Brod u boci

Budim se.
Tuširam se.
Crtam po neku ratničku boju na lice.
Da zavaram slabiće.
Obuvam visoke potpetice.
Da udaljim plašljive.
U hodu pijem kafu.
Stavljam slušalice u uši.
Da isključim spoljni svet.
Ne posmatram više.
Ne pišem.
Ne čujem.
Ne vidim.
Ne govorim.
Kao onaj majmun.
Stavljam sunčane naočare.
Da sakrijem oči.
Od sunca.
Od senki.
Njega ostavljam.
Ne iznosim ga više među ljude.

I zakoračih na pozornicu.

U cirkusku šatru.

Pod svetla pozornice.

Koračam bojažljivo,kao da ne pripadam tom svetu,a pripadam...

Sve ima svoje.

Svako svoj razlog.

Gurnut si u duboku provaliju,pa se drži jednom rukom viseći na ivici ili se baci...bez razmišljanja.Povratka nema.

Ja hodam po žici iznad provalije.

Plašljivo,neiskusno...ali činim to hrabro,kao da sam ceo život samo to radila,kao da jedino to i umem.

Bar sam to uvek mogla.Da zavaram trag.

Slonovi i krotitelji lavova,bradate i debele žene,bljuvači vatre,klovnovi,mudraci, čarobnjaci, vračare i čarobne kugle,svakakve moralne nakaze mi se keze u lice,uvlače me pod svoju šatru.Zovu me i mame.

Ljudi i zveri.

Zveri i ljudi.

Krote jedni druge,dok im ne dosadi pa krvnički rastrgnu ono drugo.

Lav koji je udavio svoga krotitelja,krotitelj koji je umorio svoga lava.

Sve za gledanost,za prodate ulaznice.

Nema tu emocija,ljubavi...samo svetla pozornice i magične reči pod cirkuskom šatrom...Došao je cirkus u vaš lepi grad.Šarene laže i svetla koja zaslepe.

Varka.

...i koračala je cirkuska jahačica u svom haljetku,sišla je sa žice kada su se ugasila svetla pozornice.Zavirivala je znatiželjno pod tuđe šatre...tražeći.A nista tražila nije.Tada još uvek nije znala da je znatiželja ubila mačku.

Zvuci i boje nekih dalekih svetova...ništa nije moglo da je dodirne,jer ona je odavno došla iz Oza u koji je otišla kao Doroti a vratila se kao Limeni.Bez srca.Kao Lav.Bez hrabrosti.

Njihove boje za nju su imale samo nijansu sive...prazne i obične...muzika njihovih srca joj je zvučala kao tužan zveket ključeva bačenih u bunar...koji se gubi u daljini.

Njihovi obrisi su se krivili u njenim ogledalima,čineći da i najlepši od njih pred njom dobijaju obrise smešnih groteski.Nevidljivi ljudi koje nije primećivala.

Odjednom on.Onaj i onakav.

Lutkica na žici veštog maga.Prava živa lutka u rukama Maestra lično.

I Varljivo leto u kojem je bezbrižno delila sokić na slamku,menjala klikere...srce i dušu.Ne štedeći se.Verujući.Zaspala uljuljkana belim lažima na toplim obalama mora.Kao jedrenjak,prepustila se moru i vetrovima.Pučini.Mali remorker koji je poželeo otvoreno more.

Probudila se iznenada.Odbačena i gola na ledenim santama Aljaske.Jadna i bedna i svojoj nagosti.U izdaji.Porazu.Sama.

Pokraj nje je ležao lutak,kojeg bez veštih moći Maestra nije vise želela.Bez njega je bio prazan i jadan i bedan.Tuđi.Jedan od milion lutaka sličnih njemu.Lepo lice i telo bez sadržaja.Bez ono malo duše,izgledao je nebitan...nikada ga takvog ne bi odnela kući.Stavila ga pokraj svoga Komodora i Tornja u Pizi.Ništa više nije imalo smisla.Lepi lutak koji je bez ono malo duše koju mu je davao Maestro,izgubio sve svoje čari i boje.Takvog ga nije želela.Želela je samo onaj osećaj,ono nešto nepostojeće...onu varku koju je znala da ne može da ima.Nikada.Glas koji je slušala u magli.Jer samo joj je on i bio važan.Uprkos svemu.

Uprkos svemu.

Platila je konačno za sve svoje greške.

Ko se mača lati...od mača i strada.

Izvadila je ono malo srca ludog...ličilo joj je na uginulog vrabca,koji je udarajući u zidove stvarnosti,jednog jutra samo pao.Izgledao joj je tako mali i bespomoćan...njeno srce blentavo i ludo koje joj je ,kao najveći kvar u njoj...toliko nesreće donelo.Koje je mnogima...toliko nesreće donelo.

Biće joj bolje bez njega.Bez srca.Konačno je i ona naučila lekciju.

Vreme je bilo.

Prešla sam preko zgaženog vrabca,preko praznog lutka kao preko neograđenog travnjaka na kome nikada više neće narasti trava,jer jednom ugažen put ostaje za sve ostale koji će tuda proći,ostavljajuću uhodanu stazu.

U daljini sam čula glas svog Dželata...tuđinca kome sam sletela na dlan da me dodirne i pomazi,a koji me je smrvio.Porazio mojim spostvenim oružjem.Dželata kojeg i pored svega nisam umela da mrzim.Čak šta više...još sam ga više cenila i osetila svojim...Tog i Takvog.Nešto samo moje.Crni i beli vuk u meni.Crni i beli vuk u njemu.

Crkvena zvona su zvonila nemilosrdno pozivajući na molitvu,na ispovest,na oprost grehova.Na spas.Nisam ušla.Zbog njega Ovog i Ovakvog.Odavno prokletog,kao što sam i sama.Ili smo smo možda spaseni u ovom svom prokletstvu?Jer imala bih svašta reći onom Crnom čoveku gore.Zbog njega,nepostojećeg Maestra,bih otišla tamo na Ispoved...ali se ispovedala ne bih.Jer ja bih njemu pričala,prokosila mu,tražila,zahtevala...samo da spase mog Dželata.

Prošla sam stazom kojom se prolazi samo jednom u životu.

Koračam još uvek kao da idem...

A vrištala bih,bespomoćno bih vrištala...i nikad spokoja pronašla ne bih.Dok god me ima.Dok postojim,u bilo kojem obliku,i životu.

I krenula sam za glasom koji sam čula u daljini...Glasom kojim je nekada pričala lutka na konopcima veštog Dželata.Mog.Jedinim šta je vredelo...i nakon svega.Uprkos svemu.

Krenula sam kuda me srce vodi,ono što je ostalo od njega, vrabca ludog...ono malo perja i kandžica.

Jer ja drugačije ne umem.

Konačan poraz?

Ili spas?

 ...I ostala je da gleda na pučinu mala Cirkuska jahačica,najveštiji prevarant medju lopovima,artista na žici...Bez zaštitne mreže.

Prošla sam pokraj nje ne okrznuvši je.Još jednom sam popravila masku na licu,crveni nos je bio tu,nacrtan osmeh.Izašla sam na pozornicu.

Uzela svoj maleni bicikl a pod šatrom je zagrmeo smeh.

Tako je uvek kad ja nastupam.

Ja donosim razbibrigu i sreću.

Ja sam privatni pajac za osmehe.

Zabavlja vas,samo danas...El Pajaco lično.

Dobro veče Dame i Gospodo...uživajte u još jednoj predstavi za šaku srebrnjaka i lažnu nadu.Samo za vas ću dozvoliti da mi lepe torte u lice,samo zbog vas ću zapinjati i padati,voziti bicikl i družiti se sa majmunima.Samo zbog vas ću ulaziti u kavez sa lavovima,samo zbog vas ću crtati osmeh na licu i stavljati crveni nos.Samo zbog vas ću staviti metu na čelo i dati vam noževe kad se zavrti točak.

Limena koja traži srce.

Lav koji traži hrabrost.

A iznad svega toga Život.

Bolje nije moglo.  

Ja imam stotinu lica.
Po želji.
Kako mi se hoće.
Oblačim ih zavisno od oblačnih,i sunčanih dana...
Kako mi se ćefne.
Može mi se.
U meni su se sakrile sve tvoje čežnje,
tvoji neostvareni snovi...
Čini ti se ako pružiš ruku,
tu sam...na dohvat ruke.
Samo ako dovoljno jako poželiš,
možes me dodirnuti,osetiti...tako ti se čini.
Da,samo ti se čini.
Varke su čudne igračkice,zamagle ti vid
i učine da ti se zavrti u glavi kao kada siđeš sa ringišpila.
Sujeta je poput opijuma koji ti zamrzne misli,
i kada se probudiš shvatiš da se ceo jedan svet oko tebe,
srušio kao kula od karata koju si gradio...iako si znao.
Od početka si znao.
I nikada više nećeš srce svoje,
nekoj neznanki...
Nikada više,tako ludo,blesavo,dečački.
Nikome.
Nikada.
Ko se jednom opeče...

Jer ja imam stotinu lica...takva sam.
Sa loše podeljenim kartama,
sa kojima ceo život blefiram.
Sa licem deteta,pajaca,zavodnice,
sa blentavim osmehom,izrazom velike tuge,
ja sam i snažna,i slaba,svetica i loša,
a često ispadnem najgora.
Moje je srce postalo stena,
okamenilo nakon nataloženih suza,
ja sam najveća dvorska luda,
ja sam mali ludi vrabac,
zeleni žabac koji pije sokić na uglu,
u starim pocepanim starkama,
jer hoće mi se tako...
I nisam više žabac kad prodjem ulicom,
onako kako ja umem,sa stavom,
i najvišim potpeticama,
zakoračim tamo gde svaki žamor zamre,gde drugi počinju da krekeću,
gde se ostale pretvore u ovčice koje bleje,
nebitne i male...pokraj mene.
Jer eto,može mi se tako.

Svoju sudbinu nosim kao prokletstvo,
da povredim svakoga ko se drzne da me zavoli,
da me poželi samo za sebe...
Moji su dani godine,ja nemam zemljske snove,
ja u ovoj dimenziji odavno nisam...
Brzo mi dosadi.
Brzo se zasitim.
Gore mi cipele,zovu me daljine.
Ubija me navika,guše me tuđa očekivanja.

Ne mogu da se skrasim.        

Da zastanem.

Da ostanem.

Nikada.

Ja sam ona koja se ne zaboravlja,tu sam da ti prstom naslikam osmeh na licu,da ti ojačam krila za let...da te učim kako se vozi bicikl,i kad osetiš vetar na licu,kad osetiš točak kako teraš...okreneš se...i nema me više.Voziš sam na krilima zmaja.Kao pravi veliki dečak.

Da možeš sve ispočetka...da li bi se usudio?Drznuo?Imao herca?Da li bi ikada više tako blesavo,dečački...samo srcem?

Ili bi zastao...okrznuo me ramenom dok se mimoilazimo...u prolazu?

Znao si to na samom početku.Sve si znao.A upao si kao medved u veštu zamku lovca.Dok si sve vreme bio slobodan,širom otvorenih vrata,mogao si da odeš,da se okreneš,da mi ni ime nikada ne zapamtiš.Nikada da se ne osvrneš.

Žena koje nema.

Koja nosi ime reke.

Nepostojeća Una...u nepostojećem svetu.

Sa ono malo duše koju nosi kao prokletstvo,žigosana od rodjenja,da bude drugačija,da je ceo život gledaju kao sedmo svetsko čudo.

I traže kvar.

A sve je tako jednostavno.

Tako jednostavno i prosto u svojoj komplikovanosti.

Nikada ne veruj ženi koja laže...ili možda govori istinu...

Kockice su rasute po stolu...složiti mozaik.

Da li sam samo vešti prevarant,koji ume da se podvuče pod kožu,ona na koju su vas majke ceo život upozoravale,ona kojoj se može...ona koja ne traži i ne pita...nikada?Ona koja uvek mora da ode?Drugačija.Sama.Svoja.Ona kojoj je "Glad beskrajna a ruke večno prazne."

Ili sam samo privatni pajac za osmehe,remorker koji ceo zivot vuče velike brodove na pučinu,ludi vrabac koji udara glavom u zidove...samo uplašena devojčica...ispod svih maski kojima skrivam lice,štiteći se od gladnih koji su željni moga belog mesa,dok čekaju ispod žice na kojoj koračam u haljetku cirkuske jahačice?Da se spotaknem.

Ona koja po žici hoda zatvorenih očiju.Da li bi za takvu stavio jabuku na glavu...kao metu...i dao joj oružje u ruke?

Složiti mozaik.

"Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim čisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plucima... u stvari,
Ne treba mi niko
Medutim,
treba mi neko ko sriče azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno biće
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...
Niko mi ne treba
Treba mi neko ko voli decu
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi, u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko je procitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu u Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko počinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao mačka i otvara
žute zenice u ponoć,
neko ko ne kaže ništa
čak ko ne postoji, u stvari i zaista,
Niko mi ne treba
Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko plače usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko cisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari
Ne treba mi niko
kome mnogo trebam...
Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posude,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
ucitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,
Niko mi ne treba...
niko baš toliko, toliko
toliko...

kao Ti."