Znam...
Znam,posle svih ovih razocarenja,bola,udaranja glavom u zid gde god se okrenem,necu umeti vise da verujem.Necu umeti.
Necu umeti da ujutru ustanem iz kreveta i verujem ponovo.Verujem.
Necu umeti.
Necu umeti prepoznati dobrotu u coveku,nakon ovih oziljaka koje nosim na dusi.Necu vise umeti.
Osiromasena do ljudske bede,porazena,ponizena…podici se…necu umeti.
Jednog dana,posle izbeglistva,strahova,unizavanja,bola,bolesti… podizanja i padanja…padanja i podizanja…docice praznina. Praznina.Kraj tunela.
Necu umeti dalje.Necu umeti.
Prekasno da se vratim natrag ,preslaba da rukama i nogama kopam dalje…Necu umeti.
Sescu ispred ogledala,i skinucu ovu sminku pajaca,izbrisati osmeh.Necu umeti ponovo da ga nacrtam.Ja,najtuzniji pajac dragog i veselog lica.Moje reci koje hrabre pretvorice se u vecni muk.Necu umeti nista vise da kazem.Zacutacu.Zaplakacu konacno kao prvi put oslobodjena,jecati i cvileti nad svim mojim provalijama,ocajima,ljubavima,razocarenjima.
Nad jednom porodicom kakva je nekad bila.Ja,devojcica u toj porodici koja imam snove,i nadu u lepu buducnost.Necu umeti tih snova nikad vise da se setim.Necu umeti.
U mom svetu svi satovi su vec odavno stali.Godinama vec zivim jedan isti dan.
Necu umeti ni iz tog jednog dana nikad vise da izadjem.
Necu umeti!
Probudicu se jednom,sa dobro poznatim osecajem u utrobi…praznina i strah,panika.Uvek ga nekako oteram,snagom i nadom i verom u bolje sutra.Preguram.Ojacam.Dignem se na noge.Borim se.Smejem se…
Oseticu ga u kostima…u venama i necu umeti da ga oteram.Nikad vise.
Necu umeti.
