Brod u boci

Adresiram tamo ovu misao,i kazem...

Steta!Nepovratno steta.

...Ne reci nikom da si me srela

a kamoli voljela.

Kada jednom dusa moja,odleti od tijela

ne reci nikom da si me zedna

preko vode prevela...

Trazim pomilovanje.

...Poslije ljubavi ostaje sto u kavani

i zacudjeni pogled konobara

sto nas vidi s nekim drugim...

...Poslije ljubavi ostaju saucesnici

cuvari tajne koja vise nije tajna.

Ostaje laka uznemirenost

kada u prolazu udahnemo poznati parfem

na nepoznatoj zeni...

Treba li nesto reci posle pesme kao sto je ova?Zacutati.

Nekada tisina kaze vise od hiljadu reci.

Sve ce proci,snijeg ce proci...moja draga.

U meni Miholjsko leto

to PRKOSNO SUNCE PRED ZIMU......

Znam zima je na pragu.Dolazi.Osetim je.U mirisu.U stvarima.Pod nogama.U kostima.U mirisu izvadjenih zimskih stvari koje su lezale celo leto negde po coskovima.Odlozene.

Kako brzo mi je proslo ovo leto.Prebrzo.Najbrze u zivotu.Cini mi se nisam se ni ogrejala,a zima mi vec dahce za vratom.Duga.Hladna.

Sve ce proci,sneg ce doci.Znam.

Sve ce proci,sneg ce doci,moj dragi.

I nas dvoje ostajemo u letu,vreme da te ispratim,da se oprostim.Doslo je vrime da se pomirim sa svitom....

Polako ostaviti leto iza sebe,obuci topli dzemper,udobne,stare cizme,umotati se u sal koji mirise na maline.I izaci iz ovog leta varljivog.

Samo ovo sunce mi ne da mira...Kako prkosno sija.Danas.Jos danas.

I sve znam.Vrlo dobro.

Krivo je to prkosno sunce pred zimu....

Recimo da je otisla iz grada

uz nepredvidivu vecer

i da su joj zameli puti.

Recimo da su boje kojim sam je slikao

bile nestalne

i da su iscilile sa koze.

Recimo da je odlucila

da je ne prepoznaju moje zene

da ima srce nevidljivo.

Samo da nije mrtva

samo da dise...

Tacka na kraju price

mala je kao srce.

Stavljena je lakim potezom

ali jos pulsira

jos se otima svetlu...

Znam,mora biti da je tako...

Nikada se nismo sreli nas dvoje,

mada se trazimo podjednako.

Zbog srece njene.I srece moje.

Pijana kisa siba i mlati

vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?

U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut

Vucaram svetom dva prazna oka,

zurim u lica prolaznika

Koga da pitam gladan i mokar

zasto se nismo sreli nikad?

Ili je vec bilo?Trebao korak?

Mozda je sasvim do mene dosla...

Al' ja,u krcmu svratio gorak

a ona ne znajuci prosla...

Ne znam.

Ceo svet smo obisli...

U zudnji ludoj,podjednakoj

A za korak se mimoisli.

Da,mora da je tako...

                      M.Antic

Gledam oko sebe mnoge parove,u braku,koji cekaju decu,sa decom.Mnogi od njih toliko tudji jedno drugome,toliko daleki,strani.Zene koje su sa jedne strane preuzele neku bolesnu ulogu tradicionalnih zena,pretvarajuci se polako u svoje majke,tetke,i zive zivot samo sa jednim ciljem a to je da uteraju muza u sto vecu krivicu.Muskarci u tim brakovima,koji su potpuno izgubili svoju licnost,karakter,stavove,ma strast za zivotom,cute,gledaju tv,igraju sportsku kladionicu,i zive provlaceci se izmedju svadja,a jedini razgovori koje vode sa zenama su ili ako treba kupiti nesto za kucu ili ako se raspravljaju o njegovoj ili njenoj familiji.Dan smatraju uspesnim ako su se samo uspeli izvuci iz neke svadje.Leze u krevetu,ne dodiruju se,u drustvu nerviraju jedno drugo,bilo da neko nesto kaze ili ucini.

I pricam ovo o parovima,mladim parovima.Parovima oko nas.Danas.Bez strasti,ceznje,neznosti,ususkani u svoju svakodnevnicu,kazu sebi da tako mora biti,ma ostarili cini mi se za dvadeset godina za noc.Devojke koje smatraju svoj zivot i zenstvenost okoncanima,jer pobogu udale su se,zapustaju se i fizicki i mentalno,stalno se zale kako se zrtvuju oko dece,oko kuvanja,pranja.Ma jedina radost im je nabijanje krivice doticnom nesrecniku,koji od stresa polako pusta stomak,i vec pocinje da pati od problema sa zelucem,varenjem.I kada je poslednji put izasao negde sa drugovima na pivo,otisao na basket,otisao da pogleda neku utakmicu?Mnogo davno jer on je ako je ozenjen podrazumeva se i zakopan.I ona takodje.Napravili sebi od svog zivota sopstveni pakao.

I sada vas pitam,koliko takvih parova vidite oko sebe?Ili i vi mozda spadate u takve?Sedite za internetom umesto da odete u sobu i vodite ljubav sa svojom zenom ili muzem?Odete negde na reku i drzite se za ruke,i samo cutite?Zasto da ne?

I na posletku,svako sam bira svoj zivot.Jedan jedini,nema povratka,i sam ga sebi unistava.Jedino pitanje koje me boli najvise je-Sta sa decom koja se radjaju u takvim brakovima?Sta sa tim andjelima?Kakve roditelje gledaju svaki dan?Sa kakvim sistemom vrednosti i ljubavi odrastaju?Upamtite navika,tolerancija i postovanje nikada ne mogu zameniti dete koje odrasta gledajuci roditelje koji se i dalje vole kao klinci,koji su jos uvek zaljubljeni jedno u drugo.

Nije mi zao ljudi danas.Zao mi je malih andjela.

Sta bi andjeli s nama ljudima,s nama ludima?

BICU ZVIJER.

BICU KER.

I JALIJAS.

SAMO OCI KO U SRNE

VELIKE I CRNE DA MI DAS!

Ja mogu svijetu,na zemlji i u letu

ja imam Ahilovu petu

Ja hocu bas tebe,

tebe bas!

Te oci ko u srne,velike i crne da mi das.

Kada bi se ljubav prodavala

svoju bih glad za tobom

prodala ciganima torbarima

za sitne pare

kojima bih kupila lepe,sarene djindjuve bezbriznosti

i isla dalje.

Kada bi se ljubav kupovala

obigrala bih trgove sveta

raskrvarila tabane

bosonoga

po raskrscima i svakom nevremenu

da tvoju ljubav nadjem

da je kupim

bez obzira na cenu.

                         Lj.N.Mrgic

Mi borci protiv vetrenjaca,Don Kihoti,na ovom krajicku virtuelnog sveta,izvirujemo iz svojih svetova,iz svojih oklopa,izvirujemo iz izvajanih maski,slazemo kao slagalicu,igramo se recima...i pokusavamo da proturimo malo duse,tamo gde osetimo da bi negde neko mogao da razume,da oseti u srcu.Vlat neznosti.Vlat onog detinjeg skrivenog u nama,sto se otima svetlu.Sto pulsira.Ostavimo svoja tri trna koja nas brane od celog sveta,i rasirimo ruke prema suncu,vetru,slobodi.

Jer ovo smo valjda mi,pravi,skriveni u slojevima proslih godina,izgubljeni u vremenu koje mrvi nemilosrdno,prolazi,joj imam skoro trideset godina,a osecam nekako da tek trebam da naucim voziti bicikl bez pomocnuh tockova,sakupljati sarene i staklene klikere,i poceti se zaljubljivati,ludo,srcem.Gledam svoje lice u ogledalu,da li sam to stvarno ja,gde sam se izgubila u medjuvremenu,gde se krije ona plava devojcica,na kom raskrscu se ona izgubila?Toliko toga bih jos,decijeg,suludog,neiskvarenog-ma da mogu uhvatiti tog prokletnika vreme,stisnuti ga za siju da zastane malo,dok jos malo disem,dok ne saznam ko sam i sta zelim,dok ne pustim onu devojcicu u meni,da ode.Da se pozdravim sa njom,i znam onda cu i ja moci napred.

Ne znam sta sam htela reci,valjda ova malena proviri,prkosi,pomuti mi misli potpuno pa ne znam ni sta mislim ni sta pisem.Uhvati me kao Djoletov D-mol i ne popusta.Ono njeno slobodno,prkosno,vucije,divlje,uinat celom svetu,toliko me obuzme da ostanem bez daha.

Zivim svoj sredjeni zivot,miran,naviknut a ipak znam,osetim zivot kako pulsira skriven u slojevima izgradjenog sveta.I osetim zov divljine,i znam...Mesec me priziva,pun,da zavijam na njega.

Na posletku,zamislite svet bez srecnih okolnosti,gde je sve isplanirano i nista neocekivano ne moze da se desi...Takav svet je najtmurnije mesto koje moze da se zamisli.