Brod u boci

 

Kazu da nas odredjuje krv koja nam tece venama,raspored planeta koji se zadesio nad nama kada smo prvi put udahnuli vazduh u pluca.I zaplakali.

Sudbina.

Da li smo tu svoju sudbinu i karakter dobili sa majcinim mlekom kojim smo podojeni...ili nas je zivot vremenom isklesao u ono sta cemo postati?

Ili smo svi samo belo slikarsko platno,na kome ce zivot iscrtati boje i obrise...od bele,zute,crvene preko plave i zelene do crne?

Postoje i ljudi cija su slikarska platna nekako crna i bela,bez mrlja i gresaka,nekako ispravni.Postoje i oni drugi.Poput mene...

 Necije platno dobije obrise najlepse impresije,a nad necijim se zivot poigra tako sto dobije ludacki nagon da bude Pikaso.

 

 

Moje platno...ono nosi sve boje...

Belu kao sneg od dana kad sam se rodila i bezbrizno skrivala u detinjstvu pod roditeljskim staklenim zvonom.

Najcrnju crnu kada se to zvono od stakla iznenada razbilo na parcice,ostavivsi me nespremnu,istrgnuvsi mi iz ruku sve sto smo imali,izmaknuvsi bukvalno tlo pod nogama.Tudji gradovi.Tudji kreveti.Tudje kuce.

Sivu u izbeglistvu i strahu od nepoznatog.

Nezno roze koja se stidno probudila sa prvim gimnazijskim danima,prvim ljubavima,prvim uspesima.Nezno roze poput prvog rumenila na obrazima,i sjaja na usnama.

Ljubicastu kao nadu za pocetak nekog novog i boljeg zivota.

Pa ponovo sivu,tamniju...kada taj bolji zivot,kao varka isklizne kroz prste.

Zelenu za sve bolesti koje smo bolovali,za sve bolnice i lekare.

Zutu kao ljubomoru sto kao pcela ujede za srce kada se prvi put zapitate zasto vi nemate nesto sto neko drugi ima.

Bez za sve prijatelje koje sam pronasla na ovom putu...

Braon za one koje sam izgubila.

Plavu  za sve suze koje sam prolila...Mnogo je plave slikano na mome platnu.

Narandzastu za sve krive Drine koje sam ispravljala,za inat,za borbu i sve snove o boljem i lepsem zivotu koje sam se drznula da sanjam.

Ma koliko god plave bilo,uvek ce se uz nju nazirati prkosna narandzasta.Narandzastom sam zadojena sa majcinim mlekom,tece mojim venama od nekog dalekog pretka koji me posmatra sa visine i navija za mene.Moja krv je njegova krv.Krv nije voda.

Boja cigle za sve zemlje koje sam napustila i kao cergarka krenula u svet.Domovina koju sam izgubila.Tudje kuce kojima sam isla na konak.Sopstveni dom za kojim sam ceznula.

Boja dima za sve kosmare koji su me budili,koji mi nisu dali za zaspim.Cupali mu utrobu na zivo...Za sva ludila i bunila koja su me paralizovala.Boja tunela u kom sam predugo bila.

Indigo plava za mir koji sam pronasla,za pakt o medjusobnom nenapadanju koji sam sklopila sa samom sobom.

Crvena koja mi je iznenadno ogrejala dusu...i smeh koji je dosao sa njom.Smeh.Snaga.Radosti u malim stvarima.Ljubav.Strast.Pripadanje.

Kako sam ikada mogla ziveti bez crvene,pitala bih se tada,bezobrazno srecna,drska kao sto samo mnogo srecni ljudi umeju biti.Utrnula za svaku tugu,i svoju i tudju.Moja crvena mi je davala krila,snagu,nadljudsku moc i onu utrnulost kada mislis da ti se vise nista lose ne moze desiti.Onu samouverenost koja tera ljude da ustuknu na korak od tebe.

 

Najgora je navika na srecu...

 

Posle crvene,svaku plavu mnogo teze i bolnije podnesete.

Crvena izostri plavu do tirkizne...

Nosim sve boje.

Zato razumem.Zato osetim svaku iskrenu dusu.Zato prezirem lazne crne i bele,lazne moraliste i one sa velikim egom.

Umem da cutim sa sveticom.Umem da placem sa gresnicom.

Zena sam obojena svakom bojom.A jos uvek dete.Od prozirno bele do najcrnje crne.

Bila sam tamo gde je najcrnja od svih crnih.Poznajem miris straha u kostima.Taj se miris nikada ne zaboravlja.

A opet umem svojom belom da zabelim svet oko sebe,da ga pretvorim u zaledjeno snezno jutro.

I uvek se vrate moje plave...i jos uvek ume da me ubode zuta.Dignem glavu pa se hrabro borim narandzasto.

I ceznem za crvenom...Pitam se kao sam ikada mogla voleti,maziti,ceznuti nekom drugom bojom.

Volim svoje boje.Moje su.Dok god ih imam znacu da sam ziva i da sam jos uvek daleko od prozirne.Kada ste prozirna...tada vam je svejedno.Ne postojite vise.

Imate savrsenu boju poput dijamanta,ali nemate vise sebe.

A najgore je izgubiti sebe...

 

Jednom davno u jednoj sumi,zvanoj Blogogradska suma, zivele su zivotinje koje su se u njoj druzile,smejale,plakale i delile zajednicki zivot.Bile su srecne u toj sumi,posto su mogle da budu ono sto jesu,nisu morale da se pretvaraju i mogle su u njoj da skakucu do mile volje,ili jednostavno da se povuku i dremaju iza nekog starog panja posmatrajuci druge zivotine kako zive svoj zivot.I tako ucili jedni od drugih,radovali se tudjoj sreci,tugovali nad tudjom tugom prepoznajuci sebe u mnogim pricama.Ziveli cudni sumski zivot,ne osluskujuci sta se desava u stvarnom svetu.

 

Jednoga dana,kraljica sume Sanjarenja odluci da je doslo vreme da povede svoje drugare u spoljasnji svet.Posto je najhrabrija,i srce u dusa Blogogradske sume,jednog jutra je jednostavno ustala i rekla:"Drustvo spremajte se,vodim vas na jedno mesto,nema pogovora,vreme je da malo prosetamo van sume.Ovih dana nema valcera ni putovanja tako da vam ne gine da idete sa mnom u avanturu."

Znate,ona je prava pravcata Bela lavica,istinska kraljica tako da ostalim zivotinjama nije ostalo nista drugo nego da se pocnu spremati za put...

 

 

Prvo sto im je trebalo u druzbi dostojnoj spoljnog sveta bila je jedna zivotinja koja je hrabra i neustrasiva,i naravno ima snazna krila da ih vine visoko iznad Blogogradske sume.Nema sumnje,pravi izbor je nas jastreb koji stiti nebo,Krilaandjela...ali da stvar bude jos bolja dosao je uz pojacanje jedne Inspiracije koja mu jaca krila i daje snagu da leti jos vise u nebo.Prvi clan delegacije,dakle,jastreb uz jastrebicu.

 

 

 

Nakon jastreba,dosao je red na zivotinju koja vlada vodenim prostorom.Neustrasiva,nesputana,koja pliva slobodnim stilom morskim plavetnilom i ne plasi se duboke vode.Tanjana.Divni delfin,koji ima snagu,daje osmeh drugim zivotinjicama i pokazuje im da koliko god veliki talasi bili,i pretili da nas potope...uvek treba plivati i boriti se.

 

 

 

Dobro u vazduhu imamo igraca,u vodi imamo igraca,potreban je jedan hrabar i neustrasiv Stepski vuk,koji se ne plasi da koraca sumom,stiteci svoju vucicu i malog i vuka,pokazujuci ostalima da je moguce izaci iz sume i ostvariti svoje snove.Uz njega se ostale zivotinjice osetise malo spokojnije,i dobise veru da ce i one jednog dana naci savrsenu ljubav.Poseban je taj vuk. Jedinstven.Dobar,iako drugima moze izgledati opasan,verujte da nije.

 

 

 

I ohrabrise se nasi drugari,stekose polako snagu ali bi im potrebno i malo dodatne mudrosti pa u pomoc pozvase mudru sovu,jednu Tanju koja pise divne pesme,i bas je prava ozbiljna pesnikinja,smerna mudra sova,verujte na rec.Pravi predstavnik i pojacanje.

 

 

 

Uveca se mala druzba,i pretvori u pravu malu armiju.Fali samo osmeh.Idealna je za to nasa Vesela,koja kao mala vesela veverica skuplja svoje pesme kao lesnike,i nesebicno ih deli sa ostalima.I upamtite...ne voli zutu boju.Nikako.A ima i zastitnika,zbog kojeg u poslednje vreme slabije pise,ali oprosteno joj je.Zbog osmeha koji je zarazan.

 

 

 

Ko fali u druzbi,ko fali?A bez mede ste mislili da krenete,a drustvo?Ma sanse nema,medo je car sume i vole ga sve zivotinje,jer je najsnazniji,jer im razvlaci osmeh na lice i daje dobru,pozitivnu energiju celoj druzbi.Suky.Druzba bez mede je kao suma bez lisca,dosadna i prazna.Medo bas zna sta radi,pise ko veliki,prave ozbiljne price...i ume da plese,cula sam, pricala je cela suma,verujte mi na rec.

 

 

Znaci druzba je tu...prebrojava nas Bela lavica...Krila...tu su,Delfin,Vuk,Mudra sova,Veverica...ko fali?

 

 

"Ajde Una sta se skrivas",viknu Lavica,"stvarno si pravi mis,izlazi pa da krecemo".

"Nemojte mene,ja sam mala,a vi ste veliki,samo cete me zagubiti negde,zastajacete zbog mene.Ja sam samo mali mis,naspram vas velikih predstavnika sume."

"Ma znas da nema diskusije sa mnom",namignu mi svemoguca lavica,"a uostalom potreban nam je i mis,jer desi se ponekad da uplasi slona,pa ko zna,da nam se nadjes",viknu lavica,nestrpljiva da se dalje objasnjava,a i da ohrabri misa da se oseti malo vecim.

"Dobro,evo me upadam."

 

 

"Uh,pa stvarno je mali ovaj mis,pomislise ostale zivotinje...ali neka ga mozda i bude od koristi."

Druzba krece...

Sta je dalje bilo?Mislite da su uspeli van sume?Mislite da je to cela druzba na okupu?

Nema sanse.

 

 

Reci cu vam jednu tajnu,ali dobro je cuvajte...Postoji jos jedan clan.Zastitnik iz senke.Ako vam otkrijem nesto vise o njemu,moracu da vas eliminisem,a to naravno ne zelimo...ako bude hteo da vam se predstavi ucinice sam to jednog dana...do tada...razmisljajte o njemu...

 

 Hm...dobro,reci cu vam samo jos ovo...Doticni gospodin K. izjavio je ljubav nasoj Beloj Lavici,na najlepsi moguci nacin...napisavsi joj pesmu.

Da,da...pesmu,pravu pravcatu pesmu...

A sta je dalje bilo?

E bas necu da vam kazem...

 

Cica mica i gotova prica.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Znam,posle svih ovih razocarenja,bola,udaranja glavom u zid gde god se okrenem,necu umeti vise da verujem.Necu umeti.

Necu umeti  da ujutru ustanem iz kreveta i verujem ponovo.Verujem.

Necu umeti.

Necu umeti prepoznati dobrotu u coveku,nakon ovih oziljaka koje nosim na dusi.Necu vise umeti.

Osiromasena do ljudske bede,porazena,ponizena…podici se…necu umeti.

Jednog dana,posle izbeglistva,strahova,unizavanja,bola,bolesti… podizanja i padanja…padanja i podizanja…docice praznina. Praznina.Kraj tunela.

Necu umeti dalje.Necu umeti.

Prekasno da se vratim natrag ,preslaba da rukama i nogama kopam dalje…Necu umeti.

Sescu ispred ogledala,i skinucu ovu sminku pajaca,izbrisati osmeh.Necu umeti ponovo da ga nacrtam.Ja,najtuzniji pajac dragog i veselog lica.Moje reci koje hrabre pretvorice se u vecni muk.Necu umeti nista vise da kazem.Zacutacu.Zaplakacu konacno kao prvi put oslobodjena,jecati i cvileti nad svim mojim provalijama,ocajima,ljubavima,razocarenjima.

Nad jednom porodicom kakva je nekad bila.Ja,devojcica u toj porodici koja imam snove,i nadu u lepu buducnost.Necu umeti tih snova nikad vise da se setim.Necu umeti.

U mom svetu svi satovi su vec odavno stali.Godinama vec zivim jedan isti dan.

Necu umeti ni iz tog jednog dana nikad vise da izadjem.

Necu umeti!

Probudicu se jednom,sa dobro poznatim osecajem u utrobi…praznina i strah,panika.Uvek ga nekako oteram,snagom i nadom i verom u bolje sutra.Preguram.Ojacam.Dignem se na noge.Borim se.Smejem se…

Oseticu ga u kostima…u venama i necu umeti da ga oteram.Nikad vise.

Necu umeti.