Brod u boci

Težak san, tihi korak
mrtav mrak, curi oblak,
beskućnik koji traži
zbir znakova po prašumi.

A tvoje ruke su nežne,
lako spuštaš ih na mene,
tvoje reči su jasne,
samo treba da ti verujem i proći ce.

Ja ih nikad ne bih sanjao,
ali neko tera me na to.

Nemam izvor svetlosti,
na vidiku samo mrak.
Crna krpa preko očiju,
ja se plašim da je skinem.

Nema razloga za bolji svet,
sve što smislim stvorim ga za sebe,
al' protiv sebe...

Ja dobro znam šta radim,
al' ne znam zbog čega
sve dobija drugu boju i miris.
Koliko puta sam krenuo iz početka
i stigao do istog prokletog mesta.

Moje vreme prolazi
i nemam ga još mnogo.
Moje vreme prolazi,
a ništa nisam stigao da naplatim.

Strah ili strepnja,
kradem ti misli,
radim protiv sebe.

     Block Out

Ceo zivot protiv sebe.Protiv sebe.Obziri.Navike.Protiv sebe.

Svet koji nisam birala.Tecem kao reka.Protiv sebe.

Ustajem i navlacim masku klovna,ja sam privatni za osmehe.Protiv sebe.

Dajem zagrljaje,i reci utehe.Imam oklop srednjovekovnog ratnika.Ja moram biti jaka.Uvek.Protiv sebe.

Ja sam cuvar svetlosti,da se ne ugasi,grejem hladna srca i dajem im nadu.Vratim im sjaj u ocima.Ja sam prekidac za paljenje svetla.Protiv sebe.

Ja podizem posrnule,kad ne mogu dalje,umem da ih podignem,i dam im nadu da istraju,da idu dalje.Ja sam privatni za resavanje problema.Protiv sebe.

Ja palim ugasenu vatru,iz pepela stvaram zar,od ledene vode stvaram onu kljucalu.Ja sam ta koja to moram.Jedina koja mogu nemoguce.Kad svi drugi padnu,ja stojim,i vucem ih na povrsinu.Kao remorker.Protiv sebe.

Ja umem sebe uhvatiti za kragnu,i izvuci iz mutne vode,kad potonem,kad nikog nema,razbeze se slabici,i kada bih najradije ostala dole.Ja sam svoj sopstveni pojas za spasavanje.Protiv sebe.

Ja umem da pricam,moje reci lece,moji dodiri vracaju zivot.Ja ne umem drugacija da budem.Ali ja ne umem da slusam,tudje reci ne dopiru do mene.Okrznu se o moj okop,i ja dalje po svom.Protiv sebe.

Ja sam stvorila svoj svet.Krug srecnih ljudi.Ja ne mogu da budem slaba.Ja nemam luksuz da budem bolesna,umorna.Ja ne placem.Ja ne smem da kazem-Ne mogu vise.Ja ne mogu da imam ni grc na licu.Ja nosim ime reke.Vrele krvi,vaznih predaka.Ja sam jedina unuka.Ja sam borac.Rodjena na kamenu,a to nisu mrljavi.

Zivot koji zivim,gradim ga za sebe.Al protiv sebe.

Protiv sebe.

     UnaJedina

Tada se pojavi lisica:
-Dobar dan, rece lisica.
-Dobar dan, uctivo odgovori mali princ koji se okrete, ali ne vide nista.

-Evo me ovde, rece jedan glas, pod jabukom...
-Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lepa...
-Ja sam lisica, rece lisica.
-Hodi da se igramo, predlozi joj mali princ. Tako sam tuzan...
-Ne mogu da se ugram sa tobom, rece lisica. Nisam pripitomljena.
-Ah! izvini, rece mali princ.
A onda razmislivsi dodade:
-Sta to znaci "pripitomiti"?
-Ti nisi odavde, rece lisica, sta trazis?
-Trazim ljude rece mali princ. Sta znaci to pripitomiti.
-Ljudi imaju puske, rece lisica, i oni love. To je prilicno nezgodno! Ali oni gaje i kokosi. Po tome su zanimljivi. Trazis li kokosi?

-Ne, rece mali princ. Trazim prijatelje. Sta znaci to "pripitomiti"?
-To je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To znaci "stvoriti veze..."
-Stvoriti veze?
-Naravno, rece lisica. Ti si za mene samo mali decak slican stotinama hiljada drugih drugih decaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slicna stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomis bicemo potrebni jedno drugom. Ti ces za mene biti jedini na svetu. Ja cu za tebe biti jedina na svetu...
-Pocinjem da shvatam, rece mali princ. Postoji jedna ruza.... mislim da me je pripitomila...
-To je moguce, rece lisica. Cega sve nema na Zemlji...
-Ah! to nije na Zemlji rece mali princ.
Lisica je izgledala vrlo radoznala:
-Na nekoj drugoj planeti?
-Da.
-Ima li lovaca na toj planeti?
-Ne.
-Gle, pa to je zanimljivo! A kokosi?
-Ne.
-Nista nije savrseno, uzdahnu lisica.
Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:
-Moj zivot je jednolik. Ja lovim kokosi, ljudi love mene. Sve kokosi su slicne, i svi ljudi su slicni. Meni je, dakle, pomalo dosadno. Ali, ako me ti pripitomis, moj zivot ce biti kao obasjan suncem. Upoznacu bat koraka koji ce biti drukciji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoj ce me kao muzika pozivati da izadjem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidis li tamo dole, polja puna zita? Ja ne jedem hleb. Za mene zito ne predstavlja nista. Zitna polja ne podsecaju me ni na sta. A to je zalosno! Ali ti imas kosu boje zlata. Bice divno kada me pripitomis! Zito, koje je pozlaceno, podsecace me na tebe. I ja cu voleti sum vetra u zitu...
Lisica ucuta i dugo gledase malog princa:
-Molim te... pripitomi me, rece ona.
-Vrle rado, rece mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronadem prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.
-Covek poznaje samo one stvari koje pripitomi, rece lisica. Ljudi nemaju vise vremena da bilo sta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi vise nemaju prijatelja. Ako hoces prijatelja, pripitomi me!
-Sta treba da radim? upita mali princ.
-Treba da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ces sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledacu te krajickom oka, a ti neces nista govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, sesces malo blize....
Sutradan mali princ ponovo dodje.
-Bilo bi bolje da si dosao u isto vreme, rece lisica. Ako dolazis, na primer, u cetiri sata popodne, ja cu biti srecna vec od tri sata.

Ukoliko vreme bude odmicalo, bicu sve srecnija. U cetiri sata bicu uzbudjena i uznemirena; upoznacu cenu srece! Ali ako budes dolazio kad ti padne na pamet, nikada necu znati za koji cas da spemim svoje srce... Potrebni su citavi obredi za to.
-Sta je to obred? upita mali princ.
-I to je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To je ono sto cini da se jedan dan razlikuje od drugog, jedan cas od drugih casova. Kod mojih lovaca, na primer postoji jedan obred. Oni cetvrtkom igraju sa seoskim devojkama. Cetvrtak je, dakle, divan dan! Idem u setnju cak do vinograda. Kad bi lovci igrali kad im padne na pamet, svi bi dani licili jedan na drugi, i ja ne bih uopste imala odmora.
Tako mali princ pripitomi lisicu. A kad se dan rastanka priblizi:
-Ah! rece lisica... Plakacu.
-Sama si kriva, rece mali princ, nisam ti zeleo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomim.
-Naravno, rece lisica.
-Ali ti ces plakati, rece mali princ.
-Naravno, rece lisica.
-Znaci, time nista ne dobijas!
-Dobijam, rece lisica, zbog boje zita.
Zatim dodade:
-Idi, pogledaj ponovo ruze. Shvatices da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kazes zbogom, a ja cu ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruze.
-Vi uopste ne licite na moju ruzu, vi jos nista ne znacite, rece im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao sto je bila moja lisica. Bila je to obicna lisica slicna stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruze su se osecale veoma nelagodno.
-Lepe ste, ali ste prazne, rece im on jos. Covek ne moze da umre za vas. Naravno, obican prolaznik poverovao bi da moja ruza lici na vas. Ali ona sama znacajnija je od svih vas zajedno zato sto sam ja nju zavoleo. Zato sto sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato sto sam njoj napravio zaklon. Zato sto sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato sto sam nju slusao kako se zali, hvalise ili kako ponekad cuti. Zato sto je to tvoja ruza.
I on se vrati lisici.
-Zbogom, rece joj on...
-Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: covek samo srcem dobro vidi. Sustina se ocima ne da sagledati.
-Sustina se ocima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
-Vreme koje su ulozio oko tvoje ruze cini tu ruzu tako dragocenom.
-Vreme koje sam ulozio oko moje ruze... rece mali princ da bi zapamtio.
-Ljudi su zaboravili tu istinu, rece lisica. Ali ti ne treba da zaboravis. Ti si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ruzu.
-Ja sam odgovoran za svoju ruzu, ponovi mali princ da bi zapamtio.

                                                               Mali princ

Ljudske usne sapucu
suljaj se ti kradom...
Izbjegavaj nevolje
skinut ce ti glavu.

Pazi kako hodas.Pazi kako zivis.Pazi kako pricas.Sta ce ljudi reci.Uklopi se.Nemoj da strcis.Skinut ce ti glavu.

Kako na vas deluju ove reci?Na mene isto kao na bika crvena marama.

Tek onda hocu uinat.Inat.Ja mimo sveta.Ja uvek protiv nepravde.Kalimero.Jace od mene.Zalecem se na vetrenjace,pa to ti je.Jos kao dete sam stitila slabije,ponizene,sakupljala povredjene zivotinje sa ulice,ma radim to i dan danas,jednostavno ne mogu da okrenem glavu.Ne mogu.

Ne mogu da prodjem,tek tako kao da nista nije bilo,ne mogu a da ne pomognem nekome kome je pomoc potrebna.Dan danas skupljam zivotinje sa ulice,dan danas u drustvu jedina ja sam u stanju da skocim za vrat nekom alfa dominantnom kretenu koji ponizava drugog da bi sebi digao cenu,i dok svi ostali cute,ja ne mogu da progutam knedlu,pa to ti je...Izbacim svoja tri trna,pa sta bude.Ili pukovnik.Ili pokojnik.Nema sredine kod mene.

Svom najgorem dzelatu,cu sutra pruziti ruku,ako pati,ne mogu da okrenem glavu kad vidim neku nepravdu,ne mogu da zivim sa tim kako zivi vecina,sa motom gledaj svoja posla,ne mesaj se.

Jednom u sred gradskog prevoza,neki manijak koji je napao neku devojku,ma devojcicu,ostatak ljudi u autobusu,kome to moze biti cerka,unuka,sestra,okrenuo glavu.Izmicu se ljudi.Ne zele da vide,ne zele da cuju.Idu u svoj svet,ne dotice ih tudja nevolja.Jedina ja koja prilazim u pomoc izgubljenoj devojci,koja je u soku.Niko drugi.Svaki dan sve vise takvih situacija,ljudi preskacu ljude kojima pozli na ulici.I idu svojim poslom.Ne dotice ih.

Jedna moja drugarica,krenula na posao,rano ujutru,i pozli joj,onesvesti se u autobusu.Kaze ona,covece dolazim sebi posle nekog vremena,i provalim da lezim sama na nekoj travi,na stanici,sama.Ljudi su je izneli i ostavili tako.Svako zuri.

Ja ne mogu protiv sebe.Ne mogu samo da prodjem.Ne mogu da ne vidim.Da ne cujem.Da me ne dotakne tudja nesreca.Ne mogu da sedim sa nekim a posle mu pricam iza ledja.Ne mogu drugome da pozelim zlo.Niti da se radujem tudjoj nevolji.

Ne mogu na ulici da ne zastitim macku koju je napao pas.Ne mogu da gledam kako neko maltretira psa,samo da prodjem.Ne mogu a da ne pruzim ruku coveku.

Ne mogu nekome da ocutim,pa to ti je.Da pricam uvijeno u celofan.Nemam zeludac da se osmehujem kurti i murti,da klimam glavom na gluposti,po principu,na jedno ti udje na drugo izadje ali bar ces imati neku korist od toga.Ne mogu da budem kao vecina.Takva sam,nepopravljivo.Kazu mi,pa zar bas ti moras da ispravljas krive Drine,a ja kazem jebiga neko mora.

Zato kad cujem,izbjegavaj nevolje,skinut ce ti glavu...ja vidim crvenu maramu ispred nosa.A kad se umorim od borbe u strasnom velikom svetu,ja mala, zavucem se u svoj svet,i nista mi vise nije vazno,kao sto kaze Stulic,nasla sam dobar bend,zelim samo da sviram,da se otkacim,i to je sve...
 

Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne cita,
onaj koji ne slusa muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.

Lagano umire onaj koji unistava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvaca pomoc.

Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika,
postavljajuci si svaki dan ista ogranicenja,
onaj koji ne mjenja rutinu,
onaj koji se ne usudjuje odjenuti u novu boju,
i ne prica s onima koje ne poznaje.

Lagano umire onaj koji bjezi od starosti
i njenog vrela emocija;
onih koji daju sjaj ocima i napustenim srcima.

Lagano umire
onaj koji ne mjenja zivot kad nije zadovoljan
svoiim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne zeli odreci svoje sigurnosti radi nesigurnosti,
i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji si nece dozvoliti,
niti jednom u svojem zivotu,
da pobjegne od smislenih savjeta...

Zivi danas !
Reskiraj danas !
Ucini danas !
Ne dozvoli lagano umiranje !
Ne zaboravi biti sretan !

            Pablo Neruda

Koliko nas umire svakog dana?Koliko nas pocne da zivi zivot iz pocetka?

Ko moze reci za svoj zivot,toliko toga sam planirao,hteo,zeleo,a postao sam neka druga osoba,u nekom zivotu koji nisam hteo?Koji nije moj?

Ko moze reci za svoj zivot,zivim kako moram,ali jednog dana cu stisnuti petlju,i promenit,sve ce biti drugacije,jednog dana?

Ko moze reci,ja sam srecan covek,da mogu birati,nista ne bih drugacije,nisam nicega ostao zeljan,zedan,nisam izgubio veliku ljubav,jer ova pokraj mene je bas ona prava,za ceo zivot?

Ko moze reci,ovo nije zivot koji sam zeleo kao dete,sanjao sam velike stvari,velike ljubavi,gresio sam ali bas danas cu stisnuti petlju i promeniti sve?Danas je taj dan?

Ja sam Una.Znam da lagano umirem.Ali znam da je to samo privid.Skupljam snagu.Da ponovo budem ziva.Da ojacam.Da ne budem vise rob navika.Da putujem.Da krenem za svojim snovima.Vec je pocelo...jos nesigurno pipam stopalom novi prostor koji se pruza ispred mene.

Zastanem.Osluskujem.Njusim.Gledam.Osecam.Skupljam snagu.Hvatam dah kao da cu da zaronim.Jos malo.Da ojacam.Da mi malo porastu krila.Da uhvatim zalet.

Pa da skocim na glavu.U more.

Where have you been?
Where are you going to?
I want to know what is new
I want to go with you
What have you seen?
What do you know that is new?
Where are you going to?
Because I want to go with you

Trenuci

Kad bih mogao ponovo proživjeti svoj život
Pokušao bih učiniti što više pogrešaka.
Ne bih toliko nastojao biti savršen, bio bih opušteniji.
Bio bih gluplji nego što sam bio,
U stvari, jako bih malo stvari uzimao ozbiljno.
Bio bih manje čistunac, više bih riskirao,
Više putovao, gledao više zalazaka sunca,
Penjao se na više vrhova, preplivao više rijeka,
Išao na više mjesta na kojima nikad nisam bio,
Jeo više sladoleda, a manje mahuna,
Imao više stvarnih problema, a manje izmišljenih.

Ja sam bio jedan od onih ljudi koji su živjeli razborito i
Promišljeno svaki trenutak svoga života.
Naravno da sam imao trenutaka radosti.
Ali kada bih se mogao vratiti unatrag,
Pokušao bih uvijek imati lijepe trenutke,
Jer se jedino od toga sastoji život, od trenutaka.
Kada bih se mogao vratiti unatrag, borio bih se
Da nikada ne izgubim "sada".

Ja sam bio jedan od onih koji nikada nisu nikuda išli
Bez termometra, termofora,
Kišobrana i padobrana.
Kada bih mogao ponovo živjeti, putovao bih manje opterećen.
Kada bih mogao ponovo živjeti, počeo bih hodati bos
Početkom proljeća i nastavio tako do kasno u jesen.
Provozao bih se više puta u kočijama, promatrao više svitanja,
Igrao se sa više djece...

Da imam ponovo život pred sobom.
Ali, već vidite, imam 85 godina i znam da umirem.

                                             Borhes