaj mira i spokoja,tisine dok gledas u vodu i plovak.I navala adrenalina kad se zeleno crvena mrlja plovka izgubi u dubini vode.Kad izvuces ribu.
Govorio mi je da uvek moram biti svoja i da ne smem nikada zavisiti ni od jednog muskarca.Da ce mi on kupiti auto cim napunim 18.godina i da odmah moram voziti.Nikakva sivaca masina ne dolazi u obzir.Da nikada ne smem dozvoliti da neko digne ruku na mene."On tebe samarom,ti njega sakom u glavu,i okreni se i idi",govorio mi je.Glavu uvek visoko drzi,ne dozvoli nikom da te unizi.Sve se u zivotu da oprati,osim prljavog obraza.
Nema plakanja.Nema odustajanja.Nemam ja dzaba njegovu krv.
Retki trenutci provedeni sa njim,kad ga ukradem od mnostva obaveza i drugih ljudi koji su uvek opsedali njegovu kucu.
Naucio me je da je normalno sto jedem iz srebrne kasicice ali da uvek moram da budem jednostavna i skromna.Da nikome ne dam na sebe.Da uzivam u malim,svakodnevnim,jednostavnim stvarima.Da cenim ljude po tome da li su dobri i ispravni ili nisu.Da je najvece bogatstvo ono sto nosimo u dusi.
Od svega najvise pamtim reku.Pecanje.Staru tresnju ispod koje smo sedeli.Prve smokve.Obrezivanje vinograda.Setnje,duge setnje po krsu i brdasce sa koga mi je pokazao sta je sve moje.
Dede vec odavno nema...Otisao je iznenada.Znam da sam bila jos u osnovnoj skoli,da su dosli po mene i rekli da je umro i da ne smem plakati da ne rastuzim baku.I nisam.Nisam nikad plakala.Bio bi ponosan na mene.
Odavno nema ni onog zivota,sve je nestalo u vihoru rata i uzasa koji su nas zahvatili.Cak ni njegovog groba vise nema,sve je to unisteno,izbrisano s lica zemlje kao da nikad nije ni postojalo.Ostalo je samo secanje.Moje secanje.Moja prica.
Mnogo je vode proteklo od tada.Novi zivot.Potpuno novi zivot.Zivot pocet od pocetka,sa dna.Ljudi koji su zaboravili ko je bio i sta je za njih ucinio.Najbliza rodbina koju je izvukao iz prasine.
Ja sam od njega ipak dobila ono sto je najvrednije.Naucio me je kako da budem covek.
Znam da me posmatra sa nekog oblaka,da se smeska,jede sladoled,i koliko god bila na pravom ili pogresnom putu,uvek navija za mene.
Njegova krv.
Hvala Talasu,koji me je inspirisao svojim blogom o ribolovcima i vratio mi neke davne uspomene koje sam negde potisnula u sebi.
