Brod u boci

Kamencici nisu zvezde

Zivot — Autor unajedina @ 13:45

"Bila je bisera puna zdjela,a ja sam bas..."

Mogla sam ja...

Da nisam ostala dosledna sebi.

Svom srcu.

Verujte mi na rec.

Udoban zivot.Luksuzna kuca.Stan u bilo kom mestu na moru.Topla azurna mora.Moderna evropska skijalista.Zivot pod staklenim zvonom.Dobrotvorni rad,pomaganje nezasticenima,pravljenje azila zivotinjama sa ulice...u stvari ono sto prekracuje vreme i cini da bar nekim dobrim delima operes ono mesto gde je trebala biti dusa,da nadjes zamenu,ili bar kupis ljubav koju nikakvo bogatstvo nikada ne moze nadomestiti.

Bas sve kako ja pozelim.

Bilo je ponuda,i te kakvih udvaranja,pamet da vam stane.

Kada bih pisala dobilo bi ukus bljutavosti,povuklo bi na hvalisanje,zasmredelo na patetiku sa isporukama cveca na svaki sat vremena,klubovima i restoranima koji su se praznili  zbog mene.

Zivotu koji ne sme biti uzor mladim devojkama,jer udvaranja takve vrste ne donose nista dobro.Nisu svakidasnja,i nemaju veze sa emocijom nego,po mom licnom misljenju,sa cistim muskim egom.Sujetom da osvoje plen.Cista genetika lovca i lovine.Ne bude lepotu osecaja kad podelite jednu kafu,ili dobijes labelo za usne sa trafike.Spontano,dok kupuje paklicu cigareta.

Ovo je nesto nevredno pomena,jer je samo cist pokazatelj moci,bezvredna materijalna stvar kojom se ne moze nikada kupiti ljubav jedne zene."Skinucu ti zvezde sa neba,i stavicu ih pod tvoje noge".Ali nisu svesni da mogu samo kupiti telo i vreme neke zene,njenu ljubav nikada.

Moju ljubav niko nije mogao kupiti.Nikada.

Kamencici lepo svetlucaju,skoro kao zvezde.

Plavetni odsjaj safira,svetlucanje dijamanta na suncu...Skoro pa ko zvezde.

 Kamencici nisu zvezde!!!

 Ljubav nema nista s tim.

Reci cu samo...bilo je.Mozda jos uvek i ima...nije ni vazno.

Neki drugi zivot.Neki drugi zivot.

Izabrala sam put kojim se redje ide,trnovit put,put srca u kojem cesce mozes biti pokojnik nego pukovnik,ali sjaj mogucih zvezda koje zelis dodirnuti i za kojima zudis cine da ne zalis ako izgoris u toj zudnji.

Nikada se nisam pokajala,nikada zavidela nekoj drugoj koja bi kao uteha dosla na moje mesto.

Nikada se pitala SBBKBB.

Nisam umela drugacije.

Sa muskarcima sam nekako uvek imala drugarski odnos,valjda zbog toga sto sam kao dete bila okruzena starijom bracom od tetki,odrasla sa decacima,igrala klikere sa njima,fudbal,kosarku,tukla se,gulila kolena.Koje iznenadjenje za sve kada vide neznu zutu devojcicu sa takvim malim banditima.Uvek sam htela da budem kao oni,dok su devojcice imale pletenice i haljinice ja sam se sisala na kratko,imala uvek plavu trsavu decacku frizuru.

Vremenom to se odrazilo i na mene dok sam odrastala.Uvek su mi najbolji prijatelji bili muskarci,nisam htela nikada da izgubim tu sigurnu ususkanu luku prijateljstva.

Danas su uglavnom ozenjeni,imaju decu,ali kad se sretnemo zadrzao se taj neki srdacan odnos,ismejemo se tako da se sve glave okrecu u nasem pravcu.

O da,verovatno je to razlog zasto me drugarice,devojke,zene uglavnom nisu volele.Mada,nisu bile svesne da im ja nikada nisam bila pretnja.

Onaj koga zelim je samo moj,ja za njega nisam druga.Nisam prva.Ja sam za njega Jedna i Jedina.UnaJedina.Uvek je tako bilo.Ne zbog toga sto sam ja to htela.Prosto bilo je tako.Uvek.

I uvek sa ja odlazila.Kao najgora.Najgresnija.Ona koja je nezrela.Koja se ne ume skrasiti.Pripitomiti.Pokoriti.Drugacija.Neprilagodjena.Mali veseljak koji nikada nece odrasti.Prihvatala sam uvek svu krivicu na sebe,bez pogovora,brinuci se da taj neko pronadje svoje dostojanstvo,svoju srecu kraj krotke,dobre zenice kakva ja nisam umela biti.

"Vjetar se vezat ne moze...Tu samo ljubav pomaze."

Ljubav.Cista,neupakovana,gola ljubav.Ono sto mene pokrece.Sto mi daje krila.

Onaj osecaj u stomaku,kad letim,kad mogu sve.Onaj neprejebiv osecaj zbog koga su smesna sva materijalna dobra ovog sveta.Osecaj zbog koga je tako dobro biti ziv.

Osecaj koji ume ponekad prevariti.Koji me je pod prividom iste zakopao u duboku pecinu bez tla.Tunel bez svetlosti.Gde sam se pretvorila u senku svoje senke.Raspala se na milijardu malih delova.Na parcice.Izgubila sjaj u ocima,posivela,potamnela,postala senka od koje su drugi okretali glavu da ne zaplacu za necim sta je ta senka isijavala.Ona koja je izgubila snove.Koja nista vise nije ocekivala od zivota.Koja se gasila kao sveca na vetru.

Shvatila sam onda,da sam kao takva,zalosna vrba,konacno bila dobra svima.Pokorena.Ukalupljena.Ona koja se smeje ljubazno a oci su joj mrtve.Oci koje su odustale od svega,znajuci da nikada nigde vise nece otici.Poznati grc straha i ocaja koji je paralizovao telo.Dobra svima.Osim samoj sebi.

Shvatila sam da cu se pre slomiti...ali se necu saviti.Nikome.Nikada.

Ljubav.

Ljubav me je probudila.Uhvatila za kragnu i izvukla na povrsinu.Moj pojas za spasavanje.Ljubav prema svom sopstvenom zivotu.Grcevita borba za zivot koja je usledila.

Kad budete jednom na onoj strani,shvatite kako nista ne znace stvari koje se samo kupuju novcem.Ono najvrednije na svetu,ne moze vam niko kupiti.Ni oduzeti.

Ljubav.Ljubav je pokrenula moju borbu protiv vetrenjaca.Ljubav prema zivotu.Ljubav prema malim stvarima.Ljubav prema pisanju.

Korak po korak.Put od hiljadu milja kojim sam krenula,zapocet jednim malim korakom.

Samo srcem umem.Samo srcem trazim.Samo jezik srca razumem.Ne umem drugacije.

Nikada ne patim za onim sto je bilo,sto je moglo biti.Nikada se ne pitam sta bi bilo da...Ono sto me je ubijalo ucinilo me je osobom kakva sam.Sto me je ubijalo krila mi je ojacalo.

Nikada vise ne planiram.

Ja samo zivim ovaj zivot.Ponekad kako zelim...ponekad kako moram.

Cekajuci ono zrnce ludosti.

"Ratnici svetlosti cuvaju sjaj u ocima.

Zato i jesu ratnici svetlosti.

Zato sto grese.

Zato sto se pitaju.

I zato sto traze neki razlog...Sasvim je izvesno da ce ga naci."


Moc reci

Zivot — Autor unajedina @ 12:25

 

 

Moc i snaga reci.

Reci koje mogu promeniti pogled na svet,reci koje umeju obojiti sivu svakodnevicu.

Reci koje umeju dodirnuti neciju dusu.

Reci koje mogu promeniti neciji zivot,nepovratno.

Lepa rec koja leci ranjeno srce.

Rec koja sece kao mac.

Reci koje izmame duboko skrivena osecanja,koja nismo ni svesni da posedujemo.

Moc reci da zagrebe ispod povrsine.

Teska sam na recima.Uzasno.

Oni koji me poznaju misle da sam ledena kraljica.

Pisanje je nekako moj nacin da se vratim sebi,da budem svoja.

Da pruzim deo svoje duse.

Najlaksi nacin da upoznamo coveka.

Pisana rec.

Ovaj snimak nekako sve to sadrzi u sebi.

Nisam mocna,bogata,uspesna.

Pisanje je moj nacin da pruzim malo svetlosti,

da na svoj nacin ucinim svet lepsim mestom za zivot.

Razlog zasto se pisanjem borim protiv vetrenjaca.

Sigurna sam da ce vam se svideti.


«Prethodni   1 2 3

Powered by blog.rs